Već više od tri decenije novinar Aleksandar Saša Filipović prepoznatljivo je TV lice. Najpre nas je pozdravljao sa nekad veoma popularnog NS plusa, potom i sa nekih od beogradskih televizija, ali je i dalje najviše vezan za svoj rodni Novi Sad i Radio-televiziju Vojvodine. Naročito su slušani njegovi radijski formati „Subotom sa Sašom” i „Čuvar noći”. Pored toga što ga gledaoci prepoznaju kao tipičnog Vojvođanina, Saša je i sinonim za pozitivnu energiju i muzičku nostalgiju. Kao odličan poznavalac regionalne muzičke scene, često je pozivan da bude član žirija na mnogim ovdašnjim prestižnim festivalima.

Rado je viđen i relativno čest gost i u našem gradu, a svoje poveznice s ljudima i događajima iz našeg kraja, podelio je sa čitaocima „Komune“.

Poznato je da u Kikindi imate dosta prijatelja, koliko često ste u našem gradu?

– U Kikindi sam bio prvi put zahvaljujući mom najboljem prijatelju, psihologu i pesniku Nenadu Adamovu. Zahvaljujući njegovom pozivu sam video vaš prelepi grad, nisam pola veka pre toga bio, a upoznao sam gotovo ceo Mediteran – Tursku, Grčku, jadransku rivijeru, ceo prostor bivše Jugoslavije… Postoji jedna anegdota vezana za Kikindu. Taksisti su vam jako ljubazni. ali su me svi mešali sa nekim od poznatih ličnosti. Za neke sam bio Aleksandar Timofejev, za neke Vanja Bulić, a za neke Miodrag Popov… Elem, većina je znala ko sam kad sam pružio prstić i rekao čarobnu reč „Tabloid”. Imam dosta poznanika iz Kikinde i pratilaca, mislim da me Sose i Lale baš vole…

Šta vam je prva asocijacija na Kikindu?

– Jednom je to Vesna Čipčić rekla za Kikindu da je to asocijacija za Vojvodinu, mir, tišina, nedeljni ručak i na ulici košava nosi kese… To je taj mir koji mislim da je Novi Sad izgubio…

Mnogi vas doživljavaju kao tipičnog Vojvođanina, a vi volite i Dalmaciju. Koliko su te dve regije bliske?

– Ja mislim da sam panonski mornar, kradem stihove mog velikog sugrađanina Đorđa Balaševića. Ponašam se kao tipični Lala iako sam Bačvanin. Dernjam se jer su mi roditelji poreklom iz Tršića i Dragačeva, a moja duša je duša jadranska. Kao da sam bio Dalmatinac u nekom od prethodnih života. Pa naše more je presušilo pa ja tražim svoje more. Mada mislim da sam u nekom od prethodnih života bio Dalmatinac. Vidite kako sam ja komplikovan miks kao dobar bački ručak – ima i supe i mesa i sosa i svega… Takav sam i ja, blizanac, podznak ovan, Mesec u lavu.

Pomenuti Balašević je u „Ringišpilu” pevao „Sve mi je ravno ko (naš) severni Banat“. Da li ste vi Novosađani stalno ravnodušni, kao u toj pesmi, ili nekad proradi temperament?

– Mi rođeni Novosađani smo kao Indijanci, sve nas je manje jer je velika migracija u gradu. Tipični Novosađani su stidljivi, uobraženi, sa distancom, stara škola Austrougarske. Priznajem vaspitanje mi je takvo, ali po temperamentu sam južnjačke krvi, što je ponekad kontradiktorno…

Jeste li jugonostalgični i sećate li se nekih kikindskih brendova iz vremena Jugoslavije?

– Sećam se starih brendova Kikinde i sada vidim koliko je kod vas još uvek bila kvalitetna gradnja stanova. Nekad je sve počinjalo iz Kekende…. I divni lekoviti ljudi su ovde dolazili iz Novog Sada.. Ljudi iz Kikinde su pravi Vojvođani, ljudi posebnog kova. Kada pričate o tim vremenima, pričate o leksikonu nostalgije jer ja mislim da su bila bolja vremena kada smo slušali ploče, imali fiksni telefon i imali brendove koje je znala cela bivša zemlja. Meni se ova nova vremena ne sviđaju i stalno plačem za starim. Promašio sam i vek i godinu…. „Zaustavite zemlju silazim”, lepo reče Milovan Ilić Minimaks u jednom svom aforizmu, a i grupa „Prljavo kazalište” na jednom svom albumu.

Hoćemo li mi novinari opstati i preživeti mešanje veštačke inteligencije u naš posao?

– Baš sam radio emisiju na Radio Novom Sadu gde imam dva uspešna formata „Čuvar noći” i „Subotom sa Sašom”. Veštačka inteligencija će moći sve – da napiše novinski tekst, da odglumi voditelja, da otpeva pesmu… Upravo veštačka inteligencija mi je spevala pesmu i sve je super… Ali zaboravlja se da ljude čini duša. I to naša duša panonska  E, to veštačka inteligencija  nema.. Već su nas upropastile mreže, mobilni telefoni, veštačka inteligencija, pevanja na auto tjun, glupi tekstovi u folk i pop muzici. Mislim da je spas pronalaženje svoje mirne luke u vremenima ludila i vraćanju starim, dobrim, vremenima, tamo je sve ostavljeno šta treba čovečanstvu. Nova vremena donose samo superćelijske oluje, čudne viruse i bezličnost veštačke inteligencije…

Poznato je da je Lepa Brena počela karijeru u Kikindi, a ovaj grad je imao i Lepu Lanu, vi ste mnogo puta s njima razgovarali.

-Posebna priča je vezana za Lepu Brenu. Nju sam čekao punih 18 godina, da dobijem intervju. A znam da su njeni počeci vezani za Kikindu i fenomenalne nastupe koje je imala po hotelima. Mnogo sam tugovao i što nisam bio na gradskom trgu u Kikindi kad je Neda Ukraden oterala kišu, ali sam gledao taj koncert preko interneta i ronio suze sto nisam bio sa vama u Kikindi. Zora je svanula, suza je iz oka kanula… I na kraju Gordana Adamov je bila kod mene u „Tabloidu” da ispriča priču da je „Vanzemaljac” pravi muškarac i da li je to neki Bosanac. Bilo je to jedno od fantastičnih gostovanja, pošto je Gordana Adamov izdavala prelepe LP ploče za Jugoton, kada je bila verzija Merlinke pre Tajči u domaćem šou biznisu i Zahar joj je pravio super pesme.. Još i danas rado slušam te ploče. A za „Tabloid” se i vaš sugrađanin Nenad Adamov javljao specijalno iz „Tere” i to je bilo jedno od naših najgledanijih javljanja.

N. Savić

Foto naslovna: Nemanja Potkonjak