Актуелно

Како пише портал Српски угао, у Швајцарској, месец дана након пожара у бару „Ле Цонстелласион“ у Кран-Монтани, у којем је до сада страдала 41 особа, породице жртава и грађани изашли су на улице – али мирно, достојанствено и са једним захтевом: да се истина утврди до краја.

Град Лутри код Лозане, у којем је живео највећи број страдалих, постао је центар тихог марша у знак незадовољства током истраге, улогом кантоналних власти и пропустима који су претходили трагедији. На протесту се окупило око хиљаду људи – породице и пријатељи жртава, као и мештани.

Редакција портала Српски угао истражује зашто је само у Србији несрећа била искоришћена као повод за блокаде и покушаје рушења државе, иако су Европу недавно погодиле две несреће са знатно већим бројем жртава, у којима је немар власти био очигледан.

Пожар у новогодишњој ноћи у Кран-Монтани посебно је погодио локалну заједницу око фудбалског клуба ФК „Лутри“. Страдало је седам младих фудбалера, док се петоро још увек налази у болници и бори за живот. Дан након марша, 1. фебруара, стигла је и најтежа вест – у болници у Цириху преминуо је још један осамнаестогодишњак. Тако је број жртава порастао на 41, а огорчење породица додатно је ојачало – не зато што очекују брзе пресуде, већ зато што траже јасне кораке, тачне информације и одговорност институција.

Сличан образац види се и у другим европским земљама. У Шпанији се недавно догодило неколико железничких несрећа у којима је, према наводима, страдало 45 људи. Јавност је огорчена, помињу се и сумње на корупцију, а прозива се и министар саобраћаја Оскар Пуенте. Ипак, упркос гневу, није било масовних уличних сцена. Незадовољство се пре свега изражава на друштвеним мрежама, док се чекају резултати истрага надлежних органа.

Како наводи портал Српски угао, само у Србији је трагедија искоришћена као повод за дивљање, паљење, уличне туче, нападе на полицију и уништавање туђе имовине. Разлог томе, према оцени редакције, јесте чињеница да су овакви догађаји били споља инструисани као покушај обојене револуције.

Док већина Европе мирно чека судске епилоге несрећа, слика из Србије је, како истиче Српски угао, потпуно другачија. Трагедија на железничкој станици у Новом Саду постала је повод да прозападна опозиција и део НВО сектора покушају да кризу претворе у политички притисак, померајући фокус са пијетета и одговорности ка дестабилизацији, заустављању економског раста и притисцима да се Србија „принуди“ на увођење санкција Русији и прихватање спољнополитичких ултиматума.

Држава Србија и политичка елита преузеле су пуну политичку одговорност – убрзо након несреће поднет је низ оставки, иако правне и кривичне одговорности тих појединаца није било. Објављена је комплетна документација везана за реконструкцију надстрешнице, чиме је послата порука да држава ништа не крије. Председник Републике Србије Александар Вучић више пута је позивао на разговор учеснике протеста и блокада.

Након тешких несрећа у Шпанији и Швајцарској није било ниједне оставке, а грађани тих земаља мирно чекају исход истрага, поштујући породице жртава. Како подсећа Српски угао, истраге у овако комплексним случајевима могу трајати годинама, што показују примери пада моста у Ђенови или трагедије на жичари у Капруну.

Случај Капрун, у којем је 2000. године у Аустрији страдало 150 људи, укључујући велики број деце и туриста, показао је да се и најтеже несреће могу догодити услед сплета околности. Чак ни такав закључак истраге није изазвао реакције какве су у Србији уследиле само неколико дана након пада надстрешнице – што, како наводи портал Српски угао, додатно поткрепљује тврдњу да је трагедија код нас политизована и злоупотребљена.

Поглед редакције портала Српски угао

Марш у Лутрију показује како изгледа зрела грађанска реакција на трагедију – мирно, достојанствено и усмерено ка институцијама, уз очекивање да истрага донесе одговоре. Поређење са Србијом отвара непријатно, али неопходно питање: зашто се код нас свака несрећа претвара у окидач за политички хаос, уместо у захтев за одговорношћу? Тамо се чека резултат истраге, а овде се често прави позорница за унапред усмерене притиске. Друштво које жели правду мора да разликује одговорност од манипулације и да не дозволи да трагедије постану алат туђих интереса.

Извор: Српски угао

Како портал Српски угао у свом тексту преноси : Немачки индустријски гигант “Босцх” улази у 2026. годину са озбиљним проблемима, а његови резултати све више личе на дијагнозу стања целе немачке индустрије, пише „Ноје Цирихер цајтунг“ (НЗЗ) у анализи објављеној 30. јануара 2026. године.

Према прелиминарном билансу за 2025. годину, “Босцх” је остварио приход од 90,5 милијарди евра, што представља пад од 1,5%, док је оперативна добит пре камата и пореза пала за чак 45% и износи свега 1,3 милијарде евра. Профитна маржа од 1,4% најнижа је у последњих петнаест година и далеко испод нивоа који би омогућио стабилан развој.

Из компаније упозоравају да ни 2026. година не доноси олакшање. Очекује се стагнација прихода, наставак притиска на профит због слабе потражње у аутомобилској индустрији, рекордно високих цена енергије у Немачкој и све агресивније конкуренције из Кине. Као одговор, “Босцх” планира укидање до 6.000 радних места до 2027. године, углавном у Немачкој, као и годишње смањење трошкова од око 1,5 милијарди евра. За компанију која је деценијама била синоним за немачку индустријску стабилност, то представља драматичан заокрет.

Међутим, ово није криза једне фирме. “Босцх” данас показује шта се дешава са целим индустријским моделом када се дугогодишња доминација у технологијама мотора са унутрашњим сагоревањем нагло замењује електромобилношћу која још увек није профитабилна. Док кинески произвођачи преплављују светско тржиште јефтиним батеријама и возилима, немачки концерни губе конкурентску предност због највиших цена енергије у Европи, растуће бирократије и регулаторних захтева, као и политичког форсирања зелене транзиције без чврстог економског ослонца.

Последице су видљиве: пад наруџбина, затварање погона, масовна отпуштања и убрзано премештање производње ван Немачке. Савезна влада покушава да одговори обећањима о такозваној „индустријској струји“ по цени од пет центи по киловат-сату, али и у индустрији и у аналитичким круговима влада уверење да је реч о козметичкој мери. Она не решава суштинске проблеме – зависност од кинеских добављача, високе порезе, скупу енергију и регулаторни оквир који гуши производњу.

Немачка, некада индустријски мотор Европе, све више показује знаке деиндустријализације. Милиони радних места су под притиском, а компаније попут “Босцха”, “Волксwагена” и “Сиеменса” већ селе делове производње у Мађарску, Србију или директно у Кину. Док се у Берлину и Бриселу говори о климатским циљевима и „зеленој будућности“, реалност показује да се та будућност гради ван немачких граница. У самој земљи остају празне хале, вишак високообразованих инжењера и порески терет који додатно слаби конкурентност.

Ово није низ случајних лоших одлука, већ логичан исход политике која је жртвовала реалну економију зарад апстрактних циљева. Индустрија која је деценијама хранила немачку средњу класу и одржавала европску економску стабилност сада се суочава са сопственим ограничењима и ценом пребрзих одлука.

Поглед редакције портала Српски Угао

Босцх данас није изузетак – немачка индустрија слаби јер је реалну производњу подредила идеолошким пројектима. Док се милијарде улажу у транзицију која још не доноси профит, фабрике се затварају, а радници остају без посла. Ово није пут у будућност, већ процес самоуништавања. Одржива привреда гради се на ономе што функционише и доноси вредност, а не на политичким слоганима. Док се то не призна, Немачка ће губити индустријску снагу, а Европа ће сносити последице те заблуде.

Извор: Српски угао

Бразилско радно правосуђе је у предмету који је годинама био под судском тајном осудило бразилску подружницу швајцарске компаније Бари Калебо (Баррy Цаллебаут), једне од највећих светских произвођача чоколаде, због колективне моралне штете у вези са дечјим радом и условима рада „сличним ропству“ у ланцу снабдевања какаом. Првостепена пресуда је донета у Салвадору 2022. године и потврђена у другој инстанци, а завршни правни епилог очекује се пред Врховним судом за рад (ТСТ). О овоме је писао новинар Леонардо Сакамото, а текст је објављен на „УОЛ Нотíциас“, преноси портал Српски угао.

Повод за поступак била је рација из 2017. године на фарми Фазенда Диана у општини Уруçуца (Бахија), где су инспектори, према наводима у предмету, затекли раднике, укључујући и малолетнике у условима дуговног ропства и деградирајућег смештаја уз небезбедан рад и воду неподобну за пиће. Тужилаштво за рад (МПТ) тврдило је да је компанија, купујући какао преко добављачке мреже без адекватне контроле, индиректно остваривала корист од незаконитих пракси.

У првој инстанци досуђена је накнада од око 500.000 реала (9,5 милиона динара), док Јавно тужилаштво за рад у Бразилу тражи драстично повећање на око 110,8 милиона реала, позивајући се на методологију везану за проценат глобалног профита и на потребу „одвраћајуће“ казне уз обавезне мере и кампање против дечјег рада.

Из компаније су медијима поручили да не коментаришу поступке у току, уз навод да „оштро осуђују“ кршења људских права у ланцу снабдевања. Истовремено се позивају на свој програм „Форевер Цхоцолате“ и циљ да се кроз дубинску проверу и механизме надзора смањује ризик од дечјег рада.

Поглед редакције портала Српски Угао

Ова пресуда подсећа на непријатну истину коју маркетинг не може да „поправи“ – луксузан производ често има прљав траг у сировини. Када суд утврди да је компанија профитирала, јер није контролисала добављаче, онда више није реч о „изолованом инциденту“, већ о моделу пословања, који је склон да зарад профита сахрани етику.

ПИШЕ: Нина Стојановић

Извор: Српски угао

Левичарска терористичка група у Немачкој „Командо Ангрy Бирдс“ објавила је манифест од 35 страна, јавно доступан на „Индyмедиа“ у којем представља детаљан, практичан план за парализовање земље, стварање хаоса и изазивање економског и политичког колапса. Група отворено говори о „вакуму моћи“, масовном бекству капитала, рушењу кредитног рејтинга, слабљењу поверења у НАТО и стварању услова за „постиндустријско друштво“ без јасног поретка.

Много тога указује на то да власт овакве групе користи као корисно оружје у борби против растуће деснице.

Док „Ангрy Бирдс“ даје упутства за прављење бомби и описује како мрежа од 60 људи може да се разграна у стотине напада на железницу, далеководе и радио-репетиторе, уз позиве да њихове присталице полицију ометају у раду, немачке безбедносне службе и тужилаштво делују као да су у дубокој хибернацији.

Крајње леви физичар Гвидо Арнолд из Келна, човек који идеолошки и технички храни ову сцену, и даље прима новац пореских обвезника кроз своје пројекте и Чапулку групу. Он држи предавања, спекулише о новим метама и позива на „истраживања“ за следеће нападе, а држава му и даље даје платформу и финансијску подршку.

Очигледно је да актуелна власт, у страху од АфД-а који из месеца у месец расте у анкетама, сматра да је боље толерисати леви екстремизам него га сузбити. Парадоксално, управо то нечињење према левим терористима највише помаже десници. Народ види ко заиста нарушава њихову свакодневицу, а ко ћути.

Ово није само безбедносни проблем, већ и показатељ дубоке, патолошке мржње према сопственом народу код дела владајуће елите. Милиони Немаца плаћају астрономске рачуне за струју и грејање, фабрике се селе, док се инфраструктура систематски уништава, а леви терористи добијају бесплатну пропаганду, финансирање и тиху заштиту од прогона.

Ако немачке власти ускоро не покажу зубе према овим групама, не само хапшењем извршилаца, већ и пресецањем финансијске и идеолошке подршке, онда је јасно да су управо оне саучесници у тероризму.

Поглед редакције портала Српски Угао

Оно што се дешава у Немачкој класичан је пример како се власт радије игра ватром екстремизма и користи левицу као своју „уличну војску“ која се на улицама обрачунава са грађанима и патриотама. Уместо да заштите сопствене грађане од физичког уништавања инфраструктуре, они радије жртвују стабилност земље како би задржали монопол на моћ. Ако Берлин настави овако, ускоро неће бити важно да ли ће АфД победити на изборима, јер неће имати шта да преузме осим рушевина.

Пише: Нина Стојановић

Извор: Српски угао

Бечки музеј Белведере прелази све границе пристојности и поштовања према верском наслеђу. Њихов најновији маркетиншки потез за догађај „Дођи на пољубац“ на Дан заљубљених, који се рекламира фотографијом два мушкарца како се љубе пред ремек-делом Густава Климта, није ништа друго до чиста провокација и увреда за милионе верника широм света. Овај „романтични“ догађај, заказан за 14. фебруар у Горњем Белведеру, претвара празник у јефтину рекламу за инклузивност, игноришући дубоке верске корене Светог Валентина.

Празник Светог Валентина, познат и као Дан заљубљених, има дубоке верске корене у Католичкој цркви, где се обележава 14. фебруара у спомен на светог мученика Валентина, римског свештеника из 3. века који је тајно венчавао парове против царске забране и био погубљен због своје вере.

Овај дан је вековима био симбол хришћанске љубави, жртве и брака, а хришћани су га званично признали још у 5. веку. Празник се данас највише везује за католике, али се обележава и у Православној цркви. Према православној традицији, Свети Валентин (као свети свештеник) слави се 19. јула по грегоријанском календару (или 6. јула по јулијанском), где се истиче његова улога у вери, без савремених романтичних интерпретација. У Србији и другим православним земљама, 14. фебруар је повезан са Светим Трифуном, заштитником виноградара.

Уместо да поштује традицију, музеј користи Климтов „Пољубац“ – слику која већ сама по себи носи симболику универзалне љубави, инспирисану византијским мозаицима из хришћанске уметности, за промоцију истополних парова.

Фотографија два мушкарца у интимном загрљају није само естетски избор, већ намеран покушај да се празник „модернизује“ на рачун верских вредности. Директорка Стела Ролиг и извршни директор Волфганг Бергман, који поносно промовишу „бесплатан улаз за заљубљене“, очигледно заборављају да је Свети Валентин био борац за хришћански брак, а не за савремене агенде. Ово није инклузивност, већ гест који обесмишљава музеје, који би требало да чувају културно наслеђе, а не да постају платформе за идеолошке експерименте и ЛГБТ агенду.

Скандал долази у тренутку када се реновирање Белведереа процењује на скоро 38 милиона евра, а уместо да уложе у очување уметности, они троше ресурсе на јефтине трикове попут бесплатног фотографисања уз „Иворy Росе Пхотограпхy“ и ди-џеја у Мермерној дворани.

Свети Валентин није само дан за романтичне вечере и селфије, већ и подсетник на жртву за љубав у хришћанском смислу.

Поглед редакције портала Српски Угао

Свет се окреће ка амбису без моралних граница – време је да Аустријанци размисле о институцијама попут Белведереа и њиховој улози. Срамота за Беч и за Европу!

Пише: Нина Стојановић

Извор: Српски угао

Немачка, земља која је деценијама представљала синоним за инжењерску савршеност, дисциплину и индустријску моћ, данас губи још један кључни стуб свог економског идентитета. Светски познати произвођач плетеног текстила и трикотаже ,,Маyер & Цие.” из малог града Албстадт-Таилфинген дефинитивно затвара врата након 120 година непрекидног рада. Без иједног озбиљног инвеститора који би компанију извукао из стечаја, фабрика престаје да постоји, остављајући 270 висококвалификованих радника без посла, заједно са њиховим породицама и читав регион Золлерналб без једног од најважнијих послодаваца и симбола локалне традиције и поноса.

Компанија је још у септембру 2025. године поднела захтев за стечај у самоуправи, наводећи већ класичан коктел разлога: драстичан пад глобалне тражње за текстилним машинама, ескалацију трговинских тензија, експлозију цена енергије и неиздрживу конкуренцију из Кине, Индије и других азијских земаља које нуде машине по далеко нижим ценама. Месецима су се водили интензивни преговори са потенцијалним купцима и инвеститорима – сви су пропали. Стечајни суд је сада формално отворио поступак, већина радника добија отказ до почетка фебруара 2026. године, а последње наруџбине довршава само мали тим. После тога – потпуна тишина и празне хале.

,,Маyер & Цие.” није била обична фабрика. То је била компанија четврте генерације породичног власништва, глобални лидер у својој уској ниши, која је извозила готово 100% производа широм света. Њене кружне плетилице покретале су текстилну индустрију од Европе преко Азије до Америке. Затварање значи не само губитак месечних плата за 270 породица, значи и неповратни нестанак специјализованог знања, вештина и ланца добављача који су годинама живели управо од ове фабрике. Локална економија већ улази у ланчану реакцију: добављачи сировина, сервисне фирме, локални ресторани, продавнице, занатлије – сви ће осетити драстичан пад промета и прихода.

Ово није случајна несрећа нити изоловани инцидент. То је директна и предвидљива последица политике која је деценијама систематски жртвовала традиционалну тешку индустрију зарад апстрактних зелених циљева, неконтролисане либерализације трговине и беспоговорног отварања тржишта јефтиној азијској конкуренцији. Док Берлин и Брисел форсирају „структурну трансформацију“, „дигиталну будућност“ и „зелену транзицију“, реалност на терену је брутална и немилосрдна, стотине хиљада квалификованих радника остаје без посла, некадашња индустријска велесила постепено се претвара у музеј сопствених промашаја, цене енергије су експлодирале, извоз пада из године у годину, а политичари уместо конкретне индустријске политике нуде само празне фразе о „новим приликама“ и „преквалификацији“ које никада не долазе у облику реалних решења.

Немачка машинска индустрија тоне све дубље и дубље. Фабрике се затварају једна за другом, специјализовано знање се неповратно губи, а млади људи, они који би требало да буду будућност масовно одлазе у иностранство или бирају потпуно друга занимања. Док елите у Берлину расправљају о климатским циљевима за 2050. годину, радници у Албстадту се питају како ће прехранити децу већ у фебруару 2026. године.

Поглед редакције портала Српски угао

Када 120 година акумулираног знања, мајсторске вештине, породичног поноса и мукотрпног рада једног малог града нестане готово преко ноћи због глобалне конкуренције, политичке небриге и идеолошких експеримената, постаје кристално јасно да данашњи западни капитализам више не служи својим људима, он их хладнокрвно жртвује зарад профита мултинационалних корпорација и апстрактних зелених агенди. Док се у Бриселу и Берлину одржавају бескрајне конференције о „одрживој транзицији“ и „дигиталној револуцији“, стварни произвођачи, занатлије, инжењери и обични радници остају без икакве стварне заштите, без стратешке индустријске политике и без икаквог плана за очување сопствене технолошке и економске независности.

Ово није транзиција ка бољем сутра. Ово је систематско, планско уништавање сопствене индустријске базе, знања и средње класе која је деценијама била кичма европске економије. Свако ново затварање фабрике попут ,,Маyер & Цие.” није само локална трагедија – то је још један корак ка демонтажи Европе као индустријске силе. Питање више није да ли ће континент преживети ову фазу – већ ко ће уопште остати да гради и одржава оно мало што преостане када се сви ови људи, њихове породице и њихово знање распрше, оду у пензију или емигрирају. Време празних обећања и идеолошких парола је истекло.

Пише: Стефан Стојановић

Извор: Српски угао