Актуелно

Kako piše portal Srpski ugao, u Švajcarskoj, mesec dana nakon požara u baru „Le Constellasion“ u Kran-Montani, u kojem je do sada stradala 41 osoba, porodice žrtava i građani izašli su na ulice – ali mirno, dostojanstveno i sa jednim zahtevom: da se istina utvrdi do kraja.

Grad Lutri kod Lozane, u kojem je živeo najveći broj stradalih, postao je centar tihog marša u znak nezadovoljstva tokom istrage, ulogom kantonalnih vlasti i propustima koji su prethodili tragediji. Na protestu se okupilo oko hiljadu ljudi – porodice i prijatelji žrtava, kao i meštani.

Redakcija portala Srpski ugao istražuje zašto je samo u Srbiji nesreća bila iskorišćena kao povod za blokade i pokušaje rušenja države, iako su Evropu nedavno pogodile dve nesreće sa znatno većim brojem žrtava, u kojima je nemar vlasti bio očigledan.

Požar u novogodišnjoj noći u Kran-Montani posebno je pogodio lokalnu zajednicu oko fudbalskog kluba FK „Lutri“. Stradalo je sedam mladih fudbalera, dok se petoro još uvek nalazi u bolnici i bori za život. Dan nakon marša, 1. februara, stigla je i najteža vest – u bolnici u Cirihu preminuo je još jedan osamnaestogodišnjak. Tako je broj žrtava porastao na 41, a ogorčenje porodica dodatno je ojačalo – ne zato što očekuju brze presude, već zato što traže jasne korake, tačne informacije i odgovornost institucija.

Sličan obrazac vidi se i u drugim evropskim zemljama. U Španiji se nedavno dogodilo nekoliko železničkih nesreća u kojima je, prema navodima, stradalo 45 ljudi. Javnost je ogorčena, pominju se i sumnje na korupciju, a proziva se i ministar saobraćaja Oskar Puente. Ipak, uprkos gnevu, nije bilo masovnih uličnih scena. Nezadovoljstvo se pre svega izražava na društvenim mrežama, dok se čekaju rezultati istraga nadležnih organa.

Kako navodi portal Srpski ugao, samo u Srbiji je tragedija iskorišćena kao povod za divljanje, paljenje, ulične tuče, napade na policiju i uništavanje tuđe imovine. Razlog tome, prema oceni redakcije, jeste činjenica da su ovakvi događaji bili spolja instruisani kao pokušaj obojene revolucije.

Dok većina Evrope mirno čeka sudske epiloge nesreća, slika iz Srbije je, kako ističe Srpski ugao, potpuno drugačija. Tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu postala je povod da prozapadna opozicija i deo NVO sektora pokušaju da krizu pretvore u politički pritisak, pomerajući fokus sa pijeteta i odgovornosti ka destabilizaciji, zaustavljanju ekonomskog rasta i pritiscima da se Srbija „prinudi“ na uvođenje sankcija Rusiji i prihvatanje spoljnopolitičkih ultimatuma.

Država Srbija i politička elita preuzele su punu političku odgovornost – ubrzo nakon nesreće podnet je niz ostavki, iako pravne i krivične odgovornosti tih pojedinaca nije bilo. Objavljena je kompletna dokumentacija vezana za rekonstrukciju nadstrešnice, čime je poslata poruka da država ništa ne krije. Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić više puta je pozivao na razgovor učesnike protesta i blokada.

Nakon teških nesreća u Španiji i Švajcarskoj nije bilo nijedne ostavke, a građani tih zemalja mirno čekaju ishod istraga, poštujući porodice žrtava. Kako podseća Srpski ugao, istrage u ovako kompleksnim slučajevima mogu trajati godinama, što pokazuju primeri pada mosta u Đenovi ili tragedije na žičari u Kaprunu.

Slučaj Kaprun, u kojem je 2000. godine u Austriji stradalo 150 ljudi, uključujući veliki broj dece i turista, pokazao je da se i najteže nesreće mogu dogoditi usled spleta okolnosti. Čak ni takav zaključak istrage nije izazvao reakcije kakve su u Srbiji usledile samo nekoliko dana nakon pada nadstrešnice – što, kako navodi portal Srpski ugao, dodatno potkrepljuje tvrdnju da je tragedija kod nas politizovana i zloupotrebljena.

Pogled redakcije portala Srpski ugao

Marš u Lutriju pokazuje kako izgleda zrela građanska reakcija na tragediju – mirno, dostojanstveno i usmereno ka institucijama, uz očekivanje da istraga donese odgovore. Poređenje sa Srbijom otvara neprijatno, ali neophodno pitanje: zašto se kod nas svaka nesreća pretvara u okidač za politički haos, umesto u zahtev za odgovornošću? Tamo se čeka rezultat istrage, a ovde se često pravi pozornica za unapred usmerene pritiske. Društvo koje želi pravdu mora da razlikuje odgovornost od manipulacije i da ne dozvoli da tragedije postanu alat tuđih interesa.

Izvor: Srpski ugao

Kako portal Srpski ugao u svom tekstu prenosi : Nemački industrijski gigant “Bosch” ulazi u 2026. godinu sa ozbiljnim problemima, a njegovi rezultati sve više liče na dijagnozu stanja cele nemačke industrije, piše „Noje Ciriher cajtung“ (NZZ) u analizi objavljenoj 30. januara 2026. godine.

Prema preliminarnom bilansu za 2025. godinu, “Bosch” je ostvario prihod od 90,5 milijardi evra, što predstavlja pad od 1,5%, dok je operativna dobit pre kamata i poreza pala za čak 45% i iznosi svega 1,3 milijarde evra. Profitna marža od 1,4% najniža je u poslednjih petnaest godina i daleko ispod nivoa koji bi omogućio stabilan razvoj.

Iz kompanije upozoravaju da ni 2026. godina ne donosi olakšanje. Očekuje se stagnacija prihoda, nastavak pritiska na profit zbog slabe potražnje u automobilskoj industriji, rekordno visokih cena energije u Nemačkoj i sve agresivnije konkurencije iz Kine. Kao odgovor, “Bosch” planira ukidanje do 6.000 radnih mesta do 2027. godine, uglavnom u Nemačkoj, kao i godišnje smanjenje troškova od oko 1,5 milijardi evra. Za kompaniju koja je decenijama bila sinonim za nemačku industrijsku stabilnost, to predstavlja dramatičan zaokret.

Međutim, ovo nije kriza jedne firme. “Bosch” danas pokazuje šta se dešava sa celim industrijskim modelom kada se dugogodišnja dominacija u tehnologijama motora sa unutrašnjim sagorevanjem naglo zamenjuje elektromobilnošću koja još uvek nije profitabilna. Dok kineski proizvođači preplavljuju svetsko tržište jeftinim baterijama i vozilima, nemački koncerni gube konkurentsku prednost zbog najviših cena energije u Evropi, rastuće birokratije i regulatornih zahteva, kao i političkog forsiranja zelene tranzicije bez čvrstog ekonomskog oslonca.

Posledice su vidljive: pad narudžbina, zatvaranje pogona, masovna otpuštanja i ubrzano premeštanje proizvodnje van Nemačke. Savezna vlada pokušava da odgovori obećanjima o takozvanoj „industrijskoj struji“ po ceni od pet centi po kilovat-satu, ali i u industriji i u analitičkim krugovima vlada uverenje da je reč o kozmetičkoj meri. Ona ne rešava suštinske probleme – zavisnost od kineskih dobavljača, visoke poreze, skupu energiju i regulatorni okvir koji guši proizvodnju.

Nemačka, nekada industrijski motor Evrope, sve više pokazuje znake deindustrijalizacije. Milioni radnih mesta su pod pritiskom, a kompanije poput “Boscha”, “Volkswagena” i “Siemensa” već sele delove proizvodnje u Mađarsku, Srbiju ili direktno u Kinu. Dok se u Berlinu i Briselu govori o klimatskim ciljevima i „zelenoj budućnosti“, realnost pokazuje da se ta budućnost gradi van nemačkih granica. U samoj zemlji ostaju prazne hale, višak visokoobrazovanih inženjera i poreski teret koji dodatno slabi konkurentnost.

Ovo nije niz slučajnih loših odluka, već logičan ishod politike koja je žrtvovala realnu ekonomiju zarad apstraktnih ciljeva. Industrija koja je decenijama hranila nemačku srednju klasu i održavala evropsku ekonomsku stabilnost sada se suočava sa sopstvenim ograničenjima i cenom prebrzih odluka.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Bosch danas nije izuzetak – nemačka industrija slabi jer je realnu proizvodnju podredila ideološkim projektima. Dok se milijarde ulažu u tranziciju koja još ne donosi profit, fabrike se zatvaraju, a radnici ostaju bez posla. Ovo nije put u budućnost, već proces samouništavanja. Održiva privreda gradi se na onome što funkcioniše i donosi vrednost, a ne na političkim sloganima. Dok se to ne prizna, Nemačka će gubiti industrijsku snagu, a Evropa će snositi posledice te zablude.

Izvor: Srpski ugao

Brazilsko radno pravosuđe je u predmetu koji je godinama bio pod sudskom tajnom osudilo brazilsku podružnicu švajcarske kompanije Bari Kalebo (Barry Callebaut), jedne od najvećih svetskih proizvođača čokolade, zbog kolektivne moralne štete u vezi sa dečjim radom i uslovima rada „sličnim ropstvu“ u lancu snabdevanja kakaom. Prvostepena presuda je doneta u Salvadoru 2022. godine i potvrđena u drugoj instanci, a završni pravni epilog očekuje se pred Vrhovnim sudom za rad (TST). O ovome je pisao novinar Leonardo Sakamoto, a tekst je objavljen na „UOL Notícias“, prenosi portal Srpski ugao.

Povod za postupak bila je racija iz 2017. godine na farmi Fazenda Diana u opštini Uruçuca (Bahija), gde su inspektori, prema navodima u predmetu, zatekli radnike, uključujući i maloletnike u uslovima dugovnog ropstva i degradirajućeg smeštaja uz nebezbedan rad i vodu nepodobnu za piće. Tužilaštvo za rad (MPT) tvrdilo je da je kompanija, kupujući kakao preko dobavljačke mreže bez adekvatne kontrole, indirektno ostvarivala korist od nezakonitih praksi.

U prvoj instanci dosuđena je naknada od oko 500.000 reala (9,5 miliona dinara), dok Javno tužilaštvo za rad u Brazilu traži drastično povećanje na oko 110,8 miliona reala, pozivajući se na metodologiju vezanu za procenat globalnog profita i na potrebu „odvraćajuće“ kazne uz obavezne mere i kampanje protiv dečjeg rada.

Iz kompanije su medijima poručili da ne komentarišu postupke u toku, uz navod da „oštro osuđuju“ kršenja ljudskih prava u lancu snabdevanja. Istovremeno se pozivaju na svoj program „Forever Chocolate“ i cilj da se kroz dubinsku proveru i mehanizme nadzora smanjuje rizik od dečjeg rada.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Ova presuda podseća na neprijatnu istinu koju marketing ne može da „popravi“ – luksuzan proizvod često ima prljav trag u sirovini. Kada sud utvrdi da je kompanija profitirala, jer nije kontrolisala dobavljače, onda više nije reč o „izolovanom incidentu“, već o modelu poslovanja, koji je sklon da zarad profita sahrani etiku.

PIŠE: Nina Stojanović

Izvor: Srpski ugao

Levičarska teroristička grupa u Nemačkoj „Komando Angry Birds“ objavila je manifest od 35 strana, javno dostupan na „Indymedia“ u kojem predstavlja detaljan, praktičan plan za paralizovanje zemlje, stvaranje haosa i izazivanje ekonomskog i političkog kolapsa. Grupa otvoreno govori o „vakumu moći“, masovnom bekstvu kapitala, rušenju kreditnog rejtinga, slabljenju poverenja u NATO i stvaranju uslova za „postindustrijsko društvo“ bez jasnog poretka.

Mnogo toga ukazuje na to da vlast ovakve grupe koristi kao korisno oružje u borbi protiv rastuće desnice.

Dok „Angry Birds“ daje uputstva za pravljenje bombi i opisuje kako mreža od 60 ljudi može da se razgrana u stotine napada na železnicu, dalekovode i radio-repetitore, uz pozive da njihove pristalice policiju ometaju u radu, nemačke bezbednosne službe i tužilaštvo deluju kao da su u dubokoj hibernaciji.

Krajnje levi fizičar Gvido Arnold iz Kelna, čovek koji ideološki i tehnički hrani ovu scenu, i dalje prima novac poreskih obveznika kroz svoje projekte i Čapulku grupu. On drži predavanja, spekuliše o novim metama i poziva na „istraživanja“ za sledeće napade, a država mu i dalje daje platformu i finansijsku podršku.

Očigledno je da aktuelna vlast, u strahu od AfD-a koji iz meseca u mesec raste u anketama, smatra da je bolje tolerisati levi ekstremizam nego ga suzbiti. Paradoksalno, upravo to nečinjenje prema levim teroristima najviše pomaže desnici. Narod vidi ko zaista narušava njihovu svakodnevicu, a ko ćuti.

Ovo nije samo bezbednosni problem, već i pokazatelj duboke, patološke mržnje prema sopstvenom narodu kod dela vladajuće elite. Milioni Nemaca plaćaju astronomske račune za struju i grejanje, fabrike se sele, dok se infrastruktura sistematski uništava, a levi teroristi dobijaju besplatnu propagandu, finansiranje i tihu zaštitu od progona.

Ako nemačke vlasti uskoro ne pokažu zube prema ovim grupama, ne samo hapšenjem izvršilaca, već i presecanjem finansijske i ideološke podrške, onda je jasno da su upravo one saučesnici u terorizmu.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Ono što se dešava u Nemačkoj klasičan je primer kako se vlast radije igra vatrom ekstremizma i koristi levicu kao svoju „uličnu vojsku“ koja se na ulicama obračunava sa građanima i patriotama. Umesto da zaštite sopstvene građane od fizičkog uništavanja infrastrukture, oni radije žrtvuju stabilnost zemlje kako bi zadržali monopol na moć. Ako Berlin nastavi ovako, uskoro neće biti važno da li će AfD pobediti na izborima, jer neće imati šta da preuzme osim ruševina.

Piše: Nina Stojanović

Izvor: Srpski ugao

Bečki muzej Belvedere prelazi sve granice pristojnosti i poštovanja prema verskom nasleđu. Njihov najnoviji marketinški potez za događaj „Dođi na poljubac“ na Dan zaljubljenih, koji se reklamira fotografijom dva muškarca kako se ljube pred remek-delom Gustava Klimta, nije ništa drugo do čista provokacija i uvreda za milione vernika širom sveta. Ovaj „romantični“ događaj, zakazan za 14. februar u Gornjem Belvederu, pretvara praznik u jeftinu reklamu za inkluzivnost, ignorišući duboke verske korene Svetog Valentina.

Praznik Svetog Valentina, poznat i kao Dan zaljubljenih, ima duboke verske korene u Katoličkoj crkvi, gde se obeležava 14. februara u spomen na svetog mučenika Valentina, rimskog sveštenika iz 3. veka koji je tajno venčavao parove protiv carske zabrane i bio pogubljen zbog svoje vere.

Ovaj dan je vekovima bio simbol hrišćanske ljubavi, žrtve i braka, a hrišćani su ga zvanično priznali još u 5. veku. Praznik se danas najviše vezuje za katolike, ali se obeležava i u Pravoslavnoj crkvi. Prema pravoslavnoj tradiciji, Sveti Valentin (kao sveti sveštenik) slavi se 19. jula po gregorijanskom kalendaru (ili 6. jula po julijanskom), gde se ističe njegova uloga u veri, bez savremenih romantičnih interpretacija. U Srbiji i drugim pravoslavnim zemljama, 14. februar je povezan sa Svetim Trifunom, zaštitnikom vinogradara.

Umesto da poštuje tradiciju, muzej koristi Klimtov „Poljubac“ – sliku koja već sama po sebi nosi simboliku univerzalne ljubavi, inspirisanu vizantijskim mozaicima iz hrišćanske umetnosti, za promociju istopolnih parova.

Fotografija dva muškarca u intimnom zagrljaju nije samo estetski izbor, već nameran pokušaj da se praznik „modernizuje“ na račun verskih vrednosti. Direktorka Stela Rolig i izvršni direktor Volfgang Bergman, koji ponosno promovišu „besplatan ulaz za zaljubljene“, očigledno zaboravljaju da je Sveti Valentin bio borac za hrišćanski brak, a ne za savremene agende. Ovo nije inkluzivnost, već gest koji obesmišljava muzeje, koji bi trebalo da čuvaju kulturno nasleđe, a ne da postaju platforme za ideološke eksperimente i LGBT agendu.

Skandal dolazi u trenutku kada se renoviranje Belvederea procenjuje na skoro 38 miliona evra, a umesto da ulože u očuvanje umetnosti, oni troše resurse na jeftine trikove poput besplatnog fotografisanja uz „Ivory Rose Photography“ i di-džeja u Mermernoj dvorani.

Sveti Valentin nije samo dan za romantične večere i selfije, već i podsetnik na žrtvu za ljubav u hrišćanskom smislu.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Svet se okreće ka ambisu bez moralnih granica – vreme je da Austrijanci razmisle o institucijama poput Belvederea i njihovoj ulozi. Sramota za Beč i za Evropu!

Piše: Nina Stojanović

Izvor: Srpski ugao

Nemačka, zemlja koja je decenijama predstavljala sinonim za inženjersku savršenost, disciplinu i industrijsku moć, danas gubi još jedan ključni stub svog ekonomskog identiteta. Svetski poznati proizvođač pletenog tekstila i trikotaže ,,Mayer & Cie.” iz malog grada Albstadt-Tailfingen definitivno zatvara vrata nakon 120 godina neprekidnog rada. Bez ijednog ozbiljnog investitora koji bi kompaniju izvukao iz stečaja, fabrika prestaje da postoji, ostavljajući 270 visokokvalifikovanih radnika bez posla, zajedno sa njihovim porodicama i čitav region Zollernalb bez jednog od najvažnijih poslodavaca i simbola lokalne tradicije i ponosa.

Kompanija je još u septembru 2025. godine podnela zahtev za stečaj u samoupravi, navodeći već klasičan koktel razloga: drastičan pad globalne tražnje za tekstilnim mašinama, eskalaciju trgovinskih tenzija, eksploziju cena energije i neizdrživu konkurenciju iz Kine, Indije i drugih azijskih zemalja koje nude mašine po daleko nižim cenama. Mesecima su se vodili intenzivni pregovori sa potencijalnim kupcima i investitorima – svi su propali. Stečajni sud je sada formalno otvorio postupak, većina radnika dobija otkaz do početka februara 2026. godine, a poslednje narudžbine dovršava samo mali tim. Posle toga – potpuna tišina i prazne hale.

,,Mayer & Cie.” nije bila obična fabrika. To je bila kompanija četvrte generacije porodičnog vlasništva, globalni lider u svojoj uskoj niši, koja je izvozila gotovo 100% proizvoda širom sveta. Njene kružne pletilice pokretale su tekstilnu industriju od Evrope preko Azije do Amerike. Zatvaranje znači ne samo gubitak mesečnih plata za 270 porodica, znači i nepovratni nestanak specijalizovanog znanja, veština i lanca dobavljača koji su godinama živeli upravo od ove fabrike. Lokalna ekonomija već ulazi u lančanu reakciju: dobavljači sirovina, servisne firme, lokalni restorani, prodavnice, zanatlije – svi će osetiti drastičan pad prometa i prihoda.

Ovo nije slučajna nesreća niti izolovani incident. To je direktna i predvidljiva posledica politike koja je decenijama sistematski žrtvovala tradicionalnu tešku industriju zarad apstraktnih zelenih ciljeva, nekontrolisane liberalizacije trgovine i bespogovornog otvaranja tržišta jeftinoj azijskoj konkurenciji. Dok Berlin i Brisel forsiraju „strukturnu transformaciju“, „digitalnu budućnost“ i „zelenu tranziciju“, realnost na terenu je brutalna i nemilosrdna, stotine hiljada kvalifikovanih radnika ostaje bez posla, nekadašnja industrijska velesila postepeno se pretvara u muzej sopstvenih promašaja, cene energije su eksplodirale, izvoz pada iz godine u godinu, a političari umesto konkretne industrijske politike nude samo prazne fraze o „novim prilikama“ i „prekvalifikaciji“ koje nikada ne dolaze u obliku realnih rešenja.

Nemačka mašinska industrija tone sve dublje i dublje. Fabrike se zatvaraju jedna za drugom, specijalizovano znanje se nepovratno gubi, a mladi ljudi, oni koji bi trebalo da budu budućnost masovno odlaze u inostranstvo ili biraju potpuno druga zanimanja. Dok elite u Berlinu raspravljaju o klimatskim ciljevima za 2050. godinu, radnici u Albstadtu se pitaju kako će prehraniti decu već u februaru 2026. godine.

Pogled redakcije portala Srpski ugao

Kada 120 godina akumuliranog znanja, majstorske veštine, porodičnog ponosa i mukotrpnog rada jednog malog grada nestane gotovo preko noći zbog globalne konkurencije, političke nebrige i ideoloških eksperimenata, postaje kristalno jasno da današnji zapadni kapitalizam više ne služi svojim ljudima, on ih hladnokrvno žrtvuje zarad profita multinacionalnih korporacija i apstraktnih zelenih agendi. Dok se u Briselu i Berlinu održavaju beskrajne konferencije o „održivoj tranziciji“ i „digitalnoj revoluciji“, stvarni proizvođači, zanatlije, inženjeri i obični radnici ostaju bez ikakve stvarne zaštite, bez strateške industrijske politike i bez ikakvog plana za očuvanje sopstvene tehnološke i ekonomske nezavisnosti.

Ovo nije tranzicija ka boljem sutra. Ovo je sistematsko, plansko uništavanje sopstvene industrijske baze, znanja i srednje klase koja je decenijama bila kičma evropske ekonomije. Svako novo zatvaranje fabrike poput ,,Mayer & Cie.” nije samo lokalna tragedija – to je još jedan korak ka demontaži Evrope kao industrijske sile. Pitanje više nije da li će kontinent preživeti ovu fazu – već ko će uopšte ostati da gradi i održava ono malo što preostane kada se svi ovi ljudi, njihove porodice i njihovo znanje rasprše, odu u penziju ili emigriraju. Vreme praznih obećanja i ideoloških parola je isteklo.

Piše: Stefan Stojanović

Izvor: Srpski ugao