Актуелно

Bečki muzej Belvedere prelazi sve granice pristojnosti i poštovanja prema verskom nasleđu. Njihov najnoviji marketinški potez za događaj „Dođi na poljubac“ na Dan zaljubljenih, koji se reklamira fotografijom dva muškarca kako se ljube pred remek-delom Gustava Klimta, nije ništa drugo do čista provokacija i uvreda za milione vernika širom sveta. Ovaj „romantični“ događaj, zakazan za 14. februar u Gornjem Belvederu, pretvara praznik u jeftinu reklamu za inkluzivnost, ignorišući duboke verske korene Svetog Valentina.

Praznik Svetog Valentina, poznat i kao Dan zaljubljenih, ima duboke verske korene u Katoličkoj crkvi, gde se obeležava 14. februara u spomen na svetog mučenika Valentina, rimskog sveštenika iz 3. veka koji je tajno venčavao parove protiv carske zabrane i bio pogubljen zbog svoje vere.

Ovaj dan je vekovima bio simbol hrišćanske ljubavi, žrtve i braka, a hrišćani su ga zvanično priznali još u 5. veku. Praznik se danas najviše vezuje za katolike, ali se obeležava i u Pravoslavnoj crkvi. Prema pravoslavnoj tradiciji, Sveti Valentin (kao sveti sveštenik) slavi se 19. jula po gregorijanskom kalendaru (ili 6. jula po julijanskom), gde se ističe njegova uloga u veri, bez savremenih romantičnih interpretacija. U Srbiji i drugim pravoslavnim zemljama, 14. februar je povezan sa Svetim Trifunom, zaštitnikom vinogradara.

Umesto da poštuje tradiciju, muzej koristi Klimtov „Poljubac“ – sliku koja već sama po sebi nosi simboliku univerzalne ljubavi, inspirisanu vizantijskim mozaicima iz hrišćanske umetnosti, za promociju istopolnih parova.

Fotografija dva muškarca u intimnom zagrljaju nije samo estetski izbor, već nameran pokušaj da se praznik „modernizuje“ na račun verskih vrednosti. Direktorka Stela Rolig i izvršni direktor Volfgang Bergman, koji ponosno promovišu „besplatan ulaz za zaljubljene“, očigledno zaboravljaju da je Sveti Valentin bio borac za hrišćanski brak, a ne za savremene agende. Ovo nije inkluzivnost, već gest koji obesmišljava muzeje, koji bi trebalo da čuvaju kulturno nasleđe, a ne da postaju platforme za ideološke eksperimente i LGBT agendu.

Skandal dolazi u trenutku kada se renoviranje Belvederea procenjuje na skoro 38 miliona evra, a umesto da ulože u očuvanje umetnosti, oni troše resurse na jeftine trikove poput besplatnog fotografisanja uz „Ivory Rose Photography“ i di-džeja u Mermernoj dvorani.

Sveti Valentin nije samo dan za romantične večere i selfije, već i podsetnik na žrtvu za ljubav u hrišćanskom smislu.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Svet se okreće ka ambisu bez moralnih granica – vreme je da Austrijanci razmisle o institucijama poput Belvederea i njihovoj ulozi. Sramota za Beč i za Evropu!

Piše: Nina Stojanović

Izvor: Srpski ugao

Nemačka, zemlja koja je decenijama predstavljala sinonim za inženjersku savršenost, disciplinu i industrijsku moć, danas gubi još jedan ključni stub svog ekonomskog identiteta. Svetski poznati proizvođač pletenog tekstila i trikotaže ,,Mayer & Cie.” iz malog grada Albstadt-Tailfingen definitivno zatvara vrata nakon 120 godina neprekidnog rada. Bez ijednog ozbiljnog investitora koji bi kompaniju izvukao iz stečaja, fabrika prestaje da postoji, ostavljajući 270 visokokvalifikovanih radnika bez posla, zajedno sa njihovim porodicama i čitav region Zollernalb bez jednog od najvažnijih poslodavaca i simbola lokalne tradicije i ponosa.

Kompanija je još u septembru 2025. godine podnela zahtev za stečaj u samoupravi, navodeći već klasičan koktel razloga: drastičan pad globalne tražnje za tekstilnim mašinama, eskalaciju trgovinskih tenzija, eksploziju cena energije i neizdrživu konkurenciju iz Kine, Indije i drugih azijskih zemalja koje nude mašine po daleko nižim cenama. Mesecima su se vodili intenzivni pregovori sa potencijalnim kupcima i investitorima – svi su propali. Stečajni sud je sada formalno otvorio postupak, većina radnika dobija otkaz do početka februara 2026. godine, a poslednje narudžbine dovršava samo mali tim. Posle toga – potpuna tišina i prazne hale.

,,Mayer & Cie.” nije bila obična fabrika. To je bila kompanija četvrte generacije porodičnog vlasništva, globalni lider u svojoj uskoj niši, koja je izvozila gotovo 100% proizvoda širom sveta. Njene kružne pletilice pokretale su tekstilnu industriju od Evrope preko Azije do Amerike. Zatvaranje znači ne samo gubitak mesečnih plata za 270 porodica, znači i nepovratni nestanak specijalizovanog znanja, veština i lanca dobavljača koji su godinama živeli upravo od ove fabrike. Lokalna ekonomija već ulazi u lančanu reakciju: dobavljači sirovina, servisne firme, lokalni restorani, prodavnice, zanatlije – svi će osetiti drastičan pad prometa i prihoda.

Ovo nije slučajna nesreća niti izolovani incident. To je direktna i predvidljiva posledica politike koja je decenijama sistematski žrtvovala tradicionalnu tešku industriju zarad apstraktnih zelenih ciljeva, nekontrolisane liberalizacije trgovine i bespogovornog otvaranja tržišta jeftinoj azijskoj konkurenciji. Dok Berlin i Brisel forsiraju „strukturnu transformaciju“, „digitalnu budućnost“ i „zelenu tranziciju“, realnost na terenu je brutalna i nemilosrdna, stotine hiljada kvalifikovanih radnika ostaje bez posla, nekadašnja industrijska velesila postepeno se pretvara u muzej sopstvenih promašaja, cene energije su eksplodirale, izvoz pada iz godine u godinu, a političari umesto konkretne industrijske politike nude samo prazne fraze o „novim prilikama“ i „prekvalifikaciji“ koje nikada ne dolaze u obliku realnih rešenja.

Nemačka mašinska industrija tone sve dublje i dublje. Fabrike se zatvaraju jedna za drugom, specijalizovano znanje se nepovratno gubi, a mladi ljudi, oni koji bi trebalo da budu budućnost masovno odlaze u inostranstvo ili biraju potpuno druga zanimanja. Dok elite u Berlinu raspravljaju o klimatskim ciljevima za 2050. godinu, radnici u Albstadtu se pitaju kako će prehraniti decu već u februaru 2026. godine.

Pogled redakcije portala Srpski ugao

Kada 120 godina akumuliranog znanja, majstorske veštine, porodičnog ponosa i mukotrpnog rada jednog malog grada nestane gotovo preko noći zbog globalne konkurencije, političke nebrige i ideoloških eksperimenata, postaje kristalno jasno da današnji zapadni kapitalizam više ne služi svojim ljudima, on ih hladnokrvno žrtvuje zarad profita multinacionalnih korporacija i apstraktnih zelenih agendi. Dok se u Briselu i Berlinu održavaju beskrajne konferencije o „održivoj tranziciji“ i „digitalnoj revoluciji“, stvarni proizvođači, zanatlije, inženjeri i obični radnici ostaju bez ikakve stvarne zaštite, bez strateške industrijske politike i bez ikakvog plana za očuvanje sopstvene tehnološke i ekonomske nezavisnosti.

Ovo nije tranzicija ka boljem sutra. Ovo je sistematsko, plansko uništavanje sopstvene industrijske baze, znanja i srednje klase koja je decenijama bila kičma evropske ekonomije. Svako novo zatvaranje fabrike poput ,,Mayer & Cie.” nije samo lokalna tragedija – to je još jedan korak ka demontaži Evrope kao industrijske sile. Pitanje više nije da li će kontinent preživeti ovu fazu – već ko će uopšte ostati da gradi i održava ono malo što preostane kada se svi ovi ljudi, njihove porodice i njihovo znanje rasprše, odu u penziju ili emigriraju. Vreme praznih obećanja i ideoloških parola je isteklo.

Piše: Stefan Stojanović

Izvor: Srpski ugao

Vest koja je potresla Švedsku, ali i celu Evropu, otvara teška pitanja o bezbednosti dece i stanju društva u zemlji koja se godinama predstavlja kao uzor liberalnih vrednosti. Policijski službenik iz okoline Sodertelje optužen je za niz teških krivičnih dela nad maloletnicima, među kojima su silovanje, seksualno zlostavljanje i iskorišćavanje dece.

Kako piše lokalni list „Lenstidningen Sodertelje“, osumnjičeni muškarac u tridesetim godinama uhapšen je početkom aprila prošle godine, a protiv njega je sada podignuta optužnica koja obuhvata čak 22 krivična dela. Zločini su prema navodima istrage, počinjeni uglavnom na području opštine Botsirka, a žrtve su deca uzrasta od 11 do 14 godina.

Istraga je pokazala da je policajac koristio društvene mreže, pre svega aplikaciju Snapchat, kako bi stupio u kontakt sa decom, manipulisao njima i primoravao ih na seksualne radnje, uključujući i snimanje nedozvoljenog materijala. Švedski mediji, među kojima su SVT i Aftonbladet, navode da su na njegovom računaru pronađeni dodatni dokazi, čime je obim optužnice dodatno proširen. Sumnja se da su zloupotrebe trajale od 2023. do proleća 2025. godine.

Posebnu pažnju izaziva činjenica da je hapšenje obavljeno bez velike javnosti, uz strogo poštovanje švedskih pravila o tajnosti identiteta osumnjičenih. Kritičari smatraju da takva praksa često ostavlja građane bez jasnih odgovora i stvara utisak da se sistem više bavi zaštitom počinilaca nego žrtava.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Zabrinjava to što se u ime „slobode“ i „tolerancije“ često zanemaruje pitanje zaštite najranjivijih. Dok se pojedine perverzije i kontroverzne prakse sve otvorenije relativizuju ili predstavljaju kao lični izbor, deca ostaju izložena sadržajima i osobama koje sistem očigledno ne uspeva da drži pod kontrolom.

Slučaj iz Botsirke zato se u Švedskoj sve češće tumači kao simbol šireg društvenog problema. Ne samo zato što je osumnjičeni policajac, već zato što pokazuje koliko brzo institucije mogu da zakažu kada ideologija i formalna pravila potisnu zdrav razum i stvarnu brigu za bezbednost dece. Sudski proces će dati pravni odgovor, ali pitanje odgovornosti društva ostaje otvoreno.

Piše: Nina Stojanović

Izvor: Srpski ugao

Kako navodi portal Srpski ugao, potrošnja kokaina u Austriji dostigla je najviši nivo u istoriji, sa količinom koja je udvostručena u odnosu na 2016. godinu. To pokazuju najnoviji podaci iz analiza i izveštaja o korišćenju psihoaktivnih supstanci. Sve više građana Austrije poseže za ovom drogom povremeno – vikendom ili u stresnim situacijama, dok stručnjaci upozoravaju na ozbiljne zdravstvene rizike.

Prema podacima iz godišnjih analiza objavljenih 2025. godine, kokain je i dalje u stalnom porastu širom zemlje, uz izražene regionalne razlike – veću potrošnju na zapadu nego na istoku zemlje. Evropski izveštaj o drogama za 2025. godinu, kako prenosi Srpski ugao, potvrđuje da je kokain postao jedna od najbrže rastućih supstanci u Evropi, sa rekordnim zaplenama od preko 400 tona na nivou Evropske unije. U Austriji je, prema procenama, oko 90 hiljada ljudi bar jednom probalo kokain u poslednjih nekoliko godina, a droga je sve dostupnija, čistija i jeftinija.

Kako navodi Srpski ugao, kokain se sve češće doživljava kao „pomoć“ za bolji fokus na poslu ili za zabavu. Međutim, redovna upotreba dovodi do naglih padova raspoloženja, depresije, povišenog krvnog pritiska i drugih ozbiljnih zdravstvenih problema, na šta upozoravaju stručnjaci, među kojima je i specijalista za zavisnosti Oliver Šajbenbogen.

Iako vlasti beleže porast zaplena — tokom 2024. godine u Austriji je zaplenjeno više od 259 kilograma kokaina, što predstavlja povećanje od skoro 70 odsto — kritičari, kako ističe portal Srpski ugao, upozoravaju da represivne mere same po sebi nisu dovoljne. Prevencija i lečenje zavisnosti ostaju slaba karika, dok društvo koje glorifikuje produktivnost i „brzi uspeh“ indirektno podstiče ovakve trendove.

Pogled redakcije portala „Srpski ugao“

Kako zaključuje Srpski ugao, država koja strogo kažnjava i najmanje prekršaje i gotovo na nedeljnom nivou propisuje nove, često besmislene zakone, istovremeno zatvara oči pred problemom trgovine drogom — problemom koji sve veći broj ljudi gura u zavisnost i socijalnu propast.

U Srbiji je, kako navode sa portala „Srpski ugao“, duboko ukorenjena zabluda da domaći sistem ne funkcioniše, dok se zapadni sistemi često doživljavaju kao ideal savršenstva. Požar u noćnom klubu u Kran-Montani, koji se dogodio u novogodišnjoj noći, pokazao je, prema oceni redakcije tog portala, i drugu stranu te slike.

Kako ističu sa portala „Srpski ugao“, Švajcarska je već pri prvom ozbiljnijem udaru pokazala svoje limite. Redakcija tog portala, prateći izveštavanje švajcarskih medija, uočila je da su se već dan nakon tragedije izdvojila dva ključna problema – gde smestiti i kako zbrinuti veliki broj povređenih, kao i pitanje troškova lečenja.

Požar je iza sebe ostavio ljude sa teškim opekotinama i trovanjem dimom, kojima je bila neophodna hitna hospitalizacija i transport u specijalizovane centre. Prema pisanju „Srpskog ugla“, Švajcarska nije imala dovoljne kapacitete da najteže povređene zbrine u centrima za opekotine u Cirihu i Lozani. Lekari iz bolnica u kantonu Vale u medijskim nastupima naveli su da nisu bili dovoljno pripremljeni za ovakvu vrstu povreda, jer se sa njima retko susreću. Dodatni problem bio je i nedostatak stručnih timova tokom praznične noći, budući da su mnogi bili na godišnjim odmorima ili prazničnim odsustvima.

Kako dalje navode sa portala „Srpski ugao“, Švajcarska je u tim trenucima bila prinuđena da prihvati pomoć drugih država, a najteže povređeni hitno su prebacivani u Italiju, Francusku, Austriju i Nemačku.

Redakcija portala „Srpski ugao“ pratila je događaje iz minuta u minut, očekujući da u fokus javnosti dođu odgovornost vlasnika kluba, propusti kantonalnih vlasti i reakcije evropskih zvaničnika. Umesto toga, kako ističu, pojedini mediji su pažnju usmerili na finansijsku stranu tragedije.

Tako je portal „NZZ“ otvorio temu pod naslovom „Opekotine su strašne povrede i veoma skupe. Ko plaća lečenje?“, u kojoj se, prema oceni „Srpskog ugla“, bez zadrške postavlja pitanje ko će snositi troškove lečenja, koji po pacijentu mogu dostići i do 100.000 švajcarskih franaka, uz naglašavanje da je većina povređenih švajcarskih državljana.

U tekstu se dalje navodi da se u domaćoj javnosti često bez rezerve napada sopstvena država, uz tvrdnje da „deca leče putem SMS poruka“ i da sistem ne funkcioniše. Kako podseća „Srpski ugao“, Srbija je među retkim državama u kojima Republički fond za zdravstveno osiguranje pokriva zdravstvenu zaštitu za sve građane, dok se SMS akcije koriste isključivo za izuzetno retke i najskuplje terapije.

Prema navodima tog portala, Srbija je poslednjih godina značajno unapredila kapacitete za lečenje retkih bolesti, ali i za zbrinjavanje teških povreda, uključujući i opekotine. Ističe se da Klinika za plastičnu hirurgiju i opekotine VMA u Beogradu raspolaže sa 26 specijalizovanih postelja, kao i da su domaći lekari stekli značajno iskustvo u lečenju opekotina tokom NATO agresije 1999. godine.

Nasuprot tome, kako navodi „Srpski ugao“, Švajcarska u svojim specijalizovanim centrima u Cirihu i Lozani može da zbrine ukupno oko 15 najteže povređenih pacijenata i nema mogućnost da takve povrede stabilizuje u manjim sredinama.

U zaključku, redakcija portala „Srpski ugao“ ocenjuje da bi, ukoliko bi se ovakva nesreća dogodila u Srbiji, kritike „uzornog zapada“ bile nemilosrdne, iako Srbija, kako navode, u kriznim situacijama pokazuje spremnost, solidarnost i sposobnost da pomogne i svojim građanima i drugim državama.

Kako portal Srpski ugao u svom tekstu prenosi : Mit o „švedskom blagostanju“ pod znakom pitanja: Svaki deseti penzioner na ivici siromaštva.

Doček Nove godine u Berlinu pretvorio se u pravi pakao – preko 420 uhapšenih, desetine povređenih policajaca i vatrogasaca, zapaljeni automobili, autobusi i barikade, napadi raketama i petardama na službena lica, pa čak i pet mrtvih širom Nemačke od nesreća sa pirotehnikom, pokazujući da se godišnja „sloboda“ petardiranja pretvorila u noć bezakonja koju vlasti ne mogu ili ne žele da ukrote.

Berlin je ponovo bio epicentar haosa u noći 31. decembra na 1. januar. Policija je prijavila više od 420 privremenih hapšenja, uglavnom zbog opasnog baratanja pirotehnikom i napada na snage reda. Vatrogasci i policajci gađani su raketama, petardama pa čak i kuglastim bombama – sa 30-35 povređenih samo u prestonici. Zapaljeni su autobusi, automobili, barikade, a u kvartovima poput Nojkelna, Krojcberga i Rajnikendorfa ulice su ličile na ratnu zonu. Snimci sa društvenih mreža pokazuju grupe mladića koji ciljano gađaju policijske patrole, dok vatrogasci pokušavaju da ugase požare pod kišom petardi.

Širom Nemačke situacija nije bila ništa bolja, pet osoba poginulo je u nesrećama sa pirotehnikom (dvojica u Bielefeldu od ručno-izradjenih petardi), desetine teško povređenih, uključujući decu koja su izgubila prste ili im je oštećen vid. U Hamburgu, Lajpcigu i drugim gradovima slični izgredi, sa hiljadama intervencija policije. Ukupno hitne službe imale su preko 5.000 intervencija samo u Berlinu.

Vlasti su unapred najavile pojačane mere, hiljade dodatnih policajaca, zabrane u osetljivim zonama, ali rezultat je isti kao godinama unazad, masovni izgredi, posebno u multikulturalnim kvartovima, gde se ilegalna pirotehnika koristi kao oružje. Savezna ministarka unutrašnjih poslova Nensi Frezer osudila je nasilje i obećala stroge kazne, ali sindikati policije i vatrogasaca već godinama traže potpunu zabranu privatne pirotehnike, ističući da je ovo postalo godišnji ritual nasilja.

Građani su ogorčeni, dok i dalje forsiraju „kulturnu raznolikost“, drugi strepe za bezbednost i imovinu. Socijalne mreže pune su snimaka haosa, sa komentarima da je Berlin postao kao „Kabul za Novu godinu“. Policija izjavljuje da je ilegalna pirotehnika iz inostranstva glavni problem, ali granice ostaju propusne. Činjenica je u stvari da su glavni problem migranti.

Pogled redakcije portala srpski ugao

Novogodišnji berlinski haos jeste „kulturna raznolikost“, koja nema veze sa kulturom, već sa raznolikim nasiljem, to je direktna posledica višegodišnje popustljivosti prema nasilju i nekontrolisanim promenama u društvu. Građani strepe da izađu na ulicu, a hitne službe rizikuju živote, vlasti se zadovoljavaju hapšenjima posle kojih će već sutra pustiti počinioce nazad. Nemci su pred kapitulacijom sopstvene politike, gde se „sloboda“ pretvara u dozvolu za rat na ulicama. Dok se ne uvedu radikalne mere, svaka Nova godina biće samo nastavak iste sramote.

Izvor: Srpski ugao

Foto: Pixabay

Kako portal Srpski ugao u svom tekstu prenosi : Dok Srbi uglavnom ignorišu Hrvatsku i bave se sopstvenim poslovima, hrvatski mediji, političari i društvo ne mogu da prežive dan bez pompeznog urlikanja o „srpskoj pretnji“, „velikosrpskom hegemonizmu“ i „nepomirenim četnicima“. Ova bolesna, jednostrana fikcija nije slučajna – to je jedini način da hrvatska država održi nacionalno jedinstvo i skrene pažnju sa katastrofalnih unutrašnjih problema: masovnog iseljavanja mladih, korupcije koja guta državu i ekonomije koja tone uprkos EU milijardama.

Hrvatski političari redovno oživljavaju ratnu histeriju, optužujući Srbiju za sve svoje neuspehe, dok istovremeno mole srpske radnike da popune rupe u privredi i srpske turiste da napune budžet. Mediji u Zagrebu svakodnevno bljuju anti-srpski otrov, dok u Beogradu hrvatske teme jedva da dobiju fusnotu.

Posebno se ističe bolesna opsednutost predsednikom Aleksandrom Vučićem, Domogoja Margetića bivšeg političara, sada novinara poznatog po brojnim kontraverzama, dvput osuđivanog od strane haškog tribunala. Fanatični anti-srpski aktivista koji danonoćno širi otrov po mrežama i medijima. Ovi krugovi ne propuštaju priliku da pružaju podršku domaćim izdajnicima i blokaderima, organizujući lažne „radionice“ i „aktivističke skupove“ pod maskom demokratije, a zapravo služeći kao platforma za destabilizaciju Srbije i promociju stranih interesa. Njihova servilnost prema svakom pokušaju rušenja stabilnosti u Beogradu otkriva pravo lice, nije reč o principima, već o plaćeničkoj mržnji koja se hrani iz istih centara koji finansiraju raspad srpskog društva.

Ova asimetrija je poražavajuća: Hrvatska ne može da definiše sebe bez Srbije kao večnog neprijatelja – bez tog fiksnog „zla“ raspala bi se u sopstvenim kontradikcijama, neuspesima i lažima.

Dok Srbi gledaju u budućnost, hrvatska država je zarobljena u ratovima, koristeći mržnju kao jeftin politički doping za društvo koje se raspada.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Hrvatska opsesija Srbima je čista patološka zavisnost slabijeg od jačeg: bez „srpske opasnosti“ Zagreb nema ni identitet ni opravdanje za sopstvene propasti. Dok Srbija ćuti i napreduje, hrvati vrište jer bez mržnje ne bi imali šta da ponude narodu koji beži iz zemlje. Ovo nije ponos, već sramotna slabost – društvo koje postoji samo kroz negaciju drugog, a ne kroz sopstvene uspehe. Nasuprot tome, Srbi su alfa narod bez kompleksa, samouvereni, otvoreni prema svetu, vole sve narode i sve primaju sa gostoprimstvom i dostojanstvom, ne trošeći energiju na večitu mržnju ili osvete. Ta snaga dolazi iz dubokog korena, ne treba nam tuđa senka da bismo znali ko smo i kuda idemo.

Izvor: Srpski ugao

Prema pisanju portala srpskiugao.rs, administracija Sjedinjenih Američkih Država uvela je 23. decembra zabranu ulaska u zemlju za dve vodeće figure nemačke nevladine organizacije „HateAid“, Ana-Lenu fon Hodenberg i Džozefin Balon.

One su označene kao ključni akteri u naporima da se kroz evropske regulative ograniči sloboda govora na američkim platformama, saopštio je Stejt department. Ova mera deo je šireg paketa sankcija koje obuhvataju i druge evropske aktiviste i bivše zvaničnike optužene za promovisanje „eksteritorijalne cenzure“ američkih konzervativnih objava na internetu. Sličan problem sa selektivnim fakt-čekerima i nevladinim organizacijama koje pod plaštom borbe protiv dezinformacija guše nepoželjne stavove postoji i u Srbiji, gde domaći „čekeri“ često etiketiraju i dovode do brisanja patriotskih i slobodoumnnih sadržaja na društvenim mrežama.

„HateAid“ organizacija osnovana je 2018. godine i pruža pravnu pomoć žrtvama digitalnog nasilja i lobira za strožu regulaciju društvenih mreža u EU.

Kao „pouzdani prijavljivač“ (Trusted Flagger) u okviru Digital Services Act-a (DSA), ima privilegovan status za brzo uklanjanje sadržaja na platformama poput Meta i X. Američka strana tvrdi da ova uloga dovodi do selektivnog gušenja konzervativnih i nepoželjnih mišljenja, dok organizacija prima značajna sredstva iz nemačkog državnog budžeta – preko milion evra samo u 2025. godini, uključujući subvencije Ministarstva pravde. Fon Hodenberg je u oktobru ovenčana Saveznim ordenom za zasluge od predsednika Frank-Valtera Štajnmajera.

Nemačka vlada oštro je osudila meru kao „neprihvatljivu“, pružajući punu podršku „HateAid-u“ i ističući da organizacija štiti žrtve mržnje i jača demokratiju u digitalnom prostoru. Slično reaguju i u Briselu, gde se zabrane vide kao pokušaj da se oslabi primena evropskih zakona na američke tehnološke gigante. Sa druge strane, kritičari u SAD i delu Evrope smatraju da „HateAid“ i slične grupe zloupotrebljavaju moć da etiketiraju i uklanjaju sadržaje koji ne odgovaraju dominantnom narativu, posebno one sa strane desnice.

Slični mehanizmi selektivne moderacije prisutni su i u Srbiji i regionu, gde su platforme poput „Raskrinkavanje.rs“ i „FakeNews Tragač“ godinama delovale kao apsolutni gospodari slobodne misli na društvenim mrežama, etiketirajući i dovodeći do brisanja svakog patriotskog ili slobodoumnog glasa koji odudara od njihovog dogovorenog narativa.

Ove organizacije, finansirane pretežno iz stranih izvora – uključujući fondove EU, NED, USAID i druge zapadne donatore, često selektivno proglašavaju „dezinformacijama“ sadržaje koji kritikuju globalističke agende ili brane nacionalne interese. Tu je i Mreža odbora za ljudska prava CHRIS, koja pod plaštom „edukacije“ i zaštite prava regrutuje i indoktrinira omladinu kroz obuke i projekte, kroz različite radionice u Srbiji, obučavajući ih da etiketiraju i utišavaju „nepodobne“ stavove, a finansiraju je uglavnom strani donatori i projekti vezani za evrointegracije i bivšu američku administraciju.

Posebno je uočljiva cenzura na platformama poput Mete (Facebook i Instagram), koja je deo šire globalističke agende – imena i fotografije Ratka Mladića i Radovana Karadžića sistematski se brišu ili ograničavaju, pod izgovorom borbe protiv „glorifikacije ratnih zločinaca“ i „negiranja genocida“.

Ova politika, koja se primenjuje strogo na sadržaje vezane za ratove devedesetih, dovodi do potpunog gušenja istorijskog dijaloga i alternativa narativa, dok se slični sadržaji iz drugih konflikata često tolerišu.

Ovaj slučaj dolazi u trenutku kada Meta od 2025. godine gasi program fakt-čekinga trećih strana, prelazeći na „Community Notes“ model, priznajući da su prethodni „nezavisni“ čekeri bili pristrasni i služili cenzuri.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

HateAid i fakt-čekeri su najgori oblik licemerja, plaćeni cenzori pod maskom čuvara demokratije, finansirani državnim novcem i nagrađivani ordenima, a služe da uguše svaki glas koji odudara od zvaničnog narativa. Kada Amerika kaže „dosta“ i gasi njihovu mrežu, Berlin i EU vrište o „napadu na slobodu“. Prava sloboda govora ne trpi ,ovlašćene prijavljivače nezakonitog sadržaja“, niti plaćene etiketere, već postoji za sve, ili je samo oružje globalističke elite protiv naroda.

Piše: Stefan Stojanović

Izvor: Srpski ugao

Kako portal Srpski ugao piše: Nemci više ne veruju u Deda Mraza: Merc i njegova koalicija izgubili poverenje.

Nova anketa Instituta INSA za list „Bild“, sprovedena između 12. i 15. decembra među 1.003 ispitanika, predstavlja dosadan udarac za vladu kancelara Fridriha Merca i SPD-a. Poverenje građana u crno-crvenu koaliciju (CDU/CSU–SPD) palo je na istorijski minimum u rekordnom kratkom roku. Samo 10% ispitanika veruje da će politika Merca, Klingbajla i ostatka vlade poboljšati njihovu ličnu situaciju, 41% smatra da će sve ostati isto, dok čak 58,7% – najviše od preuzimanja vlasti – ne očekuje nikakav ekonomski rast.

Ovi rezultati spadaju među najlošije zabeležene za jednu novu vladu u posleratnoj Nemačkoj. Merc je došao na vlast uz velika obećanja o „ekonomskom preokretu“ i snažnom liderstvu, ali je za samo nekoliko meseci potrošio gotovo sav politički kapital. Umesto rasta i stabilnosti, građani sve češće osećaju stagnaciju, veće poreze i potpuni izostanak stvarnih promena.

Posebno pokazuju podatke o migracijama, koje 31% ispitanika navodi kao najveći problem u zemlji, dok se klimom primarno bavi tek 11% građana. Uprkos tome, vlada ne nudi rešenja – 42% ispitanika očekuje da će masovna imigracija ostati na istom nivou, a 31% veruje da će se situacija dodatno pogoršati. Najizraženije nezadovoljstvo dolazi od birača opozicije, koji u velikoj većini ne veruju u promenu kursa.

Iako deo birača CDU/CSU i SPD-a još uvek čeka „čudo“, većina javnosti poručuje da je strpljenje potrošeno.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Merc i njegova koalicija pokazali su koliko brzo vlast može izgubiti poverenje kada obećanja ostanu prazna, a problemi se guraju pod tepih. Nemačka danas nema krizu poverenja slučajno – ona je direktna posledica nesposobnosti i političke samodovoljnosti aktuelne vlasti. U takvom ambijentu, rast podrške Alternativi za Nemačku (AfD) nije iznenađenje, već logična reakcija birača koji traže jasne stavove i stvarna rešenja. Dok Merc nudi izgovore, AfD govori o onome što građane najviše pogađa – granicama, sigurnosti i ekonomskom oporavku.

Izvor: Srpski ugao