најчитанији портал Севернобанатског округа
У кикиндском Културном центру, у петак 13. јуна суграђанка Снежана Томин обележиће две деценије свог књижевног стваралаштва.
Поред песникиње, у програму ће учествовати учесници овогодишње смотре рецитатора “Песниче народа мог”, Михајло Пиљак као и три сестре Давидовић- Сања, Мила и Лена, и чланица певачке групе КУД “Мокрин” Наташа Ненадић.
О дугогодишњој сарадњи и Снежанином раду говориће Тања Ножица и Миодраг Бркин. Програм ће почети у 18 сати.
Већ више од три деценије новинар Александар Саша Филиповић препознатљиво је ТВ лице. Најпре нас је поздрављао са некад веома популарног НС плуса, потом и са неких од београдских телевизија, али је и даље највише везан за свој родни Нови Сад и Радио-телевизију Војводине. Нарочито су слушани његови радијски формати „Суботом са Сашом” и „Чувар ноћи”. Поред тога што га гледаоци препознају као типичног Војвођанина, Саша је и синоним за позитивну енергију и музичку носталгију. Као одличан познавалац регионалне музичке сцене, често је позиван да буде члан жирија на многим овдашњим престижним фестивалима.
Радо је виђен и релативно чест гост и у нашем граду, а своје повезнице с људима и догађајима из нашег краја, поделио је са читаоцима „Комуне“.
Познато је да у Кикинди имате доста пријатеља, колико често сте у нашем граду?
– У Кикинди сам био први пут захваљујући мом најбољем пријатељу, психологу и песнику Ненаду Адамову. Захваљујући његовом позиву сам видео ваш прелепи град, нисам пола века пре тога био, а упознао сам готово цео Медитеран – Турску, Грчку, јадранску ривијеру, цео простор бивше Југославије… Постоји једна анегдота везана за Кикинду. Таксисти су вам јако љубазни. али су ме сви мешали са неким од познатих личности. За неке сам био Александар Тимофејев, за неке Вања Булић, а за неке Миодраг Попов… Елем, већина је знала ко сам кад сам пружио прстић и рекао чаробну реч „Таблоид”. Имам доста познаника из Кикинде и пратилаца, мислим да ме Сосе и Лале баш воле…
Шта вам је прва асоцијација на Кикинду?
– Једном је то Весна Чипчић рекла за Кикинду да је то асоцијација за Војводину, мир, тишина, недељни ручак и на улици кошава носи кесе… То је тај мир који мислим да је Нови Сад изгубио…
Многи вас доживљавају као типичног Војвођанина, а ви волите и Далмацију. Колико су те две регије блиске?
– Ја мислим да сам панонски морнар, крадем стихове мог великог суграђанина Ђорђа Балашевића. Понашам се као типични Лала иако сам Бачванин. Дерњам се јер су ми родитељи пореклом из Тршића и Драгачева, а моја душа је душа јадранска. Као да сам био Далматинац у неком од претходних живота. Па наше море је пресушило па ја тражим своје море. Мада мислим да сам у неком од претходних живота био Далматинац. Видите како сам ја компликован микс као добар бачки ручак – има и супе и меса и соса и свега… Такав сам и ја, близанац, подзнак ован, Месец у лаву.
Поменути Балашевић је у „Рингишпилу” певао „Све ми је равно ко (наш) северни Банат“. Да ли сте ви Новосађани стално равнодушни, као у тој песми, или некад проради темперамент?
– Ми рођени Новосађани смо као Индијанци, све нас је мање јер је велика миграција у граду. Типични Новосађани су стидљиви, уображени, са дистанцом, стара школа Аустроугарске. Признајем васпитање ми је такво, али по темпераменту сам јужњачке крви, што је понекад контрадикторно…
Јесте ли југоносталгични и сећате ли се неких кикиндских брендова из времена Југославије?
– Сећам се старих брендова Кикинде и сада видим колико је код вас још увек била квалитетна градња станова. Некад је све почињало из Кекенде…. И дивни лековити људи су овде долазили из Новог Сада.. Људи из Кикинде су прави Војвођани, људи посебног кова. Када причате о тим временима, причате о лексикону носталгије јер ја мислим да су била боља времена када смо слушали плоче, имали фиксни телефон и имали брендове које је знала цела бивша земља. Мени се ова нова времена не свиђају и стално плачем за старим. Промашио сам и век и годину…. „Зауставите земљу силазим”, лепо рече Милован Илић Минимакс у једном свом афоризму, а и група „Прљаво казалиште” на једном свом албуму.
Хоћемо ли ми новинари опстати и преживети мешање вештачке интелигенције у наш посао?
– Баш сам радио емисију на Радио Новом Саду где имам два успешна формата „Чувар ноћи” и „Суботом са Сашом”. Вештачка интелигенција ће моћи све – да напише новински текст, да одглуми водитеља, да отпева песму… Управо вештачка интелигенција ми је спевала песму и све је супер… Али заборавља се да људе чини душа. И то наша душа панонска Е, то вештачка интелигенција нема.. Већ су нас упропастиле мреже, мобилни телефони, вештачка интелигенција, певања на ауто тјун, глупи текстови у фолк и поп музици. Мислим да је спас проналажење своје мирне луке у временима лудила и враћању старим, добрим, временима, тамо је све остављено шта треба човечанству. Нова времена доносе само суперћелијске олује, чудне вирусе и безличност вештачке интелигенције…
Познато је да је Лепа Брена почела каријеру у Кикинди, а овај град је имао и Лепу Лану, ви сте много пута с њима разговарали.
-Посебна прича је везана за Лепу Брену. Њу сам чекао пуних 18 година, да добијем интервју. А знам да су њени почеци везани за Кикинду и феноменалне наступе које је имала по хотелима. Много сам туговао и што нисам био на градском тргу у Кикинди кад је Неда Украден отерала кишу, али сам гледао тај концерт преко интернета и ронио сузе сто нисам био са вама у Кикинди. Зора је сванула, суза је из ока канула… И на крају Гордана Адамов је била код мене у „Таблоиду” да исприча причу да је „Ванземаљац” прави мушкарац и да ли је то неки Босанац. Било је то једно од фантастичних гостовања, пошто је Гордана Адамов издавала прелепе ЛП плоче за Југотон, када је била верзија Мерлинке пре Тајчи у домаћем шоу бизнису и Захар јој је правио супер песме.. Још и данас радо слушам те плоче. А за „Таблоид” се и ваш суграђанин Ненад Адамов јављао специјално из „Тере” и то је било једно од наших најгледанијих јављања.
Н. Савић
Фото насловна: Немања Поткоњак
КУД „Башаид“ у недељу, 8. јуна, организује концерт дечијих и извођачких ансамбала. У Дому културе почетак је заказан за 20.30 сати.
Поред домаћина учествују и КУД „Милан Ајваз“ из Српског Крстура и КУД „Јован Аћимац“ из Кумана. Улазак се наплаћује 200 динара.
Већ наредне недеље, 15. јуна, на популарном излетишту Дударница биће организовано такмичење у кувању свињског гулаша „Котлић 2025“. Скуп такмичара је у 9, а надметати почиње у 10 сати. Екипе добијају 2,5 килограма меса за припрему гулаша.
Док се крчка традиционално јело најављена су и такмичења у испијању пива, надвлачењу конопца, брзом круњењу клипа кукуруза и скакање у џаковима.
A.Ђ.
Ових дана је у издању Културног центра Кикинда из штампе изашла дуго очекивана монографија посвећена стваралаштву Браце Азарића. Приређивач овог капиталног дела је Марко Љубичић и у питању је друго, знатно допуњено издање претходне монографије о овом новокоразачком сликару, која је пре петнаестак година изашла под окриљем Библиотеке „Јован Поповић“.
На преко стотину страна, на квалитетном папиру, уџбеничког формата, ову књигу „Из сна и сећања“ је, како и стоји у поднаслову, Брацо посветио супрузи Илони. Осим аутобиографских записа, у овој публикацији се налазе и запажања о Азарићевом сликарству и неких од најеминентнијих кикиндских, па и регионалних уметника, између осталих: Милутина Дедића, Драгана Јовановића Данилова, Миленка Михаљчића, Јована Вељиног Мокринског, Саше Радојчића, Зорана М. Мандића, Драгана Батинића, Радована Влаховића, Спасоја Граховца, Радивоја Шајтинца…
Најтеже је бити признат у својој средини и мени је баш посебно драго што је Културни центар Кикинда препознао моју уметност као вредну једног оваквог догађаја, каже овај уметник.
Свечана промоција монографије заказана је за петак 20. јуна. Програм ће пратити пригодна изложба Азарићевих слика, а уз то биће постављен и видео бим, који ће све време трајања програма приказивати богато Брацино ликовно стваралаштво. Програм почиње у 19 сати у великој Сали Културног центра Кикинда.
Н.С.
Ретку и изузетну прилику да се друже са једном од најзначајнијих норвешких списатељица за децу, Ренауг Клеивом, имали су данас млади читаоци у Народној библиотеци „Јован Поповић“. Ауторка је у Кикинди као чланица делегације српско-норвешког пријатељства, која борави у нашој земљи, а сусрет са децом био је посебан повод да им представи своје књиге и разговара о јунацима који у њима живе.
Клеива је говорила о свом награђеном делу „Лизалица из Уагадугуа“, које је понело признање на такмичењу нордијских књига за децу.
– То је прича о девојчици која остаје са оцем док јој мајка одлази у Африку на хуманитарни рад – испричала је Клеива. – Волим да пишем за децу и о деци, јер деца мењају понашање када им нешто недостаје. Инспирација је свуда око нас – гледам ваша лица и већ знам да ће неко од вас завршити у некој од мојих наредних књига. Видим осмехе, погледе, неко се врпољи – све ми то остаје у сећању.
Књижевни сусрет оставио је снажан утисак на ученике Основне школе „Ђура Јакшић“, који су дошли у пратњи наставницa српског језика и књижевности, Марије Војиновић и Иване Игњатов.
– Списатељица је сјајно погодила понашање девојчица наших година. Мислим да нема велике разлике између деце у Норвешкој и овде – казала је ученица седмог разреда Јована Живојинов.
Сличног је мишљења и Милана Чолак, ученица шестог разреда:
– Било ми је веома занимљиво да чујем нешто о новим књигама. Сигурно ћу прочитати оне које су нам данас представљене. Волим да читам јер тако обогаћујем свој речник. Сва деца су иста на свој начин.
Гошћа из Норвешке била је одушевљена пажњом и интересовањем ученика.
– Мислим да су ово изузетно добра деца. Слушају пажљиво, упијају сваку реч и веома брзо улазе у причу – рекла је Клеива, која је једну од својих књига поклонила Библиотеци, односно младим читаоцима.
Ренауг Клеива је ауторка која успешно спаја поезију, прозу и драму. Поред књига за децу, пише и романе и кратке приче, а као драматург се истиче својом склоношћу ка експериментисању. Добитница је и престижне Награде норвешких књижевних критичара. Са њом је као преводилац и гост био и Драган Марковић, генерални секретар Друштва пријатељства Србије и Норвешке. Он је ђацима говорио о историји пријатељства два народа и значајним делима написаним на ту тему.
Ауторка је потписивала књиге младим читаоцима и поклонила Библиотеци своје дело „Сети се да помазиш мачку“. Њена књига „ Лизалица из Уагадугуа“, једно од најчитанијих издања у кикиндској библиотеци, ретко се нађе на полицама – што сведочи о њеној популарности међу младима.
С. В. О.
Пријатељство братских градова, Кикинде и Нарвика, настало током Другог светског рата, биће обогаћено монументалном скулптуром од теракоте. „Банаћанка“ ће своје место пронаћи у парку скулптура у Норвешкој, у којем се налазе дела познатих уметница ове земље.
Скулптуру, која представља наш народ, традицију, нематеријално културно наслеђе овог дела Баната, израдили су суграђанин Јован Блат, мастер вајарства и Биљана Поповић, доктор вајарства, запослена као професор у школи.
-Иницијатива је потекла од в.д. директора Културног центра Марка Марковљева. Током боравка у Нарвику, посетио је парк скулптура и дошао на идеју да би се и скулптура девојке у банатској ношњи одлично уклопила – сазнајемо од Блата.
Биљана Поповић била је учесница Интернационалног симпозијума у теракоти „Тера“ 2014. године и радо је прихватила да помогне у изради „Банаћанке“.
-Њена специјалност је израда етно мотива, односно девојака у ношњама, тако да је избор пао њу. Скулптуру смо започели током зимског распуста, а ових дана биће потпуно завршена. Остали су ситни детаљи – појашњава наш саговорник.
Рад је у обиму 90 центиметара, колико је и ширина сукње у најширем делу и висине је 2,5 метара.
-Представља девојку стару двадесетак година у банатској ношњи која држи у руци сноп жита. Ношњу смо изучавали путем интернета, а имали смо прилику и да је још боље сагледамо у Народном музеју. Ношња се састоји од црвеног јелека и истој таквој прегачи, са белом блузом и сукњом. На глави има капу „златару“ која је синоним за народни златовез и која је репродукција оне похрањене у Музеју. Ових дана биће испечене перлице које ће након глазирања красити капу као дукате. Сноп жита симболизује родну банатску црницу, а посебно што је комплетна скулптура израђена од кикиндске глине – појашњава Јован Блат.
Три недеље било је потребно за израду саме скулптуре.
-Након тога офарбана је земљаним бојама које су сушиле месец дана. Након тога је скулптура, која је из два дела, испечена. Није било могућности да буде монолитна због транспорта у Норвешку. Након тога поново је офарбана и то бетон бојама које су постојане. Скулптура ће се налазити напољу, а у Норвешкој је хладно и клима је оштра, тако да је важно да и боје буду што дуготрајније – прецизирао је аутор „Банаћанке“.
И гости из Нарвика, који су недавно боравили у Кикинди, видели су вајарско дело.
-Они су одушевљени и једва чекају да скулптуру представе својим сународницима. Част ми је и привилегија што сам, на неки начин, допринео пријатељству два народа које траје већ осам деценија – закључио је Јован Блат.
Наш суграђанин је виши стручни сарадник на катедри за вајарство Академије уметности у Новом Саду и открио нам је да је завршио још један велики пројекат:
-Завршио сам скулптуру инсталације „Добро дрво“, по дечијој причи, која се налази у улазу Културног центра. Реч је о дрвету високом око седам метара која испуњава део степеништа. Израђена је од челика, а њу ће красе птице од теракоте и то птице које се могу видети у Кикинди и околини.
ЛЕПО ЛИЦЕ
И у ранијем периоду Блат је радио портрете и бисте. Памте се тридесетак рок легенди од теракоте. Поставку су предводили Мик Џегер и Кит Ричардс, а друштво су им правили Иги Поп, Џон Бон Џови, Елвис Присли, Џими Хендрикс, Боб Дилан, Ангус Јанг, Боб Марли и други.
-Први пут сам вајао људску фигуру као велику теракоту. За то је неопходна идеја и модел по ком радиш. Најважније је осмислити да скулптура стоји самостално и када се у томе успе иде зидање. Мало муке имали смо око руку које су од тела приликом израде, једна шака је наслоњена на кук, а у другој је сноп жита. Лице је радила колегиница Биљана у чему је ненадмашна. Двоумили смо између познатих глумица, али на крају је лице продукт вајарске замисли и скуп је неколико лица – навео је Блат.
АМБИЦИОЗНИ ПЛАНОВИ
Припрема две паралелне изложбе од којих ће једна бити апстракција, а друга фигурација птица.
-Једна од две изложбе биће представљена и Кикинђанима и, мислим, да ће то бити она о птицама на води. Планирам да исту изложбу „уТИСАк“ направим и у Културном центру у Бечеју јер се тиче и моје велике љубави, реке Тисе – сазнали смо од Јована Блата.
Додаје и да је природа његова неисцрпна инспирација. Исто тако приликом израде скулптура користи искључиво природне материјале.
А.Ђ.
У Галерији Коларчеве задужбине у Београду биће уприличена изложба слика кикиндског ликовног уметника др Милорада Степанова. У питању су нови радови овог познатог ликовног ствараоца, настали у последње две године на широј територији града.
Изложба носи назив “Пут до слике- сећања и боје” и у питању су различите ликовне технике комбиноване на платну и папиру.
-Радови које презентујем београдској публици подстакнути су највећим делом непосредним контактима са живим светом у самој природи, на „лицу места“ у кикиндском атару, поред бара и канала које свакодневно посећујем. Слике започете у природи довршаване су у атељеу током једне или две сеансе. Процесом сликарске артикулације комбиновани су разни ликовни материјали: сликарски или обични фломастери, акрилик, суви или уљани пастел уз неколико врста угљена и самосталних пигмената, ултрамарина нпр. Хроматика сећања у односу на непосредно виђење и сагледавање модификована je тренутком самог стварања, спонтаном рукописном експресијом – каже Степанов.
Београђани ће ову изложбу моћу да виде од 3. до 14 јуна.
Н.С.
На репертоару Народног позоришта у Кикинди у уторак, 3. јуна биће одиграна представа „Џепови пуни камења“, по тексту Мери Џонс и у режији Растислава Ћопића.
Комад „Савршен партнер“ у режији Тијане Васић и по тексту Мира Гаврана биће одигран у петак, 6. јуна.
У уторак, 10. јуна, играју се „Ковачи“ за које је текст написао Милош Николић, у режији Тијане Васић.
Све представе почињу 20 сати.
Током јуна кикиндски глумачки ансамбл гостоваће у Српској Црњи на манифестацији „Липарске вечери“. Представа „Савршен партнер“ биће одиграна у суботу, 7. јуна.
Панчевци ће у Културном центру, 12. јуна, моћи да погледају комад „Ковачи“ у извођењу Народног позоришта из Кикинде.
Културни центар, некадашњи Дом омладине и пионира „Младост“, отворен је 25. маја 1985. године. Значајан јубилеј у овој установи обележен је многобројним активностима, а круна је била свечана академија „40 година младости, љубави и културе“.
-Како су се времена мењала, мењао се и назив саме установе, али основна делатност, производња програма за различити узрасте, није се мењала. Дом омладине постао је Културни центар Кикинда 2009. године – истакао је в.д. директор Марко Марковљев. – Наша установа препозната је по великом броју програма. Ми немамо специфичну делатност, какву имају остале установе културе, јер је наша мисија да стварамо програме који ће спојити све културне делатности којим ће наши суграђани имати већу, лепшу и испуњенију душу.
Ових дана завршена је и реконструкција зграде у коју су први пут уложена значајна средства од самог оснивања.
-У протекле четири године уз помоћ локалне самоуправе, али и на разним конкурсима, успели смо да обезбедимо средства за адаптацију објекта. Зграда Културног центра трећа је најстарија на Градском тргу и и уложено је много. Највише новца било је опредељено за реконструкцију крова, док смо од почетка године радили на реконструкцији унутрашњости. Надам се да ћемо успети у намери да реконструишемо фасаду објекта, што је и најскупља ставка – додао је Марковљев.
Обележавању значајног јубилеја присуствовали су суграђани, као и представници града, на челу са градоначелником Младеном Богданом.
-За ових 40 година значајан број генерација прошао је кроз некадашњи Дом омладине, а данашњи Културни центар. Ова установа изнедрила је велики број талентоване деце и младих, а увек је врата отварала и за уметнике који су дали свој печат и допринос у стварању програма – рекао је градоначелник Богдан. – Културни центар слави 40. рођендан и то је читав један радни век током ког је уложено пуно рада, труда, љубави у креирање садржаја и програма по којима је препознат. Захваљујући помоћи Министарства културе унутрашњост зграда има изглед какав заслужује. У преговорима смо са поменутим Министарством да заједнички уђемо у пројекат уређења дворишта.
Свечану академију пратио је концерт хорова „Атендите“ и „Кикиндијанци“.
ВИТЕЗ КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА
Поводом четрдесетогодишњице додељене су плакете „Витез Културног центра“. Добили су их Предшколска установа „Драгољуб Удицки“ , Љиљана Богосављев која води креативну радионицу „Чаролија маште“, Ингрида Војводић из Балетске школе, др Биљана Јеремић, диригенткиња хора „Атендите“ и Бранислав Угринов, новинар.
РАДИОНИЦЕ
Свечаној академији претходиле су радионице на Градском тргу . Суграђани су могли да се упознају са креативношћу „Чаролије маште“, као и како функционишу ликовна „Стварам оно што сањам“ и мала ликовна колонија „Сликари Кикинде“.
И ученици Балетске школе одржали су јавни час.
А.Ђ.
Снежана Радојичић, номад, списатељица и блогерка, одржала је у свечаној сали Народног музеја, пред бројном публиком, путописну трибину под називом „Бициклом око света“. Пре 14 година, незадовољна животом у корпорацији и осећајем да своје снове оставља по страни, кренула је у авантуру коју данас зове својим животом: путовање бициклом по свету.
– Једног дана сам схватила да не живим живот који сам желела. Признала сам себи да нисам ништа учинила да остварим своје снове – да живим слободно, изван система, и да живим од писања. Ја сам дипломирани професор књижевности, али сам радила у корпорацији, објављивала једну књигу на десетак година. Док су други тражили „југа“ као дипломски поклон, ја сам пожелела „рог“ бицикл јер ми је то био симбол слободе и независности – испричала је Снежана.
Путовање бициклом открила је, како каже, релативно касно, али када се упустила, отворио јој се потпуно нови свет.
– Будим се у шатору, припремим кафу и доручак, па одлучим куда ћу тог дана. Путујем лагано, заустављам се кад ми нешто привуче пажњу, разговарам са људима. Бицикл руши баријере. Људи ме не доживљавају као туристкињу, лакше ступамо у контакт и то ми много значи. Немам руту, немам циљ да „сакупим“ земље – моја једина потреба је да живим у покрету – објаснила је.
На досадашњим путовањима обишла је 51 земљу, на четири континента. У некима се задржавала месецима, у друге се враћала више пута – у Кину чак четири пута, у Америку два пута, у Камбоџи, Непалу, Вијетнаму и Јапану живела је по по шест месеци, у Чилеу годину и по дана. У августу прошле године у Србију се вратила са Аљаске и остаће овде, каже, укупно годину дана.
– Немам спонзоре. Живим од својих књига. Трибине држим да бих их представила, продала, уштедела нешто и наставила пут – рекла је. – У последњих 14 година више сам времена провела на путу него код куће.
У свом препознатљивом, непосредном стилу, Снежана је публици пренела неке од најупечатљивијих епизода из своје вожње око света: говорила је о најомиљенијој и најбизарнијој земљи у којој је возила бицикл, како је изгледало путовати током пандемије кроз Јужну Америку, како је бежала из карантина, али и зашто је годину дана касније била ухапшена. Причала је и о свом духовном буђењу које је доживела током боравка у колумбијском племену Арвуако – заједници која и данас живи на исти начин као њихови преци пре три хиљаде година.
Највиши врх преко којег је прешла бициклом је у непалским Хималајима, висинe 5.416 метара. Возила је хиљаду километара кроз пустињу Гоби у Монголији, 1200 километара кроз пустињу Атакама у Чилеу и око 800 километара кроз пустињу Такламакан у Кини.
Публика је током сат и по трибине слушала о свакодневици на друму, о страховима и начинима на које се штити, о животу у пустињи, али и о важности такозваног вертикалног путовања – оног у дубину, у себе. Снежана је своје приче испратила слајдовима с фотографијама.
Представио ју је Драган Грбић, њен пријатељ из Кикинде, подсетивши да је Снежана већ трећи пут у нашем граду и да је 2011. године кренула у „авантурицу“ која је прерасла у начин живота – више од 120.000 пређених километара.
Написала је осам књига са својих путовања. На овој трибини посетиоци су могли да их купе директно од ње, а сви остали могу их наручити преко њеног сајта.
– Најлепши део ове приче су људи – закључила је Снежана.
