Gerontološki centar, sa dva objekta – takozvanim Starim i Novim domom – ne izgleda kao institucija, već kao velika, šarolika porodica. Ovde se svako zna po imenu, svako ima svoju naviku i ritual, iako možda više nema svoju kuću. Ovo je priča o njima.

Izazovi velike porodice

Trenutno u Novom domu boravi 160 korisnika, a u Starom oko 100, različitih stepena podrške, a ima ih četiri. Najtraženiji je smeštaj za osobe kojima je neophodna potpuna nega.

– Imamo stalne liste čekanja. U ovom trenutku 14 osoba sa potpunom dokumentacijom očekuje prijem, ali taj broj varira. Uvek ima više zainteresovanih nego mesta – kaže v. d. direktor ustanove, Dragan Stjepanović. – Stacionari su uvek puni, jer se često dogodi da nam iz bolnica upućuju osobe koje nema ko da preuzme, a u tom smislu sarađujemo i sa Centrom za socijalni rad. Stacionar u Starom domu je najstariji objekat te vrste, datira iz 1900. godine i tu su potpuno zavisni korisnici, njih stotinu. Velika je potražnja za Novim domom jer ima 40 savremenih, dvokrevetnih garsonjera. U stacionaru Starog doma je 12 soba, a u paviljonima su trokrevetne sobe. Tu nam objekti nisu na zavidnom nivou, zato ove godine rekonstruišemo krov, zidove, podove i sanitarne čvorove sredstvima koje treba da dobijemo po konkursu resornog Pokrajinskog sekretarijata. I u Novom domu imamo stacionar, sa 60 korisnika. Za smeštaj ljudi kojima je potrebna potpuna nega je i najveće interesovanje – navodi Stjepanović.

Posvećeno osoblje broji medicinske tehničare, lekare, ali najveći teret nose negovateljice koje su i najbrojnije. Kako kaže direktor, uskoro će biti uvedeno i profesionalno stalno obezbeđenje u oba doma radi višeg nivoa sigurnosti.

– Posećivao sam i druge centre i naš bih izdvojio pre svega zbog profesionalnog osoblja koje se maksimalno trudi da bude na raspolaganju korisnicima. I ja ih obilazim, kad god stignem, pitam ih da li je sve u redu, da li su zadovoljni. Vidim da su oni stvarno prezadovoljni i kažu da ne pamte da ih je neki direktor ovoliko posećivao. I meni je drago da popričamo, da čujem da li postoji problem i šta još možemo da poboljšamo, jer oni su nam prioritet.

Saradnja i život van zidova

U oba doma podstiče se boravak na otvorenom, u dvorištu ili na terasama.

– Korisnici dosta vremena provode u okolini doma, gde imamo lepe letnjikovce, klupe, ukrasno drveće. U Starom domu je prelepo dvorište, uređenije je i korisnici se nude da pomognu oko njegovog održavanja, da se i sami angažuju. Mi smo ustanova otvorenog tipa, oni mogu da izađu i da odu u nabavku – navodi Stjepanović i dodaje da Centar aktivno sarađuje sa brojnim institucijama: sa Predškolskom ustanovom, Kulturnim centrom, Centrom za pružanje usluga socijalne zaštite – „Našom kućom“,  Udruženjem penzionera, kao i sa privatnim domom „Misericordia“. Organizuju se druženja, posete, različite aktivnosti. Odlična je, kaže, i saradnja sa porodicama štićenika.

Slušajući život – glasovi stanara

Stanu Periz (91) iz Novih Kozaraca srećemo u hodniku. Tiha, ali prisutna u svemu oko sebe, deli utisak sa osmehom.

– Ovo mi je deseta godina u domu. Bolje mi je nego što mi je bilo u životu. Imam troje dece, četvoro unučadi i četvoro praunučadi. Sada mi je mirno i lepo. Pratim šta se dešava, družim se. Meni je ovo kuća.

Jelena Marić (76) iz Kikinde je nova u domu, tu je od januara.

– Čekala sam osam meseci i, na moj veliku radost, tu sam. Najdraže mi je osoblje – ljubazni su, nasmejani, pažljivi. Sve mi odgovara, svojevoljno sam došla, dok sam još sposobna da se adaptiram. Imam dva sina, ne želim da im budem teret. Ovde su svi zlatni, mladi, nasmejani, nikad me u životu nije toliko mazio i pazio, niti mi ukazivao toliku pažnju, to je bilo pravo čudo za mene. Jedino ne valja što ima 90 odsto žena. Drugarice su mi Evica koja je bila učiteljica, Dana i Jovanka – priča Jelena.

U trpezariji zatičemo Dragu Stari (81). Sa baka Nadom, kako zove svoju drugaricu, deli sobu i ljubav prema cveću.

– Imamo mali ritual – kafu među cvećem. Drugovi su mi i Ferenc i Bogdan. Moja ćerka živi u Nemačkoj, kod kuće ne mogu sama. Ovde su i lekari i sestre, i danju i noću – kaže Draga. – Tu sam već tri i po godine. Ovde je toplo. Ljudi su važni.

Ferenc Vaš (87), nastavnik u penziji iz Ruskog Sela, sedi uz kompjuter. Vešt je sa tehnologijom, ima Fejsbuk, čita vesti, piše.

– Bio sam nastavnik matematike i fizike. Penzionisao sam se posle 44 godine rada u školi. Izgubio sam suprugu 2022. godine i došao ovde. Ćerka mi je bolesna. Bolje je nego da sam sam – priznaje Ferenc. – Imam miran kutak, mogu da čitam, gledam vesti, proučavam psihologiju, filozofiju. Najvažnije je što sam zbrinut ako mi nešto zatreba.

U Starom domu, u dvorištu dočekuje nas Olga Plavkić (79) u svojoj kreativnoj radionici. Sa posebnom pažnjom ređa komadiće papira u mozaik.

– Radim portrete, Teslin najviše. Bili smo u Zrenjaninu, u Molu, izlagala sam, osvajali smo nagrade. Radim s ljubavlju. Nemam roditelje bila sam u dečijem domu. Muž mi je preminuo, ćerka radi. Da sam kod kuće, bila bih sama. Imam drugaricu Obrenku – već šest godina smo cimerke. Ona je mnogo dobra, pomažemo jedna drugoj. Ja sam vedra osoba, ovde me poštuju.

Tišina, briga i život u punom krugu

Dok prolazimo kroz uredno dvorište, gde štićenici u hladu razgovaraju, zalivaju cveće i dele kafu, postaje jasno da je ovo mnogo više od ustanove socijalne zaštite. Ovde život ne prestaje – on se nastavlja, polako i dostojanstveno.

U Gerontološkom centru žive ljudi sa imenima i pričama. Njihov život nije stavljen na pauzu, već je samo promenio formu. Ovo je mesto u kojem dobijaju ono što često nije bilo zagarantovano ni u mladosti – sigurnost, pažnju, brigu i pripadnost.

U domu nije kraj. U domu je novo poglavlje. Ovde život teče u laganom ritmu.

S. Vulović Ostojić