Култура

Излозба-у-КЦ-(6)

Изложба слика Зорице Туркуљ Врањеш, уметнице из Зрењанина која живи и ствара у Нишу, од вечерас је доступна у Галерији Културног центра. Више десетина радова у различитим техникама, од темпере, гваша и акрила до уља на платну, на изложби под називом „Ко сам ја“ имају заједнички именитељ – све представљају унутрашњи свет уметнице.

– Моје слике немају концепт као ни ова изложба – каже. – То су моја осећања и начин да их испољим, за мене је све визуелно. Сматрам да сваки човек може да слика и да изрази оно што осећа. Живот је, сам по себи, довољно тежак, међутим свако у себи носи лепоту и радост која се добија и стварањем, што је и начин комуникације са људима јер долази из срца. Сликам од детињства и у томе налазим мир и испуњење.

Зорица Туркуљ Врањеш већ је излагала самостално у Кикинди, 2003. године. Вечерашњем отварању присуствовали пријатељи и поштоваоци из Кикинде и из Ниша, као и чланице вокално инструменталног састава „Блуе Флоwер“ који изводи духовну музику и са којим сарађује.

Ова уметница излагала је самостално у земљи и иностранству и вишеструко је награђивана на Међународним изложбама рукотворина и колекционарства (МИРК).

Поносна је и на свој дугогодишњи рад са децом, што ће чинити и у нашем граду, на ликовним радионицама у Култуном центру од 5. до 7. августа. Од сутра (субота, 3. август), учествоваће и на вечерима духовне поезије, такође у галеријском простору у којем ће њене слике бити изложене до 8 августа.

С. В. О.

богдан циплиц

Банатски културни центар из Новог Милошева расписује четврти конкурс за књижевну Награду „Богдан Чиплић” за најбољи прозни рукопис на српском језику.

Награда је установљена у знак сећања на Богдана Чиплића, књижевника, преводиоца и управника Српског народног позоришта (Нови Бечеј, 2. новембар 1910 – Београд, 23. јун 1989). Његова дела су: Пољана, Дивље јато, Паорске баладе, Мртва Тиса, Окамењена стада, Слатко православље, Снага земље, Стравична звона, На велико и на мало, Дечаци са Тисе, Синови равнице, Окови, Јаруга, Ђура Јакшић и друга.

Рукопис у Wорд документу (до 100 А4 страна, Тимес Неw Роман12) заједно са контакт подацима аутора (мејл, адреса, телефон, кратка биографија) треба  послати на: bogdanciplic@gmail.com

Конкурс је отворен од 1. августа до 30. августа, а резултати ће бити објављени до 30. септембра 2024. године.

Жири ће бити у саставу: Радован Влаховић, књижевник и директор Банатског културног центра (председник), мср Милана Поучки и мср Ненад Станојевић.

Награда је објављивање рукописа у издању Банатског културног центра до краја године.

Конкурс се реализује уз подршку Општине Нови Бечеј.

Фото-Бранислава-Брандиц-Зивковиц

Данас када концентрација просечног гледаоца постаје све упитнија услед све присутнијих кратких видео садржаја на друштвеним мрежама, поставља се питање како ће се позориште носити са свим тим изазовима. Глумица Тања Марков Крижан сматра да је присуство живог човека на сцени непроцењиво искуство, тако да ако нешто не треба доводити у питање, то је позориште. Уверена је да ће оно претрпети све изазове које носи модерна ера. „Каубоји”, „Буба у уху”, „Миргород”, „Смрт човека на Балкану”, „Избирачица”, „Лажа и паралажа”, „Па се видимо у сну”, само су неки од наслова у којима је играла ова млада уметница. Каже да јој је најзначајније што је у матичној кући имала прилику да игра најразличитије ликове и што се Народно позориште Кикинда не плаши да жанровски истражује. После породиљског одсуства, публика ће имати прилику да је поново гледа од јесени, када је планиран њен повратак на сцену.

Ваша прва улога била је у сада већ легендарној представи „Каубоји” Кокана Младеновића, за чије се извођење увек тражила карта више. Каква Вас сећања вежу за овај комад?

– Увек ће ми бити посебно драга моја прва професионална улога, а још ми је драже што је то било баш у представи „Каубоји”. Била сам тек завршила Академију и одмах добила прилику да играм у једном великом пројекту. Са „Каубојима” смо обишли цео регион, освајали награде, и где год смо играли наилазили на безброј отворених аплауза, смех, сузе, и оно што је најбитније, на безрезервну љубав публике према једној представи. Током сваког извођења владала је стваралачка енергија код сваког учесника, како на сцени, тако и иза сцене. Била је прави пример позоришне магије и радости игре. Увек ћу бити захвална Кокану што ми је дао моју прву улогу.

Последња улога пре одласка на породиљско одсуство била је у представи „Па се видимо” у сну Николе Завишића. Овом представом сте успели да снове пренесете на сцену. Колико сте пута стигли да је одиграте?

Свега неколико пута. „Па се видимо у сну” је представа коју смо креирали ми глумци заједно са редитељем. Када су се спојиле Завишина машта и енергија са нашим сновима, настала је једна позоришна вожња коју смо ми само пратили и пуштали да нас одведе где год пожели. У процесу рада наше снове смо надоградили и разиграли тако да мој сан више није само мој него свих нас, а ја сам неизоставни део других снова. Сваки лик који играм ми је на свој начин узбудљив. Садржај наших снова испреплетан је и са Јунговим реченицама и поезијом Фернанда Песое. Пошто сам је одиграла само неколико пута, ово је представа које сам можда и најжељнија, тако да једва чекам да поново ускочим у наше снове.

Сведоци смо да су друштвене мреже успоставиле наратив кратких видео-садржаја. Да ли мислите да ће то утицати да просечан гледалац, када чује да нека представа траје преко два сата, потенцијално одустане од посете позоришту?

– Друштвене мреже су свакако нарушиле концентрацију и пажња просечног гледаоца постаје све краћа. Добијамо хиљаде информација дневно, мозак више не зна шта је битно, а шта није. Гледа се безброј кратких видео-садржаја, а то сигурно утиче на концентрацију и током позоришне представе. Највише ме брину млади људи којима је цело одрастање обележено друштвеним мрежама и кратким видео-садржајима. Међутим, оно што је најбитније јесте да жив човек на сцени нема замену. Верујем да ће човечанство, када схвати у којој мери су нас обузели уређаји и када одлучи да се коначно тргне из свега тога, бежати у позориште још више него раније. Та магија уласка у позоришну салу нема цену и не може бити замењена било којим другим садржајем. Једно је сигурно, позориште ће издржати све тестове модерног времена.

Већина ансамбла је запослена у Кикинди, али живи у Београду, да ли је напорно путовати?

– Пошто то нису свакодневна путовања није толико напорно. Путујем заједно са колегама, некада возим ја, некада неко други. Слушамо добру музику, стигнемо да се добро испричамо, тако да та два сата пролете. Једно време нас је највише забављало да играмо нашу измишљену игру коју смо звали Песма суђеница. Тако да чак и када наиђе период да јесте напорно, досадно није.

Чини се да се Кикинђани ретко упуштају у драмске воде, и да пре бирају неке друге факултете. Делите ли моје мишљење?

– Истина је да се, из неког разлога, слабије одлучују за драмске уметности, као да средњошколци у Кикинди уопште не размишљају о смеровима као што су режија, драматургија, камера, продукција. Један период сам имала прилику да, на позив свог професора Срђана Срдића, радим у Центру за таленте на одсеку Драмске уметности. Средњошколце је искључиво занимала глума, док друге смерове нису ни спомињали. А и за саму глуму се ретко кад неко припрема. Дешавало се да неко дође код нас у позориште и распитује се, али касније чујемо да ипак нису ни изашли на пријемни него су уписали нешто друго. Зашто је то тако, не знам. Готово да могу на прсте једне руке да набројим младе који су уписали нешто од ових смерова у последњих десет година. Надам се да ће се ствари мењати. Желим даровитим и вредним младим људима који би се сутра посвећено бавили овим послом и проналазе у томе свој смисао, да истрају у својој намери. Као и да их послужи срећа на том путу.

Такође сте имали прилику да радите на фестивалима краткометражног филма као што су Башта фест и Кустендорф, где је такође фокус на младима. Шта је оно што их чини посебним?

– Башта фест су покренуле моје колеге са класе и пример је младалачког ентузијазма који је замисао спровео у дело. Такође је добар пример децентрализације културе. Филмови се гледају под отвореним небом, што је посебан доживљај. Волим када ми лето почне овим фестивалом. Кустендорф у главном такмичарском програму има краткометражне, а приказује и одличне дугометражне филмове. Пошто се све одиграва на Мокрој гори људи су упућени једни на друге, тако да учесници имају прилику да размењују искуства и идеје са светски признатим уметницима, што је веома драгоцено, посебно младим ауторима који су на почетку каријере. А све је непосредно и природно, што је заправо најдивније од свега. Увек се радујем овом фестивалу.

Н. Савић

 

 

 

Тера-пријем-(2)

Интернационални симпозијум скулптура у теракоти, 43. пут испраћа своје учеснике – шесторо уметника завршава своје скулптуре великог формата и боравак у нашем граду. Традиционално, за њих је приређен пријем у Градској кући у којој су разговарали са градоначелником, Николом Лукачем и чланом Градског већа за образовање, Тихомиром Фаркашем.

– Град је поново био на светској мапи културе и уметности – рекао је Лукач. – „Тера“ своју репутацију гради деценијама и драго ми је да уметници из читавог света проналазе инспирацију у, за мене најлепшем граду на свету. Сигуран сам да Симпозијум завређује да се сваке године подиже на све виши ниво. Хвала уметницима, почаствовани смо делима које су створили, а захвалност дугујемо и свим запосленима у „Тери“. Мислим да ћемо још много тога заједно урадити у наредном периоду.

Анамарија Шербан из Арада, уметница и професор на Факултету у Темишвару навела је да ће кући понети невероватно и дивно искуство.

– Ово је изузетно место за стварање монументалних скулптура у глини. „Тера“ за мене има значај модерне утопије, слободног говора уметности у материјалу, што чини свет бољим – рекла је Анамарија Шербан.

Са радом у теракоти Срђан Арсић, уметник из Земуна, упознао се раније, у оквиру пројекта „Тераторија“.

– Презадовољан сам, простор је најбољи у ком сам имао прилику да радим,  сарадници су изузетни – каже Арсић. – Ово је јединствена прилика у региону да радимо у теракоти која нам отвара могућност да се изразимо у материјалу у којем до сада нисмо радили, што је, опет, доста утицало на моју идеју. Овај рад надовезује на оно што сам већ стварао на истом месту.

Весна Перуновић потиче, како наводи, са југословенских простора, а  интердисциплинарном праксом бави се у Канади у којој живи већ 36 година.

– Имам велико искуство боравка у различитим резиденцијама у свету и морам да кажем да је овај студијски боравак понудио највише од свих у којима сам до сада радила: фантастичан амбијент, размену искустава, животних и уметничких, што је веома значајно за нашу праксу. Велико хвала свима у „Тери“ и Граду који подржава овај фантастичан пројекат, уникатан у свету. За све нас је ово било ново и донело нам пуно ентузијазма и слободе. Идеја да ћу оставити скулптуру која ће трајати у времену и простору, за мене је непроцењива. Такође, „Терин“ музеј је импресивна институција, на светској скали – испричала је Весна Перуновић.

Директор Центра за ликовну и примењену уметност „Тера“, Александар Липован оценио је да је Симпозијум био успешан.

– Продукција је јако добра и уметници су задовољни, што нам је најважније, као и чињеница да и даље трајемо и да градимо неку врсту традиције у нашем граду, у области савремене уметничке праксе – указао је Липован.

На овогодишњем Симпозијуму, поред наведених, стварали су и уметници: Стивен Мос из Париза, Милорад Мића Стајчић из Београда и Божица Рађеновић која живи и ради у Канади. Њихова дела моћи ћемо да видимо на изложби на Тргу, на отварању 44. издања ове уметничке резиденције, у јулу наредне године.

С. В. О.

алма

Кикиндски писци постигли су још један значајан успех. У збирци „Најкраће приче“ издавачке куће „Алма“ из Београда нашле су се и најкраће прозне форме: „Ево теме!“ Драгана Поп Драгана, „Где сам у кишном дану“ Весне Ђукановић и „Кликер“ Немање Лагунџина.

Драган Поп Драган, новинар и књижевник, пише кратке приче, песме и хаику. Објавио је седам књига поезије и једну књигу кратких прича, а његове песме превођене су на енглески, румунски, мађарски, бугарски и јапански језик.

Весна Ђукановић, по професији учитељица, пише поезију и прозу. До сада је објавила две књиге кратких прича.

Дипломирани правник Немања Лагунџин пише кратке приче и поезију. Живи у Новом Саду.

Избор најбољих најкраћих прича за 2023. годину, пристиглих по конкурсу, приредио је лингвиста и писац Ђорђе Оташевић.

С. В. О.

крила-андјела-колонизација-(1)

У галеријском простору удружења грађана „Крила анђела“  отворена је изложба „Културно наслеђе“ чија је тема колонизација.  Јелена Вушуровић, сликарка са Цетиња срећна је што је постала део Кикинде.

-Већ неколико дана стварам у Новим Козарцима и дела која сам насликала остављам удружењу. Сарадња ће у наредном периоду бити боља и садржајнија и на овај начин повезујемо Цетиње и Кикинду. Духовност која је владала у породици Рељић инспирисала ме је да урадим конфигурацију Исуса и Марије. На мојим сликама има пуно жуте и наранџасте боје што је заправо апстракција наше мисли јер волим светлост и позитивна сам, а то су највеселије боје – истакла је Јелена Вушуровић.

Данијел Першић, председник и оснивач уметничког студија „Сомбор“ подсетио је на одличну сарадњу са удружењем „Крила анђела“.

-Неколико година уназад окупљамо децу и младе који су део  саборовања у Новим Козарцима. Омогућено им је да сликају и развијају се, а ове године тема је била колонизација и настале су изузетне слике. Деци је важно да се и њихов рад међу делима изузетних сликара, али и да уче и раде са њима. То им даје подстрека да буду још бољи – навео је Першић.

Удружење „Крила анђела“ важан је чинилац културне слике наше средине, рекао је председник Скупштине града Младен Богдан приликом отварања изложбе којој су присуствовали и градоначелник Никола Лукач и члан Градског већа Александар Аћимов.

-Удружење се труди да подстиче и афирмише младе и талентоване људе. Наша жеља је да помогнемо свима који се труде да развијају културне садржаје и успостављају нове сарадње. Тема изложбе и саборовања је колонизација која је темељ битисања суграђана који су населили део територије нашег града. Важно је очувати сећање на претке и корене и у средини коју су населили – додао је Богдан.

Изложба је део десетогодишњег пројекта „Чување српског националног идентитета“ у оквиру ког се чува културно наслеђе овог дела Баната, појаснио је Милан Рељић, председник удружења „Крила анђела“.

-Пројекат „Колонизација 1946 -1947 у Нове Козарце и Банат“ има за циљ да на сликарским платнима сачува аутентичне догађаје из свакодневног живота наших предака и да их оставимо нашим потомцима. Овековечен је и долазак наших предака из Босне возом. Њих су дочекали домаћини, али и они који су стигли пре њих. Циљ ми је да будућим генерацијама оставимо живу историју

Отварањем изложбе уједно је обележена и деценија постојања „Крила анђела“.

А.Ђ.

тера-вива-(1)

Фестивал  „Тера Вива“, 13. по реду, организован је у Атељеу „Тера“ у оквиру Интернационалног симпозијума скулптуре у теракоти. Дводневни програм намењен је деци, популаризацији младих књижевника и бендова. Радионице „ТераКидс“ испуниле су очекивања многобројних посетилаца. У оквиру „Потраге“ изгубљен скулптуре тражили с млађи и нешто старије суграђани.  Катарина Крнић уживала је у овој игри.

– Задаци су везани за постављене скулптуре и „Теру“. Требало је да се пронађу задате скулптуре на мапи, да се доцртају, преброје и остало. Јако је интересантно и ово ми је први пут да учествујем у некој потрази. Није тежак задатак и забавно је, а овако сам на најбољи начин видела које све скулптуре постоје на овом простору – рекла је Катарина.

Филипа Милановића затекли смо у прављењу скулптура од глине у вајарској радионици.

-Први пут сам овде и драго ми је јер волим да правим скулптуре од глине.  Направићу тврђаву са околином и однећу је кући да се похвалим свима– сазнали смо од Филипа.

Александар Липован, в.д. директор ЦЛПУ „Тера“ напомиње да је ове године фестивал окупио највише деце до сада.

-„Тера Виви“ подједнако се радују посетиоци и, ми, запослени. Циљ нам је да отворимо нашу установу за што већи број посетилаца различитог узраста. Новина је да смо ове године организовали представили младе београдске песнике који припадају алтернативној сцени, а модератор овог догађаја била је Милана Грбић, кикиндска књижевница – истакао је Липован.

Радионице су организовали Стреличарско удружење „Аполо“, чланови позоришта „Лане“, била је ту и радионица фрактала, скулптуре од папира које је са децом израђивао Јован Исаков, сликање портрета.

А.Ђ.

архив 2

Копије докумената размењених између Краљевине Србије и Аустроугарске монархије после Сарајевског атентата, пре почетка Првог светског рата, изложене су, од уторка, у Историјском архиву. Поводом 110 година од почетка Великог рата Архив се придружује акцији Министарства културе и Државног архива Србије у којем су, до 28. јула, изложена оригинална документа.

У три витрине постављени су: Ултиматум Аустроугарске Србији и одговор Краљевске владе, оба на десетак страница, писана на француском језику који се тада користио у међународној дипломатији, и телеграм, са преводом, којим је Аустроугарска објавила рат Србији 28. јула 1914. године.

– Трзавице са почеле још 1912. године, када је Србија победила у Балканским ратовима и од тада се очекивало да ће доћи до окршаја између две државе, али не и да ће се покренути ланац догађаја и савезништава између Антанте и Централних сила, што ће бити кључ отпочињања Првог светског рата – каже директор Историјског архива, Срђан Сивчев. – Тензије су трајале готово две године и само се чекао повод за рат који се и десио када је, на Видовдан 1914, Гаврило Принцип извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и на његову супругу, војвоткињу Софију Чотек. Месец дана је трајала дипломатска борба Србије да се очува мир, да се не улази у рат са Аустроугарском, али је Ултиматум био превише понижавајући за Србију и стављало је у колонијални положај. Све тачке су биле позитивне осим једне – учешће аустроугарских полицијских снага у истрази на територији Краљевине Србије, што је било недопустиво за једну независну државу. Аустроугарска није прихватила одговор на Ултиматум и крвави сукоб је започео. Очекивало се да ће то бити краткотрајна акција, да ће Србија брзо бити сломљена, али су покренути ланци савезништава и тај крвави сукоб је трајао четири године.

На предлог Архива Србије, Унеско је, 2015. године Телеграм објаве рата Аустроугарске Србији уписао у Међународни регистар “Сећање света”.

У холу Историјског архива документа су доступна до 28. јула, до датума избијања Првог светског рата.

С. В. О.

етно-камп-2024-(1)

Нематеријално наслеђе српског, румунског и мађарског дела Баната захваљујући етно кампу АДЗНМ „Гусле“ остаће сачувано од заборава. У научно- истраживачкој станица музичко-традиционалног фолклора, која траје 23 године, ове године је тридесетак студената и ученика средњих музичких школа. До недеље ће се дружити, истраживати, учити о раду на терену, али и стећи искуства која ће примењивати у раду. Мила Топић из Бања Луке студенткиња је етномузикологије на Академији уметности и други пут је на кампу.

-У Кикинди сам упознала студенте са других универзитета са којима делим слична интересовања с обзиром на то да студирамо сродне науке. Поред вршњака, ту су и професори са других факултета од којих сам пуно научила. Учимо нове игре, песме, упознајемо се са традицијом и културом овог краја. Камп пружа велике могућности, а у каснијем школовању и раду доста тога могу да применим – истакла је Мила.

Вања Вујичић из Новог Сада, студенткиња је ветеринарске медицине. Као чланица фолклорног ансамбла „Вила“ интересује је ова област тако да се радо придружила етно кампу.

-Певам и играм и камп је важан за све нас који се аматерски и из љубави бавимо традиционалном игром, песмом и свирањем. Имамо прилику да од еминентних предавача сазнамо пуно тога. Трећи пут сам у Кикинди и сваки пут камп је другачији и бољи и из вашег града одем са новим пријатељствима и знањима – додала је Вања.

Менторка је др Драгица Панић, шеф катедре за етномузикологију из Бања Луке, док је новина да су, поред Игора Попова, уметничког руководиоца „Гусала“,  коментори кампа ове године и мастер Катарина Николић са музиколошког института академије уметности и Давор Седларевић из Центра за културу из Колашина.

-Темељи које смо поставили показали су се одлични и камп је надрастао сам себе. Поред очувања традиције, наш циљ био је повезивање студената и академија у чему смо успели и сада се укључују и друге земље. Похвалила бих све запослене у „Гуслама“ који већ 23 године предано раде и нико од нас, када смо почињали, није очекивао да ће се камп оволико развити и да ће бити узор сличним камповима у региону. Студентима је значајан јер науче методолошке основе теренског истраживања. Овај предмет не постоји на факултетима, иако се о терену пуно прича. Зато од ове године на Академији у Бања Луци увели смо у редовну наставу. Етно камп окупља велики број младих људи. Поред играчких и певачких радионица и упознавања са тим како се прикупља материјал на терену, они стичу нова пријатељства и размењују искуства – додаје др Панић.

Учесници су са Факултета музичке уметности из Београда, Академије уметности из Бања Луке, Музичке академије из Новог Сада, Штипа из Македоније, Западног универзитета из Темишвара, музиколошког института српске академије из Београда, Центра за културу „Мијат Машковић“ из Колашина, ученици средње музичке школе из Суботице, Сомбора и Краљева. Први пут учествују и полазници  Академије из Приштине и ученици Балетске школе из Панчева.

ИСТРАЖИВАЊЕ БАНАТА

Међународна студијска истраживачка станица, етно камп, ове године обухватиће истраживања у Румунији у Араду Гају и Дети. Студенти ће посетити Сечањ, биће присутни у Падини где ће се упознати са традицијом и обичајима Словака. У „Гуслама“ ће се обавити теренско истраживање традиције Рома у нашем граду, а гост ће бити и Милан Прунић Дума који ће говорити о обичајима којих више нема.

А.Ђ.

 

фенок-23-(1)

Концертом Великог народног оркестра АДЗНМ „Гусле“ и гостију из Турске, Италије, Румуније и Новог Сада, свечано је отворен 23. Међународни фестивал народних оркестара. ФЕНОК су подржали Град Кикинда и Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, тако да је овогодишњи фестивал отворио мр Драган Трапарић, помоћник покрајинског секретара за културу.

-Међународни фестивал народних оркестара Кикинду ставља на мапу културних дешавања у читавом свету и сви треба да се поносимо „Гуслама“ које постоје од 1876. године. ФЕНОК и етно камп  су прави начин да се децентрализује култура, а како „Гусле“ утичу на становнике Кикинде, тако и Кикинђани одређују ово друштво, што вас чини јачим и бољим људима – прецизирао је мр Трапарић.

И градоначелник Никола Лукач, заједно са сарадницима поздравио је суграђане и навео да су ФЕНОК, али и етно камп  који је у току веома важни за нашу средину.

-Менаџмент „Гусала“ максимално се труди да суграђанима, али и гостима нашег града, уприличе изузетне вечери традиционалне музике. Манифестација траје више од две деценије и о њеном квалитету и значају не треба пуно говорити. Ту су нам и студенти, али и еминентни стручњаци који помажу да етно камп буде што садржајнији и бољи, као и да понуди што више знања – рекао је градоначелник Лукач.

Народни оркестар под вођством  професора Ахмета Текина Кумаша из Истанбула већ осам година је део ФЕНОК-а. Оркестар из Турске постоји више од три и по деценије, а суграђани су имали прилику да чују традиционалне инструменте ове земље  баламу, кавал, кабок кемане, бендир.

-Свирам баламу и сви ми трудимо се да донесемо део наше традиције у Кикинду. Волимо што смо део фестивала и што смо његов део више година. Турска народна музика је музика душе и то ваша публика препознаје – навео је Ахмет Текин Кумаш.

Из Асоцијације за банатску културу из Темишвара Кикинђанима су се представили професори Музичке академије Западног универзитета.

-Са „Гуслама“ смо потписали протокол о сарадњи и већ четири године смо део овог фестивала. Част нам је што смо део значајног културног догађаја који спаја читав регион и део Европе.  И ове, као и претходних година, припремили смо богат програм који је увек другачији. Одлучили смо се за традиционалне песме из Баната и Трансилваније – рекао је професор Лучано Емил Рошка, председника поменутог  удружења.

Оркестар „Морешка Нова“ стигао је из Гравине из Италије.

-Други пут смо део ФЕНОК-а и пресрећан сам што смо поново овде. Заједно са оркестром представили смо медитеранску музику и традиционалну музику са југа Италије. Фестивал има одличну репутацију у Европи и о њему се пуно прича – сазнали смо од Пјетра Лајка, вође оркестра.

Све што „Гусле“ раде су култура и неговање културне традиције, истакао је директор АДЗНМ „Гусле“ Зоран Петровић.

 

-Незаменљив је доживљај слушати уживо врхунске уметнике који долазе  из читавог региона и то раде из љубави и због тога што поштују оно што радимо. Одјеци нашег рада изазивају одличне реакције у региону и у стручним круговима. Исто тако наш етно камп постао је модел који многи наши суседи копирају. Наредни корак је умрежавање и постизање реалних резултата – додао је Петровић.

ФЕНОК траје до недеље када ће се поред поменутих гостију представити и инструменталисти, оркестри и солисти из Северне Македоније, Босне и Херцеговине, Бугарске, Црне Горе.

А.Ђ.