Први културни догађај у Великој Кикинди забележен је на самом крају 18. века. У архивском акту из 1796. године наводи се да је те године у Кикинди гостовала позоришна дружина Стан. Мурарија, која је у јулу одиграла неколико представа на немачком језику. Господин Мурари писмено се обратио магистрату дистрикта с молбом да му се плати за приказане представе, јер су за грађане одигране бесплатно. Проћи ће још 28 година до позоришног догађаја у којем се са сцене говорило српским језиком.
Сматра се да је за оснивање српског позоришта у Кикинди одговоран књижевник и позоришни стваралац Јоаким Вујић који се, у мају 1834, на путовању у Мађарску, задржао на вечери код угледног великокикиндског домаћина, Стевана Дилбера. Дилбер је био глумац у Вујићевој пештанској дружини. На тој вечери, присутним гостима Вујић је пребацио што дозвољавају да се “усред српства” приређују немачке представе. Поменуо је случај Дебрецина које је прихватило једно пропало мађарско позориште из Будима, и град је плату глумцима одредио из своје благајне. Тада је, остало је записано, рекао: “Па кад је Дебрецин, који је нешто већи од Кикинде, допринео толике жртве на олтар богињи Талији, зашто не би могла и Кикинда, са окружним местима, издржавати стално српско позориште“.
После још једне Вујићеве посете Кикинди, када је одсео код учитеља Аркадија Петровића, син домаћина, Никола, студент права, и његов колега Лука Лисулов, основали су позоришну дружину која је у августу 1834. године, у гостионици „Код златног плуга“ (у Доситејевој улици), приказала Стеријино дело „Светислав и Милева“.
Први театар, Градско позориште, Кикинда је добила 1950. године. До тада, гостујуће представе играле су се по гостионицама, највише у локалу “Код белог крста” (место на углу Улице браће Татић и трга). Најчешће је гостовало Српско народно позориште које је, у време велике глади, 1865. године, сав приход од продатих улазница донирало сиромашним грађанима.
ИЗВОРИ: Алојз Ујес, “О позоришном стварању на тлу Баната 1718-1918.”, Миливој Рајков, „Култура у Кикинди до 1941. године“.
ФОТО: Народно позориште у Кикинди, Народни музеј Кикинда
Места која су припала Великокикиндском дистрикту: Кикинда, Меленци и Башаид, били су насељени становништвом из Поморишја; у Мокрин, Карлово (Ново Милошево), Кумане, Крстур (Српски Крстур) и Тараш стигли су становници Потисја. Кикинда је била насељена породицама из Надлака, Семлака и Чанада (Румунија).
Донација је део пројекта под називом ”Пружање помоћи мигрантима који се налазе у прихватним центрима у Србији”. Спроводи се посредством „Царитас“-а у Зрењанину. Тибор Халмаи, директор зрењанинског удружења, каже да је у Србији подељено више од 400 прибора и школских торби.