Од дечака који је рано остао без оца, до лекара коме се долази са поверењем – једини специјалиста оториноларингологије у Општој болници Кикинда, добитник највишег градског признања, није човек великих речи, већ упорности, рада и одговорности, али и оптимизма.
Када у Кикинди неко каже „идем код доктора Антала“, није потребно објашњење. Иза тог имена стоје деценије рада, истрајности и поверења пацијената. Медицина је била његов сан – у дословном смислу.
– Отац ми је погинуо кад сам био дете, у својој четрдесет четвртој години. Био је електричар и на бандери га је ударила струја. Мајка је остала сама са троје деце, без икаквих прихода- прича др Антал.
Имао је тада само седам година. Најстарији брат 14, а средњи 12. Мајка Ержебет извела их је на пут.
После основне школе у Ади, у више него скромним приликама, оближња средња електротехничка школа деловала је као реалан избор. Медицина је изгледала недостижно.
– Није било новца за аутобуску карту. Средња медицинска школа је била у Сенти, километрима далеко, присећа се.
Ноћ пред упис догодило се нешто што ће одредити његов живот:
– Сањао сам да сам лекар. Није био магловит сан. Био је јасан. Пробудио сам се и знао, морам да покушам.
Након средње медицинске школе и потом Медицинског факултета у Новом Саду, запослио се у кикиндској болници.
– Дипломирао сам 19. марта 1982, а 1. априла сам већ почео да радим. После стажирања, радио сам у Сајану, уследила је војска, ВМА и школа резервних војних официра у Осијеку, а потом поново рад у амбуланти у Сајану.
Пут до специјализације није био лак. Хирургија му је била блиска, али околности су га одвеле на оториноларингологију.
Специјализацију завршава у Београду 1989. године. Испита се и данас сећа.
– Седам професора, свака област, питања уздуж и попреко. Није било милости. Али сам знао шта радим.
Сећа се и како је дочекан међу колегама:
– Бацили су ме у ватру од првог дана. И то је било најбоље што је могло да ми се деси.
РАД И ПОСЛЕ ПЕНЗИЈЕ
Радни дан је непредвидив – од хитних случајева до редовних прегледа. У кикиндској болници покрива велики број пацијената, али својом посвећеношћу и људским приступом стекао је више од професионалног угледа- поверење људи. Остао је да ради и после пензије, ево већ пету годину.
– Регионална болница не може без одељења. Неко мора да остане. Нисам могао да оставим људе на цедилу. Ако могу да радим, радићу. Није питање да ли је тешко, него да ли си потребан- каже у разговору.
У медицини, технологија је важна, али су искуство и људски приступ незаменљиви.
– Млади лекари су пуни знања. Али то је као интернет – све на гомилу, а треба извући оно што је битно. Знање без искуства није довољно. Симптоми су исти код осамдесет одсто болести. Уметност је да знаш шта није.Медицина није егзактна наука, почиње тамо где препознаш човека, а не снимак.
Истиче важност принципа „рrimum non nocere“.
– Како лечити пацијента а да му не наудиш. Јер ми колико можемо да помогнемо, можемо и да наудимо, указује.
Корупцију у здравству не релативизује.
– Захвалност није исто што и мито. Али тражити новац – то није лекарство, то је страшно. Није сваки човек лекар, али није ни сваки лекар човек- искрен је др Антал.
ПАЦИЈЕНТ КАО МЕРА СВЕГА
Свако дежурство, сваки преглед прилика је да се покаже да медицина није само техника, већ људскост. И управо ту лежи највећа сатисфакција.
– Кад видите да дете престане да плаче. Кад човек изађе насмејан из амбуланте. Кад чујем добар глас.
Највише градско признање, за које су га предложиле колеге и које му је додељено крајем прошле године, дирнуло га је.
– Био сам изненађен. Обрадовао сам се. Значи да је неко приметио труд и залагање.
И данас, после више од четири деценије рада и посвећености, др Антал је задржао оптимизам.
-Живот је кратак. И да сваки дан учиниш само добре ствари – и даље ће бити премало.
А можда најбоље описује своју професију и став према животу реченица коју понавља:
– За овај посао не треба само да се родиш. Треба да га волиш.
РУКОМЕТ
Као средњошколац играо је у првој рукометној лиги у Потисју у Ади, са екипама које су биле сам врх југословенског спорта.
– Кад сам уписао факултет, тренер ми је саветовао да наставим. Требало је да играм у Југовићу, у Каћу. Али нисам имао свој аутомобил, путовања на тренинге по два пута дневно одвлачила би ме од студија. Знао сам да медицина тражи пуну посвећеност и да морам да изаберем једно или друго- присећа се др Антал.
ДР ГАЛИЋ
Наш саговорник се присећа и како га је др Галић, као младог лекара и будућег специјалисту, одмах „бацио у воду“.
– У Београду је било нас двадесет двоје на специјализацији. Професор Крејовић, директор ОРЛ клинике, питаo нас је да ли смо већ оперисали. Један колега из Ваљева рекао је да је имао четири операције, други из Краљева нешто више и тако редом. Ја сам рекао око 400 операција крајника и 180 кривих носних преграда. Да нисте мало претерали, одакле сте ви? – чудио се професор. Испоставило се да му је др Галић био школски друг.
