Култура

Сава Савин није само великан кикиндске позоришне сцене, него и предани хроничар свега значајног што се деценијама дешавало у овдашњем театру, исказавши завидан дар за дневничке забелешке, које је преточио у драгоцено укоричено штиво

Да је био само глумац оставио би, не само у кикиндским оквирима, него и знатно шире, неизбрисив уметнички траг. Сава Савин се исказао и у списатељској улози. Аутор је похвале вредног, хроничарског дела сатканог од сопственог рукописа, пошто је деценијама педантно пратио позоришни живот свога града почев од средине претходног века, па све до двехиљадите.

Савин у књизи, на чијим је корицама симболички, уместо словног назива,  цифра „50“, (уз то и без имена аутора) пером и фотографијом предочава полувековно битисање Народног позоришта. На унутрашњој страни корица је у кратким цртама „лична карта“ Позоришта. Цитирамо: „Основано 14. јуна 1950. Прва представа је одржана 2. децембра 1950. Током 50 сезона припремљено је: 252 премијере и приказано укупно 3.650 представа, на којима је било 838.156 гледалаца. Учествовало је на 38 позоришних фестивала, извело 262 представе и добило 432 награде“.

Следи кратка ауторова посвета, са надимком уместо потписа: „Књигу посвећујем онима који су ми омогућили да са њима проведем 45 безбрижних, веселих, радосних и распеваних година. Хвала им! С.С. Моца“. За ову поруку, четврт века након што ју је срочио, каже – да ју је рука исписала, а срце издиктирало.

Савин је, иначе, закорачио у деведесет друго лето. Ништа га, тврди, не боли. Фале му кораци, јер га ноге све више издају. Слабије види и чује. А ум му бистар, реторика јасна, гласна и разговетна. Не бежи од дивана. Напротив. Распричао се. Сачувао је смисао за хумор. Нема у његовом изразу и резону носталгичне патетике. А памћење му за студентску десетку. Стичемо утисак да жуди за разговором, поготово ако су тема даске које живот значе. Поносан је, вели, на све што је урадио у позоришту и за позориште, па изговара оно што је написао у предговору:

– Књигу о педесетогодишњем раду кикиндског позоришта дарујем онима који су овај наш театар љубављу и самопрегором стварали и одржавали. Ту мислим на све оне које сам поменуо, али и на оне које омашком, наравно не намерном, нисам поменуо. Годинама сам марљиво прикупљао грађу, коју сам затим сређивао и систематизовао, да би била солидан основ за стварање дела којим ће се читаоци упознати са животом  ове театарске куће.

Сава наглашава да му није била намера да се бави историјатом Народног позоришта. Само је осмислио ваљану документаристичку подлогу за неке будуће историчаре. Поново потеже предговор своје књиге.

– Хтео сам, на основу података које сам почео да сакупљам и сређујем још 1961. године,  да опишем и прикажем оно што сам као савременик и члан ове куће, дакле 45 година као учесник, видео, прошао, па делимично и урадио – објашњава наш саговорник смисао сопственог ангажмана у вези са поменутом публикацијом. – Можда ће ми неко замерити што пишем  углавном о успесима.То чиним јер сам убеђен да је ово позориште и било успешно. Јер, четрдесет две године, дакле до професионализације, радити аматерски, мада је бољи израз волонтерски, па постизати врхунске успехе, за можда једну кутију цигарета, или за неки илустровани часопис, колико су некада били хонорари за једну одиграну представу, у данашњим условима равно је подвигу. Још кад додам да је тај и такав рад довео овај театар, па и сам град Кикинду, до највиших врхова тог предивног позоришног аматеризма „оне“ Југославије, до врхова о којима су нека позоришта могла само да сањају…

У уводном делу позамашне књиге на укупно 384 странице, Савин је,  ослонивши се делом на радове хроничара претходника који су се бавили овом темом, описао богат и садржајан историјат позоришта у Кикинди. Затим је у форми летописа, у најкраћем, представио 50 позоришних сезона. Навео је све називе представа и њихове актере – редитеље и глумце, смотре и фестивале на којима се наступало, поменуо награде и признања, медијске реакције и остале занимљивости из кикиндске позоришне свакидашњице.

Савин је, по азбучном реду, побројао све ауторе играних позоришних дела, све редитеље који су делали у Кикинди, све глумце, све уметничке и техничке сараднике. Ту је и поширок списак свих градова и села широм некадашње СФРЈ у којима су Кикинђани гостовали. Евидентирани су и новински прилози о позоришту. Посебна вредност ове монографије је фото-галерија са портретима управника и глумаца и инсертима из одређеног броја представа, које су снимили Стеван Молд, Ђерђ Немет, Шањи Меланк и Влада Сретеновић. Књига је, у 700 примерака, штампана у суботичкој „Бирографици“.

НАЈДРАЖА УЛОГА

Питамо Савина која му је, од 47 улога, које је одиграо 804 пута, најдража. Без премишљања вели:

– Командант Сајлер у истоименој представи Борислава Михајловића Михиза из 1967. године, коју је режирао Милан Барић из Зрењанина, чији је помоћник био наш суграђанин Ласло Карпати. Партнерка ми је била Милица Веселинов. Захтевна улога и деликатна, ратна, тематика са шокантним епилогом који нагони на дубоко размишљање. Све улоге су ми драге, али је ова круна моје глумачке каријере.

БИОГРАФИЈА ЗА РЕСПЕКТ

Сава Савин Моца је рођен у Српској Црњи, а у Кикинду се с породицом доселио у 21. години и одмах приступио овдашњем позоришту. Дипломирани је економиста. Био је прво руководилац у ПИК-у, а затим од 1978. до 1995. године када је отишао у пензију, директор овдашње филијале некадашње Службе друштвеног књиговодства. Пре три године преминула му је супруга Стојанка, с надимком Беба. Моца има кућу у најлепшој кикиндској улици  (Генерала Драпшина). Старачку самоћу одагнава му венчана кума Злата, која га свакодневно обилази и пази.

М. Иветић