Већ више од три деценије новинар Александар Саша Филиповић препознатљиво је ТВ лице. Најпре нас је поздрављао са некад веома популарног НС плуса, потом и са неких од београдских телевизија, али је и даље највише везан за свој родни Нови Сад и Радио-телевизију Војводине. Нарочито су слушани његови радијски формати „Суботом са Сашом” и „Чувар ноћи”. Поред тога што га гледаоци препознају као типичног Војвођанина, Саша је и синоним за позитивну енергију и музичку носталгију. Као одличан познавалац регионалне музичке сцене, често је позиван да буде члан жирија на многим овдашњим престижним фестивалима.

Радо је виђен и релативно чест гост и у нашем граду, а своје повезнице с људима и догађајима из нашег краја, поделио је са читаоцима „Комуне“.

Познато је да у Кикинди имате доста пријатеља, колико често сте у нашем граду?

– У Кикинди сам био први пут захваљујући мом најбољем пријатељу, психологу и песнику Ненаду Адамову. Захваљујући његовом позиву сам видео ваш прелепи град, нисам пола века пре тога био, а упознао сам готово цео Медитеран – Турску, Грчку, јадранску ривијеру, цео простор бивше Југославије… Постоји једна анегдота везана за Кикинду. Таксисти су вам јако љубазни. али су ме сви мешали са неким од познатих личности. За неке сам био Александар Тимофејев, за неке Вања Булић, а за неке Миодраг Попов… Елем, већина је знала ко сам кад сам пружио прстић и рекао чаробну реч „Таблоид”. Имам доста познаника из Кикинде и пратилаца, мислим да ме Сосе и Лале баш воле…

Шта вам је прва асоцијација на Кикинду?

– Једном је то Весна Чипчић рекла за Кикинду да је то асоцијација за Војводину, мир, тишина, недељни ручак и на улици кошава носи кесе… То је тај мир који мислим да је Нови Сад изгубио…

Многи вас доживљавају као типичног Војвођанина, а ви волите и Далмацију. Колико су те две регије блиске?

– Ја мислим да сам панонски морнар, крадем стихове мог великог суграђанина Ђорђа Балашевића. Понашам се као типични Лала иако сам Бачванин. Дерњам се јер су ми родитељи пореклом из Тршића и Драгачева, а моја душа је душа јадранска. Као да сам био Далматинац у неком од претходних живота. Па наше море је пресушило па ја тражим своје море. Мада мислим да сам у неком од претходних живота био Далматинац. Видите како сам ја компликован микс као добар бачки ручак – има и супе и меса и соса и свега… Такав сам и ја, близанац, подзнак ован, Месец у лаву.

Поменути Балашевић је у „Рингишпилу“ певао „Све ми је равно ко (наш) северни Банат“. Да ли сте ви Новосађани стално равнодушни, као у тој песми, или некад проради темперамент?

– Ми рођени Новосађани смо као Индијанци, све нас је мање јер је велика миграција у граду. Типични Новосађани су стидљиви, уображени, са дистанцом, стара школа Аустроугарске. Признајем васпитање ми је такво, али по темпераменту сам јужњачке крви, што је понекад контрадикторно…

Јесте ли југоносталгични и сећате ли се неких кикиндских брендова из времена Југославије?

– Сећам се старих брендова Кикинде и сада видим колико је код вас још увек била квалитетна градња станова. Некад је све почињало из Кекенде…. И дивни лековити људи су овде долазили из Новог Сада.. Људи из Кикинде су прави Војвођани, људи посебног кова. Када причате о тим временима, причате о лексикону носталгије јер ја мислим да су била боља времена када смо слушали плоче, имали фиксни телефон и имали брендове које је знала цела бивша земља. Мени се ова нова времена не свиђају и стално плачем за старим. Промашио сам и век и годину…. „Зауставите земљу силазим”, лепо рече Милован Илић Минимакс у једном свом афоризму, а и група „Прљаво казалиште“ на једном свом албуму.

Хоћемо ли ми новинари опстати и преживети мешање вештачке интелигенције у наш посао?

– Баш сам радио емисију на Радио Новом Саду где имам два успешна формата „Чувар ноћи“ и „Суботом са Сашом“. Вештачка интелигенција ће моћи све – да напише новински текст, да одглуми водитеља, да отпева песму… Управо вештачка интелигенција ми је спевала песму и све је супер… Али заборавља се да људе чини душа. И то наша душа панонска  Е, то вештачка интелигенција  нема.. Већ су нас упропастиле мреже, мобилни телефони, вештачка интелигенција, певања на ауто тјун, глупи текстови у фолк и поп музици. Мислим да је спас проналажење своје мирне луке у временима лудила и враћању старим, добрим, временима, тамо је све остављено шта треба човечанству. Нова времена доносе само суперћелијске олује, чудне вирусе и безличност вештачке интелигенције…

Познато је да је Лепа Брена почела каријеру у Кикинди, а овај град је имао и Лепу Лану, ви сте много пута с њима разговарали.

-Посебна прича је везана за Лепу Брену. Њу сам чекао пуних 18 година, да добијем интервју. А знам да су њени почеци везани за Кикинду и феноменалне наступе које је имала по хотелима. Много сам туговао и што нисам био на градском тргу у Кикинди кад је Неда Украден отерала кишу, али сам гледао тај концерт преко интернета и ронио сузе сто нисам био са вама у Кикинди. Зора је сванула, суза је из ока канула… И на крају Гордана Адамов је била код мене у „Таблоиду” да исприча причу да је „Ванземаљац“ прави мушкарац и да ли је то неки Босанац. Било је то једно од фантастичних гостовања, пошто је Гордана Адамов издавала прелепе ЛП плоче за Југотон, када је била верзија Мерлинке пре Тајчи у домаћем шоу бизнису и Захар јој је правио супер песме.. Још и данас радо слушам те плоче. А за „Таблоид” се и ваш суграђанин Ненад Адамов јављао специјално из „Тере” и то је било једно од наших најгледанијих јављања.

Н. Савић

Фото насловна: Немања Поткоњак