Култура

Vjera-Mujovic-foto-Srdanov-(2)
Као што је наш портал већ известио читаоце, у уторак 24. јуна на Варошком тргу у Мокрину, с почетком  у 21 сат, 40. пут ће бити одржан Меморијал „Мирослав Антић“. Тема овогодишњег јубиларног Меморијала носи назив „Улепшавање невидљивог“.
Међу многобројним гостима из света уметности, културе и забаве, који ће „улепшати невидљиво“ Мокрину у походе доћи ће и глумци Вјера Мујовић, Иван Јевтовић, Миодраг Петровић, Ратомир Рале Дамјановић, Милица Бакрач, Никола Угриновић, као и представници домаћих снага из света музике – тамбурашки оркестар „Мокас“, и прослављени београдски акустичари, група „С времена на време“.
Глумица Вјера Мујовић позната је као врстан рецитатор и иначе се врло радо одазива на пригодне програме који су посвећени овдашњим великанима писане речи, па ће тако ће бити и у уторак у Мокрину.
Пупин, последњи сан, ФОТО: Милан Тврдишић
Глумачке препокупације ове уметнице у доброј мери се заснивају и на осветљавању лика и дела људи из прошлости, нарочито жена, које су задужиле овдашњу културу. Тако у Конаку Кнегиње Љубице, у том аутентичном простору, Вјера већ дуги низ година игра монодраму о Љубици Обреновић. Потом, дуговечан је и Капоров „Водић кроз српски менталитет“ у извођењу ове глумице.
Запажене су и друге драме по тексту поменутог писца, које је Вјера својевремено тумачила са својом дугогодишњом пријатељицом Радом Ђуричин. Уз све то, ова лепа глумица је имала носећу улогу и у представи „Пупинијада“, где опет осветљава једну знамениту овдашњу жену – мајку Михаила Пупина-Пијаду. Најшира публика Вјеру можда највише препознаје по улози Рајне, професорке клавира из серије „Мој рођак са села“.

Уз све набројано требало би подсетити да је Вјера Мујовић оснивач Фестивала музејског театра, затим  културни амбасадор наше земље и запажени прозни писац. Стога и не чуди што је њен поглед на књижевнике, нарочито песнике с нескривеним  респектом, па тако и у сусрет мокринском рециталу ова глумица с поносом каже:
-Марина Цветајева је давно, говорећи о својој пријатељици и глумици Софији Холидеј, казала: „Њој је потребан тако велики човек, као што је неки песник“. – подвлачи Вјера важност писаца, уз то додајући: -У данашње време када се губе велики људи, а неки песници се заборављају, важно је да чувамо културу сећања на великог Мирослава Антића. Он је један од ретких песника који и даље живи са нама и радујем се што ћу учествовати у јубилеју посвећеном њему. Говорићу његову дивну песму „Кад би јастуци проговорили“, односно „Успаванку“ и веома се радујем што ћу бити део тог дивног јубилеја у Мокрину, а уз то говорићу и његову „Дивну песму“, која се заиста тако и зове.
Данас песници нису толико део јавног простора, међутим са Антићем није тако. Вјера се на то надовезује:
-Раније генерације су знале песме многих песника напамет. У совјетско време, које поменусмо причом о Цветајевој, песме су се училе напамет јер нису смеле да се записују, А код нас, један од заиста ретких српских песника чије се песме још увек знају и који још увек живи међу нама је Мика Антић.
Н. Савић
Фото Насловна: Срданов
Sava-Savin-foto-

Сава Савин глумачку каријеру започео као средњошколац у родној Српској Црњи, а као двадесетогодишњак, пресељењем породице у Кикинду, закорачио у овдашње позориште и у њему играо неколико деценија, и упоредно бележио све што се дешавало на овдашњој позоришној сцени

Био је, с дипломом економисте, успешан у привреди, да би потпуну радну афирмацију стекао као челник некадашње Службе друштвеног књиговодства. Сава Савин се, ипак, међу суграђанима препознаје пре свега као – глумац. Ко га помене само вели: Моца из позоришта.

Оставио је неизбрисив траг у овдашњој култури. Био је најдиректнији актер највиших уметничких домета овдашње театарске сцене, упоредо и – неуморни хроничар свега што се на њој и око ње деценијама дешавало.

Закорачио  је у деведесет друго лето. Године га притишћу, али само  физички. Глава бистра, мисли сређене. Памћење беспрекорно. Говори разложно, без патетичног присећања прошлих времена. Наш Моца је био и остао постојана личност. Породична кућа у центру града, признаје, превише му  пространа, јер се у њу слабо свраћа.

– Ништа ме не боли – каже. – Само попуштају очи, уши, ноге. Тешко се крећем. Пре три године преминула ми супруга Стојанка, моја Беба, мој животни ослонац. Остао сам да се мучим. О мени брине наша кума Злата. Добра душа. Захвалан сам јој….

Савин животопис је садржајан и занимљив. Могла би дебела књига да се срочи, филм да се сними, сценарио за позоришну представу да се направи.

Фасцинантна је та његова фанатична приврженост даскама које живот значе оплемењена аматерским заносом. И све без динара надокнаде. У Моциној уметничкој каријери податак за дивљење. Имао је 47 улога, најчешће главних, а пред публику је излазио чак 804 пута.

Наш саговорник је, иначе, заволео глуму још као јуноша у родној Српској Црњи. Док је похађао Економску школу у Зрењанину одиграо је три представе, у којима је имао главне роле. Памти те тренутке заноса и среће, као да су од јуче:

-Радо се сетим тих првих корака позоришног живота. Првенац ми је била представа „Од како је Бања Лука постала“ Расима Филиповића. Друге две „Др“ и „Покојник“ Нушића. Као и свако младо биће заљубљено у позориште, имао сам узора. Био је то Сава Лазаров,  мој разредни старешина из средње школе, доајен зрењанинског глумишта. Фантастичан глумац, али и човек који плени добротом, узвишеним ставом и добронамерном сугестијом. Сви смо маштали да једног дана будемо као он. Таквог ментора после нисам срео…

У Кикинду се јунак наше приче, с оцем Митом и мајком Милевом,  доселио када му је било нешто више од 20 година. Разлог пресељења је очев посао у вези са изградњом силоса. Пре тога уписао је студије на Економском факултету у Београду, па их убрзо напустио – због предвојничке обуке, предмета који се сваког понедељка на првим часовима обавезно слушао, а њему било мрско да рано устаје и слуша њему досадну материју. Отишао је у војску, коју је служио у Задру. С чином резервног официра вратио се кући. Потом је ванредно завршио започете студије. Као дипломирани економиста  1958. године запослио се у овдашњем ПИК-у, обављајући углавном руководеће послове у администрацији. Међу кланичарима је провео 13 година, а 1968. године, када је предузеће почело да пропада, па руковођење преузела принудна управа, потражио је ново радно место.

– Одмах сам прешао у  локалну филијалу некадашње Службе друштвеног књиговодства – присећа се Сава сопствене најважније радне етапе, у којој је, након шефовања у неколико ресора, од 1978. до 1995. године био на најважнијој позицији. – Када сам постао директор престао сам да глумим, али се нашег театра нисам одрекао. Наставио сам, с једнаким жаром и упорношћу, да водим 1958. године започету  евиденцију позоришне куће, из  које су после изникле три моје књиге о њеном историјату.

ДРАГОЦЕНИ ПОДАЦИ

– Вођење позоришне евиденције је, збиља, мукотрпан посао.  Имао сам персоналне картоне не само глумаца и редитеља, него и комплетног  пропратног особља. Бележио сам ко је, шта и када играо, писао шта се дешавало током сезоне и ван ње, на које се фестивале путовало, ко је каву награду остварио. Кад се све сабере, вредело је тог мог големог труда – поручује Сава Савин.

ВАЖНА УЛОГА

Поменимо Савине глумачке почетке у Кикинди. Чим се Сава доселио у Кикинду похитао је у позориште. Убрзо му је додељена главна мушка улога у „Хасанагиници“.  Ваљда, претпоставља,  због продорног гласа и беспрекорне дикције. Присећа се осталих у представи. Душанка Влајић играла је Хасанагиницу, султанија је била Љубица Степанов, а ту су још били Јелисавета Шуковић, Станимир Драговић и Жарко Будовалчев.

ПРЕДНОСТ АМАТЕРИЗМУ

– Наше позориште је, након 48 година аматерског деловања, попримило статус професионалне куће. Играо сам, наравно, и даље, без хонорара и било какве новчане надокнаде. Када бих морао да се определим за једну од две статусне варијанте, предност бих дао аматеризму, безрезервно. Зна се и зашто. Позориште је у време аматеризма свакодневно врвело од људи. Сем глумaца, редитеља и осталог позоришног особља, у наше просторије свраћали су љубитељи театра и културе, просветари, школска омладина, чак и радничка класа. Већ на почетку професионализма све то позитивно и лепо је за кратко време утихнуло. Дође публика, одгледа представу и тихо, не застајући, нестане. Закључујем да аматери живе да би играли, а професионалци играју да би живели – јасан је Сава Савин.

М. Иветић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Koncert-Jefimija-(8)

Завршни концерт и приредбу одржало је вечерас Удружење „Јефимија“ из Руског Села. У Основној школи „Глигорије Попов“ наступили су плесачи и фолклорни ансамбли и секције.

– Наш други завршни концерт је донаторског карактера – додељујемо поклоне првацима. Учествују фолклорна секција и студио плеса и КУД „Петар Кочић“ из Нових Козараца – рекла је председница Удружења, Снежана Аћамовић.

Хуманитарни концерти „За ђака првака“ редовна су активност „Јефимије“. Ово младо удружење, уз то, већ постиже значајне успехе на међународним такмичењима.

Ради подизања нивоа културе у свом месту, наводе у Удружењу, организују још низ догађаја: „Рускоселски фестивал плеса – за ђака првака“ поводом Светског дана плеса, Великогоспојински концерт поводом сеоске славе, и Новогодишњи фестивал плеса.

С. В. О.

Jefimija-(2)

Чланови Студија плеса Удружења „Јефимија“ из Руског Села остварили су сјајне резултате на недавно одржаном Светском првенству у плесу у Суботици. Прво место освојила је кореографија „Калифорнија“ у категорији узраста од 7 до 9 година, док је друго место припало најмлађима, узраста од 3 до 6 година, за кореографију „Весели шешири“.

Изузетан успех постигли су и чланови новоформиране фолклорне секције. На фестивалу у Суботици су за кореографију награђени ваучером за учешће на фестивалу у Прагу.

Од оснивања до данас, ово младо удружење бележи низ значајних успеха – на девет међународних такмичења чланице су освојиле чак 22 прва места, девет других, три треће и једно четврто место, као и пет специјалних награда. Недавно су награђене и ваучером у вредности од 300 евра за учешће на плесном кампу у Темишвару, који ће бити одржан у августу.

– Удружење је основано ради унапређења културног живота у селу. Поносни смо на наше сјајне плесаче – каже председница, Снежана Аћамовић.

Као круну плесне сезоне, Удружење организује завршни концерт под називом „За ђака првака“, који ће бити одржан сутра (понедељак, 16. јун), од 18 сати, у сали Основне школе „Глигорије Попов“ у Руском Селу. Осим чланова Студија плеса „Јефимија“, наступиће и деца из вртића „Бубамара“ и чланови Културно-уметничког друштва „Петар Кочић“ из Нових Козараца. Улазница кошта 350 динара, а након програма биће уручени пригодни поклони будућим првацима.

Удружење „Јефимија“ познато је и по другим догађајима: „Рускоселском фестивал плеса – за ђака првака“ (који се уједно организује и поводом Светског дана плеса, 29. априла), Великогоспојинском концерту поводом сеоске славе, као и Новогодишњем фестивалу плеса. Средства прикупљена од продаје улазница усмерена су ка локалној заједници – између осталог, купљена је и ограда за физичко одвајање вртића од простора Месне заједнице.

У овом удружењу у току је и упис нових чланова свих узраста у фолклорну секцију.

С. В. О.

Muzicka-nagrade

Ученици Основне музичке школе „Слободан Малбашки“ постигли су изванредан успех на 15. Међународном фестивалу „Музичко пролеће“, одржаном протеклог викенда у Смедереву. На овом престижном такмичењу, које окупља младе музичке таленте из Србије и региона, кикиндски представници освојили су прве награде и максималан број бодова.

Са одсека за саксофон, ученице Јована Вујанић и Сташа Радак, у класи професорке Николине Сувајџић, одушевиле су жири и публику. Уз клавирску пратњу Аполоние Косо, награђене су са максималних 100 поена, чиме су потврдиле и свој изузетан таленат и предан рад.

Сјајне резултате постигле су и ученице одсека за соло певање. Мина Љепоја и Лана Новаковић, из класе професорке Ање Попадић, уз пратњу корепетиторке Олге Мандић, освојиле су прве награде.

Посебно се истакла Лана Новаковић, која је, поред прве награде понела и титулу победнице своје категорије, што представља велико признање и за њу и за рад целог одсека.

Поред ове четири сјајне девојчице, признање је својој школи донела и Андреа Беренг са класе за гитару. Она је, на овогодишњем, 19.  „Vojvodina Guitar Fest“-у у Новом Саду, у организацији Асоцијације гитариста Војводине, освојила престижно друго место.

– Имала сам прилику да представљам своју школу и свој град, што је за мене велика част и успех који сам постигла уз помоћ мог професора Борислава Зорића и целокупног особља. Искуство је било сјајно – велика сцена, озбиљна конкуренција и одлична организација! Много сам научила слушајући друге такмичаре, као и на семинару професора Петра Поповића, што сматрам суштинским делом сваког учешћа на овако јаким такмичењима – каже Андреа и додаје да је њен музички сан – наставак образовања, концерти и стални напредак.

Најновији успеси полазника Основне музичке школе још једном сведоче о високом нивоу музичког образовања у Кикинди и о изузетној посвећености ученика и њихових наставника који континуирано нижу успехе на домаћим и међународним такмичењима.

С. В. О.

kc

У кикиндском Културном центру, у петак 13. јуна суграђанка Снежана Томин обележиће две деценије свог књижевног стваралаштва.

Поред песникиње, у програму ће учествовати учесници овогодишње смотре рецитатора “Песниче народа мог”, Михајло Пиљак као и три сестре Давидовић- Сања, Мила и Лена, и чланица певачке групе КУД “Мокрин” Наташа Ненадић.

О дугогодишњој сарадњи и Снежанином раду говориће Тања Ножица и Миодраг Бркин. Програм ће почети у 18 сати.

foto-Nemanja-Potkonjak-(1)

Већ више од три деценије новинар Александар Саша Филиповић препознатљиво је ТВ лице. Најпре нас је поздрављао са некад веома популарног НС плуса, потом и са неких од београдских телевизија, али је и даље највише везан за свој родни Нови Сад и Радио-телевизију Војводине. Нарочито су слушани његови радијски формати „Суботом са Сашом” и „Чувар ноћи”. Поред тога што га гледаоци препознају као типичног Војвођанина, Саша је и синоним за позитивну енергију и музичку носталгију. Као одличан познавалац регионалне музичке сцене, често је позиван да буде члан жирија на многим овдашњим престижним фестивалима.

Радо је виђен и релативно чест гост и у нашем граду, а своје повезнице с људима и догађајима из нашег краја, поделио је са читаоцима „Комуне“.

Познато је да у Кикинди имате доста пријатеља, колико често сте у нашем граду?

– У Кикинди сам био први пут захваљујући мом најбољем пријатељу, психологу и песнику Ненаду Адамову. Захваљујући његовом позиву сам видео ваш прелепи град, нисам пола века пре тога био, а упознао сам готово цео Медитеран – Турску, Грчку, јадранску ривијеру, цео простор бивше Југославије… Постоји једна анегдота везана за Кикинду. Таксисти су вам јако љубазни. али су ме сви мешали са неким од познатих личности. За неке сам био Александар Тимофејев, за неке Вања Булић, а за неке Миодраг Попов… Елем, већина је знала ко сам кад сам пружио прстић и рекао чаробну реч „Таблоид”. Имам доста познаника из Кикинде и пратилаца, мислим да ме Сосе и Лале баш воле…

Шта вам је прва асоцијација на Кикинду?

– Једном је то Весна Чипчић рекла за Кикинду да је то асоцијација за Војводину, мир, тишина, недељни ручак и на улици кошава носи кесе… То је тај мир који мислим да је Нови Сад изгубио…

Многи вас доживљавају као типичног Војвођанина, а ви волите и Далмацију. Колико су те две регије блиске?

– Ја мислим да сам панонски морнар, крадем стихове мог великог суграђанина Ђорђа Балашевића. Понашам се као типични Лала иако сам Бачванин. Дерњам се јер су ми родитељи пореклом из Тршића и Драгачева, а моја душа је душа јадранска. Као да сам био Далматинац у неком од претходних живота. Па наше море је пресушило па ја тражим своје море. Мада мислим да сам у неком од претходних живота био Далматинац. Видите како сам ја компликован микс као добар бачки ручак – има и супе и меса и соса и свега… Такав сам и ја, близанац, подзнак ован, Месец у лаву.

Фото: Приватна архива

Поменути Балашевић је у „Рингишпилу” певао „Све ми је равно ко (наш) северни Банат“. Да ли сте ви Новосађани стално равнодушни, као у тој песми, или некад проради темперамент?

– Ми рођени Новосађани смо као Индијанци, све нас је мање јер је велика миграција у граду. Типични Новосађани су стидљиви, уображени, са дистанцом, стара школа Аустроугарске. Признајем васпитање ми је такво, али по темпераменту сам јужњачке крви, што је понекад контрадикторно…

Јесте ли југоносталгични и сећате ли се неких кикиндских брендова из времена Југославије?

– Сећам се старих брендова Кикинде и сада видим колико је код вас још увек била квалитетна градња станова. Некад је све почињало из Кекенде…. И дивни лековити људи су овде долазили из Новог Сада.. Људи из Кикинде су прави Војвођани, људи посебног кова. Када причате о тим временима, причате о лексикону носталгије јер ја мислим да су била боља времена када смо слушали плоче, имали фиксни телефон и имали брендове које је знала цела бивша земља. Мени се ова нова времена не свиђају и стално плачем за старим. Промашио сам и век и годину…. „Зауставите земљу силазим”, лепо рече Милован Илић Минимакс у једном свом афоризму, а и група „Прљаво казалиште” на једном свом албуму.

Хоћемо ли ми новинари опстати и преживети мешање вештачке интелигенције у наш посао?

– Баш сам радио емисију на Радио Новом Саду где имам два успешна формата „Чувар ноћи” и „Суботом са Сашом”. Вештачка интелигенција ће моћи све – да напише новински текст, да одглуми водитеља, да отпева песму… Управо вештачка интелигенција ми је спевала песму и све је супер… Али заборавља се да људе чини душа. И то наша душа панонска  Е, то вештачка интелигенција  нема.. Већ су нас упропастиле мреже, мобилни телефони, вештачка интелигенција, певања на ауто тјун, глупи текстови у фолк и поп музици. Мислим да је спас проналажење своје мирне луке у временима лудила и враћању старим, добрим, временима, тамо је све остављено шта треба човечанству. Нова времена доносе само суперћелијске олује, чудне вирусе и безличност вештачке интелигенције…

Познато је да је Лепа Брена почела каријеру у Кикинди, а овај град је имао и Лепу Лану, ви сте много пута с њима разговарали.

-Посебна прича је везана за Лепу Брену. Њу сам чекао пуних 18 година, да добијем интервју. А знам да су њени почеци везани за Кикинду и феноменалне наступе које је имала по хотелима. Много сам туговао и што нисам био на градском тргу у Кикинди кад је Неда Украден отерала кишу, али сам гледао тај концерт преко интернета и ронио сузе сто нисам био са вама у Кикинди. Зора је сванула, суза је из ока канула… И на крају Гордана Адамов је била код мене у „Таблоиду” да исприча причу да је „Ванземаљац” прави мушкарац и да ли је то неки Босанац. Било је то једно од фантастичних гостовања, пошто је Гордана Адамов издавала прелепе ЛП плоче за Југотон, када је била верзија Мерлинке пре Тајчи у домаћем шоу бизнису и Захар јој је правио супер песме.. Још и данас радо слушам те плоче. А за „Таблоид” се и ваш суграђанин Ненад Адамов јављао специјално из „Тере” и то је било једно од наших најгледанијих јављања.

Н. Савић

Фото насловна: Немања Поткоњак

 

 

kud-basaid

КУД „Башаид“ у недељу, 8. јуна, организује концерт дечијих и извођачких ансамбала. У Дому културе почетак је заказан за 20.30 сати.

Поред домаћина учествују и КУД „Милан Ајваз“ из Српског Крстура и КУД „Јован Аћимац“ из Кумана. Улазак се наплаћује 200 динара.

Већ наредне недеље, 15. јуна, на популарном излетишту Дударница биће организовано такмичење у кувању свињског гулаша „Котлић 2025“. Скуп такмичара је у 9, а надметати почиње у 10 сати. Екипе добијају 2,5 килограма меса за припрему гулаша.

Док се крчка традиционално јело најављена су и такмичења у испијању пива, надвлачењу конопца, брзом круњењу клипа кукуруза и скакање у џаковима.

A.Ђ.

azaric-monografija

Ових дана је у издању Културног центра Кикинда из штампе изашла дуго очекивана монографија посвећена стваралаштву Браце Азарића. Приређивач овог капиталног дела је Марко Љубичић и у питању је друго, знатно допуњено издање претходне монографије о овом новокоразачком сликару, која је пре петнаестак година изашла под окриљем Библиотеке „Јован Поповић“.

На преко стотину страна, на квалитетном папиру, уџбеничког формата, ову књигу „Из сна и сећања“ је, како и стоји у поднаслову, Брацо посветио супрузи Илони. Осим аутобиографских записа, у овој публикацији се налазе и запажања о Азарићевом сликарству и неких од најеминентнијих кикиндских, па и регионалних уметника, између осталих: Милутина Дедића, Драгана Јовановића Данилова, Миленка Михаљчића, Јована Вељиног Мокринског, Саше Радојчића, Зорана М. Мандића, Драгана Батинића, Радована Влаховића, Спасоја Граховца, Радивоја Шајтинца…

Најтеже је бити признат у својој средини и мени је баш посебно драго што је Културни центар Кикинда препознао моју уметност као вредну једног оваквог догађаја, каже овај уметник.

Свечана промоција монографије заказана је за петак 20. јуна. Програм ће пратити пригодна изложба Азарићевих слика, а уз то биће постављен и видео бим, који ће све време трајања програма приказивати богато Брацино ликовно стваралаштво. Програм почиње у 19 сати у великој Сали Културног центра Кикинда.

Н.С.

Norvesko-knjizevno-vece-(1)

Ретку и изузетну прилику да се друже са једном од најзначајнијих норвешких списатељица за децу, Ренауг Клеивом, имали су данас млади читаоци у Народној библиотеци „Јован Поповић“. Ауторка је у Кикинди као чланица делегације српско-норвешког пријатељства, која борави у нашој земљи, а сусрет са децом био је посебан повод да им представи своје књиге и разговара о јунацима који у њима живе.

Клеива је говорила о свом награђеном делу „Лизалица из Уагадугуа“, које је понело признање на такмичењу нордијских књига за децу.

– То је прича о девојчици која остаје са оцем док јој мајка одлази у Африку на хуманитарни рад – испричала је Клеива. – Волим да пишем за децу и о деци, јер деца мењају понашање када им нешто недостаје. Инспирација је свуда око нас – гледам ваша лица и већ знам да ће неко од вас завршити у некој од мојих наредних књига. Видим осмехе, погледе, неко се врпољи – све ми то остаје у сећању.

Књижевни сусрет оставио је снажан утисак на ученике Основне школе „Ђура Јакшић“, који су дошли у пратњи наставницa српског језика и књижевности, Марије Војиновић и Иване Игњатов.

– Списатељица је сјајно погодила понашање девојчица наших година. Мислим да нема велике разлике између деце у Норвешкој и овде – казала је ученица седмог разреда Јована Живојинов.

Сличног је мишљења и Милана Чолак, ученица шестог разреда:

– Било ми је веома занимљиво да чујем нешто о новим књигама. Сигурно ћу прочитати оне које су нам данас представљене. Волим да читам јер тако обогаћујем свој речник. Сва деца су иста на свој начин.

Гошћа из Норвешке била је одушевљена пажњом и интересовањем ученика.

– Мислим да су ово изузетно добра деца. Слушају пажљиво, упијају сваку реч и веома брзо улазе у причу – рекла је Клеива, која је једну од својих књига поклонила Библиотеци, односно младим читаоцима.

Ренауг Клеива је ауторка која успешно спаја поезију, прозу и драму. Поред књига за децу, пише и романе и кратке приче, а као драматург се истиче својом склоношћу ка експериментисању. Добитница је и престижне Награде норвешких књижевних критичара. Са њом је као преводилац и гост био и Драган Марковић, генерални секретар Друштва пријатељства Србије и Норвешке. Он је ђацима говорио о историји пријатељства два народа и значајним делима написаним на ту тему.

Ауторка је потписивала књиге младим читаоцима и поклонила Библиотеци своје дело „Сети се да помазиш мачку“. Њена књига „ Лизалица из Уагадугуа“, једно од најчитанијих издања у кикиндској библиотеци, ретко се нађе на полицама – што сведочи о њеној популарности међу младима.

С. В. О.