Геронтолошки центар у Кикинди: Дом достојан човека

Геронтолошки центар, са два објекта – такозваним Старим и Новим домом – не изгледа као институција, већ као велика, шаролика породица. Овде се свако зна по имену, свако има своју навику и ритуал, иако можда више нема своју кућу. Ово је прича о њима.

Изазови велике породице

Тренутно у Новом дому борави 160 корисника, а у Старом око 100, различитих степена подршке, а има их четири. Најтраженији је смештај за особе којима је неопходна потпуна нега.

– Имамо сталне листе чекања. У овом тренутку 14 особа са потпуном документацијом очекује пријем, али тај број варира. Увек има више заинтересованих него места – каже в. д. директор установе, Драган Стјепановић. – Стационари су увек пуни, јер се често догоди да нам из болница упућују особе које нема ко да преузме, а у том смислу сарађујемо и са Центром за социјални рад. Стационар у Старом дому је најстарији објекат те врсте, датира из 1900. године и ту су потпуно зависни корисници, њих стотину. Велика је потражња за Новим домом јер има 40 савремених, двокреветних гарсоњера. У стационару Старог дома је 12 соба, а у павиљонима су трокреветне собе. Ту нам објекти нису на завидном нивоу, зато ове године реконструишемо кров, зидове, подове и санитарне чворове средствима које треба да добијемо по конкурсу ресорног Покрајинског секретаријата. И у Новом дому имамо стационар, са 60 корисника. За смештај људи којима је потребна потпуна нега је и највеће интересовање – наводи Стјепановић.

Посвећено особље броји медицинске техничаре, лекаре, али највећи терет носе неговатељице које су и најбројније. Како каже директор, ускоро ће бити уведено и професионално стално обезбеђење у оба дома ради вишег нивоа сигурности.

– Посећивао сам и друге центре и наш бих издвојио пре свега због професионалног особља које се максимално труди да буде на располагању корисницима. И ја их обилазим, кад год стигнем, питам их да ли је све у реду, да ли су задовољни. Видим да су они стварно презадовољни и кажу да не памте да их је неки директор оволико посећивао. И мени је драго да попричамо, да чујем да ли постоји проблем и шта још можемо да побољшамо, јер они су нам приоритет.

Сарадња и живот ван зидова

У оба дома подстиче се боравак на отвореном, у дворишту или на терасама.

– Корисници доста времена проводе у околини дома, где имамо лепе летњиковце, клупе, украсно дрвеће. У Старом дому је прелепо двориште, уређеније је и корисници се нуде да помогну око његовог одржавања, да се и сами ангажују. Ми смо установа отвореног типа, они могу да изађу и да оду у набавку – наводи Стјепановић и додаје да Центар активно сарађује са бројним институцијама: са Предшколском установом, Културним центром, Центром за пружање услуга социјалне заштите – „Нашом кућом“, Удружењем пензионера, као и са приватним домом „Мисерицордиа“. Организују се дружења, посете, различите активности. Одлична је, каже, и сарадња са породицама штићеника.

Слушајући живот – гласови станара

Стану Периз (91) из Нових Козараца срећемо у ходнику. Тиха, али присутна у свему око себе, дели утисак са осмехом.

– Ово ми је десета година у дому. Боље ми је него што ми је било у животу. Имам троје деце, четворо унучади и четворо праунучади. Сада ми је мирно и лепо. Пратим шта се дешава, дружим се. Мени је ово кућа.

Јелена Марић (76) из Кикинде је нова у дому, ту је од јануара.

– Чекала сам осам месеци и, на мој велику радост, ту сам. Најдраже ми је особље – љубазни су, насмејани, пажљиви. Све ми одговара, својевољно сам дошла, док сам још способна да се адаптирам. Имам два сина, не желим да им будем терет. Овде су сви златни, млади, насмејани, никад ме у животу није толико мазио и пазио, нити ми указивао толику пажњу, то је било право чудо за мене. Једино не ваља што има 90 одсто жена. Другарице су ми Евица која је била учитељица, Дана и Јованка – прича Јелена.

У трпезарији затичемо Драгу Стари (81). Са бака Надом, како зове своју другарицу, дели собу и љубав према цвећу.

– Имамо мали ритуал – кафу међу цвећем. Другови су ми и Ференц и Богдан. Моја ћерка живи у Немачкој, код куће не могу сама. Овде су и лекари и сестре, и дању и ноћу – каже Драга. – Ту сам већ три и по године. Овде је топло. Људи су важни.

Ференц Ваш (87), наставник у пензији из Руског Села, седи уз компјутер. Вешт је са технологијом, има Фејсбук, чита вести, пише.

– Био сам наставник математике и физике. Пензионисао сам се после 44 године рада у школи. Изгубио сам супругу 2022. године и дошао овде. Ћерка ми је болесна. Боље је него да сам сам – признаје Ференц. – Имам миран кутак, могу да читам, гледам вести, проучавам психологију, филозофију. Најважније је што сам збринут ако ми нешто затреба.

У Старом дому, у дворишту дочекује нас Олга Плавкић (79) у својој креативној радионици. Са посебном пажњом ређа комадиће папира у мозаик.

– Радим портрете, Теслин највише. Били смо у Зрењанину, у Молу, излагала сам, освајали смо награде. Радим с љубављу. Немам родитеље била сам у дечијем дому. Муж ми је преминуо, ћерка ради. Да сам код куће, била бих сама. Имам другарицу Обренку – већ шест година смо цимерке. Она је много добра, помажемо једна другој. Ја сам ведра особа, овде ме поштују.

Тишина, брига и живот у пуном кругу

Док пролазимо кроз уредно двориште, где штићеници у хладу разговарају, заливају цвеће и деле кафу, постаје јасно да је ово много више од установе социјалне заштите. Овде живот не престаје – он се наставља, полако и достојанствено.

У Геронтолошком центру живе људи са именима и причама. Њихов живот није стављен на паузу, већ је само променио форму. Ово је место у којем добијају оно што често није било загарантовано ни у младости – сигурност, пажњу, бригу и припадност.