May 13, 2026

Култура

Prof_Vuca

Завичајне приче професора Вуце

Igor Crnogorac November 7, 2022

Предања старијих могу да буду поучна и занимљива, али и добар путоказ новим генерацијама, сматра познати кикиндски професор физике, доктор наука Петар Вуца. Управо то му је и био мотив да, у својим пензионерским данима, изда књигу под називом „Приче у селу Наданићима“. Наданићи су село код Гацка где је аутор рођен и у којем је завршио основну школу. У Гацку затим похађа гимназију, одлази у Нови Сад на студије и, као професор физике, стиже у Кикинду, у којој живи и данас.

Поред бројних стручних радова, др Вуца посебно је поносан на своју књигу „Сунчани часовници Војводине“, која је имала три издања. Последња, књига завичајних прича, настала је, каже, спонтано. То је збирка анегдота које је, браћи и њему, када дођу у село на одмор са студија, преносио отац Вукота.

– Његове приче биле су нам забавне јер су говориле о људима и догађајима из прошлости. Мој отац је био изузетно начитан, бистрог ума све до смрти, а ја сам их све запамтио. Било би ми жао да се та сећања загубе, зато сам их ставио на папир.

Радове је прво послао својим колегама, који су га подржали. Затим је три његове приповетке објавио часопис за књижевност „Нова зора“, што је др Вуцу обрадовало и охрабрило да настави да пише и да објави књигу.

– Приче се допадају и људима из мог краја и људима овде. Посебно ми је драго што ће остати за неке нове генерације, да знају ко је у Гацку, у мом селу, Наданићима, писао, бележио анегдоте о томе како су се људи лечили, када су стигли први грамофон и први магнетофон у село, зашто је вир добио име једне девојке, како се косило косом, тога данас више нема – каже др Вуца. – Видим да, све чешће, моји вршњаци записују догађаје из својих места јер нема више људи који могу да их испричају. Сматрао сам да треба да их запишем у знак захвалности родитељима и мом селу.

Збирка „Приче у селу Наданићима“ садржи двадестак приповедака: „Моба“, „Бан“, „Нисам нешто добар“, „Ко Миро из обојка“, „Момачка моћ“, само су неке од њих. Иако написане као анегдоте, веома су поучне за младе нараштаје, сматра др Вуца.

– Оне говоре о начину живота, о добрим комшијским односима, о томе како су млади доживљавали и односили се према новим стварима. У мом селу био је мото да је важно да су људи поштени, радни, да се образују. Велики број мештана завршио је студије, из тог малог села потекла су четири доктора наука и професора универзитета, међу којима сам и ја. Вежу нас те приче и данас кад се чујемо и видимо.

Збирка, коју је сам издао, може да се купи у Фотографској радњи „Сретеновић“ у Кикинди. Читавог живота бавио се науком, предавао у средњој школи и на универзитету и поносан је, додаје, на изузетне резултате које постижу његови ученици. Данас су му, поред писања, преокупација и воћарство и пчеларство. Када би се вратио у Наданиће, каже, бавио би се и сточарством. И свакако сабирао приче о прошлим генерацијама, за оне које тек долазе.

Милован Даговић

Од ратног Сарајева до данас: „Траговима идентитета“ Милована Даговића

Jelena Trifunović November 4, 2022

Тачно две деценије након што је учествовао на Симпозијуму скулптура у теракоти „Тера“, академски уметник Милован Даговић Даго враћа се у Кикинду. Овога пута у истоименој галерији његова изложба осликава пут пун препрека и безнађа који обухвата период од изгнанства из ратног Сарајева 1992.године до садашњег времена.

Трагичност савременог друштва огледа се у великом раслојавању, непоштовању и кршењу свих друштвених и правних норми обичног човека. Постајемо драматично и трагично постојање људске цивилизације иза које се чује само крик измрцвареног човека, наводи уметник који је у Кикинди излагао први пут за време бомбардовања 1999.године.

 – Сва та прича везана за линију и цртеж је мој свакодневни начин живљења и опстајања,а поготово у том периоду, ако се говори о ликовном језику и структури. Овде изложени радови су настали у протекле две године. Иако сам пре свега вајар, цртеж је за мене најосновније изражајно средство,  тако је и линија почетак свега- прича Даговић.

-У Кикинди сам 2002. учествовао на вајарском симпозијуму. Тада сам овде био први пут, са вајарима из Италије, Шпаније, колегиницом из Београда. Равница је оставила на мене утисак. Живео сам неко време и у Сомбору, а данас у Суботици. Равница је саставни део и ове ликовне слојевитости- указује уметник чију изложбу „Трагови идентитета“ посетиоце Галерије „Тера“ могу погледат до краја новембра.

Даговић нуди свеже ликовно умеће и због финог сопственог кодекса повезивања конструктивизма и фигуративности, пластичног и пиктуралног, фантастичног у духу несхватљиве сурове стварности, оценила је историчарка уметности Радмила Савчић.

Милован Даговић Даго рођен је у Ужицу 1954. године. Уметничку школу и Академију ликовних уметности, на одсеку вајарства, завршио је у Сарајеву, где је и магистрирао. Члан је УЛУС-а. Радио је као професор у Уметничкој школи у Ужицу. Излагао је колективно и самостално у Србији и иностранству.

 

 

Прва изложба суграђанке Гордане Кежић: „Портрети“ у Културном центру

Jelena Trifunović November 4, 2022

Суграђанка Гордана Кежић (23) ове године је дипломирала психологију на Филозофском факултету у Новом Саду где је и уписала мастер студије. Склоност ка цртању показује од најранијег детињства. Таленат и технику цртања усавршавала је као полазник стрип радионице „Епика“ у Културном центру. Управо ова установа је и домаћин њене прве изложбе.

-Изложено је четрдесетак портрета, углавном познатих личности. Ту су Мерлин Монро, Еминем, Констракта, Салвадор Дали, Милош Биковић… Цртање је за мене и својеврсна стрес терапија, хоби који ме опушта. Инспирацију проналазим у музици, серијама, филмовима- каже Гордана за наш портал.

Отварање изложбе коју у галерији Културног центра можете погледати у наредне две недеље, протекло је уз познате поп и рок хитове у изведби младих рокера из бенда „Рој“.

 

 

 

 

 

 

брацо азарић

У мокринском Дому културе у суботу отварање изложбе Браце Азарића

Jelena Trifunović November 4, 2022

Самостална изложба слика Браце Азарића биће отворена у галерији Дома културе у Мокрину у суботу 5. новембра са почетком у 19.30 сати. Посетиоци ће бити у прилици да погледају ретроспективу Азарићевих слика.

– Биће изложено двадесетак мојих радова, међу којима ће бити и нових слика које до сада нису приказане публици. Посебно ми је драго када излажем у селима, села су наша основа јер одатле потичемо. Изложбу ће отворити писац Добривој Вујин- наводи Азарић.

Најављује да ће, након отварања изложбе у Мокрину, 6. новембра уследити Покрајинска смотра сликара аматера у Новом Бечеју, а потом 11. и 12. новембра ликовна колонија у Бечеју. За Кикиндски портал Азарић најављује и предстојећу изложбу у Новим Козарцима.

-У Галерији „Здравко Мандић“ 18. новембра биће отворена изложба слика насталих на сликарској колонији организованој у Новим Козарцима, у оквиру манифестације „Михољски сусрети села“. Дводневна колонија је, почетком октобра, окупила двадесетак уметника – подсећа Азарић.

Брацо Азарић рођен је 1951.године у Новим Козарцима. Сликарством се бави од 1975.године. Директор је Уметничке галерије „Здравко Мандић“ која је од свог оснивања, пре десет година, до данас постала важно место на уметничкој мапи Војводине.

 

Отворен конкурс за књижевну награду „Душан Васиљев”

Igor Crnogorac November 4, 2022

Награду „Душан Васиљев” расписује Град Кикинда за најбољу књигу написану на српском језику, објављену у 2022. години. За ово књижевно признање могу да конкуришу аутори са својим песничким и прозним делима, објављеним на територији наше државе.

Конкурс су данас, у Градској кући, представили Валентина Мицковски, чланица Градског већа задужена за културу и образовање, и књижевник и директор Банатског културног центра из Новог Милошева, Радован Влаховић.

– Наш циљ је афирмација књижевне уметности и исказивање поштовања према нашем књижевнику, Душану Васиљеву. Ovo je јeдна од најпопуларнијих награда у Србији за српско књижевно дело, а жеља нам је да још више подигнемо стандард квалитета. Прошле године стигла су нам дела 184 аутора, сада се надамо још већем одзиву. Надам се да ће конкурс и награда инспирисати многе књижевнике да се пријаве и да, на тај начин, и они инспиришу младе уметнике – рекла је Валентина Мицковски.

Награду „Душан Васиљев” установила је Културно-просветна заједница Кикинде 1997. године, како би се сачувало сећање на дело песника, рођеног у Кикинди 1900. године. Васиљев је био један од најзначајнијих песника српског експресионизма. Трагично је изгубио живот у 24. години.

Првих година признање се додељивало за посебан допринос развоју културе. Затим је уследио прекид, да би поново било установљено 2009. године. Од тада, додељује се за најбољу песничку или прозну књигу савременог аутора, објављену на српском језику.

Између осталих, до сада су награђени: Јован Зивлак, Стеван Раичковић, Јовица Аћин, Милорад Павић, Милисав Савић, Гојко Тешић, Фрања Петриновић, Давид Албахари, Звонко Карановић, Мића Вујичић и други.

Ове године Град Кикинда је именовао жири који чине писци: Радован Влаховић, председник, др Зоран Ђерић, и Ђорђе Писарев.

– Ову награду пратим од 1997. године, када ју је установио покојни Недељко Радловић. Имали смо висок ниво награђених и то је трајало до 2000. године. Конкурс је поново је покренуо Милош Латиновић који је, такође, књижевник. Последњих година је, под вођством др Срђана Срдића, добила нову димензију. Сада, са новим жиријем, надам се да ћемо анимирати људе који раније нису конкурисали и да ће награда, у српској књижевној јавности, добити димензију коју заслужује песник Душан Васиљев. Такође нам је жеља да се, у договору са оснивачем, настави лепу традицију сарадње Града и Савеза Срба у Румунији, тачније Срба из Ченеја, где је службовао Душан Васиљев. Лепа традиција била је и та да су награђени писци одлазили у тамошњу школу и читали своје песме – истакао је Радован Влаховић.

Уведена је и новина, да аутори шаљу по четири примерка своје књиге, по једну за сваког члана жирија, и један примерак који ће добити Народна библиотека „Јован Поповић“.

Награда се састоји од плакете и од новчаног дела од сто хиљада динара. Свечана додела заказана је за 27. март 2023. године, на дан смрти Душана Васиљева.

Додатне информације доступне су на сајту: nagradadusanvasiljev@gmail.com.

 

 

 

 

Позоришни репертоар – „Настојник“ све ближи рекорду

Igor Crnogorac November 1, 2022

У кикиндском Народном позоришту публику ће, у новембру, највише дочекивати на малој сцени.

Комад Драгослава Михајловића „Кад су цветале тикве“, монодрама новог члана кикиндског ансамбла, Владимира Максимовића, на репертоару је у петак, 5. новембра.

Наредна два термина, 8. и 15. новембар, резервисани су за најновију представу, „Па се видимо у сну“, редитеља Николе Завишића.

У петак, 18. новембра, представа „Настојник“ биће одиграна 148. пут, што је приближава не само јубилеју 150. играња, већ и рекорду. У читавој историји кикиндског позоришта највише пута одиграна је представа „Па, извол’те у Сакуле“ – имала је 153 извођења.

„Настојника“ је до сада гледало готово 10 хиљада људи. Одавно већ има и своју сталну публику, а сада је на шест извођења до постављања новог рекорда у броју изласка на сцену. Ова представа премијерно је одиграна 1988. године. По делу Харолда Пинтера, режирао ју је Драган Остојић. Поред Остојића, у представи за малу сцену играју и Славољуб Матић и Бранислав Кнежевић.

Стеријина „Лажа и паралажа“, у режији Стевана Бодроже, заказана је за уторак, 22. новембар, што је и последњи позоришни термин у новембру.

Све представе почињу у 20 сати.

1666990340477

Без илузија са “Бланком” Феђе Штукана

Igor Crnogorac October 28, 2022

Са Кикинђанима је вечерас, на представљању своје књиге у Народној библиотеци „Јован Поповић“, разговарао Феђа Штукан. Овај босанскохерцеговачки глумац написао је аутобиографско дело „Бланк“, које садржи најинтригантније делове његовог живота, обележеног драматичним обртима: учешћем у рату, боравком у психијатријској болници, наркоманијом, алкохолизмом, али и узлетом до глумачке академије, заснивањем породице и холивудском продукцијом. Штукан је и пилот и падобранац и бајкер, а најважније му је, каже, што је Ајин тата. Промена је могућа и ово је утешна књига, каже он.

– Мислим да не постоји апсолутно добро или лоше у животу, само је питање какав је ваш однос према томе. Људи мисле да имају проблема, онда прочитају моју књигу и схвате да им живот није толико црн колико су то од њега сами направили. Уз то, књига много помаже зависницима, мислим да је то зато што сам записивао ток својих мисли, и те емоције се лако читају: зашто човек пада на дно, и остаје на дну, како га препознаје и искористи да се одгурне и подигне. Већина обично остаје у међустању, између врха и дна, животари, што је, мислим, најгора опција.

Књига је настала на наговор Штуканових кумова, Бреда Пита и Анђелине Жоли, са којом се упознао када га је на аудицији одабрала да игра у њеном филму „Земља крви и меда“.

– Они су потпуно обични људи. Дружили смо се једно време, он тада није ни пио, само је понекад знао да савије џоинт. Шта се после догодило с њима, не знам, чули смо се и после њиховог развода, али нисам желео да залазим у то.

После Анђелининог филма са Штуканом, глумачки пар предложио му је да напише сажетак о свом животу, како би га сценаристи припремили за филм.

– Како тада нисам имао рачунар, Анђелина ми је купила ајпед. Исписао сам тридесет страна, без наслова, и послао им. Јавили су да су одушевљени и да им се посебно допада наслов. Тада сам схватио да је програм то обележио као „бланк“ документ. Потражио сам превод и схватио која су сва могућа значења те речи. Тако је наслов и остао.

Писање сценарија поверили су редитељу из БиХ, Пјеру Жалици, и од тога ће бити или филм или серија, каже Штукан. Он је, у међувремену, наставио да пише и, после девет година, завршио књигу. За кратко време роман је постао обавезна литература на Универзитету „Голдсмитс“ у Лондону и на Универзитету у Мостару. Преведен је на енглески, француски и италијански језик. „Бланк“ је и својеврсно ратно сведочанство које разбија све илузије о нацији и религији, објашњава аутор. Са дистанце од 30 година прича о свом добровољном придруживању војсци БиХ, и о рату у који је, како каже, од рођења био припреман да оде.

– Читав систем на овим просторима подучава мушку децу агресији – купују им се пиштољи, религија им прича о мучењу, и цртани филмови су агресивни. И тако се догоди да, са 18 година, стасаш у човека који је националиста и спреман је за рат. То се и мени десило, и то је страшно погрешно. Религија и патриотизам упаковани су у шарени целофан од којег се не види шта је иза тога, а у позадини је пљачка огромних размера: донације су покрадене, армији БиХ продавано је оружје из Крагујевца, политичари су се богатили откупљујући, за три одсто вредности, плату од 400 марака у сертификатима које су добијали војници на борбеним положајима да би, за смешне цене, куповали некретнине; и, што је за мене и најстрашније, трговало се хуманитарном помоћи – она се продавала и на пијаци. Нисам то могао да поднесем, а посебно помисао да сам обучен да убијем човека. Схватио сам да је једини начин тај да себе прогласим лудим и тако сам завршио на Психијатрији.

За такву одлуку већ је био спреман, али су пресудили један пас и први пуцањ из снајпера.

– Између наших и положаја српске војске била је ливада, по којој се слободно шетао један пас, био је црно- бели, звали смо га Жућо. Био је диван пас, паметан. Хранили смо га и ми и „непријатељи“, долазио је и код једних и код других. Жућо је сваки пут осетио вибрације у ваздуху када минобацач испали пројектил – одмах би легао и почињао да цвили, а ми смо бежали у заклон. Спасио нам је животе небројено пута. Једног дана поставио сам мину у близини српских положаја. И нашао ју је Жућо. Разнела га је. Недуго после тога морао сам први пут да пуцам из снајпера, за шта сам и био обучаван у специјалним јединицама. Промашио сам, али ме је сазнање да сам био спреман да убијем, потпуно освестило. После Жућине смрти и овог догађаја, био сам спреман на све, само да изађем из борбе.

У међувремену, док је још био у уточишту, у болници, уписао је глумачку академију и завршио је. Затим се опробао и као музичар у Немачкој, био зависник од дроге и алкохола, чак је био и дилер у Сарајеву. Све лоше ствари одавно је победио и данас је запослен у сарајевском Камерном театру 55. Каријера га је већ неколико пута одвела у Холивуд, где је снимао филмове А продукције: „Савршен дан“ (2015.), „Дете 44“ (2015.), „Курск“ (2018.), и серију „Без граница“ (2013.). Публици у Србији познат је по улогама у филму „Нечиста крв“ и серији „Клан“, по којој је стекао велику популарност.

– Осим неколико епизода из прве сезоне, серију нисам гледао. Не радим то, не гледам оно што снимим, не волим свој глас да чујем – каже Феђа. – Мислим да је серија духовита само захваљујући глумцима, они воле да праве такве улоге, то је, изгледа, нешто што се баштини у глуми на овим просторима.

С друге стране, књига „Бланк“, оцењена као историјска читанка о рату на овим просторима, а коју је у Србији издала „Чигоја штампа“, такође је зауставила  медијски линч у држави у којој живи.

– Ни они који ме иначе осуђују за свашта, када је књига изашла, нису то учинили. Чак се ни политичари о којима сам писао у књизи нису јавили да демантују било шта. Мислим да они ни не читају, зато и јесу националисти. Раније, када изађе неки чланак о мени, одмах су стизале салве мржње, претње убиствима, силовањима, обезглављивањима, претили су мојој породици. Армија људи, ботова је то радила по порталима. Сад их нема, верујем да су добили наређење да се књига ни не помиње, јер је и то реклама; свака реклама доприноси продаји и, што се књига више продаје, истина се даље шири. Ухваћени су у шах-мат позицији, не знају шта да раде, и сад могу само да ћуте.

Изузетна животна прича привукла је вечерас Кикинђане који су потпуно испунили хол Библиотеке. Осим визуре писца, добили су и потпуно искрено казивање  бившег ратника и припадника специјалних јединица који за себе каже да се не декларише национално, да је мешавина сва три конститутивна народа у Босни и Херцеговини. И који нема проблем да ствари назове правим именом – зло је на тамној страни, одакле год да долази, а патриотизам и религија су само средства моћника којима  манипулишу ради стицања користи. Нема никаквих илузија у „Бланку“ Феђе Штукана. И у томе је његова вредност. И дно са којег се може само ка врху.

„Партизанска књига” и „Банатски културни центар” на Сајму књига

Jelena Trifunović October 27, 2022

После две године паузе због пандемије корона вируса, највећа и једна од најзначајнијих културних манифестација поново окупља љубитеље писане речи.65. Међународни сајам књига у Београду почео је 23. и трајаће до 30. октобра, под слоганом „Пoвратак написаних”. Међу бројним излагачима из земље и иностранства, „Партизанска књига” из Кикинде представља тридесет нових издања из претходне две године, каже књижевник и оснивач ове издавачке куће Срђан Срдић.

-Специфичан случај је то што је Румунија специјалан гост сајма, а ми имамо четири румунска аутора, од којих су сви гости сајма. Реч је о Аугустину Купши који је био и у Кикинди да промовише књигу, затим Вероника Никулеску која је својевремено учествовала на Фестивалу кратке приче, потом Раду Павел Гео и Козмин Перца. Сво четворо били су на Кикинда схорту. Имамо серију програма и представљање њихових књига и савремене румунске књижевности у оквирима програма сајма. Представљамо и финалну годину великог европског пројекта који се зове „Cutting it short“ који промовише савремену европску кратку причу и две овогодишње књиге- „Зечје остврво“ Елвире Наваро и „Русвај“ пољског писца Миколаја Гринберга. Уз сва ова издања, представљамо и два посебно значајна и нова- књигу Хајнриха Бела, немачког нобеловца која никада до сада није била преведена на српски „Сабрано ћутање доктора Муркеа“ и и нови роман Саше Савановић „Ново сада“, уједно и њен први роман за Партизанску књигу- каже Срдић.

Велики број посетилаца Сајма сведочи о томе да су жељни књиге и сусретања, читаоци и писци, културни и јавни радници, сматра Радован Влаховић, писац и директор БКЦ. Међу новим насловима на штанду овог издавача су и ауторова два „Новозенитистичка триптиха” – три романа и три књиге поезије.

–  Издања БКЦ-а између два сајма објављена су у едицијама Банат, Есеји, Критике, Огледи, Историја, Колонистичка насеља, Прва књига, Поезија, Проза, Роман, Преводи, Књижевност за децу. Из протекле продукције посебно се издвајају два капитална пројекта у саиздању са Културним центром Војводине „Милош Црњански”: „Изабрана дела Богдана Чиплића” и „Изабрана зенитистичка дела” . БКЦ је између два сајма реализовао више конкурса за награде које подразумевају објављивање књиге: Награда „Богдан Чиплић” за најбољи прозни рукопис, Конкурс „Прва књига” (сваке године објављује се три до пет наслова младих аутора по конкурсу у сарадњи са Градом Кикинда) и Књига добитника Грамате Песничке републике (добитници Драгослав Михајловић, Братислав Милановић, Гојко Ђого)-каже Влаховић.

-Када је реч о конкурсу са Градом Кикинда, управо чекамо књигу поезије Светлане Савић „Шљакерај“ која треба да стигне из штампарије, а друге две ће изаћи до краја године. У Едицији Банат објављене су изабране песме за одрасле Раше Попова. У едицији Колонистичка насеља објављено је шест књига аутора и уредника Милана Мицића  –истиче Влаховић и додаје да је „после највећих верских празника, Ускрса, Божића и слава, значајан овај празник писане речи“.

Цена појединачне улазнице на Сајам књига  је 300 динара, групне улазнице су 200 ( подразумева групу од најмање 20 особа). Цена паркинга по сату је 150 динара. Улазак деце до осам година је бесплатан. Радним данима штандове можете да обилазите од 10 до 20 сати, док је од 28. до 30. октобра радно време до 21 час.

 

 

 

 

BBP_4488

После Португалије и Хрватске, Лала наставља турнеју по кикиндским селима

Igor Crnogorac October 24, 2022
Нови Лала у истоименој кловновској монодрами глумца Стефана Остојића и чувене француске редитељке Ли Делонг, поново је на својој мисији. Tурнеју је био започео после септембарске премијере – тада је, на бициклу, стигао до више од половине кикиндских села. Затим је Лала своју љубавну причу представио на заказаним гостовањима на португалским Азорима и у Хрватској. Ових дана вратио се да посети становнике још четири села у околини Кикинде, за које игра бесплатне представе.
 
– Мој главни утисак је да људима у селима недостаје позориште. Публика је прво мало изненађена представом и стилом игре, али брзо прихвата мог Лалу и, чини ми се, заволи га – каже Остојић.
 
У првој кловновској монодрами у нашој земљи, Остојић доноси позоришног кловна, такође потпуно нову театарску категорију, која нас изједначава с иновативним, новим сценским изразом у свету. Још једна новина је што је овај Лала пантомимичар и музичар, весео и разигран, у сталној комуникацији са публиком. Монодрама има веома мало текста, који Остојић представља на неколико језика. Дакле, Лалу разумеју било где на свету.
 
– На острву Санта Марија имао сам интернационалну публику, која је потпуно разумела Лалину причу и реаговала са одушевљењем – прича Остојић. – Тамо сам доживео да су Мађари плакали и захваљивали ми се после представе. У Осијеку ми нису дали да одем са сцене, био је предиван аплауз. Овде сам, у сваком кикиндском селу, наишао на изузетан пријем домаћина и публике; у Накову сам добио пите, и са сиром и с кромпиром, у Банатској Топли представу сам завршио играјући коло на сцени са женама из њиховог удружења, а млади у Башаиду на бициклима су ме испратили до излаза из села. Пресрећан сам због тога.
 
Монодрама „Лала“ рађена је у продукцији Града Кикинде, француске компаније „Ларк“, театра „Гусани у магли“ и фирме „Гриндекс“. У самој Кикинди, заказано је извођење у КУД „Еђшег“, у суботу, 29. октобра, од 20 сати.
 
Са банатским мотивима – традицијом и културом, Остојић ће наставити да упознаје публику у свим већим градовима Србије. У плану су и турнеје по Мађарској и Хрватској, а већ наредног месеца очекује га наступ у Прагу. Љубавна прича Лале и Сосе тако већ постаје интернационална, јер емоција не тражи речи. И увек допире до срца, на било којој тачки планете.

Ена – младост оплемењена музиком

Igor Crnogorac October 24, 2022

Ена Гогић има само 13 година и већ испуњава свој животни сан. Заправо, све је почело много раније, у вртићу, када је мала Ена била у хору „Чуперак“. Тада је, каже, стекла љубав према музици и схватила да је певање оно што је описује.

Управо на свој рођендан, у фебруару, на аудицији је изабрана да представља Кикинду на такмичењу „Србија у ритму Европе“ са песмом на јерменском језику, „Qami Qami“. За Ену и три плесачице: Ену Шошић, Милану Рајков и Миму Менду, уследиле су вишемесечне припреме викендом на кампу у Србобрану, граду-домаћину овогодишње манифестације која је одржана 15. октобра.

– Била сам најмлађа учесница, много смо вежбали. На самом такмичењу је било прелепо, презадовољна сам наступом. Трудиле смо се да сваки детаљ, сваки покрет буде савршен, да публика види резултате нашег труда. Мислим да смо постигле изузетан успех – међу 22 учесника, у укупном пласману, освојиле смо шесто место. Посебно смо задовољне што смо од стручног жирија добиле максимална 22 бода. Ово искуство донело ми је много нових пријатеља, са којима сам остала у контакту – каже Ена.

Велику подршку Ена и њене другарице добиле су од Града, али и од вршњака, школских другара. Честитке још увек стижу, каже Ена, и сви су поносни на њихов успех. Међутим, Енина музичка каријера, донела јој је награде и много пре овог такмичења. До данас је, на фестивалима, освојила 16 првих места и два гран-прија.

– Снимила сам и четири песме. Са најновијом, „Гласам за љубав“, Тоде Николетића и Ладе Леша, наступићу на Фестивалу „Шкољкице“ у Новом Саду. Биће још фестивала и наступа, и то ме радује.

Ена је сада осми разред, похађа и Музичку школу, и још увек размишља о свом будућем занимању. Ипак, у једно је сигурна.
– Било шта да упишем и постанем, музика ће увек бити мој живот – каже она, и сасвим је сигурно да ће тако и бити.

Ена Гогић има своје снове и у њихово остваривање не ослања се само на изузетан таленат. У ову датост улаже много рада и труда. Зато јој потпуно верујемо да ће у свему што пожели и успети. Све време уживајући у ономе што је и најбоље описује – у музици.