„Питијада“, традиционална манифестација у Новим Козарцима, протеглог викенда одржана је 12. пут. Најбољу питу с кромпиром направила је Мирјана Бехара из Банатског Великог Села, друго место припало је Анити Карановић из Нових Козараца, а треће такође Козарчанки, Снежани Црнчевић, одлучио је жири којим је председавао професор куварства, Милан Малетић. У конкуренцији је било 60 домаћица, које су од својих мајки и бака научиле да праве овај специјалитет.
Питу за Гиниса, дугу 30 и по метара, направило је 15 чланица Удружења жена „Нови Козарци“. Утрошиле су 20 килограма брашна и кромпира, четири килограма лука и осам литара уља.
„Питијаду“ су организовали Месна заједница и Удружење жена “Нови Козарци“, уз подршку Града Кикинде. Присуствовали су јој градоначелник Кикинде, Никола Лукач, и члан Градског већа задужен за пољопривреду и месне заједнице, Љубан Средић.
– Жене су стуб сваке породице и домаћинства, бољи део нашег друштва. Oвде сам видео да оне са осмехом на лицу и с великом љубављу праве одличне пите са укусом завичаја, одакле потичу многи од нас – рекао је Лукач.
Одржавање програма који промовишу културу и обичаје становника од изузетног је значаја, посебно за мале средине у којима има и мање друштвених активности и прилика да се људи окупљају и друже, напоменуо је Марко Чавка, потпредседник Савета Месне заједнице Нови Козарци.
– Лала чека да се догоди већ годинама. Док сам студирао, често бих се зажелео Кикинде и хтео сам да то своје осећање преточим у уметнички израз. Мој Лала је друкчији од онога каквим се обично представља у причама, анегдотама, вицевима. Он је активан, радан, јако весео, знатижељан, екстремно емотиван и експресиван, обожава Кикинду – каже Остојић.
– Већ на првом часу сам приметила да Стефан има јак осећај за ову врсту глуме, лако му иде, веома је талентован и радознао и брзо учи – каже редитељка Делонг. – Када ми је писао, одмах сам прихватила да режирам његов наступ. Проучила сам Лалу, видела сам какав је у шалама. Помислила сам: једном је и он био заљубљен. Ово је «Ромео и Јулија» Лале и Сосе и нешто сасвим ново и до сада невиђено на овим просторима. Управо у Кикинди стварамо првог позоришног кловна у Србији.
Прва премијера биће одиграна на сцени Народног позоришта у суботу, 17. септембра, од 20 сати. Сутрадан, од 19 сати, у Позориштанцету “Лане”, Лала ће дочекати најмлађу публику.
Сматра се да је за оснивање српског позоришта у Кикинди одговоран књижевник и позоришни стваралац Јоаким Вујић који се, у мају 1834, на путовању у Мађарску, задржао на вечери код угледног великокикиндског домаћина, Стевана Дилбера. Дилбер је био глумац у Вујићевој пештанској дружини. На тој вечери, присутним гостима Вујић је пребацио што дозвољавају да се “усред српства” приређују немачке представе. Поменуо је случај Дебрецина које је прихватило једно пропало мађарско позориште из Будима, и град је плату глумцима одредио из своје благајне. Тада је, остало је записано, рекао: “Па кад је Дебрецин, који је нешто већи од Кикинде, допринео толике жртве на олтар богињи Талији, зашто не би могла и Кикинда, са окружним местима, издржавати стално српско позориште“.
После још једне Вујићеве посете Кикинди, када је одсео код учитеља Аркадија Петровића, син домаћина, Никола, студент права, и његов колега Лука Лисулов, основали су позоришну дружину која је у августу 1834. године, у гостионици „Код златног плуга“ (у Доситејевој улици), приказала Стеријино дело „Светислав и Милева“.
Први театар, Градско позориште, Кикинда је добила 1950. године. До тада, гостујуће представе играле су се по гостионицама, највише у локалу “Код белог крста” (место на углу Улице браће Татић и трга). Најчешће је гостовало Српско народно позориште које је, у време велике глади, 1865. године, сав приход од продатих улазница донирало сиромашним грађанима.
Места која су припала Великокикиндском дистрикту: Кикинда, Меленци и Башаид, били су насељени становништвом из Поморишја; у Мокрин, Карлово (Ново Милошево), Кумане, Крстур (Српски Крстур) и Тараш стигли су становници Потисја. Кикинда је била насељена породицама из Надлака, Семлака и Чанада (Румунија).
Донација је део пројекта под називом “Пружање помоћи мигрантима који се налазе у прихватним центрима у Србији“. Спроводи се посредством „Caritas“-а у Зрењанину. Тибор Халмаи, директор зрењанинског удружења, каже да је у Србији подељено више од 400 прибора и школских торби.