Prvi kulturni događaj u Velikoj Kikindi zabeležen je na samom kraju 18. veka. U arhivskom aktu iz 1796. godine navodi se da je te godine u Kikindi gostovala pozorišna družina Stan. Murarija, koja je u julu odigrala nekoliko predstava na nemačkom jeziku. Gospodin Murari pismeno se obratio magistratu distrikta s molbom da mu se plati za prikazane predstave, jer su za građane odigrane besplatno. Proći će još 28 godina do pozorišnog događaja u kojem se sa scene govorilo srpskim jezikom.
Smatra se da je za osnivanje srpskog pozorišta u Kikindi odgovoran književnik i pozorišni stvaralac Joakim Vujić koji se, u maju 1834, na putovanju u Mađarsku, zadržao na večeri kod uglednog velikokikindskog domaćina, Stevana Dilbera. Dilber je bio glumac u Vujićevoj peštanskoj družini. Na toj večeri, prisutnim gostima Vujić je prebacio što dozvoljavaju da se “usred srpstva” priređuju nemačke predstave. Pomenuo je slučaj Debrecina koje je prihvatilo jedno propalo mađarsko pozorište iz Budima, i grad je platu glumcima odredio iz svoje blagajne. Tada je, ostalo je zapisano, rekao: “Pa kad je Debrecin, koji je nešto veći od Kikinde, doprineo tolike žrtve na oltar boginji Taliji, zašto ne bi mogla i Kikinda, sa okružnim mestima, izdržavati stalno srpsko pozorište“.
Posle još jedne Vujićeve posete Kikindi, kada je odseo kod učitelja Arkadija Petrovića, sin domaćina, Nikola, student prava, i njegov kolega Luka Lisulov, osnovali su pozorišnu družinu koja je u avgustu 1834. godine, u gostionici „Kod zlatnog pluga“ (u Dositejevoj ulici), prikazala Sterijino delo „Svetislav i Mileva“.
Prvi teatar, Gradsko pozorište, Kikinda je dobila 1950. godine. Do tada, gostujuće predstave igrale su se po gostionicama, najviše u lokalu “Kod belog krsta” (mesto na uglu Ulice braće Tatić i trga). Najčešće je gostovalo Srpsko narodno pozorište koje je, u vreme velike gladi, 1865. godine, sav prihod od prodatih ulaznica doniralo siromašnim građanima.
IZVORI: Alojz Ujes, “O pozorišnom stvaranju na tlu Banata 1718-1918.”, Milivoj Rajkov, „Kultura u Kikindi do 1941. godine“.
FOTO: Narodno pozorište u Kikindi, Narodni muzej Kikinda
Mesta koja su pripala Velikokikindskom distriktu: Kikinda, Melenci i Bašaid, bili su naseljeni stanovništvom iz Pomorišja; u Mokrin, Karlovo (Novo Miloševo), Kumane, Krstur (Srpski Krstur) i Taraš stigli su stanovnici Potisja. Kikinda je bila naseljena porodicama iz Nadlaka, Semlaka i Čanada (Rumunija).
Donacija je deo projekta pod nazivom ”Pružanje pomoći migrantima koji se nalaze u prihvatnim centrima u Srbiji”. Sprovodi se posredstvom „Caritas“-a u Zrenjaninu. Tibor Halmai, direktor zrenjaninskog udruženja, kaže da je u Srbiji podeljeno više od 400 pribora i školskih torbi.