Predanja starijih mogu da budu poučna i zanimljiva, ali i dobar putokaz novim generacijama, smatra poznati kikindski profesor fizike, doktor nauka Petar Vuca. Upravo to mu je i bio motiv da, u svojim penzionerskim danima, izda knjigu pod nazivom „Priče u selu Nadanićima“. Nadanići su selo kod Gacka gde je autor rođen i u kojem je završio osnovnu školu. U Gacku zatim pohađa gimnaziju, odlazi u Novi Sad na studije i, kao profesor fizike, stiže u Kikindu, u kojoj živi i danas.

Pored brojnih stručnih radova, dr Vuca posebno je ponosan na svoju knjigu „Sunčani časovnici Vojvodine“, koja je imala tri izdanja. Poslednja, knjiga zavičajnih priča, nastala je, kaže, spontano. To je zbirka anegdota koje je, braći i njemu, kada dođu u selo na odmor sa studija, prenosio otac Vukota.

– Njegove priče bile su nam zabavne jer su govorile o ljudima i događajima iz prošlosti. Moj otac je bio izuzetno načitan, bistrog uma sve do smrti, a ja sam ih sve zapamtio. Bilo bi mi žao da se ta sećanja zagube, zato sam ih stavio na papir.

Radove je prvo poslao svojim kolegama, koji su ga podržali. Zatim je tri njegove pripovetke objavio časopis za književnost „Nova zora“, što je dr Vucu obradovalo i ohrabrilo da nastavi da piše i da objavi knjigu.

– Priče se dopadaju i ljudima iz mog kraja i ljudima ovde. Posebno mi je drago što će ostati za neke nove generacije, da znaju ko je u Gacku, u mom selu, Nadanićima, pisao, beležio anegdote o tome kako su se ljudi lečili, kada su stigli prvi gramofon i prvi magnetofon u selo, zašto je vir dobio ime jedne devojke, kako se kosilo kosom, toga danas više nema – kaže dr Vuca. – Vidim da, sve češće, moji vršnjaci zapisuju događaje iz svojih mesta jer nema više ljudi koji mogu da ih ispričaju. Smatrao sam da treba da ih zapišem u znak zahvalnosti roditeljima i mom selu.

Zbirka „Priče u selu Nadanićima“ sadrži dvadestak pripovedaka: „Moba“, „Ban“, „Nisam nešto dobar“, „Ko Miro iz obojka“, „Momačka moć“, samo su neke od njih. Iako napisane kao anegdote, veoma su poučne za mlade naraštaje, smatra dr Vuca.

– One govore o načinu života, o dobrim komšijskim odnosima, o tome kako su mladi doživljavali i odnosili se prema novim stvarima. U mom selu bio je moto da je važno da su ljudi pošteni, radni, da se obrazuju. Veliki broj meštana završio je studije, iz tog malog sela potekla su četiri doktora nauka i profesora univerziteta, među kojima sam i ja. Vežu nas te priče i danas kad se čujemo i vidimo.

Zbirka, koju je sam izdao, može da se kupi u Fotografskoj radnji „Sretenović“ u Kikindi. Čitavog života bavio se naukom, predavao u srednjoj školi i na univerzitetu i ponosan je, dodaje, na izuzetne rezultate koje postižu njegovi učenici. Danas su mu, pored pisanja, preokupacija i voćarstvo i pčelarstvo. Kada bi se vratio u Nadaniće, kaže, bavio bi se i stočarstvom. I svakako sabirao priče o prošlim generacijama, za one koje tek dolaze.