Njih osmoro, od ukupno 29 koji su maturirali 1965. godine, jedan dan se družili, evocirajući uspomene na presudno vreme odrastanja i formiranja sopstvene ličnosti kada su odabirali profesiju kojom će se baviti, a u kojoj su se kasnije skoro svi u širim okvirima afirmisali…

Svake godine sredinom maja okupe se u gradu u kojem su se školovali i formalno ozvaničili prvu profesionalnu stepenicu. Ukupno ih je 29 te presudne 1965. godine u kikindskoj Građevinskoj školi maturiralo. Tek osmoro ih se sada našlo u istoj učionici u kojoj su pre 60 leta poslednji put zajedno kao đaci čuli školsko zvono, pa se zaputili u nove obrazovne, radne i životne izazove.  I sada došli iz različitih mesta da se vide,  upitaju za zdravlje i evociraju uspomene na dane koji se zauvek pamte.

Naš sugrađanin Ratko Borovnica, pored direktorke Tehničke škole Milanke Halilović, našao se u neformalnoj ulozi domaćina. Raduje ga, veli, činjenica da su se svi njegovi školski drugari ostvarili u poslu kojim su se bavili, ili, poput njega, još ne pomišljaju na penzionisanje.

– Uspešne radne i životne  karijere sve govore – definiše opštu karakteristiku svoje srednjoškolske generacije Borovnica, inače dugogodišnji direktor ovdašnjeg GP „Severni Banat“, a zatim preduzetnik u struci, uz to i istaknuti fudbalski radnik. – Iza svih su vredna dela, koja se pamte. Vreme teče, godine se nižu. Sve nas je manje,  trinaestoro je preminulih, ali se ne damo…

Na svojevrsni čas nostalgičnog prisećanja na mladalačke  izazove i iskušenja, a ponajviše neobuzdana radovanja, pristigla i jedna dama iz Pančeva, Ksenija Stojkov, nekadašnja Kikinđanka, koja se afirmisala kao projektant. Iz istog grada stigao je  diplomirani pravnik Sveto Mišković, Novokozarčanin po rođenju, inače čuveni odbojkaš subotičkog Spartaka iz vremena kada je ovaj klub bio u eliti nekadašnje SFRJ. Uz njega su Miodrag Šogorov, nekadašnji čelni rukovodilac lokalnog građevinskog preduzeća, Karlo Štajn, poznati kuglaš, koji je radio u našem Molersko-farbarskom preduzeću, zatim Đura Ugrinov, inženjer geodezije, koji živi u Novom Sadu. Tu  je i Dušan Rackov, koji je radni vek proveo u „Energoproduktu“, koji se, u vreme Pokreta nesvrstanih, afirmisao gradeći sa jugoslovenskim preduzećima grandiozne objekte širom Afrike.

Sa ovogodišnjeg susretanja nije izostao ni Zoran Obradović, vrhunski  stručnjak u branši. Učesnik je realizacije brojnih neimarskih poduhvata širom države.Tek da se zna da je profesoru Hajdinu bio prvi asistent u projektovanju novosadskog Mosta slobode.

Okupljeni su, uz žaljenje što ih nisu videli, nabrojali one koji ovoga puta nisu mogli dođu u Kikindu. Pomenuli su Đerđa Gedla, biznismena u Nemačkoj, inače rođenog brata Karla Gedla, zatim  Zlatka Mučala, jednog od graditelja hotela „Narvik“, koji živi u Subotici, pa  Veroniku Kiralji, devojačko prezime Kerekeš, dugogodišnju direktorku subotičke Tehničke škole. Na kraju druženja usledilo je obećanje: „Vidimo se narednog maja“.

POMEN PROFESORIMA

U razgovoru u školi, a potom i na zakusci u kafani, pomenuti su preminuli drugari, trinaestoro njih. Nisu, u tom smislu, zaobiđene ni razredne starešina, prve dve godine Dušan Ilijašev, a druge dve Mile Smiljanski, niti direktor Nikica Gavrančić.

ZORANOVE BLAGOTVORNE MUKE

Maturanti iz „šezdeset i neke“, kao i svaki put kada se sretnu, prisetili  su se svakodnevnog putešestvija njihovog omiljenog drugara Obradovića od kuće do škole i nazad. Primer za divljenje i pouku. Zoran je, naime,  s porodicom živeo na salašu nedaleko od mosta „Devet grla“ udaljenog oko 10 kilometara od Mokrina. U mokrinsku osnovnu školu je išao pešice, svakodnevno prevaljujući po dvadesetak kilometara. Na isti način je, kao srednjoškolac, stizao do Mokrina, te vozom putovao  do Kikinde, pa žurno koračao ka Građevinskoj školi i na isti način se vraćao na salaš. Takvo iskušenje u ranoj mladosti nije ga slamalo, nego dodatno jačalo.

M. Ivetić