За трајан допринос развоју образовања и просветном раду, дугогодишња директорица Основне школе „Вук Караџић“ Оливера Лазић која је у октобру прошле године отишла у заслужену пензију, награђена је високим градским признањем „Др Павле Кенђелац“. Награда јој је уручена на свечаности поводом обележавања Дана града. У просвети је радила 32 године, од којих је пуне две деценије успешно водила кикиндску основну школу коју је и сама похађала.
-Након што сам дипломирала енглески језик на Филозофском факултету у Новом Сад, најпре сам радила као преводилац шест година. Био је то леп посао, путовала сам и у Велику Британију , али одувек ме је привлачила школа и настава. Без великог размишљања, једног дана сам решила да позовем све школе и проверим да ли им је потребан професор енглеског језика. Прво сам позвала ОШ „Вук Караџић“ јер сам била ђак те школе. Одговор је био потврдан и након сусрета са тадашњим директором Ђорђем Младеновићем, одмах сам почела да радим. Био је то почетак другог полугодишта 1990. године- присећа се наша саговорница у разговору за Кикиндски портал.
На место директора школе, дошла је сасвим случајно. Испред Наставничког већа, била је чланица Школског одбора, а како тадашњој директорици није изгласано поверење, предложено је да Оливера преузме руководеће место, док се ситуација не реши.
-Извршили су притисак да будем в.д. шест месеци, да се прихватим тога. Брзо се све одвило и прихватила сам. То је био јул, време распуста. Полако сам кренула да радим тај посао и када сам схватила да нешто могу да урадим и променим, заволела га –прича Лазићева. Ни данас нема дилему да је изабрала прави животни позив.
-Посао је диван, да сам сад млада и да треба да одлучим којим путем да кренем, који факултет да упишем, поново бих исто изабрала. Био је леп рад са децом, сарадња са колегама. Школа је била мој други дом. Заиста је привилегија кад човек ради посао који воли. Имала сам и веома добру сарадњу са колективом где су дивни међуљудски односи и атмосфера која ми, морам признати, недостаје у пензији- искрена је Оливера Лазић.
Да је заиста тако, сведочи протекло, преправљено емоцијама, обележавање дана школе. Оливери у част, колеге су снимиле кратак филм, емитован том приликом, а дирљивој атмосфери допринео је и наступ хора „Атендите“ који води диригенткиња Биљана Јеремић. Јеремићева је раније руководила хором у школи „Вук Караџић“.
-Дошла сам као пензионер први пут. Нисам ни претпоставила шта је колектив припремио. Толико пуно емоција, и сад сам узбуђена и срећна због тога. Наш школски хор веома успешно, својевремено је водила Биљана Јеремић. Толико нас је све увесељавала у колективу, уз песму. Учествовали смо и освајали признања на бројним фестивалима, путовали у Италију, Белгију, Чешку, Аустрију. Било је то дивно искуство за децу и за школу- каже Лазићева.
Мера и доследност позиву
Иако не спори да се позиција просветних радника променила протеклих деценија, наша саговорница истиче да је неопходно остати доследан позиву и професији.
-Пронаћи исправан став, прави однос у одељенској заједници. Професор треба, до одређене мере, да буде строг, уколико је правичан према свим ученицима. Важна је и сарадња са родитељима, и ту треба пронаћи праву меру- напомиње.
Школа “Вук Караџић” данас броји скоро 400 ђака. Када су почела да се гасе одељења по школама, успели су да оформе још једно.
Особености школе „Вук Караџић“
Доделом бронзане, сребрне и златне читалачке значке на крају сваке школске године, ђаци се континуирано подстичу да читају. Захваљујући ентузијазму колега, унапређен је часопис „Основац“ који је покренут још шездесетих година. Квалитет рада потврђен је и пре неколико година када је проглашен најбољим школским часописом у држави.
Специфичност школе је и Фонд „Велинка Тешин“, који књигама награђује ученике за успехе из српског језика и књижевности.
-Седеле смо у клупи у основној школи, заједно уписале енглески језик и књижевност у Новом Саду, али се Велинка, након што смо апсолвирали, нажалост, разболела и преминула. Фонд ће наставити да живи у нашој школи. За успешан рад образовне институције важни су њени успеси и начин на који се представља у заједници, али никада нисам била присталица да се школа пошто-пото појављује у јавности, већ само када за то постоје добри разлози- открива Оливера Лазић у разговору за Кикиндски портал.
– У првој наградној игри имала сам само пет учесника и била сам пресрећна. Сада их, увек, има више од сто. Људи се јављају, сами нуде своје производе и услуге, и акције се стално одвијају. Невероватно је колико има хуманих људи који често не желе ни да их наведем као донаторе. За Дамјана Петрова сакупили смо 26 хиљада динара, сада смо сакупљали новац, храну и лекове за једну девојчицу која болује од целикалије.
Често, каже, донације превазилазе њене физичке могућности, као када је, пред Нову годину, добила да испразни две куће и сав намештај из њих поклони у хуманитарне сврхе. Тада у помоћ прискачу пријатељи.
угрожену децу и малишане у болници, Андријана има још много идеја – организовала је и уличне акције продаје, али и мало радости за своје хумане пратиоце, као што је међусобно даривање жена или oсмомартовски ручак у ресторану и поклоне за жене слабијег материјалног стања.
Ђаци основних школа имали су изузетну прилику да уче, стварају и уживају у програму „Зима у музеју“ који се већ годинама, поред летњег издања, одржава у Народном музеју у Кикинди. Више десетина њих је, у петодневним активностима, правило календаре, посетило Сувачу, помоћу старих разгледница научило ко живи у ком фртаљу и које су најважније зграде у граду, сврставали предмете у одговарајуће музејске збирке и упознали се са сталном музејском поставком. Последњег дана, у суботу, на програму је била уметничка радионица.
– У овој креативној радионици прво су добили информације о томе како могу да посматрају уметничка дела, да их доживе, чак и окусе. Проналазе слике на основу детаља и описа, као и оне на којима могу да „чују“ музику, замишљају 
о чему разговарају особе на слици и цртају инспирисани уметничким делима у Музеју – каже Катарина Драгин, музејски едукатор која је, уз музејског педагога, Драгана Киурског, осмислила, припремила и спровела радионице.
Део распуста у Музеју је провео и осмогодишњи Милош Симичић из Новог Сада.
Иако је распуст за основце у току, малишани су се у великом броју одазвали још једном позиву на радионицу у кикиндском Културном центру. Тродневну „Малу школу мозаика“, од четвртка води Љиљана Ривић, ликовна уметница из Београда.
развијају моторику, што је посебно важно у овом узрасту, и што мозаик омогућава – рекла је Љиљана Ривић.
Његова вршњакиња из Школе „Ђура Јакшић“, Петра Фелбаб, каже да јој се веома свидео данашњи рад.
У име Градске управе додели пакетића присуствовао је Богдан Тасовац, секретар Секретаријата за јавне службе, удружења грађана и верске службе.
Добра вест је да се, у наредних месец дана, после специјалистичких испита, враћају три лекара: гинеколог др Стеван Крнић и интернисти, др Милош Ђурин и др Бранка Пилиповић Томашев.
Традиционално пливање за Часни крст биће и ове године организовано на језеру у Новим Козарцима и на Старом језеру у Кикинди на Богојављење. На овај дан православни верници се сећају догађаја када је Свети Јован крстио Исуса Христа у реци Јордан.
поновно крштење тиме што изображава Христово крштење у Јордану – каже јереј Никола Момиров, старешина Храма Светог Пророка Илије у Новим Козарцима.
суграђани. Важно је да су здрави.