Култура

Sava Savin nije samo velikan kikindske pozorišne scene, nego i predani hroničar svega značajnog što se decenijama dešavalo u ovdašnjem teatru, iskazavši zavidan dar za dnevničke zabeleške, koje je pretočio u dragoceno ukoričeno štivo

Da je bio samo glumac ostavio bi, ne samo u kikindskim okvirima, nego i znatno šire, neizbrisiv umetnički trag. Sava Savin se iskazao i u spisateljskoj ulozi. Autor je pohvale vrednog, hroničarskog dela satkanog od sopstvenog rukopisa, pošto je decenijama pedantno pratio pozorišni život svoga grada počev od sredine prethodnog veka, pa sve do dvehiljadite.

Savin u knjizi, na čijim je koricama simbolički, umesto slovnog naziva,  cifra „50“, (uz to i bez imena autora) perom i fotografijom predočava poluvekovno bitisanje Narodnog pozorišta. Na unutrašnjoj strani korica je u kratkim crtama „lična karta“ Pozorišta. Citiramo: „Osnovano 14. juna 1950. Prva predstava je održana 2. decembra 1950. Tokom 50 sezona pripremljeno je: 252 premijere i prikazano ukupno 3.650 predstava, na kojima je bilo 838.156 gledalaca. Učestvovalo je na 38 pozorišnih festivala, izvelo 262 predstave i dobilo 432 nagrade“.

Sledi kratka autorova posveta, sa nadimkom umesto potpisa: „Knjigu posvećujem onima koji su mi omogućili da sa njima provedem 45 bezbrižnih, veselih, radosnih i raspevanih godina. Hvala im! S.S. Moca“. Za ovu poruku, četvrt veka nakon što ju je sročio, kaže – da ju je ruka ispisala, a srce izdiktiralo.

Savin je, inače, zakoračio u devedeset drugo leto. Ništa ga, tvrdi, ne boli. Fale mu koraci, jer ga noge sve više izdaju. Slabije vidi i čuje. A um mu bistar, retorika jasna, glasna i razgovetna. Ne beži od divana. Naprotiv. Raspričao se. Sačuvao je smisao za humor. Nema u njegovom izrazu i rezonu nostalgične patetike. A pamćenje mu za studentsku desetku. Stičemo utisak da žudi za razgovorom, pogotovo ako su tema daske koje život znače. Ponosan je, veli, na sve što je uradio u pozorištu i za pozorište, pa izgovara ono što je napisao u predgovoru:

– Knjigu o pedesetogodišnjem radu kikindskog pozorišta darujem onima koji su ovaj naš teatar ljubavlju i samopregorom stvarali i održavali. Tu mislim na sve one koje sam pomenuo, ali i na one koje omaškom, naravno ne namernom, nisam pomenuo. Godinama sam marljivo prikupljao građu, koju sam zatim sređivao i sistematizovao, da bi bila solidan osnov za stvaranje dela kojim će se čitaoci upoznati sa životom  ove teatarske kuće.

Sava naglašava da mu nije bila namera da se bavi istorijatom Narodnog pozorišta. Samo je osmislio valjanu dokumentarističku podlogu za neke buduće istoričare. Ponovo poteže predgovor svoje knjige.

– Hteo sam, na osnovu podataka koje sam počeo da sakupljam i sređujem još 1961. godine,  da opišem i prikažem ono što sam kao savremenik i član ove kuće, dakle 45 godina kao učesnik, video, prošao, pa delimično i uradio – objašnjava naš sagovornik smisao sopstvenog angažmana u vezi sa pomenutom publikacijom. – Možda će mi neko zameriti što pišem  uglavnom o uspesima.To činim jer sam ubeđen da je ovo pozorište i bilo uspešno. Jer, četrdeset dve godine, dakle do profesionalizacije, raditi amaterski, mada je bolji izraz volonterski, pa postizati vrhunske uspehe, za možda jednu kutiju cigareta, ili za neki ilustrovani časopis, koliko su nekada bili honorari za jednu odigranu predstavu, u današnjim uslovima ravno je podvigu. Još kad dodam da je taj i takav rad doveo ovaj teatar, pa i sam grad Kikindu, do najviših vrhova tog predivnog pozorišnog amaterizma „one“ Jugoslavije, do vrhova o kojima su neka pozorišta mogla samo da sanjaju…

U uvodnom delu pozamašne knjige na ukupno 384 stranice, Savin je,  oslonivši se delom na radove hroničara prethodnika koji su se bavili ovom temom, opisao bogat i sadržajan istorijat pozorišta u Kikindi. Zatim je u formi letopisa, u najkraćem, predstavio 50 pozorišnih sezona. Naveo je sve nazive predstava i njihove aktere – reditelje i glumce, smotre i festivale na kojima se nastupalo, pomenuo nagrade i priznanja, medijske reakcije i ostale zanimljivosti iz kikindske pozorišne svakidašnjice.

Savin je, po azbučnom redu, pobrojao sve autore igranih pozorišnih dela, sve reditelje koji su delali u Kikindi, sve glumce, sve umetničke i tehničke saradnike. Tu je i poširok spisak svih gradova i sela širom nekadašnje SFRJ u kojima su Kikinđani gostovali. Evidentirani su i novinski prilozi o pozorištu. Posebna vrednost ove monografije je foto-galerija sa portretima upravnika i glumaca i insertima iz određenog broja predstava, koje su snimili Stevan Mold, Đerđ Nemet, Šanji Melank i Vlada Sretenović. Knjiga je, u 700 primeraka, štampana u subotičkoj „Birografici“.

NAJDRAŽA ULOGA

Pitamo Savina koja mu je, od 47 uloga, koje je odigrao 804 puta, najdraža. Bez premišljanja veli:

– Komandant Sajler u istoimenoj predstavi Borislava Mihajlovića Mihiza iz 1967. godine, koju je režirao Milan Barić iz Zrenjanina, čiji je pomoćnik bio naš sugrađanin Laslo Karpati. Partnerka mi je bila Milica Veselinov. Zahtevna uloga i delikatna, ratna, tematika sa šokantnim epilogom koji nagoni na duboko razmišljanje. Sve uloge su mi drage, ali je ova kruna moje glumačke karijere.

BIOGRAFIJA ZA RESPEKT

Sava Savin Moca je rođen u Srpskoj Crnji, a u Kikindu se s porodicom doselio u 21. godini i odmah pristupio ovdašnjem pozorištu. Diplomirani je ekonomista. Bio je prvo rukovodilac u PIK-u, a zatim od 1978. do 1995. godine kada je otišao u penziju, direktor ovdašnje filijale nekadašnje Službe društvenog knjigovodstva. Pre tri godine preminula mu je supruga Stojanka, s nadimkom Beba. Moca ima kuću u najlepšoj kikindskoj ulici  (Generala Drapšina). Staračku samoću odagnava mu venčana kuma Zlata, koja ga svakodnevno obilazi i pazi.

M. Ivetić