На пригодној свечаности у свечаној сали Градске куће данас је, овогодишњем лауреату Селимиру Радуловићу, уручена Награда „Душан Васиљев“. Радуловић је признање добио за књигу „У царству ветрова арамејских“.
На конкурс за Награду коју, од 1997. године, локална самоуправа додељује за најбољу књигу написану на српском језику у претходној години, стигла су 124 рукописа свих жанрова.
Највећи број била су прозна дела, од којих су, у ужи избор, уврштена два романа : „Папир“, Горана Петровића и дело Саше Радојчића, „Дечак са Фанара“, рекао је потпредседник жирија, књижевник др Зоран Ђерић.
– Од песничких дела, одмах се издвојила књига Селимира Радуловића, по свему друкчија од текуће продукције јер је религиозна, у правом смислу. Ослоњена је на Библију и на литературу која је везана за историју књижевности и за велика имена на која се позива, цитира их парафразира. Притом, Радуловић је, последњих двадесетак година стекао изузетну репутацију као песник дугих песама које га одвајају од текуће продукције. С друге стране, блискост коју смо уочили са поезиојом Душана Васиљева је у томе што су посвећене човеку и Богу, то је мисао која је стално између неба и земље, сумња за све око нас и вера која све оправдава и награђује. Радуловићева књига је, истовремено, и стара и нова: враћа се вечитим темама и има сасвим друкчији приступ ономе што смо учили кроз хиљаду година цивилизације – истакао је Ђерић.
Лауреат се, у својој беседи, такође осврнуо на дело песника Душана Васиљева.
– Васиљев је био дете које је нестало са 24 године. То време је било невреме и личи ми на прва два десетлећа 21. века . Он је певао као зрели песник, а његове кључне песме градиле су неколико генерација српске поезије – подсетио је Радуловић. – Иако за живота није имао књигу поезије, већ је био афирмисан у значајним часописима. Захвалан сам жирију на награди, она ми причињава радост; човек, макар за тренутак, зна да му снага још увек није одузета.
Награда „Душан Васиљев“ додељује се на дан његове смрти, овога пута и на дан када кикиндска Гимназија, која са поносом носи име овог песника, обележава 165 година трајања, истакла је заменица градоначелника, Дијана Јакшић Киурски.
– Важно је да се са његовим делима упознају младе генерације, да виде шта све човек може да учини са 24 године, какав траг у времену може да остави. Нажалост, све песме Васиљева биле су прожете и трагиком његовог живота и трагиком времена која се, на неки начин, циклично понавља, можда и у наше време. Награда је одавно превазишла локални карактер, а о њеном значају говори и то што су је понела многа значајна имена наше књижевности: Светислав Басара, Давид Албахари, Милорад Павић.
Свечаности су присуствовали и овогодишњи чланови жирија: Радован Влаховић, председник, и Ђорђе Писарев.
Локалну самоуправу представљали су чланови Градског већа – Валентина Мицковски, задужена за културу и образовање, и Љубан Средић, задужен за пољопривреду и месне заједнице.
У публици су били и ђаци Гимназије „Душан Васиљев“. У уметничком делу програма наступили су наставник Основне музичке школе „Слободан Малбашки“, Стеван Средић и ученица Анреа Берењи. Стихове Васиљева говорили су Соња Дамјановић, глумица Српског народног позоришта и Владимир Максимовић, глумац кикиндског позоришта.
Положени венци на гроб песника
У преподневним сатима, на гроб Душана Васиљева на Мелином гробљу, венце су положили представници Града и кикиндске гимназије – Валентина Мицковски и директорица Мирјана Дражић.
„…- не ради се о испредању једне сложене наративне целине, већ о скупу кратких, лирски обликованих фрагмената. Индивидуални интимни дијалог безименог приповедача са својом другом половином, сестром, с којом се више налази у духовном, него у телесном сродству… прожет је и референцама на дела, фигуре и ликове знаменитих светских и домаћих књижевника (Достојевског, Рембоа, Тракла, Паунда, Мицића, Црњанског и др.)… Његов гест отклона од будућности настаје из неприхватања идеологије напредовања к бољем; уместо тога он форсира циклични повратак ка архетипским темама и мотивима као што је онај женског принципа оличеног у фигури сестре… Мало је аутора на војвођанској књижевној сцени који умеју тако да „допричају“ живот на граници између сна и јаве“, наводи се, између осталог, у саопштењу жирија који су чинили Дамир Смиљанић, Јелена Марићевић Балаћ и Бранислав Живановић.