децембар 6, 2025

Бележница

veliki-cetvrtak

Na Veliki četvrtak se sve prašta: Dan za pričešće, pokajanje i tihu molitvu

Igor Crnogorac april 17, 2025 0

Pravoslavni vernici danas obeležavaju Veliki četvrtak – dan kada se sećamo Tajne večere, poslednje Hristove večere sa apostolima, na kojoj je ustanovio Svetu tajnu pričešća. Posebnost ove godine je u tome što se Uskrs proslavlja istovremeno u pravoslavnoj i katoličkoj tradiciji, pa je i Veliki četvrtak zajednički dan duboke duhovne pripreme za vernike oba obreda.

U pravoslavnoj crkvi, Veliki četvrtak se smatra najprikladnijim danom za pričešće. Veruje se da se na ovaj dan, kada je Hristos svojim učenicima oprao noge kao simbol smirenja i ljubavi, sve prašta iskrenom verniku koji se sa pokajanjem i molitvom obrati Bogu. Pričešće na Veliki četvrtak je vekovima duboko ukorenjeno u narodnoj pobožnosti, a mnogi vernici se pripremaju ispovešću i postom kako bi se tog dana sjedinili sa Hristom.

U manastirima se Veliki četvrtak obeležava posebnim bogosluženjima. Rana liturgija Svetog Vasilija Velikog služi se uz posebnu molitvenu sabranost. U nekim manastirima i većim hramovima očuvan je i obred pranja nogu, gde iguman simbolično pere noge dvanaestorici braće, po uzoru na Hrista. Taj čin svedoči o poniznosti, služenju i ljubavi prema bližnjima.

U večernjim časovima služi se jedno od najemotivnijih bogosluženja u toku godine – služba stradanja Hristovog, tokom koje se čita dvanaest jevanđeljskih odlomaka o Hristovom hapšenju, mukama i raspeću. Vernici tada ostaju u tišini i molitvi.

U pojedinim krajevima Srbije, domaćice ujutru na Veliki četvrtak farbaju prva uskršnja jaja, obično crvena, kao simbol Hristove prolivene krvi. Prvo obojeno jaje se zove „čuvarkuća“ i čuva se tokom cele godine, verujući da donosi zdravlje i zaštitu domu. Ovaj običaj, iako narodni, duboko je povezan sa liturgijskim smislom dana.

Katolici takođe obeležavaju Veliki četvrtak svečanim misama i obredima u znak sećanja na ustanovljenje Evharistije. U katoličkim crkvama vrši se obred pranja nogu i Sveta tajna Pričešća ima centralno mesto. Nakon večernje mise, oltar se ogoli, a Presveti Sakrament prenosi na posebno mesto, gde vernici ostaju u tihoj molitvi.

Bez obzira na obred ili tradiciju, Veliki četvrtak zajednički je dan poziva na ljubav, praštanje i duhovnu pripremu za najveći hrišćanski praznik – Uskrs. Za mnoge je upravo ovaj dan prilika da se povuku u tišinu, da razmisle o sebi i da u svetlosti vere koračaju ka Vaskrsenju.

Cveti (ulazak Hrista u Jerusalim)

Cveti – praznik nade, obnove i radosti

Igor Crnogorac april 13, 2025 0

Cveti su pokretni hrišćanski praznik koji obeležava Hristov ulazak u Jerusalim, nedelju dana pred Vaskrs koji će, ove godine, pravoslavni i katolički vernici obeležiti istog dana. Cveti simbolizuju buđenje prirode, duhovnu obnovu i donose radost uoči najvećeg hrišćanskog praznika. Danas je jedan od retkih dana u Velikom postu kada je dozvoljeno jesti ribu.

Prema jevanđelju, narod je Hrista dočekao s palmovim grančicama i cvećem, slaveći Ga kao cara mira. Kod nas se umesto palmi u crkvu nose vrbove grančice, tisa, šimšir ili maslina – simboli života i radosti.

Uoči praznika, deca i devojke izlaze u prirodu i beru cveće: ljubičice za lepotu, dren za zdravlje, margarete za sklad, a vrbove grančice za napredak. Cveće se ostavlja u vodi preko noći, a ujutru se ta voda koristi za umivanje, ponekad i sa zlatnim prstenom u njoj – za blagoslov i lepotu.

Prema verovanju, onaj ko prvi ubere cvet na Cveti ima pravo na želju – ako u nju iskreno veruje. Nekada su mladići pravili bukete devojkama, svaki cvet nosio je svoju poruku. Ljudi su se kitili, izlazili u šetnje, slavili život i prirodu.

Cveti su i narodni praznik – upravo tog dana 1815. Miloš Obrenović podigao je Drugi srpski ustanak. Od Cveti pa do Duhova ne bere se cveće – veruje se da tada dobija posebnu, svetu namenu.

Cveti su praznik koji povezuje ljubav, veru i tradiciju. Dan kada cveće ne govori samo mirisom, već i jezikom duše.

S. V. O.

(Foto: Wikimedia – Petar Milošević, Pixabay)

Lazareva-subota-devojcica-u-nosnji-NIs-2012

Sutra je Lazareva subota ili Vrbica: Praznik dečije radosti i pobede života

Igor Crnogorac april 11, 2025 0

Sutra, 12. aprila, obeležavamo Lazarevu subotu, poznatu i kao Vrbicu – veliki i radosni praznik koji je posvećen deci. Na ovaj dan, pravoslavni vernici unose vrbove grane u crkve, koje ostaju tamo do nedeljne liturgije na Cveti, kada se vrši ritual blagosiljanja vrbe.

Lazareva subota je praznik koji slavi Isusa Hrista i njegovo čudo vaskrsenja Lazara iz mrtvih. Vrbica se uvek obeležava u subotu, na dan koji prethodi Cvetima, nedelji koja vodi ka Vaskrsu. Na Lazarevu subotu vernici nose grančice vrbe, simbolizujući svečani ulazak Isusa u Jerusalim, kada su ga pozdravili njegovi sledbenici.

Prema jevanđeljima, Lazar je vaskrsnut u Vitaniji, čime je Hristos najavio novu veru u vaskrsenje. Ovaj praznik je poznat i kao Vaskrsenje Lazara Četvorodnevnog, a ima duboko značenje kao pobeda života nad smrću. Na Lazarevu subotu se na bogosluženjima pominju Hristova stradanja i Lazarevo vaskrsenje kao obećanje vaskrsenja za sve vernike.

Iako je vaskrsenje Lazarevo izazvalo gnev prvosveštenika, koji su zbog toga doneli odluku da pogube Spasitelja, ovaj događaj je bio velikim znakom nove vere i nade. Prema predanju, Lazar je nastavio da živi još 30 godina nakon svog vaskrsenja, propovedajući hrišćanstvo kao kiparski arhiepiskop.

U isto vreme, pravoslavni vernici obeležavaju i Vrbicu, koja počinje službama bdenja na Cvetnu nedelju, obeležavajući svečani Hristov ulazak u Jerusalim. Vrbica je praznik dečje radosti, jer je Hristos rekao: „Pustite decu k meni, jer takvih je carstvo nebesko“.

Tog dana, majke oblače svoju decu u svečanu odeću, ukrašavaju ih zvončićima vezanim za trobojku i venčićima od vrbe koje im stavljaju na glavu, a zatim ih vode u crkvu. Vrbove grane se kasnije odnose kućama i stavljaju pored ikona i kandila.

Vrbove grane koje se tada dele vernicima, simbolizuju palmine grane kojima su hrišćani pozdravljali Spasitelja na ulasku u Jerusalim.

Bombardovanje-(13)

Sećanje na Kikinđanina poginulog prve noći bombardovanja: Vojnik do kraja, tamo gde je sve stalo

Igor Crnogorac april 1, 2025 0

Miodrag Gladišev iz Kikinde, star 39 godina, stariji vodnik prve klase na službi u garnizonu u Kuršumliji. Suprug i otac tada četrnaestogodišnje devojčice. Poginuo prve večeri NATO bombardovanja, 24. marta 1999. godine. Njegova sestra, Anica Drinjak, i danas nosi teret te sudbonosne noći.

– Tog dana, oko šest popodne, na televiziji su javili da su avioni poleteli iz Avijana. Osetila sam nemir i pokušala da ga pozovem, mada su oni, mislila sam tada, verovatno, znali za to. Međutim, posle sam čula od njegovih saboraca, da nisu znali do poslednjeg momenta. Zvala sam kasarnu, kuću, sve brojeve koje sam imala, ali niko se nije javljao – priča Anica.

Nešto posle osam sati, nelagoda je postala nesnosna.

– Sedela sam na kauču, muž je bio u sobi. Odjednom sam skočila i počela da šetam. Ne znam, u stomaku sam osetila nelagodu. „Šta ti je?“, pitao me je muž. Kažem mu: „Ne znam, kao da se nešto strašno desilo.“ Samo par trenutaka kasnije, čujem na vestima – pogođeni su ciljevi na Kosovu i u Kuršumliji.

Tada još ništa nije znala. Iz očaja je prelistala beležnicu koju je unuka Dijana, Miodragova ćerka, zaboravila kod njih, i počela da poziva brojeve redom.

Miodrag i Anica

– U jednom trenutku, javio mi se neki stariji čovek. Bio je učitelj u penziji iz Kuršumlije. „A, vi tražite onu devojčicu čiji je otac poginuo“, rekao mi je. Samo sam se spustila na pod. To je bio deda devojčice s kojom se moja unuka družila.

Osećaj straha pretvorio se u jezivo saznanje

– Pozovem policijsku stanicu u Kuršumliji. Pokušam da budem što konciznija i pitam za starijeg vodnika Gladiševa. Policajac me ispravlja: „Mislite na starijeg vodnika prve klase?“. Čim je to rekao, znala sam.

Ali onda je dodao nešto što će zauvek pamtiti.

„Kakva ste vi to porodica, kad niko već treći dan ne dolazi po njega?“, izgovorio je. Ostala sam bez daha. I još mi je rekao: „Svi su ostali sahranjeni, samo je on ostao.“

– Rekla sam mu: „Čujete li da ne znam ništa o njemu? Kako možete tako nešto da kažete?“ Ne bih brata ostavila nikada…“ Rekli su mi da je u kapeli u bolnici. Bio je u podrumu.

Tamo ga je zatekla kada je stigla u Kuršumliju, na poljskom krevetu, prekrivenog ćebetom.

– To je bila slika koju nikada neću moći da izbrišem iz glave – tiho kaže.

Hteli su odmah da ga vrate kući, ali im komandant to nije dozvolio jer se očekivao novi napad.

– Rekla sam mu: „Ako treba dva puta da ga ubiju, neka ubiju i mene.“ Onda su popustili.

Sahranili su ga u Kikindi, „da mu bar neko ode na grob“.

Tamo gde je sve stalo

Mesec dana kasnije, ponovo je otišla u Kuršumliju, na mesto gde je njen brat izgubio život.

– Zamolila sam da me odvedu do skloništa. To je bila ogromna rupa u sedam metara armiranog betona. Tamo su bili paviljoni Pavkovića i Lazarevića, ali su oni tog dana otišli negde po zadatku. U vreme napada, polovina starešina je bila ostala unutra, ostali su izašli na večeru.

Jedan rezervista je pozvao Miodraga da izađe sa njim, da zapale cigaretu. Moj brat je bio strastveni pušač.

– Miodrag mu je rekao: „Idi ti, ja ne mogu.“ Možda je nešto predosetio… Samo je sagnuo glavu i naslonio se na zid. Tog trenutka udarila je prva raketa. Onaj vojnik koji je izašao – preživeo je. Da je otišao sa njim, možda bi danas bio živ. Sudbina – kaže Anica.

Kada je sišla u sklonište, prišao joj je bolničar, Miodragov prijatelj.

– Rekao mi je: „Čekao sam vas“ i otvorio je kasetu u kojoj je čuvao sveću. Zapalili smo je za mog brata.

Ono što je ugledala unutra, zauvek će pamtiti.

– Razbacane beretke, šapke, šlemovi, krv… Ne mogu da vam opišem tu sliku i taj osećaj. Ali morala sam da odem tamo. Ne bih imala mira da nisam.

Milić, Kapo, Vištica

Miodraga su izvukle njegove kolege oficiri Josip Vištica i Hajrudin Kapo.

– Ali on je već bio mrtav. Izlazi su bili zatrpani, jedva su dolazili do ranjenih i poginulih. Do nekih su stigli tek sutradan, kada je stigao bager.

Od kada se u Kikindi obeležava godišnjica bombardovanja, pukovnik Vištica dolazi svake godine. Ovog 24. maja za svog saborca položili su venac i Hajrudin Kapo i Miodrag Milić.

Miodragova ćerka Dijana danas ima porodicu.

– Udala se, ima sinčića. Moj brat bi sada bio deda. Ali sa njim se ugasila loza Gladiševih.

Anica Drinjak

Imena koja ne smemo zaboraviti

Anica je predsednica Sekcije porodica poginulih pri Srpskim ratnim veteranima. Na dan obeležavanja 26 godina od bombardovanja, nije zaboravila još jednog vojnika iz Kikinde.

– Te večeri, posle polaganja venaca, kada su nam u Muzeju prikazivali film „Hronologija jednog bombardovanja“, stavila sam pored Miodragove, i sliku Željka Alara, starijeg vodnika iz Kikinde. On je poginuo 16. aprila u selu Reljan kod Preševa. Moramo ih se sećati. Svaka reč o tim ljudima mnogo znači.

Sećanje koje ne sme da izbledi

Anica kaže da vreme ne leči rane.

– Samo naučimo da živimo sa bolom. Sve bih dala da mogu da ga vratim, ali ne mogu. Mogu samo da pričam o njemu i to je jedini način da se sećanje ne ugasi – kaže Anica.

I zato je dobro, bar ponekad, da izvučemo sećanja na te ljude i da ispričamo šta se dogodilo, podseća. Mnogo brzo zaboravljamo, a to ne sme da se dogodi.

S. V. O.

 

Aljona-(7)

Iz Sibira u srce Banata: Aljonin pozdrav iz Kikinde

Igor Crnogorac mart 30, 2025 0

Aljona Ščetinina je iz Sibira, iz Kemerova – grada sa više od pola miliona stanovnika, smeštenog oko 300 kilometara – tu, pored, po ruskim relacijama – od Novosibirska. U Kikindu je prvi put stigla pre šest godina, sa sinom Nikolom, i to – zbog ljubavi. Odlično priča srpski, kaže da je Kikinđanka i da odavde ne planira nikuda da ide.

Pre toga nikada nije bila u Srbiji, a najviše ju je iznenadilo što, kaže, nema zime.

– Kada sam ovde videla mraz prvi put, poslala sam fotografiju sestri, a ona mi je odgovorila: „Pa, to je samo inje, to nije zima!“ Temperatura se ovde drukčije oseća. Prve moje zime u Kikindi bilo je minus deset, gledala sam potpuno umotane ljude, samo su im oči virile, a ja sam bila u tankoj jakni, bez kape. Ali, sada sam se već navikla na topliju klimu i, kada odem u Rusiju, jako mi je hladno – priča Aljona.

Ljudi su, kaže, srdačniji i više se okupljaju nego u njenoj domovini.

– Iako smo sličnog mentaliteta, postoje razlike. Ljudi se ovde više druže i spremni su da pomognu jedni drugima. Takođe, odrasli brzo uspostavljaju kontakt sa decom svojih prijatelja i poznanika – u Rusiji je distanca mnogo veća – objašnjava Aljona i dodaje da je primetila da muškarci ovde očekuju više poslušnosti od žene i dece nego što je to uobičajeno u Rusiji.

Nikola, koji je ovde stigao kao učenik prvog razreda, brzo se uklopio. Posebno mu je lako išla matematika, jer je u Rusiji taj predmet obimniji, kaže Aljona.

– Jedina stvar koja ga je začudila bilo je to što ima malo raspusta. Mi ih imamo četiri. I insistira da ga zovemo Nikola, iako mu je ime Nikolaj. Na kontrolnom se tako potpiše, a nastavnici mu samo dodaju „j“ – smeje se Aljona. – Potpuno se prilagodio.

U bioskop na -38 stepeni

Aljona u Rusiji ima dve sestre, majku i starijeg sina Maksima koji je na fakultetu. Otac joj je tragično nastradao, veoma mlad. Inače, pravo ime joj je Jelena, tako joj piše u dokumentima, ali za sve je, oduvek, Aljona. To je, kaže, bio neki kompromis između mame i tate. Inače je srednje dete, ono borbeno, a jedina poteškoća koju ima u Srbiji je to što još uvek ima status turiste. Da bi bila državljanin, objašnjava, mora prvo tri puta da dobije privremeni boravak u trajanju od po godinu dana, a potom i stalni boravak, i tek nakon toga može da aplicira za državljanstvo. Ipak, sve to je ne sprečava da se oseća kao Kikinđanka i da se, recimo, čudi ruskim turistima koji dolaze da gledaju sove.

– Jako mi se sviđa što se ovde zadržao običaj korinđanja, u Rusiji toga više nema. Moj Nikola je oduševljen, posle jednog korinđanja, dobio je toliko slatkiša da nije mogao sve da ih ponese – priča Aljona.

Uz srpsku kulturu, zavolela je i hranu, posebno burek. Primećuje i da slično pravimo roštilj, ali su ražnjići, napominje, u Rusiji marinirani i mnogo veći, a hleb ima drukčiji ukus i četvrtast je.


Mnogo voli naš pasulj koji se u Rusiji ne priprema kao glavno jelo, nego ga ima, uglavnom, u salatama. Njena majka, kaže, priprema ragu od svog mogućeg povrća u koji može da se doda pasulj umesto krompira. Dodaje da Rusi svaku supu prave sa krompirom, a imaju i supu od suvog graška sa dimljenim mesom. Od tradicionalnih jela, najviše voli soljanku – gustu čorbu sa različitim vrstama mesa, i dimljenim, kobasicama, maslinama i povrćem. Prilikom serviranja, u nju se dodaje pavlaka i parče limuna.

Aljona primećuje i da su neke stvari u Srbiji skuplje nego u Rusiji. Čak su i ruske čokolade ovde duplo skuplje, kaže. Nedostaju joj ruski ovseni keks i pržena heljda, koja se u njenom kraju priprema onako kako se ovde sprema pilav.

Vreme u Srbiji koristi i za kreativan rad. Veoma je vredna, i voli da šije i pravi lutke i ukrasne predmete, a umetničku crtu ima i Nikola. Smatra da svako ko želi da radi, može da nađe posao, gde god da je.

Aljona je, inače, pre nekoliko godina, prilikom boravka u Rusiji, ponela titulu misice Kemerovske oblasti.  Prijavila ju je drugarica, a pristala je, kaže, jer je takmičenje bilo organizovano u dobrotvorne svrhe.

Kikindu vidi kao mirno mesto koje joj izuzetno prija nakon života u velikom gradu.

– Kikinda mi se jako sviđa – mirna je, lepa i odlična za odrastanje dece. Imam mnogo prijatelja ovde.

Ljubav ju je dovela u Kikindu, a danas ne može da zamisli da odavde ode. Mir koji je pronašla za nju je neprocenjiv.

S. V. O.

dr-Antal-(5)

Intervju sa dr Zoltanom Antalom: Alergije – bolest savremenog doba

Igor Crnogorac mart 9, 2025 0

Omiljeni lekar Kikinđana i meštana čitavog okruga, doktor Zoltan Antal, specijalista otorinolaringolog, na usluzi je pacijentima pune 44 godine. I danas, sa istom posvećenošću i pažnjom, ne žaleći ni vreme ni energiju, otvorenim, ljudskim pristupom, i, pre svega, sa velikim iskustvom i znanjem, leči pacijente u Opštoj bolnici. Za naš portal govorio je o sve češćim stanjima i bolestima novog doba.

Primećujete li povećanje broja ljudi sa alergijama i oboljenjima koje one izazivaju?

 Problem je u tome što se priroda poigrala s nama. Ranije smo imali sezonski karakter alergija. Sada, noću imate zimu, danju proleće, leto. Znači, i do 10 stepeni u februaru, toga ranije nije bilo, i organizam ne zna kako da se ponaša. Zatim, suv vazduh u grejnoj sezoni, velika upotreba herbicida, pesticida, što kvari reakciju organizma u smislu hiperaktivnosti. Ponekad se olako postavlja pogrešna dijagnoza, jer, recimo, ne može svim opstruktivcima da se kaže da su astmatičari. To su dve različite bolesti, različito se leče, različit je uzrok. Simptomi su slični su, ali nisu isti. Opstrukcija je zaštita organizma, ne mora da bude alergijskog tipa, nego, jednostavno, organizam hoće spreči da taj prljav vazduh uđe u pluća, i tada  napravi suženje, zaštitu, koju ne treba uvek suzbijati. Znači, ako prepišem terapiju – lekove, injekcije, tablete, suzbijam reaktibilnost organizma, ja ne lečim, nego omogućavam da u organizam uđe ogromna količina lošeg materijala koji je on hteo da spreči i nisam pomogao, nego sam uradio sasvim suprotno.

Koliko je teško tačno dijagnostikovati alergiju i kako se pristupa lečenju?

 Potvrditi alergiju je jako komplikovan proces. Danas je, bez kompjuterske obrade, to skoro i nemoguće. Kožne probe su samo kap u moru jer se rade na samo 14 standardnih inhalatornih i nutritivnih alergena. Ako čovek na tom testiranju ne reaguje ni na jedan, to uopšte ne znači da nema alergiju. Da li to znači i da ima više alergičnih? Svakako da ima. Nekada se, takođe, olako nešto odredi kao alergija. Ljudi nam tokom cele godine dolaze sa alergijskim reakcijama: od suvog do produktivnog kašlja, od zapušenosti do sekrecije iz nosa, sa lividnom, ljubičastom sluznicom nosa koja više ne reaguje, često i nakon zloupotrebe kapi. I sve to onda izmeni kliničku sliku, više nemate tačan uvid – da li je  osnovni uzrok bila alergija, ili zloupotreba kapi, ili kriva nosna pregrada. I moramo se više potruditi da se utvrdi dijagnoza. Radi se rendgen snimak, uzimaju eozinofilni brisevi iz nosa koji upućuju na to da je organizam nateran da se brani od neke materije. Mi imamo nespecifične antialergene koji ili smanjuju reaktibilnost organizma, ili uspostave bolji protok u sluznici. Ali, tako smo samo uklonili simptome, a nismo našli uzrok, niti smo izlečili, samo smo zalečili. Obimnija ispitivanja uz pomoć novih tehnologija mogu da se rade u velikim centrima, samo je pitanje koliko ima vremena i koliko je to moguće uvesti u svakodnevnu praksu, jer to su, verovatno, skupa ulaganja u provincijske bolnice. Najbolje bi bilo kad bi dijagnoza mogla da se uspostavlja kao što se to čini vrhunskim sportistima: stavi se štipaljka na nos i pacijent trči ili vozi bicikl, u vazduh se ubacuju alergeni, i, uz pomoć  računarskog programa se meri da li ima opstrukcije.

Kako se razvijaju problemi sa sinusima i koje posledice mogu imati ako se ne leče na vreme?

Pokušavamo da utvrdimo šta pomaže i onda indirektno dođemo do nekog zaključka jer direktno, u najvećem broju slučajeva, ne može da se dokaže. Simptomi mogu da budu i reakcija na fizičke faktore, na hladnoću ili toplotu. Najveći deo sinusa se, dok sedimo ili hodamo, prazni, dok se u maksilarnim sakuplja sekret i, kada legnemo, oni se izvrnu. Nije to obavezno bakterijski neispravno, ali se „ukiseli“ i noću se sliva po zadnjem zidu ždrela, pa ćelije na sluznici reaguju izbacujući vodu, ali to nije dovoljno. Zato dolazi do sledeće reakcije – širenja krvnih sudova. Sluznica pocrveni, postane edematozna, da bi dopremila nove količine vode i leukocita neohodnih za „ispiranje“ sekreta. To je već drugi stepen odbrane. Kad sluznica nabubri, pošto ne može da pomeri koštane strukture, ona se sve više sužava i još više se zapuši. I onda imamo totalni zastoj u sinusima. Kad to pređe u hronično, kad nema dobrog protoka vazduha, zadržava se sekret koji je izuzetno pogodna podloga za razvoj bakterija i dolazi i do gnojnih sinuzitisa, pogoršava se osnovno stanje, i nos je sve više i više zapušen. Ljudi, onda, koriste kapi i kada postanu zavisni, nervni završeci izumiru, atrofiraju, više nema povratka. Nos je stalno zapušen, ne oseća da vazduh ulazi u pluća, nema nazopulmonalnog refleksa, znači da se pluća ne otvaraju, i čovek se guši jer nema osećaj da je udahnuo vazduh. Kada ovakvo stanje pređe u hronično, može se lečiti, ili malo zalečiti, ali izlečiti – nikada.

Kako se alergije povezuju sa hroničnim oboljenjima nosa i sinusa?

Alergije ubrzavaju taj proces, naročito ako se u organizam unese materija koja izaziva burnu reakciju sa edemom, dolazi do zapušavanja i počinje proces  kao kod hroničnog stanja: zastoj vazduha i sekreta, i bolest se razvija. Kod alergija, reaktibilnost organizma samo malo smanjujemo, ne smemo uništiti odbrambeni mehanizam, samo obezbeđujemo bolju prohodnost u nosu, i možemo, eventualno, malo da popravimo stanje, da ne bi došlo do komplikacija. Dosta je teško, mali su izgledi da se izleči. Lekari često kažu da treba stalno menjati posteljinu, tepihe ili ih izbaciti, ali nije to svima lako izvodljivo.

Da li postoje metode kojima se organizam može „naučiti“ da se brani od alergena?

Dok sam bio na specijalizaciji u Beogradu, imao sam nekoliko pacijenata kojima je na Institutu „Torlak“ rađena desenzibilizacija. Pošto se otkrije na  šta je reagovao organizam, davao se razblaženi alergen. Po prestanku reakcije davala bi se manje razblažena doza i, na kraju procesa, i čist alergen, i pacijent više na njega nije reagovao.

Koliko je važno, posebno za decu, da dišu kroz nos, a ne na usta, i zašto?

Kada bi se nosna sluznica isteglila, pošto je to trepetljikasti epitel, bila bi veličine dva kvadratna metra. Znači, to je ogromna površina kroz koju prolazi vazduh, greje se, filtrira i vlaži. Dolazi do nazopulmonalnog refleksa, pluća dobijaju impuls da stiže pripremljen, kvalitetan vazduh, i otvaraju se skroz. Ako se to ne dogodi, deca dišu samo površno i nastaje problem. Ja sam među malobrojnim lekarima koji ne osuđuju majke koje daju cuclu „varalicu“ detetu. Sada postoje anatomske cucle koje ne deformišu zube i deca koja ih koriste znaju da dišu na nos. Pre nekoliko dana imao sam dete od sedam godina koje ne zna da izduva nos. Znači da ga nije koristilo sedam godina.

Dišite na nos!

 Doktor razrešava i pitanje da li zimi šalom treba zaštititi i nos i usta.

– Kad dišemo kroz nos, skoro da je šal nepotreban jer je ogromna površina na kojoj vazduh ima kontakt sa sluznicom i greje se, dok kroz usta ulazi ogromna količina vazduha koja nema kontakt sa sluznicom i direktno ulazi u pluća, tako hladan i nepripremljen. Takođe, kada se diše kroz nos, lakše se udiše, što je veoma važno – kaže dr Antal.

Posvećeni čuvar odeljenja

Doktoru Antalu prvo zaposlenje bilo je u Sajanu, a već posle godinu dana, 1982. godine, počeo je da radi i na ORL odeljenju u kikindskoj Opštoj bolnici.

– Pre podne sam radio u Bolnici, popodne i noću sam bio lekar u Sajanu.

Zatim sam otišao na specijalizaciju u Beograd. Pre tri godine sam otišao u penziju, u petak, i odmah su me pozvali da potpišem ugovor, da ostanem. Pravi penzioner bio sam u subotu i u nedelju, i u ponedeljak sam nastavio da radim. Volim ovaj posao, hoću da pomognem koliko god treba – ističe omiljeni lekar. – Kada se vrati koleginica koja još nije položila ispit, na porođajnom odsustvu je, i kolega koji je sad otišao na specijalizaciju, i ja budem višak, onda ću odustati. Do tada sam tu. Kikinda ne treba da ostane bez ušnog lekara i da se zatvori odeljenje jer 80 odsto obolelih stiže kod nas, tu su i dečija i patologija odraslih, i naša pomoć je neophodna.

Lekar za čoveka

Doktor Antal omiljen je i zbog toga što sluša pacijente.

– Za svakog pacijenta imam vremena. Juče sam imao 48 pacijenata i za svakog sam odvojio vremena koliko je god bilo potrebno. I kada bih radio privatno, bilo bi isto. Jer, ne sme da se dešava da se pacijent ne pregleda isto ovde kao u privatnoj ambulanti. Lekar koji to radi, po mom mišljenju, nije za ovaj poziv. Nije svaki čovek za lekara, nije svaki lekar za čoveka – zaključuje dr Antal.

S. V. O.

 

 

Zarko-Macak

Mačak Žarko je maskota škole „Žarko Zrenjanin“: Sada mu je potreban novi dom

Jelena Trifunović mart 8, 2025 0

Miljenik je dece i zaposlenih.

Narandžasti mačor Žarko deo je svakodnevice u Osnovnoj školi „Žarko Zrenjanin“. Često je ležerno opružen na klupi ispred školske zgrade, ili se razigrano šetka među decom na odmorima i degustira užinu koju mu daju, a ponekad, radoznalo ušeta u školu- najčešće na poziv đaka koji ga rado uvedu.

Pred školu je stigao kao mače lutalica, i tu pronašao prijateljsko okruženje, u kom je i ostao. Deca su ga nazvala jednostavno i simbolično- Žarko. Tako je i postao nezvanična maskota škole u Mikronaselju.

Sada Žarko traži novi dom!

Lepo se slaže sa psima, ali ovde u Mikronaselju dolazi u kontakt i sa četvoronošcima koji nisu prijateljski raspoloženi prema mačkama. Takođe, postoji opravdana bojazan da inspekcije ne bi blagonaklono gledale na njegovo povremeno prisustvo u školi.

Zbog svega toga, trenutno bi najbolje rešenje za Žarka bilo da bude udomljen u kućnim uslovima.

Šta je potrebno znati?

Preslatki mačor ima oko dve godine, sterilisan je i veterinarski zbrinut tj vakcinisan i očišćen od parazita. Trenutno o njemu vodi brigu jedna sugrađanka čije dete pohađa ovu školu, ali nije u prilici da ga zadrži.

Ako želite da pružite Žarku ljubav i pažnju, sigurno je da će vam on to i uzvratiti.

 

 

 

 

sveti-velikomu-enik-teodor-tiron

Danas je Todorova subota – prve subote u Velikom postu pričešćuju se oni koji ne mogu da poste

Igor Crnogorac mart 8, 2025 0

Sveti Teodor Tiron, u narodu poznat kao Todor, bio je vojnik koji je odbio da učestvuje u progonu hrišćana, čak je javno priznao hrišćansku veru, zbog čega je mučen i na kraju živ bačen u oganj, 306. godine. Od 16. veka, njegove čudotvorne mošti počivaju u fruškogorskom manastiru Novo Hopovo.

Sveti Teodor Tiron javio se u snu tadašnjem carigradskom episkopu, razotkrio carevu nameru da hranu na pijaci tajno pospe krvlju i posavetovao hrišćane da ne kupuju hranu već da skuvaju pšenicu i njome se hrane.

Običaj je da se prve subote u velikom postu sprema koljivo, odnosno žito, kao spomen na veliko čudo. Na taj dan i crkva kuva takozvano Todorovo žito koje se danas osvećuje i deli vernicima.

Na Todoricu, kako se još naziva ovaj dan, u crkvu odlaze da se ispovede i pričeste deca, stari, bolesni, odnosno oni koji ne mogu da izdrže dugotrajni post.

Još se ponegde organizuju trke konja, koji se danas ne prežu, već samo jašu. U pojedinim krajevima kuva se kukuruz koji se uveče nosi stoci. Mese se i „todorčići“, kolačići u obliku potkovice, kao zaštita od Todorovih konja.

Po običajnom kalendaru, vodilo se računa da svi ukućani budu u domovima pre mraka. Veruje se da Sveti Teodor na ovaj dan uzjaše konja i odlazi da dovede leto. Predviđa se i vreme, po izreci – kakva Todorica, takva godinica.

(Foto: RTV)

ruza

Međunarodni dan žena – istorija borbe za ravnopravnost

Igor Crnogorac mart 8, 2025 0

Danas se obeležava Međunarodni dan žena, praznik posvećen borbi za ekonomsku, političku i socijalnu ravnopravnost između žena i muškaraca. Ovaj datum utemeljen je 8. marta 1910. godine, kada je na Drugoj međunarodnoj konferenciji žena socijalista u Kopenhagenu, na inicijativu Klare Cetkin, predloženo njegovo obeležavanje.

Ovaj dan podseća na demonstracije američkih radnica u Čikagu 1909. godine, kao i na veliki njujorški protest više od 15.000 žena, koje su zahtevale kraće radno vreme, bolje plate i pravo glasa. Još 1857. godine, 8. marta, žene zaposlene u tekstilnoj industriji prvi put su javno demonstrirale u Njujorku. Iako je policija rasterala protest, dva meseca kasnije osnovan je sindikat, a budući protesti 8. marta postali su tradicija.

Prvo zvanično obeležavanje ovog praznika dogodilo se 8. marta 1911. godine u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Danskoj. U tradicionalno patrijarhalnoj Srbiji, Dan žena najpre su prihvatili komunisti i socijaldemokrate. Prva proslava u našoj zemlji održana je u Beogradu 1914. godine, u tadašnjem Narodnom domu.

Posle Oktobarske revolucije, feministkinja Aleksandra Kolontaj doprinela je da 8. mart postane državni praznik u Sovjetskom Savezu, gde je korišćen za slavljenje „herojstva radnica“. Ovu praksu su prihvatile i ostale socijalističke države, uključujući Jugoslaviju, gde je ovaj dan bio jedan od značajnijih praznika.

S druge strane, zapadne zemlje dugo su izbegavale obeležavanje ovog datuma zbog njegove povezanosti sa socijalizmom. Tek tokom šezdesetih godina 20. veka, feministički pokreti ponovo su počeli da ga slave, a Ujedinjene nacije su ga zvanično priznale 1975. godine kao Međunarodni dan žena.

Danas, 8. mart simbolizuje ne samo sećanje na istorijsku borbu za ženska prava, već i kontinuiranu potrebu za ravnopravnošću i unapređenjem položaja žena širom sveta.

post-1

Uskršnji post počinje sutra: Pravila i značaj svake sedmice

Igor Crnogorac mart 2, 2025 0

U ponedeljak, 3. marta, počinje Veliki ili Uskršnji post, najduži i najstroži post u pravoslavnoj tradiciji, kojim se vernici pripremaju za najveći hrišćanski praznik – Vaskrs. Ovaj post traje 48 dana, do 19. aprila, i svaka njegova sedmica ima svoje ime i pravila posta.

Čista nedelja (prva sedmica)

Naziva se još i Todorova ili Teodorova nedelja. Po pravoslavnom tipiku, prva tri dana trebalo bi se pridržavati potpunog uzdržanja od hrane i pića (trimirje), ali je dozvoljeno suhojedenje ili post na vodi. U četvrtak se posti na vodi, dok je u ostatku sedmice dozvoljena hrana pripremljena na ulju.

Pačista nedelja (druga sedmica)

Posti se na vodi od ponedeljka do petka, dok je u subotu i nedelju dozvoljena upotreba ulja.

Krstopoklona nedelja (treća sedmica)

Tokom ove sedmice pravoslavni vernici se poklanjaju Časnom krstu. Posti se na vodi od ponedeljka do petka, u subotu je dozvoljeno ulje, a u nedelju i riba, jer tog dana (7. aprila) pada praznik Blagovesti.

Sredoposna nedelja (četvrta sedmica)

Nalazi se na sredini Velikog posta i ispoštovana je kao i druga sedmica – na vodi od ponedeljka do petka, dok je u subotu i nedelju dozvoljeno ulje.

Gluva nedelja (peta sedmica)

Ova sedmica je posvećena tišini, pokajanju i molitvi, te crkva zabranjuje sva veselja i muziku. U ponedeljak i utorak posti se na vodi, dok je od srede (Prvo bdenije) do nedelje dozvoljeno ulje. U petak (Drugo bdenije) može se konzumirati i vino.

Cvetna nedelja (šesta sedmica)

Nazvana po prazniku Cveti, koji obeležava ulazak Isusa Hrista u Jerusalim. Posti se isto kao i treće sedmice – od ponedeljka do petka na vodi, u subotu je dozvoljeno ulje, a u nedelju i riba.

Strasna nedelja (sedma sedmica)

Poslednja sedmica pred Vaskrs je vreme strogog posta, molitve i pokajanja. Od ponedeljka do srede posti se na vodi, dok je u četvrtak, na Veliko bdenije, dozvoljeno ulje. Na Veliki petak nalaže se potpuni post, dok se u subotu posti na vodi. Kada u nedelju svane Vaskrs, završava se i Veliki post.

Don`t copy text!