Бележница Архиве | Страница 3 од 19

Пренос моштију Светог оца Николаја – Летњи Свети Никола

Igor Crnogorac мај 22, 2025

Православна црква 22. маја по новом календару обележава празник Пренос моштију Светог оца Николаја, у народу познат и као Летњи Свети Никола. Празник је посвећен догађају из 1087. године, када су мошти Светог Николе, архиепископа мирликијског, пренете из Мире у Ликији (данашња Турска) у италијански град Бари, где се и данас чувају.

Свети Никола један је од највољенијих хришћанских светитеља, заштитник путника, морепловаца, деце и сиромашних. Познат је по многим чудима и доброчинствима која је чинио за живота, али и након смрти.

Празник се у народу обележава свечано и молитвено, а посебно га поштују породице које Светог Николу славе као крсну славу. У Кикинди се обележава и као храмовна и као слава града.

Градска и храмовна слава као трајни део кикиндске традиције

Igor Crnogorac мај 21, 2025

Обележавање славе града у Кикинди – Летњег Светог Николе, односно Преноса моштију Светог оца Николаја, 22. маја – новијег је датума, каже историчар Срђан Сивчев, директор Историјског архива Кикинда.

– Сама слава града јесте новијег датума, али храмовна слава Цркве Светог оца Николаја обележава се још од 1769. године, када је почела изградња храма посвећеног Летњем Светом Николи. Прослављала се све до Другог светског рата, па и током њега. Након рата, доласком нове власти оличене у Комунистичкој партији Југославије, и наметањем друкчијег друштвеног поретка, та пракса је прекинута – објашњава Сивчев.

Он додаје да град Кикинда није имао своју званичну славу све до 2017. године, када је поново започето заједничко обележавање са Српском православном црквеном општином. Од тада се одржавају и литије улицама града. Пракса обележавања храмовне славе обновљена је још 2006. године, током мандата председника општине др Бранислава Блажића.

У Србији је уобичајено да градови имају своју славу, која је често истовремено и храмовна – уколико је главна црква у месту посвећена истом светитељу. Тај дан симболично повезује духовни и друштвени идентитет заједнице, подсећа на корене и окупља грађане у заједничком обележавању традиције.

С. В. О.

Геронтолошки центар у Кикинди: Дом достојан човека

Igor Crnogorac мај 18, 2025

Геронтолошки центар, са два објекта – такозваним Старим и Новим домом – не изгледа као институција, већ као велика, шаролика породица. Овде се свако зна по имену, свако има своју навику и ритуал, иако можда више нема своју кућу. Ово је прича о њима.

Изазови велике породице

Тренутно у Новом дому борави 160 корисника, а у Старом око 100, различитих степена подршке, а има их четири. Најтраженији је смештај за особе којима је неопходна потпуна нега.

– Имамо сталне листе чекања. У овом тренутку 14 особа са потпуном документацијом очекује пријем, али тај број варира. Увек има више заинтересованих него места – каже в. д. директор установе, Драган Стјепановић. – Стационари су увек пуни, јер се често догоди да нам из болница упућују особе које нема ко да преузме, а у том смислу сарађујемо и са Центром за социјални рад. Стационар у Старом дому је најстарији објекат те врсте, датира из 1900. године и ту су потпуно зависни корисници, њих стотину. Велика је потражња за Новим домом јер има 40 савремених, двокреветних гарсоњера. У стационару Старог дома је 12 соба, а у павиљонима су трокреветне собе. Ту нам објекти нису на завидном нивоу, зато ове године реконструишемо кров, зидове, подове и санитарне чворове средствима које треба да добијемо по конкурсу ресорног Покрајинског секретаријата. И у Новом дому имамо стационар, са 60 корисника. За смештај људи којима је потребна потпуна нега је и највеће интересовање – наводи Стјепановић.

Посвећено особље броји медицинске техничаре, лекаре, али највећи терет носе неговатељице које су и најбројније. Како каже директор, ускоро ће бити уведено и професионално стално обезбеђење у оба дома ради вишег нивоа сигурности.

– Посећивао сам и друге центре и наш бих издвојио пре свега због професионалног особља које се максимално труди да буде на располагању корисницима. И ја их обилазим, кад год стигнем, питам их да ли је све у реду, да ли су задовољни. Видим да су они стварно презадовољни и кажу да не памте да их је неки директор оволико посећивао. И мени је драго да попричамо, да чујем да ли постоји проблем и шта још можемо да побољшамо, јер они су нам приоритет.

Сарадња и живот ван зидова

У оба дома подстиче се боравак на отвореном, у дворишту или на терасама.

– Корисници доста времена проводе у околини дома, где имамо лепе летњиковце, клупе, украсно дрвеће. У Старом дому је прелепо двориште, уређеније је и корисници се нуде да помогну око његовог одржавања, да се и сами ангажују. Ми смо установа отвореног типа, они могу да изађу и да оду у набавку – наводи Стјепановић и додаје да Центар активно сарађује са бројним институцијама: са Предшколском установом, Културним центром, Центром за пружање услуга социјалне заштите – „Нашом кућом“, Удружењем пензионера, као и са приватним домом „Misericordia“. Организују се дружења, посете, различите активности. Одлична је, каже, и сарадња са породицама штићеника.

Слушајући живот – гласови станара

Стану Периз (91) из Нових Козараца срећемо у ходнику. Тиха, али присутна у свему око себе, дели утисак са осмехом.

– Ово ми је десета година у дому. Боље ми је него што ми је било у животу. Имам троје деце, четворо унучади и четворо праунучади. Сада ми је мирно и лепо. Пратим шта се дешава, дружим се. Мени је ово кућа.

Јелена Марић (76) из Кикинде је нова у дому, ту је од јануара.

– Чекала сам осам месеци и, на мој велику радост, ту сам. Најдраже ми је особље – љубазни су, насмејани, пажљиви. Све ми одговара, својевољно сам дошла, док сам још способна да се адаптирам. Имам два сина, не желим да им будем терет. Овде су сви златни, млади, насмејани, никад ме у животу није толико мазио и пазио, нити ми указивао толику пажњу, то је било право чудо за мене. Једино не ваља што има 90 одсто жена. Другарице су ми Евица која је била учитељица, Дана и Јованка – прича Јелена.

У трпезарији затичемо Драгу Стари (81). Са бака Надом, како зове своју другарицу, дели собу и љубав према цвећу.

– Имамо мали ритуал – кафу међу цвећем. Другови су ми и Ференц и Богдан. Моја ћерка живи у Немачкој, код куће не могу сама. Овде су и лекари и сестре, и дању и ноћу – каже Драга. – Ту сам већ три и по године. Овде је топло. Људи су важни.

Ференц Ваш (87), наставник у пензији из Руског Села, седи уз компјутер. Вешт је са технологијом, има Фејсбук, чита вести, пише.

– Био сам наставник математике и физике. Пензионисао сам се после 44 године рада у школи. Изгубио сам супругу 2022. године и дошао овде. Ћерка ми је болесна. Боље је него да сам сам – признаје Ференц. – Имам миран кутак, могу да читам, гледам вести, проучавам психологију, филозофију. Најважније је што сам збринут ако ми нешто затреба.

У Старом дому, у дворишту дочекује нас Олга Плавкић (79) у својој креативној радионици. Са посебном пажњом ређа комадиће папира у мозаик.

– Радим портрете, Теслин највише. Били смо у Зрењанину, у Молу, излагала сам, освајали смо награде. Радим с љубављу. Немам родитеље била сам у дечијем дому. Муж ми је преминуо, ћерка ради. Да сам код куће, била бих сама. Имам другарицу Обренку – већ шест година смо цимерке. Она је много добра, помажемо једна другој. Ја сам ведра особа, овде ме поштују.

Тишина, брига и живот у пуном кругу

Док пролазимо кроз уредно двориште, где штићеници у хладу разговарају, заливају цвеће и деле кафу, постаје јасно да је ово много више од установе социјалне заштите. Овде живот не престаје – он се наставља, полако и достојанствено.

У Геронтолошком центру живе људи са именима и причама. Њихов живот није стављен на паузу, већ је само променио форму. Ово је место у којем добијају оно што често није било загарантовано ни у младости – сигурност, пажњу, бригу и припадност.

У дому није крај. У дому је ново поглавље. Овде живот тече у лаганом ритму.

С. Вуловић Остојић

Православни верници данас славе Светог Василија Острошког – чудотворца и исцелитеља најтежих болести

Igor Crnogorac мај 12, 2025

Данашњи дан Српска православна црква посвећује чудотворцу Светом Василију Острошком. Познат и као Свети Василије Острошки Чудотворац, био је епископ захумски и српски православни светитељ.

Рођен је као Стојан Јовановић у селу Мркоњићу у херцеговачком Поповом Пољу 1610. године. Замонашио се у требињском манастиру Успенија Богородице. Убрзо је постао епископ. Најпре је боравио у Тврдошу, а потом прелази у Острог.

Неуморан у молитвама, посту и физичком труду, Свети Василије упокојио се на данашњи дан 1671. године, а његове нетрулежне мошти почивају у манастиру Острог, уклесаном у стенама планине Острошке греде.

Верује се да су његове мошти чудотворне, па људи свих конфесија долазе да им се поклоне и моле за исцељење најтежих болести.

Традиционални дан великог окупљања верника је 12. мај, али и Тројичин дан, када се одржава Велики народни сабор у Острогу.

Слави се и као крсна слава.

По народном обичајном календару, данас се не раде тешки послови, али ваља да се очисти кућа, како би читаве године у дому владали хармонија и мир.

Духовна академија посвећена Светом Василију Острошком у Банатском Великом Селу

Igor Crnogorac мај 8, 2025

Уочи празника – Светог Василија Острошког Чудотворца који Српска православна црква слави 12. маја, у Банатском Великом Селу, у којем је храм посвећен овом светитељу, у суботу, 10. маја, биће одржана Духовна академија.

Програм под називом „Со земљи“ биће одржан у сали Дома културе и у њему ће учествовати: Хор „Attendite!“, мултимедијални уметник Милан Вашалић, етно уметник Сара Глишић, КУД „Марија Бурсаћ“ и ђаци ОШ „Славко Родић“. Духовну академију приређује Српска православна црквена општина Банатско Велико Село. Почетак је у 18 сати.

Дан посвећен Светом Марку – „благи дан“ на који не треба радити ни дремати

Igor Crnogorac мај 8, 2025

Православни верници данас обележавају Марковдан, празник посвећен Христовом ученику и првом помоћнику Светог Петра.

Верује се да је, захваљујући светом Марку, настало прво јеванђеље. Апостол Марко, познат и као свети Марко Јеванђелиста, био је један од четворице аутора јеванђеља у Новом завету и један од првих хришћанских проповедника. Није био један од дванаесторице Исусових апостола, али је био близак сарадник апостола Петра и Павла, и сматра се да је своје јеванђеље написао на основу Петрова сведочења.

Јован Марко (Јован је његово јеврејско име, а Марко је римско) био је пратилац апостола Петра, који га у својој посланици назива „својим сином“ (духовним).

Срби од давнина верују да ће онога ко се на Марковдан огреши и не испоштује апостола Марка стићи казна у виду олуја и громова који ће му уништити имање.

Зато на овај дан земљорадници ништа не раде на својим њивама. Ово се сматра „благим даном“, временом за одмор и молитву.

Традиција се пренела и на остала занимања – данас никако не треба радити јер се верује да Свети Марко хода светом са корпом пуном града, па оном ко ради шаље невреме које ће га пратити преко целе године.

На овај дан, верује народ, никако не ваља дремати преко дана јер ће се онда бити бунован и поспан преко целе године. Изузетак су они који су већ „згрешили“ и спавали на Ђурђевдан – они треба да одремају неко време и на Марковдан јер ће тако „поништити дејство“ пређашњег сна и неће их стићи „казна“.

Свети Марко у календару није уписан црвеним словом, али је у многим породицама крсна слава.

Васкршњи уторак: Дан сећања, наде и молитве

Igor Crnogorac април 22, 2025

Православни верници данас обележавају Васкршњи уторак, трећи дан највећег хришћанског празника – Васкрса. Овај дан је наставак васкршње радости, али и прилика да се молитвено сетимо ближњих који нису више са нама.

У неким крајевима Србије, управо на Васкршњи уторак посећују се гробља, доносе се васкршња јаја и пале свеће на гробовима. Иако се на сам дан Васкрса не иде на гробља, јер је то празник живота и победе над смрћу, Васкршњи уторак је посебан тренутак када се духовна радост празника дели и са прецима.

Верници верују да се молитве у данима после Васкрса, посебно на Васкршњи уторак, узносе са посебном снагом. Поред тога, у многим домовима наставља се празнична атмосфера – трпезе су и даље свечане, деца настављају да се туцају васкршњим јајима, а у породицама владају радост и топлина.

Овај дан подсећа да је Васкрс празник заједништва – не само са живима, већ и са онима који су нас напустили. Симболично, живот и смрт се прожимају у молитви, нади и вери да је љубав вечна.

У народном веровању, Васкршњи уторак важи за најсрећнији уторак у години – дан када се све добро започето умножава, а жеље и молитве имају посебну тежину.

Ускрс у знаку заједништва: Данас га славе и православни и католици

Igor Crnogorac април 20, 2025

Ускрс, највећи хришћански празник, ове године заједнички обележавају и православни и католички верници. То се догађа само у годинама када се поклопе јулијански и грегоријански календар. Према хришћанском веровању, Исус Христос је, после страдања на крсту и сахране, трећег дана васкрсао из мртвих. Овај догађај темељ је хришћанске вере. Симбол је наде, искупљења и вечног живота. За све вернике, то је дан радости, духовне обнове и заједништва.

Васкрсење Христово православци и католици обележавају сваки у складу са својим верским обичајима, али са истом поруком: победом живота над смрћу, љубави над мржњом и светлости над тамом.

За православне вернике, Ускрс долази након дугог поста и Велике недеље, коју су обележили молитва, сабраност и тишина. У поноћ су служене Васкршње литургије, а верници се поздрављају са: „Христос васкрсе!“ – „Ваистину васкрсе!“.

У домовима се пале свеће и трпеза је богата. Прво јаје, чуваркућа, чува се до наредног Ускрса. Породице се окупљају, а деца се такмиче у туцању јајима.

Католички верници Ускрс су дочекали синоћ, на великој суботњој миси, у знаку светлости и ватре. И код њих се празник прославља молитвом, породичним ручком и радошћу. У многим католичким домовима традиционално се припремају јела и дарују ускршњи пакетићи деци, а у двориштима се траже скривена јаја.

„Смрћу смрт победи, и онима у гробовима живот дарова“ – пева се у православним храмовима, подсећајући да су вера и нада снажније од таме и да Ускрс није само традиција, већ и позив да будемо бољи, храбрији и блискији једни другима.

Иако обичаји могу бити различити, порука је иста – празник обнове, љубави и живота. У заједничком Ускрсу православних и католика види се снага духовног јединства и порука да светлост увек долази.

Парк уметничких дела од камена и дрвета: Од куће без струје и воде до ручно изграђене оазе

Igor Crnogorac април 19, 2025

Када се, пре десет година, превозник и бајкер Ђура Вујчић, са својом Зорицом, доселио у рушевну кућицу одмах иза пруге, према Башаиду, да ту изграде свој дом, нису имали ништа. Ни струју, ни воду, само чистину око себе и визију. Данас је та чистина огроман парк са базеном – потоком, фонтаном и водопадом, цветним лејама, старинским предметима и руком грађеним читавим објектима. Нису имали ни буџет ни архитектонске планове – само много идеја и љубав према старим материјалима. И кренули су: корак по корак. Сада се чини да су незаустављиви.

– Мало те невоља натера, мало волиш… Ја волим дрво, волим камен. То су материјали који ме инспиришу. Мој тата је био добар грађевинац. Радили смо већ као мали са њим, био је доста строг, али нас је много тога научио. Више бих волео да по цео дан радим овде него да возим камион. Све што видите направио сам својим рукама – каже Ђура.

„Шта ће вам та брда шута у дворишту?“

Сваки камен и свака цигла у Ђурином дворишту имају своју историју. Јер, пре него што су постали темељи, зидови или детаљи новог дома, били су само рушевине.

– Материјал доносим са разних места. Ако нађем неки камен, док сам на путу, довезем га овде. Довлачио сам камење са Златибора, и из манастира Студеница, са мора, нема одакле нисам. И онда, камен по камен… Највећи део за градњу набављао сам тако што сам рушио старе куће за грађу и цигле. Све сам доносио овде. Онда сам све то одвајао, чистио, припремао, и од тога градио и куће и намештај.

Зорица се смеје кад се сети тог периода.

– Када би ме неко питао зашто имамо брда шута по дворишту, нисам знала шта да кажем. Нико није могао да замисли шта ће од тога настати.

Осим Ђуре који је тачно знао шта жели.

– Све правим из главе. Гледам материјал који имам и осмислим шта од њега може да се направи. Ја не волим кад је све у линији и у калупу. Нека буде мало искривљено, као да је природа сама направила. Трудим се да оставим облик и да га само минимално обрадим ручном полирком, не сечем уопште, осим када нешто морам да уклопим. Свашта сам направио и од котура за струјне каблове. И јако се радујем док радим – каже док руком прелази преко грубо обрађене дрвене греде.

Тако је настајало право бајковито скровиште са двориштем – парком, у коме је сваки детаљ помно осмишљен и сам за себе представља целину, толико необичну и лепу да не знате где прво да зауставите поглед. Ту је базен у облику природног потока, са испустима за пиће („да не мора да се излази на врућину“), ћуприја са кровом на улазу, чак и фонтана. Цвеће, жбуње и свакојако растиње, помешано и уређено, на сваком кораку. Неколико места за окупљање, сва различита и потпуно оригинална, камени сто са клупама које подсећају на Стоунхенџ. У центру је стари орах – вртешка који ноћу светлуца. Осим што дивно светли и цело двориште.

Кућа без пројекта, али са душом

У објектима, наравно, поново све Ђурини и Зокини ручни радови – од кухиње, кревета и ормара, до купатила и полица. У највећем објекту од стакла и дрвета је централни стуб који подсећа на сувачу, столови и шанк, али и рестаурирани намештај.

– Зока и ја набавимо џакове и онда ручно шијемо пресвлаке за фотеље. Видиш, на овим првим смо још вежбали, а сада нам то иде као да веземо – прича Ђура с поносом.

Посебно место је њихова мала „кафана“ за одмор.

– Ту примамо госте, пријатеље, а највише бајкере. Долазе нам другари из целе бивше Југославије и иностранства, посебно за „Дане лудаје“. Овде имају бесплатан смештај – каже Ђура.

Свет пун прича

Оно што је код њиховог дома посебно није само архитектура, већ и дух који он носи. У сваком кутку, на сваком зиду, налази се нека прича.

– Сакупљам све што има историју. Волим да знам ко је нешто некад користио, ко је носио шешир, из какве шоље се пила кафа – прича Ђура.

Тако су се у њиховом дому нашли ватрогасни шлемови с почетка прошлог века, шешири познатих Кикинђана, разнобојни лончићи и „цинцике“, па чак и један оригинални Вермахтов бицикл.

– Сваки детаљ овде има душу. Ово није само кућа, ово је једна велика прича – каже Зорица.

Снага, рад и мало лудости

И наравно, ништа од овога не би било могуће без Зорице, кажу. Она одржава домаћинство, брине о ентеријеру.

– Заједно све радимо – скромна је Зорица. – Сваке суботе косимо – ја имам велеслалом кроз башту, Ђура је на већим површинама.

– Не треба нам теретана. Имамо цео хектар да решавамо – додаје Ђура са осмехом.

Једном је доживео несрећу – бетонски зид је пао на њега и повредио му руку.

– После три дана сам скинуо завој и наставио да радим. Нисам могао да седим скрштених руку.

Иако понекад размишља да успори, још увек има превише идеја да би застао: простор за роштиљ, место за окупљање око ватре, паркинг за госте…

Заштитни знак на улазу у овај комплекс је мотоцикл подигнут на стуб.

– Ја сам, пре свега, бајкер, имам BMW. У клубу сам „No Limits“. И даље се дружимо, идемо на мото-сусрете, они долазе овде. Онај мотор што сам подигао на стуб, сам сам направио. Да унуци виде како је деда био луд – уопште се не шали Ђура.

Колико је креативан знају деца и унучићи који једва чекају да дођу у овај, њихов свет.

– Ја имам сина и ћерку, а Зока једног сина. Имамо деветоро унучади – најстарије има 17, а најмлађе три године.

Ово прелепо окружење створили су за њих и за себе, својим рукама, као велико и аутентично уметничко дело које се шири.

Једно је сигурно: све што буду радили, радиће заједно.

С. В. О.

Велика субота – дан тишине, молитве и наде

Igor Crnogorac април 19, 2025

Данас је Велика субота – други дан хришћанске жалости који следи након Великог петка, дана када је распет Исус Христ. Верници овај дан проводе у тишини и молитви, чувајући успомену на Христов погреб и Његов силазак у Ад.

Као део Страсне седмице, Велика субота представља увод у радост Васкрса. У храмовима, верници целивају плаштаницу на симболичном Христовом гробу, у дубоком поштовању и нади у Његово Васкрсење.

Овај дан обележава прелаз из старог у ново време – почетак ере обележене светлошћу Васкрсења. У Светој земљи, у храму Христовог Гроба, већ вековима се на овај дан дешава чудесна појава Светог огња. Јерусалимски патријарх уноси угашено кандило које се само пали, а пламен се преноси на свеће присутних и даље носи у домове и храмове широм света.

У православним породицама завршавају се последње припреме за највећи хришћански празник. Чисте се куће, припрема празнична одећа, а ко још није, у рано јутро боји васкршња јаја. У неким крајевима меси се и посебан хлеб – васкршњак. Пост се наставља, и то строго – на води, уз сухоједење.

Поред званичног назива Велика субота, у различитим крајевима овај дан је познат и као Страшна, Завалита, Црвена или Дугачка субота – називи који подсећају на дуготрајне Христове муке на Голготи.

Према народном веровању, на овај дан треба учинити добро дело или уделити милостињу сиромашнима – верује се да ће се то доброчинство вишеструко вратити. Такође, не раде се никакви послови у пољу нити ручни радови.

С обзиром на то да ове године православни и католички верници Ускрс прослављају истог дана, данас је Велика субота и у католичкој традицији. У католичким црквама не служи се Света миса, већ верници у тишини размишљају о Христовој жртви. У вечерњим сатима, на Велику суботу почиње Васкршње бдење, које симболично означава Христово Васкрсење и улазак светлости у свет.