Jelena Trifunović

Olivera Lazić 4

За трајан допринос развоју образовања и просветном раду, дугогодишња директорица Основне школе „Вук Караџић“ Оливера Лазић која је у октобру прошле године отишла у заслужену пензију, награђена је високим градским признањем „Др Павле Кенђелац“. Награда јој је уручена на свечаности поводом обележавања Дана града. У просвети је радила 32 године, од којих је пуне две деценије успешно водила кикиндску основну школу коју је и сама похађала.

-Након што сам дипломирала енглески језик на Филозофском факултету у Новом Сад, најпре сам радила као преводилац шест година. Био је то леп посао, путовала сам и у Велику Британију , али одувек ме је привлачила школа и настава. Без великог размишљања, једног дана сам решила да позовем све школе и проверим да ли им је потребан професор енглеског језика. Прво сам позвала ОШ „Вук Караџић“ јер сам била ђак те школе. Одговор је био потврдан и након сусрета са тадашњим директором Ђорђем Младеновићем, одмах сам почела да радим. Био је то почетак другог полугодишта 1990. године- присећа се наша саговорница у разговору за Кикиндски портал.

На место директора школе, дошла је сасвим случајно. Испред Наставничког већа, била је чланица Школског одбора, а како тадашњој директорици није изгласано поверење, предложено је да Оливера преузме руководеће место, док се ситуација не реши.

-Извршили су притисак да будем в.д. шест месеци, да се прихватим тога. Брзо се све одвило и прихватила сам. То је био јул, време распуста. Полако сам кренула да радим тај посао и када сам схватила да нешто могу да урадим и променим, заволела га –прича Лазићева. Ни данас нема дилему да је изабрала прави животни позив.

-Посао је диван, да сам сад млада и да треба да одлучим којим путем да кренем, који факултет да упишем, поново бих исто изабрала. Био је леп рад са децом, сарадња са колегама. Школа је била мој други дом. Заиста је привилегија кад човек ради посао који воли. Имала сам и веома добру сарадњу са колективом где су дивни међуљудски односи и атмосфера која ми, морам признати, недостаје у пензији- искрена је Оливера Лазић.

Да је заиста тако, сведочи протекло, преправљено емоцијама, обележавање дана школе. Оливери у част, колеге су снимиле кратак филм, емитован том приликом, а дирљивој атмосфери допринео је и наступ хора „Атендите“ који води диригенткиња Биљана Јеремић. Јеремићева је раније руководила хором у школи „Вук Караџић“.

-Дошла сам као пензионер први пут. Нисам ни претпоставила шта је колектив припремио. Толико пуно емоција, и сад сам узбуђена и срећна због тога. Наш школски хор веома успешно, својевремено је водила Биљана Јеремић. Толико нас је све увесељавала у колективу, уз песму. Учествовали смо и освајали признања на бројним фестивалима, путовали у Италију, Белгију, Чешку, Аустрију. Било је то дивно искуство за децу и за школу- каже Лазићева.

Мера и доследност позиву

Иако не спори да се позиција просветних радника променила протеклих деценија, наша саговорница истиче да је неопходно остати доследан позиву и професији.
-Пронаћи исправан став, прави однос у одељенској заједници. Професор треба, до одређене мере, да буде строг, уколико је правичан према свим ученицима. Важна је и сарадња са родитељима, и ту треба пронаћи праву меру- напомиње.

Школа “Вук Караџић” данас броји скоро 400 ђака. Када су почела да се гасе одељења по школама, успели су да оформе још једно.

Особености школе „Вук Караџић“

Доделом бронзане, сребрне и златне читалачке значке на крају сваке школске године, ђаци се континуирано подстичу да читају. Захваљујући ентузијазму колега, унапређен је часопис „Основац“ који је покренут још шездесетих година. Квалитет рада потврђен је и пре неколико година када је проглашен најбољим школским часописом у држави.

Специфичност школе је и Фонд „Велинка Тешин“, који књигама награђује ученике за успехе из српског језика и књижевности.

-Седеле смо у клупи у основној школи, заједно уписале енглески језик и књижевност у Новом Саду, али се Велинка, након што смо апсолвирали, нажалост, разболела и преминула. Фонд ће наставити да живи у нашој школи. За успешан рад образовне институције важни су њени успеси и начин на који се представља у заједници, али никада нисам била присталица да се школа пошто-пото појављује у јавности, већ само када за то постоје добри разлози- открива Оливера Лазић у разговору за Кикиндски портал.

buvljak

После тронедељне празничне паузе, кикиндски бувљак поново је омиљено место бројних купаца у потрази за разноразним потрепштинама. Јутрос, већ нешто пре шест сати, пристизали су први продавци, као и први потрошачи ранораниоци. У понуди-од игле до локомотиве. Можда ћете пронаћи баш оно што тражите и то по веома повољној цени, а можда вам се, у разноврсном асортиману, укаже и неочекивана прилика да пазарите нешто потпуно непланирано. Ценкање је дозвољено и пожељно.

Продавци са којима смо разговарали кажу да су услови на кикиндском бувљаку одлични- простран простор, уређени и уредни тоалети, ресторан за топли напитак и укусан залогај. По ветровитој јануарској недељи посећеност је била осредња, а може се претпоставити да многи суграђани нису ни знали да је вашар поново почео са радом.

Један од оних који нам указује на одличне услове продаје је Гери Шахин из Тобе.
-Све имамо што нам је потребно, задовољан сам. Продаја, онако, није лоше. Сад је била пауза због празника- каже. Други продавац из Новог Милошева тврди да је промет, ипак, прилично слаб јер кад „оде у Нови Сад, роба за трен „плане“”.

Одевни предмети од 50 динара па навише, јакне за 200 динара, плишане играчке за 100 динара, стари грамофон који су нам нудили за 500 динара (уверавају да ради-нисмо пробали, верујемо на реч), дечји бицикл за 2000 динара, по тој цени и занимљиве украсне лампе, али и електрични тротинети у комплету са потребном опремом, стари свега годину дана за само 150 евра.

Све то само је делић данашње, шаролике понуде на бувљој пијаци о којој сведочи и галерија фотографија (види испод). Обућа, школски прибор, козметика, кућни уређаји, посуђе, дечја ауто седишта, слике, декоративни предмети, кациге, музички инструменти, одевни аксесоари, накит, сатови, плоче… Ако радо пазарите на оваквим местима, онда вам је познато да није све у новцу-потребно је да се наоружате стрпљењем и упорношћу у потрази за жељеним артиклима. Никад се не зна са каквим интересантним и неочекиваним пазаром ћете се вратити кући.

Како сазнаје Портал Кикиндски, ускоро следи једна новина у раду кикиндског бувљака. Крајем фебруара или почетком марта, у плану је да ради и суботом, а не искључиво недељом као до сада. Радно време бувљака је, током зимског периода од 6 сати ујутру, а у летњој сезони од 5 часова. Иако је радно време до 15 сати, најквалитетнија понуда, логично, прва нађе купце, па је боље бувљак посетити у преподневним сатима. Мада, никад се не зна. Можда одређена роба чека баш вас.

 

IMG-blur

Немању Јакшића (38) из Косовске Митровице у четвородневну посету Кикинди довела је кошарка. Пријатељство тренера Кошаркашког клуба „Центар“ са суграђанином Дејаном Пударом који је на челу кикиндског спортског центра „Језеро“, довело је до сарадње два клуба и исписало нову страницу кикиндског спорта.

Са Јакшићем смо разговарали о кошарци, али и о животу Срба на Косову који је све тежи и неизвеснији.

-Наш клуб цео децембар није радио јер су биле барикаде. Наравно, солидарисали смо се са народом који је на такав начин, оправдано, исказао револт због хапшења, упадања косовских полицајаца, приадника РОСУ. Сва наша деца се плаше. Ми нисмо навикли да гледамо оружане формације Албанаца на северу, то боде очи обичном грађанину, а да не причам о деци. Страх је у свима нама. Ми смо са албанском страном двадесет година били у некој врсти статуса кво и нисмо много комуницирали, али верујте да су они само чекали тренутак када ће да упадну на север како би наплатили све оно што мисле- прича Јакшић за Кикиндски.

У Косовској Митровици живи са супругом која је из Призрена и чија је породица расељена. Упознали су се током студирања. Данас су родитељи двоје деце- деветогодишњег сина и тромесечне бебе. У Митровици живе и његова мајка, брат…У граду у ком је рођен, школовао се, засновао породицу, запослио се, покренуо школицу кошарке која окупља више од сторину деце- жели и да остане.

– До скоро, верујте да нисам размишљао о одласку. Али сада, када се све ово издешавало, дође до тога да седнеш и размишљаш. Није радила школа, немамо тренинге… Али онда проради инат, па нећемо то тако лако да дозволимо- искрен је Јакшић.

Подсећа да је ситуација до 2008. била другачија. Кренуо је и талас повратка у Митровицу. Али дилеме сада нема. Приштину не занима договор нити сарадња, а очигледно да им је међународна заједница тутор, каже.

-Замислите само парадокс. Доласком косовских полицајаца на север, КФОР се поставља као да штити те албанске полицајце од народа. Тешко нам је, политику живимо. Лично нисам извадио документа такозваног Косова, живим само са српском личном картом, али својим аутом не могу преко моста, не могу да возим за енклаву. Возим на КМ табле. Моје лично мишљење је да узимањем косовског документа, дајем легитимитет свему томе што они раде. Не знам како бих поступио када би ми то било неопходно зарад породице, питања живота и смрти, не знам како бих поступио…Не могу да осуђујем онога ко је узео. Људи који живе јужно од Ибра су људи који су у специфичној ситуацији. Косово се не брани за један дан, то је процес и ако хоћемо да га одбранимо морамо да будемо спремни можда и на такав корак- каже Јакшић. Не крије да су га поједини потези Београда изненадили.

-Обичан човек мора да гледа у Београд. Лично нисам очекивао да ће Београд стати иза одлуке људи да изађу из институција, јер ту је међународна заједница, обавезе према партнерима, али је стао. Сад на барикадама Срби су били спремни да их својим животима бране, јер та барикада им је представљала отклон од косовских полицајаца, РОСУ полицајаца. Сад су почели да праве пункт на Бистрици, то је између Бањске и Лепосавића, у самом центру средине где живе Срби. Они без пардона са дугим цевима праве пункт на коме, кажу, контролишу саобраћај, а понашају се бахато. Срби доле разумеју и положај Београда и већинског дела Србије, али морате да схватите и обичног човека тамо који кад изађе из зграде види наоружаног Албанца који никада није био ту. Родом сам из Зубиног потока, моји су преци одатле. Изнад мог села Јасеновика летос су направили базу и стратешки изабрали позицију са које могу да упадну, хапсе, малтетирају народ. Они су ту направили базу, а никада ту, чак ни окупатор 1941. није имао базу. Пробили су пут преко шуме, спојили са Газиводом. Ту је народ изузетно забринут. Ипак,  живим и радим са људима који су спремни да истрају- у даху изговара Јакшић.

Преноси нам да је веома поносан на своје пријатеље у Српском центру Беч који несебично помажу, посебно становнике енклава на Косову.

-Родила нам се идеја да у свим срединама где живе Срби на Косову оснујемо школице кошарке. Такође, и школицу енглеског и радионицу спортског новинарства. Желимо да покренемо спортски портал да деца могу да читају о својим активностима и успесима. У Српском центру Беч су моји пријатељи, поједини су студирали у Косовској Митровици и желе да помогну. Верујте, они су плакали два дана на Косову, поготово у енклавама. Велика је разлика између севера и југа. Сва помоћ је ишла преко наше цркве и Патријаршије и стигла до оних којима је најпотребнија. Стипендирају двадесетак ђака у енклавама, помогли су школи у Цевници у набавци опреме, једној породици да реновира кућу…- истиче Јакшић.

Одушевљени Кикиндом

Четврдесет четворо деце из Косовске Митровице, Звечана и Зубиног Потока боравило је у нашем граду од 9. до 13. јануара. Два клуба пријатељство су озваничила повељом о братимљењу, уз намере да се, уколико буде могуће, организује и узвратна посета кикиндских кошаркаша.

Школица прерасла у клуб

Јакшић ради у банци Поштанска штедионица. Као дугодишњи кошаркаш, пре три године покренуо је школицу кошарке. Пре годину дана прерасла је клуб „Центар“  који данас броји 110 чланова и има три такмичарске селекције. Љубав према овом спорту наследио је и његов син (9).

 

ribolov
У ЈВП „Воде Војводине“ у току је продаја риболовачких дозвола за 2023. годину, по истим условима и непромењеним ценама у односу на прошлу годину. Највеће интересовање влада за куповину годишње  дозволе за рекреативни риболов, која кошта 7.000 динара и важи на свим водама на територији Републике Србије, сем у заштићеним подручјима.
Од ове године, ЈВП „Воде Војводине“ издаје и дозволу за пецање у Парку природе „Бегечка јама“, поред паркова „Јегричка“ и „Бељанска бара“, где годишња дозвола стаје 4.000 динара. Цена дневне дозволе за риболов је 1.000 динара. За кориснике старије од 65 година, затим, жене и лица са телесним оштећењем од 60-80%, годишња дозвола за рекреативни риболов се продаје по цени од 3.500 динара. Уз сваку купљену дозволу, рекреативни риболовци од ЈВП „Воде Војводине“ на поклон добијају календар, наменску карту рибарских подручја у Војводини и књижицу за евиденцију улова.
Срећна српска нова година 2023

Свима који прослављају Нову годину по јулијанском календару портал Кикиндски честита празник и жели добро здравље, много радости и успеха!

Највећи број суграђана Српску нову годину дочекао је у кругу породице, али ни организовани дочеци у угоститељским објектима нису изостали.

Српска православна црква данас прославља Мали Божић јер се тада завршавају божићне свечаности и Светог Василија Великог. Према народном веровању, на данашњи дан не треба се свађати, јер ће људе у противном целе године терати баксуз, а у неким крајевима се сматра да ће бити родна година ако на овај дан падне снег или буде облачно.

Обичај је на данашњи дан умесити василице, обредни хлеб Малог Божића, назван по светом Василију. Такође, верује се, да поред богате трпезе, на овај дан у кућу треба унети неку нову ствар, купљену тог дана, како би кућа и укућани током целе године имали напретка.

KUD Mokrin

Више од 150 учесника, од најмлађих до првог ансамбла, наступило је на Божићном концерту Културно-уметничког друштва „Мокрин“ одржаном 8. јануара у препуној великој сали Дома културе. Бројна публика током сат и по времена уживала је у изведби божићних песама, као и играма из Баната, Бачке, Беле Паланке, Лесковца, Врањског поља, Босилеградског Крајишта и Косовског Поморавља.

-Ово је други пут да одржавамо божићни концерт, у жељи да прерасте у традицију.  Гости на концерту били су фолклорни ансамбл „Сунце“ из Суботице и чланови Културног центра „Цар Душан Силни“ из Фекетића.  Из нашег Културно-уметничког друштва, представили су се припремни, извођачки ансамбл, дечја певачка и најмлађа предшколска група- каже за Кикиндски портал Нера Ковачев, уметнички руководилац КУД „Мокрин“.

Ово културно-уметничко друштво брижљиво и посвећено негујући традицију, игру и песму, окупља више од 180 чланова свих доби- од пет до 75 година, а у својој културној мисији ужива велику подршку месне заједнице као и града.

КУД „Мокрин“ је и место где се стварају и негују пријатељства, и то она за цео живот. То потврђује и вечерашњи дочек Српске нове године, када ће се, у слављеничкој атмосфери у Омладинском дому, стари чланови придружити садашњим.

 

(Фото: Сретеновић)

 

Кикинда 2002

Због благих зима и временских прилика више налик јесени, које нас прате већ годинама уназад, готово да смо и заборавили како изгледа Кикинда под снегом. Захваљујући колегама из дописништва Радио телевизије Србије у Кикинди, у прилици смо да се тога подсетимо. Пре тачно 20 година, 13. јануара 2003. године, како је забележио сниматељ Драго Јанковић, наш град био је окован снегом. Тога јутра измерено је чак 24 степена испод нуле.

Да су зиме знале још више да покажу зубе, сведочи податак да је 23. јануара 1963. године, у нашем граду било још хладније- чак 29,8 степени у минусу.

fireworks-ge29be6fc3_1920

Православна или Српска нова година, дочекује се 13. јануара у поноћ. Првог дана, 14. јануара, православни верници обележавају крсну славу Свети Василије и празник Мали Божић.

Обичај је да се на сам дан Нове године једе глава божићне печенице, а то је најчешће глава јагњета или прасета, а домаћице месе новогодишњу чесницу василицу. Првог дана Нове године, у неким крајевима Србије спаљују се остаци бадњака, а поред василица месе се и крофне у које се, као и за Божић, ставља новчић.

Према веровањима, поред богате трпезе, тога дана у кућу треба унети неку нову ствар како би у кући током целе године било напретка.

Велики број суграђана, Српску Нову годину дочекаће у својим домовима, а неки су се, радије, определили за провод  уз музику и пиће у угоститељским објектима.

Организованог дочека на градском тргу у Кикинди, ни ове године, неће бити.

Да се окупе у центру села и прославе празник, одлучили су у Иђошу. Удружење жена Иђош заједно са Удружењем винара и виноградара “Шасла” и уз подршку Месне заједнице у центру села, код Дома културе, организује дочек Српске нове године. Празнично расположење употпуниће чувене иђошке крофне, још чувенија иђошка вина и музичари.

324778856_1639678896469883_8681980875578233987_n

Три дана занимљиве хемије и музичког времеплова на радионицама у оквиру зимског кампа у Центру за стручно усавршавање окупили су тридесетак деце узраста од шест до 12 година. Да је камп испунио очекивања малишана, уверили смо се на лицу места. Марко Пандуров, ученик четвртог разреда Основне школе „Свети Сава“ пун је утисака са хемијске радионице.

-Много ми се свидело овде, много тога сам научио, а наставница ме похвалила јер сам неке ствари већ знао. Било је баш забавно, волео бих да дођем и следеће године- каже Марко.

И Дуња Грубиша (9) је доста нових сазнања стекла на хемијској радионици.

-Понећу кући миришљаву свећу. Мом брату се више свидела музичка радионица, а мени је овде занимљивије.

-Мени се посебно свидело што смо правили миришљаве свеће и слајдове-додаје Татјана Лисулов (9).

Наставница Сенка Хелдрих каже да је хемијска радионица приближила ову науку деци која хемију још немају у школи.

-Хтели смо да покажемо деци да хемија није баук, да то нису само формуле и рачунања, већ да је хемија свуда око нас и да се са њом ученици сусрећу у свакодневном животу- каже Сенка Хелдрих, наставница хемије која је водила ову радионицу у Центру за стручно усавршавање. -Правили смо мирисне свеће, сапуне, лабело и слајм, а деца су ове поклончиће понела кућама. Мислим да је радионица испунила њихова очекивања.

Мултиинструменталиста и васпитач Милан Вашалић водио је музичку радионицу.

-Првог дана смо проучавали музичку генезу, због чега настаје музика, шта је подстакло човека да ствара и да се музички изражава, који је био први инструмент. Причали смо како је то наука утицала на музику, па данас имамо прегршт инструмената који као подршку имају струју, софтверске програме.

Другог дана смо израђивали инструменте. Направио сам овај суперсонични аудио топ, а деца су правила различите инструменте од ствари из окружења, то су картонске чаше, папири, рециклажни материјал, пластичне и металне цеви. Трећег дана смо посетили лабораторије звука: „Гусле“ и музички студио „Маус“. Тамо је био рокенрол бенд, а међу члановима бенда дечак који свира цитру, тако су на једном месту деца видела како може да се помири традицонални и модеран звук, наводи Вашалић.

 

 

2

Радна група, која је формирана по налогу министра унутрашњих послова, настављајући даљи рад на сузбијању илегалних миграција, у данашњој акцији, у сарадњи са припадницима Полицијске управе у Кикинди и Одредом Жандармерије у Новом Саду, пронашла је 182 ирегуларна мигранта на подручју насељених места Хоргош и Српски Крстур, од којих су двојица безбедносно интересантна лица, против којих ће бити предузете мере у складу са законом.

Током акције, полиција је претрагом терена на подручју Српског Крстура пронашла две аутоматске пушке, 104 комада муниције, као и мању количину марихуане.

Такође, због постојања основа сумње да су извршили кривична дела недозвољена трговина и кријумчарење људи, полиција је у сарадњи са Основним јавним тужилаштвом у Сенти поднела кривичну пријаву против педесетогодишњег мушкарца из Хоргоша, а у сарадњи са Основним јавним тужилаштвом у Кикинди кривичну пријаву против педесетједногодишњег мушкарца из Ђале.

Ирегуларни мигранти, који нису безбедносно интересантни биће пребачени у Прихватни центар у Прешеву. Полиција ће, и у наредном периоду, спроводити редовне контроле кретања и боравка миграната како би се очувала безбедност и сигурност свих грађана, као и самих миграната.