Sa Kikinđanima je večeras, na predstavljanju svoje knjige u Narodnoj biblioteci „Jovan Popović“, razgovarao Feđa Štukan. Ovaj bosanskohercegovački glumac napisao je autobiografsko delo „Blank“, koje sadrži najintrigantnije delove njegovog života, obeleženog dramatičnim obrtima: učešćem u ratu, boravkom u psihijatrijskoj bolnici, narkomanijom, alkoholizmom, ali i uzletom do glumačke akademije, zasnivanjem porodice i holivudskom produkcijom. Štukan je i pilot i padobranac i bajker, a najvažnije mu je, kaže, što je Ajin tata. Promena je moguća i ovo je utešna knjiga, kaže on.
– Mislim da ne postoji apsolutno dobro ili loše u životu, samo je pitanje kakav je vaš odnos prema tome. Ljudi misle da imaju problema, onda pročitaju moju knjigu i shvate da im život nije toliko crn koliko su to od njega sami napravili. Uz to, knjiga mnogo pomaže zavisnicima, mislim da je to zato što sam zapisivao tok svojih misli, i te emocije se lako čitaju: zašto čovek pada na dno, i ostaje na dnu, kako ga prepoznaje i iskoristi da se odgurne i podigne. Većina obično ostaje u međustanju, između vrha i dna, životari, što je, mislim, najgora opcija.
Knjiga je nastala na nagovor Štukanovih kumova, Breda Pita i Anđeline Žoli, sa kojom se upoznao kada ga je na audiciji odabrala da igra u njenom filmu „Zemlja krvi i meda“.
– Oni su potpuno obični ljudi. Družili smo se jedno vreme, on tada nije ni pio, samo je ponekad znao da savije džoint. Šta se posle dogodilo s njima, ne znam, čuli smo se i posle njihovog razvoda, ali nisam želeo da zalazim u to.
Posle Anđelininog filma sa Štukanom, glumački par predložio mu je da napiše sažetak o svom životu, kako bi ga scenaristi pripremili za film.
– Kako tada nisam imao računar, Anđelina mi je kupila ajped. Ispisao sam trideset strana, bez naslova, i poslao im. Javili su da su oduševljeni i da im se posebno dopada naslov. Tada sam shvatio da je program to obeležio kao „blank“ dokument. Potražio sam prevod i shvatio koja su sva moguća značenja te reči. Tako je naslov i ostao.
Pisanje scenarija poverili su reditelju iz BiH, Pjeru Žalici, i od toga će biti ili film ili serija, kaže Štukan. On je, u međuvremenu, nastavio da piše i, posle devet godina, završio knjigu. Za kratko vreme roman je postao obavezna literatura na Univerzitetu „Goldsmits“ u Londonu i na Univerzitetu u Mostaru. Preveden je na engleski, francuski i italijanski jezik. „Blank“ je i svojevrsno ratno svedočanstvo koje razbija sve iluzije o naciji i religiji, objašnjava autor. Sa distance od 30 godina priča o svom dobrovoljnom pridruživanju vojsci BiH, i o ratu u koji je, kako kaže, od rođenja bio pripreman da ode.
– Čitav sistem na ovim prostorima podučava mušku decu agresiji – kupuju im se pištolji, religija im priča o mučenju, i crtani filmovi su agresivni. I tako se dogodi da, sa 18 godina, stasaš u čoveka koji je nacionalista i spreman je za rat. To se i meni desilo, i to je strašno pogrešno. Religija i patriotizam upakovani su u šareni celofan od kojeg se ne vidi šta je iza toga, a u pozadini je pljačka ogromnih razmera: donacije su pokradene, armiji BiH prodavano je oružje iz Kragujevca, političari su se bogatili otkupljujući, za tri odsto vrednosti, platu od 400 maraka u sertifikatima koje su dobijali vojnici na borbenim položajima da bi, za smešne cene, kupovali nekretnine; i, što je za mene i najstrašnije, trgovalo se humanitarnom pomoći – ona se prodavala i na pijaci. Nisam to mogao da podnesem, a posebno pomisao da sam obučen da ubijem čoveka. Shvatio sam da je jedini način taj da sebe proglasim ludim i tako sam završio na Psihijatriji.
Za takvu odluku već je bio spreman, ali su presudili jedan pas i prvi pucanj iz snajpera.
– Između naših i položaja srpske vojske bila je livada, po kojoj se slobodno šetao jedan pas, bio je crno- beli, zvali smo ga Žućo. Bio je divan pas, pametan. Hranili smo ga i mi i „neprijatelji“, dolazio je i kod jednih i kod drugih. Žućo je svaki put osetio vibracije u vazduhu kada minobacač ispali projektil – odmah bi legao i počinjao da cvili, a mi smo bežali u zaklon. Spasio nam je živote nebrojeno puta. Jednog dana postavio sam minu u blizini srpskih položaja. I našao ju je Žućo. Raznela ga je. Nedugo posle toga morao sam prvi put da pucam iz snajpera, za šta sam i bio obučavan u specijalnim jedinicama. Promašio sam, ali me je saznanje da sam bio spreman da ubijem, potpuno osvestilo. Posle Žućine smrti i ovog događaja, bio sam spreman na sve, samo da izađem iz borbe.
U međuvremenu, dok je još bio u utočištu, u bolnici, upisao je glumačku akademiju i završio je. Zatim se oprobao i kao muzičar u Nemačkoj, bio zavisnik od droge i alkohola, čak je bio i diler u Sarajevu. Sve loše stvari odavno je pobedio i danas je zaposlen u sarajevskom Kamernom teatru 55. Karijera ga je već nekoliko puta odvela u Holivud, gde je snimao filmove A produkcije: „Savršen dan“ (2015.), „Dete 44“ (2015.), „Kursk“ (2018.), i seriju „Bez granica“ (2013.). Publici u Srbiji poznat je po ulogama u filmu „Nečista krv“ i seriji „Klan“, po kojoj je stekao veliku popularnost.
– Osim nekoliko epizoda iz prve sezone, seriju nisam gledao. Ne radim to, ne gledam ono što snimim, ne volim svoj glas da čujem – kaže Feđa. – Mislim da je serija duhovita samo zahvaljujući glumcima, oni vole da prave takve uloge, to je, izgleda, nešto što se baštini u glumi na ovim prostorima.
S druge strane, knjiga „Blank“, ocenjena kao istorijska čitanka o ratu na ovim prostorima, a koju je u Srbiji izdala „Čigoja štampa“, takođe je zaustavila medijski linč u državi u kojoj živi.
– Ni oni koji me inače osuđuju za svašta, kada je knjiga izašla, nisu to učinili. Čak se ni političari o kojima sam pisao u knjizi nisu javili da demantuju bilo šta. Mislim da oni ni ne čitaju, zato i jesu nacionalisti. Ranije, kada izađe neki članak o meni, odmah su stizale salve mržnje, pretnje ubistvima, silovanjima, obezglavljivanjima, pretili su mojoj porodici. Armija ljudi, botova je to radila po portalima. Sad ih nema, verujem da su dobili naređenje da se knjiga ni ne pominje, jer je i to reklama; svaka reklama doprinosi prodaji i, što se knjiga više prodaje, istina se dalje širi. Uhvaćeni su u šah-mat poziciji, ne znaju šta da rade, i sad mogu samo da ćute.
Izuzetna životna priča privukla je večeras Kikinđane koji su potpuno ispunili hol Biblioteke. Osim vizure pisca, dobili su i potpuno iskreno kazivanje bivšeg ratnika i pripadnika specijalnih jedinica koji za sebe kaže da se ne deklariše nacionalno, da je mešavina sva tri konstitutivna naroda u Bosni i Hercegovini. I koji nema problem da stvari nazove pravim imenom – zlo je na tamnoj strani, odakle god da dolazi, a patriotizam i religija su samo sredstva moćnika kojima manipulišu radi sticanja koristi. Nema nikakvih iluzija u „Blanku“ Feđe Štukana. I u tome je njegova vrednost. I dno sa kojeg se može samo ka vrhu.
U poseti Kikindi danas je bila komesarka za izbeglice i migracije Nataša Stanisavljević, u pratnji pomoćnika Ivana Gerginova. Na sastanku sa gradonačelnikom, Nikolom Lukačem, razgovarali su o unapređenju saradnje radi rešavanja pitanja migracija, o stambenom zbrinjavanju izbeglica iz Bosne i Hercegovine i Republike Hrvatske i o drugim zajedničkim projektima.
Gradonačelnik i gosti zatim su posetili Prihvatni centar u Kikindi. Komesarka se upoznala sa brojem smeštenih migranata i oblicima i vrstama pomoći i usluga koje im se pružaju.
– Primetno je opadanje populacija divljači, fazana i lanadi. Šakala ima i po 40, 50 u trskama i kopovima. Love noću, u čoporima. To je veoma pametna i lukava životinja, on je strvinar, jede uginule životinje, čak i ubijene jedinke svoje vrste. Do sada nisu ulazili u sela, ali su u dvorištu jedne kuće van naselja pojeli psa na lancu – kaže Veselinov.
Šakali se veoma brzo razmnožavaju jer imaju dovoljno hrane koju nalaze i love, što otežava njihovo istrebljenje. Nove teritorije osvajaju u velikim migracijama, tražeći područja sa više hrane. Kod nas stižu s juga, iz Dalmacije, kaže Veselinov. Jedina dobra vest je da ove životinje beže od ljudi, veoma su plašljivi. Danju se ne mogu videti i love isključivo noću.
Informacije o tome kako bezbedno da koriste alternativne načine zagrevanja stanova u slučaju nestašice daljinskog grejanja, danas su dobili upravnici koji su u obavezi da ih prenesu stanarima zgrada.
– Na državnom nivou već postoje planovi uštede energije, a jedan deo je i preventiva, mi to sada radimo. Održavanje dimnjačkih i ventilacionih vertikala spada u redovno i investiciono održavanje zgrade. Ako budemo imali situaciju da nema daljinskog grejanja, ljudi će možda pribegavati alternativnim rešenjima kojima, ako sve nije prekontrolisano i bezbedno, mogu da dovedu u neposrednu opasnost i sebe i okolinu – objašnjava Momčilov i dodaje da ova firma ima četiri obučena dimničara, što je i minimum za grad veličine Kikinde.
Prigodnom svečanošću i organizovanjem radionica, u Srednjoj stručnoj školi „Miloš Crnjanski“ danas je obeležen Dan škole, 61 godina rada.
– Drago mi je što prisustvujemo proslavi jer je ovo izuzetna prilika za učenike da, pored svojih veština, pokažu i umetničke i kreativne osobine. Nakon svečanosti, s direktorom ćemo razgovarati o potrebama škole jer je u toku planiranje budžeta, kao i o programu za sledeću godinu – istakla je Valentina Mickovski.
Novi Lala u istoimenoj klovnovskoj monodrami glumca Stefana Ostojića i čuvene francuske rediteljke Li Delong, ponovo je na svojoj misiji. Turneju je bio započeo posle septembarske premijere – tada je, na biciklu, stigao do više od polovine kikindskih sela. Zatim je Lala svoju ljubavnu priču predstavio na zakazanim gostovanjima na portugalskim Azorima i u Hrvatskoj. Ovih dana vratio se da poseti stanovnike još četiri sela u okolini Kikinde, za koje igra besplatne predstave.
– Na ostrvu Santa Marija imao sam internacionalnu publiku, koja je potpuno razumela Lalinu priču i reagovala sa oduševljenjem – priča Ostojić. – Tamo sam doživeo da su Mađari plakali i zahvaljivali mi se posle predstave. U Osijeku mi nisu dali da odem sa scene, bio je predivan aplauz. Ovde sam, u svakom kikindskom selu, naišao na izuzetan prijem domaćina i publike; u Nakovu sam dobio pite, i sa sirom i s krompirom, u Banatskoj Topli predstavu sam završio igrajući kolo na sceni sa ženama iz njihovog udruženja, a mladi u Bašaidu na biciklima su me ispratili do izlaza iz sela. Presrećan sam zbog toga.
Ena Gogić ima samo 13 godina i već ispunjava svoj životni san. Zapravo, sve je počelo mnogo ranije, u vrtiću, kada je mala Ena bila u horu „Čuperak“. Tada je, kaže, stekla ljubav prema muzici i shvatila da je pevanje ono što je opisuje.
– Bila sam najmlađa učesnica, mnogo smo vežbali. Na samom takmičenju je bilo prelepo, prezadovoljna sam nastupom. Trudile smo se da svaki detalj, svaki pokret bude savršen, da publika vidi rezultate našeg truda. Mislim da smo postigle izuzetan uspeh – među 22 učesnika, u ukupnom plasmanu, osvojile smo šesto mesto. Posebno smo zadovoljne što smo od stručnog žirija dobile maksimalna 22 boda. Ovo iskustvo donelo mi je mnogo novih prijatelja, sa kojima sam ostala u kontaktu – kaže Ena.
Ena je sada osmi razred, pohađa i Muzičku školu, i još uvek razmišlja o svom budućem zanimanju. Ipak, u jedno je sigurna.
Folklorni ansambl KUD „Bašaid“ upravo se vratio iz Sarajeva u kojem su imali čast da nastupe na Međunarodnom festivalu folklora „Autumn Fest“. Bašaidski KUD boravio je u ovom gradu od 21. do 23. oktobra na poziv KUD „Ilidža“, sa čijim ansamblom su se sprijateljili ovog leta na festivalu u grčkom Nesebaru. Na sceni Multimedijalnog centra Ilidža nastupilo je, uz domaćine, sedam ansambala, od kojih i četiri iz Beograda i jedan iz Boleča. 
– Festival je revijalnog karaktera, sa oko 250 učesnika. Mi smo se predstavili sa igrama iz Banata i doživeli smo oduševljenje publike i domaćina. Prijem je bio izuzetan, i dogovorili smo se i da nastavimo saradnju 
– kaže sekretarka KUD „Bašaid“, Jasmina Mijailović.