На једној од зграда које припадају Пољопривредном предузећу АД „Козара“ у Банатском Великом Селу јутрос је избио пожар. Да гори кровна конструкција на објекту пријављено је у 8.35 и одмах су упућена три возила кикиндске Ватрогасне јединице и по једно возило професионалне Ватрогасне бригаде НИС-а и ДВД-а из Руског Села, сазнајемо у Полицијској управи Кикинда. Повређених нема јер је у питању објекат (бивши мотел) који није у употреби.
Како се наводи, пожар је локализован у девет сати, а гашење је још увек у току. Када се објекат доведе у безбедно стање, започеће се са истражним радњама и проценом материјалне штете, тако да узрок пожара за сада није познат.
У заједничкој организацији Града и Српске православне црквене општине, вечерас је, у свечаној сали Народног музеја, уз присуство свештенства, представника Града, гостију и великог броја Кикинђана, одржана Видовданска академија.
Градоначелник Никола Лукач подсетио је да је ово први пут да Град и Црквена општина организују ову свечаност.
– Видовдан означава сабирање и заједништво и треба да нас окупи око идеје која је најважнија за цело српство, а она подразумева очување самосталности и јединство, као и да се никада не одрекнемо своје историје и порекла, да смо суверени. На овај велики празник молимо се и за бољи живот Срба на Косову и Метохији и охрабрујемо наше сународнике јер Србија никада неће одустати од борбе за сваког Србина и за своју земљу. Ми који имамо могућност доношења одлука никада нећемо издати нашу отаџбину, увек ће нам на првом месту бити љубав према Србији. Она ће нас и убудуће сабирати, окупљати и гурати напред, да градимо још бољу будућност за Кикинду и нашу земљу и да сви Срби и они који воле Србију буду сабрани, да заједно усправно корачамо, верујући у нашу отаџбину и борећи се њу – истакао је Лукач.
Протонамесник, старешина Храма Светих Козме и Дамјана, Бобан Петровић, пренео је благослов епископа Никанора и, у његово и у име Црквене општине Кикинда, захвалио је Градској управи на сарадњи у организовању Академије.
Видовдан има вишеструки значај, додао је отац Мирослав Бубало.
– Сам празник има, поред верског, и морални значај и обавезујући је за наредне генерације – казао је Бубало. – Они који нам кроз историју нису били пријатељи, бирали су управо тај дан да нас понизе.
Тема Видовданске академије била је војно свештенство у Србији. О томе је говорио пуковник Стевица Карапанџин који је осмислио модел верског живота у војној средини и приредио подзаконска акта ради повратка свештеника у војску након седам деценија.
– Ми смо први, у тадашњој Европи, 1839. године, у време Књаза Милоша, када нисмо били ни потпуно независни, имали законом регулисану позицију војног свeштеника. У време када сам почео да радим на томе, Србија је била тек једна од неколико земаља која није имала свештенство у војсци – поред Црне Горе, Албаније, Македоније и Бугарске – рекао је пуковник Карапанџин.
Пуковника је, због ових заслуга медаљом Светог Краља Милутина одликовао Патријарх Иринеј, а Карапанџин је ову тему и процес преточио у књигу „Верска служба у Војсци Србије“.
На Видовданској академији присутнима се обратио и отац Слободан Дивљаков, протонамесник, парох у Руском Селу. У уметничком делу програма наступили су Певачка група „Ковиљ“ и Женска певачка група „Гусала“.
Како би обележили сећање на све јунаке који су страдали за ову земљу од Косовске битке до данас, у Кикинди програми обележавања Видовдана трају од јутарњих сати и завршавају се Видовданском академијом.
У организацију догађаја укључили су се Град Кикинда, Српска православна црквена општина и Српски ратни ветерани. У преподневним сатима одржане су свечана литургија у Храму Светог Великомученика Кнеза Лазара у Накову, а затим су, у Цркви Светог Оца Николаја у Кикинди. Српски ратни ветерани обележили своју славу резањем славског колача.
Код споменика “Туга” на тргу венце су положили: родбина страдалих, представници Града, борачких организација, МУП-а и Војске Србије, и представници гарнизона из Куршумлије и Бачке Тополе. Одржан је помен, а затим и пригодан програм у којем су прочитана имена 37 погинулих и несталих Кикинђана, војника и полицајаца, током оружаних сукоба од 1990. до 1999. године.
Јелена Карановић, сестра Марка Утржана, првог војника из Кикинде који је погинуо у ратовима деведесетих, рекла је да правда ни до данас није задовољена.
– Марко је служио војску у Љубљани, затим је пребачен у касарну у Хрватској. Тада су он и његови другови заробљени и затворени у логор Ракитје у којем су мучени и тамо су убили Марка. Имао је 20 година. Дуго сам га чекала да се врати, нисам могла да прихватим да више није жив. Од 2016. године почела је истрага о убиству и мучењу војника. Починиоца, Бранка Тунића, Албанца, припадника Зенги, који је до смрти тукао Марка и мучио још 16 његових другова, Словенија није хтела да испоручи Србији. Он се сада налази у Хрватској и суди му се у одсуству. Надамо се да ће правда победити јер оно што су прошли мој брат и његови другови била је голгота – каже Јелена.
Из Градске управе помену су присуствовали председник Градске скупштине Младен Богдан, чланице Градског већа, Валентина Мицковски и Мелита Гомбар и начелник Градске управе, Драгиша Михајловић.
– Важно је да наставимо традицију обележавања једног од најважнијих датума у историји Срба и одржавамо сећање на све наше јунаке, од Косовског боја до данас. Ово је било прекинуто у једном периоду и настављено је 2013. године – рекао је Богдан. – Видовдан и Косовски завет уткани су у генетски код Срба. Увек ћемо подржавати рад борачких удружења и водити бригу о породицама погинулих. Данас шаљемо поруку саборности и јединства које нам је потребно и пружамо подршку нашем народу на Косову који трпи велике притиске.
Свечана Видовданска академија, у организацији Града и Црквене општине, одржаће се у Народном музеју, од 18 сати.
Чланови Посланичке групе пријатељства са Кином састали су се у Народној скупштини са делегацијом Коморе кинеских компанија у Србији и представницима амбасаде НР Кине, са којима су разговарали о могућностима за даље унапређење сарадње, као и о будућим заједничким пројектима.
Овом приликом Миленко Јованов, председник Одбора за административно-буџетска и мандатно-имунитетска питања, истакао је да је захваљујући залагању и раду поменуте групе сарадња са Кином подигнута на виши ниво. То ће допринети успостављању још отворенијих односа између парламентараца две државе, као и ближој сарадњи привредника.
Градоначелник Кикинде Никола Лукач и директор кикиндског Спортског центра „Језеро“ Дејан Пудар присуствовали су састанку као представници локалне самоуправе. Кинеским привредницима представили су идејни пројекат који се односи на употребу гео-термалних извора у Кикинди као алтернативних извора грејања спортског објекта и смештајних капацитета и у туристичке сврхе.
Представници Коморе кинеских компанија у Србији оценили су да имају остварену ефикасну и успешну сарадњу са Владом Србије, Народном скупштином и локалним самоуправама, истичући да је Кина од краја 2022. године постала највећи спољно-трговински партнер Србије.
Наш град ускоро добија велики и модеран тржни центар са трговинама, локалима, великим паркингом и угоститељским објектима. На месту на којем је, пре 23 године, започета изградња станова за младе брачне парове, за неколико месеци чешка фирма започеће изградњу првог ритејл парка у Кикинди.
Уговор о продаји 5.350 метара квадратних земљишта у Микронасељу потписан је данас у кабинету градоначелника између првог човека града Николе Лукача и директорице компаније „РЦ Јуроп“ за Србију, Бојане Кољеншић.
Земљиште је откупљено за 33 милиона динара, а будући инвеститори су са представницима Града обишли локацију на углу улица Јована Јовановића Змаја и Михајла Пупина, на којој ће се налазити ритејл парк „Нест“.
– У ритејл парк у Кикинди уложићемо шест милиона евра. Имаће 14 локала, запошљаваће 100 радника и на располагању ће бити 100 паркинг места. Изградња ће почети у првој половини октобра и планирамо да се заврши јуна следеће године, када ће ритејл парк бити отворен. Кикинда заслужује да има овакав комплекс, а како смо у вашем граду видели потенцијал, решили смо да будемо инвеститори – рекла је Бојана Кољеншић.
Као и сваки ритејл парк чешке фирме „РЦ Јуроп“ у Србији, и кикиндски ће имати и ресторане, кафиће, игралиште за децу, а у локалима ће бити домаћи и међународни закупци. Инвеститор је у обавези да уклони постојећу бетонску конструкцију која је била ругло овог дела града.
Компанија „РЦ Јуроп“ се, пре неколико година, интересовала за изградњу тржног центра, рекао је Лукач.
– Наши суграђани у анкетама константно истичу да граду недостаје тржни центар који ће бити и место окупљања. Озбиљност инвеститора говори у прилог томе да ћемо, за годину дана, на овој локацији имати изграђен леп, функционалан и модеран ритејл парк. Град ће у потпуности подржати ову изградњу која ће допринети да имамо нови садржај у нашој средини и да град оживи. Покушаћемо да још боље инфраструктурно уредимо овај део града и да, следећи пример ове компаније, у Кикинду дође још инвеститора – истакао је Лукач.
Компанија “РЦ Jurop” у Србији послује већ девет година, током којих је изградила тржне центре у Вршцу, Обреновцу, Краљеву и Ужицу. Ширењем свог пословања истиче се као кључни инвеститор на ритејл тржишту у Србији, при чему ће и будуће пословне подухвате, како најављују, реализовати у сарадњи са главним трговинским партнерима, као што су фирме ЛИДЛ Србија, Делхазе, ЛЦ Ваикики, Њујоркер, ЈИСК, Даихман, Тако, Интерспорт, Спорт вижн, Форма идеале, ДМ дрогерије, БЕНУ апотека и друге.
Радивој Раша Попов био је књижевник, публициста, глумац и дугодишњи телевизијски новинар. Рођен је 26. јуна 1933. године у Мокрину, а преминуо је пре шест година. Дан његовог рођења одабран је да се, њему у част, у његовом родном месту, организује манифестација “Дан Раше Попова”. Како би сам песник волео, у програму су учествовала деца за коју је највише стварао.
У част великана установљена је и награда “Раша Попов” за изузетан допринос стваралаштву за децу, која је ове године припала писцу Слободану Станишићу. Награду су му уручили Дијана Тополац, Рашина ћерка, и Живко Угреновић, председник Удружења грађана „Раша Попов“.
– Раша и ја смо били добри пријатељи и саборци. Почаствован сам што сам добио награду која носи његово име. Имам велики број признања, али ово ми је најдраже и наблиставије – рекао је Станишић.
Специјална награда за књижевност и афирамцију младих уметника, додељена први пут, отишла је у руке Радовану Влаховићу, књижевнику и власнику „Банатског културног центра“ из Новог Милошева.
– Са покојним Рашом Поповим сам се дружио више од четири деценије. Сарађивали смо све ове године и ова награда ми пуно значи – напоменуо је Влаховић.
Дијана Тополац истакла је да се Моринчани сећају њеног оца на начин који надмашује све његове најлуђе маштарије о томе како ће то бити након његове смрти.
– Мислим да се надао да ће га се неко сећати, али не и да ће се направити манифестација која слави дечију поезију и која је постала једна од најзначајнијих у Србији. Не могу ни сама да верујем у све ово – рекла је Дијана.
На шестој манифестацији организована је и трибина на тему „Шта о Раши мисле песници одликаши”. Овом приликом додељена је и награда „Рашин шешир” Стефану Петковићу из Београда. На конкурс је пристигло око 200 радова деце од 1. до 8. разреда.
– Трудимо се да „Дан Раше Попова“ буде једна од најзначајнјих манифестација за децу у Србији. Да смо на добром путу показује и број радова пристиглих на наш литерарни конкурс – казао је Угреновић.
Манифестацији су присуствовали градоначелник Никола Лукач, председник Скупштине града Младен Богдан и чланица Градског већа, Валентина Мицковски.
– Не постоји бољи начин да се промовише дечија поезија чији је симбол био Раша Попов. Обележио је једну епоху и све што је стварао и радио током живота ми данас чувамо – нагласио је Богдан.
У Галерији Дома културе је отворена изложба „Портрет Раше Попова“. Тридесетак стрип-цртача и карикатуриста насликало је Рашу како га они виде. Програме Раши у част организовало је Удружење ”Раша Попов”, под покровитељством Месне заједнице, Града Кикинде и Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.
Први ритејл парк биће изграђен у Микронасељу, на локацији на којој је, пре 23 године, започета изградња станова за младе брачне парове, на углу улица Михајла Пупина и Јована Јовановића Змаја. Тржни центар ће се простирати на површини већој од 5.300 квадрата. Имаће 14 малопродајних објеката у којима ће бити запослено око 100 људи.
Ритејл парк градиће чешка компанија „РЦ Јуроп“ која већ има осам тржних центара – у Вршцу, Обреновцу, Краљеву и Ужицу, као и четири у Румунији.
Градоначелник Никола Лукач сутра ће, у Градској кући, потписати уговор са директорицом ове компаније за Србију, Бојаном Кољеншић.
Када је новинар „Лос Анђелес тајмса“ написао критику тек изашлог филма „Дара из Јасеновца“, у којој је негирао полазиште читаве трагичне јасеновачке приче, тврдио да страдања Срба није било, да у НДХ нису постојали кампови за децу и оптужио редитеља за скривене, националистичке мотиве, једна млада, двадесетседмогодишња девојка у Торонту није могла да спава. Она је Српкиња прве генерације, рођена је у Канади. Зове се Јулијана Пандуревић и родитељи су је научили привржености свом народу и својој вери.
Јулијана са мајком поред речи Патријарха Павла исписаних на огради њихове куће
Јулијана одлучује да се јавно супротстави ономе што је доживела као велику неправду и на интернет поставља петицију за повлачење ове новинске критике. Већ после неколико сати, на своје изненађење, схвата да има десет хиљада потписа. За недељу дана било их је више од 35 хиљада.
– Нису се потписивали само Срби. Многи Канађани и Американци ставили су своје потписе и захваљивали ми се што говорим истину коју ни они нису знали и што се борим за то да скинем љагу са свог народа – прича Јулијана приликом посете редакцији „Комуне“.
Приче из Јасеновца као део одрастања
Додаје да јој је деда, као малој, говорио о својим страдањима у логорима, а бака, која је са Кордуна, причала о томе како су јој у Јасеновцу убијени четворо браће и сестара, од којих је најмлађе имало само шест месеци. Јулијана је много истраживала српску историју. У њеној свести, у њеном одрастању и васпитању, није било места за националне дилеме у свету који није нимало благонаклон према оваквом опредељењу.
Јулијана је дипломирала књижевност и сада студира новинарство. Већ први новинарски задатак у једном значајном листу у Канади суочио ју је са, за њу, немогућим избором. Јер га, каже, није ни било.
– Чим сам стигла у редакцију тражили су ми да напишем причу о Сребреници и ја сам рекла да хоћу. Дали су ми податке које треба да користим у чланку. Видела сам да тамо пише да је убијено 12 хиљада људи. Питала сам директора одакле су добили податке и рекао ми је да су то подаци из босанске амбасаде. Рекла сам да ћу написати чланак, али да нећу написати тај податак. Питао ме је да ли ја то, као сваки Србин, негирам геноцид. Одговорила сам му да ја знам шта је истина и да то што траже од мене не бих написала ни за милион долара. И тако сам изгубила посао. Породица ме је подржала у тој одлуци. Познајем доста Срба који су продали душу, променили име, тамо је тешко бити Србин православац. Моја породица није таква, мој брат студира теологију, а узор ми је моја мама. Она је у Канаду стигла са осам година али, када је деведесетих почео рат, напустила је посао, допутовала на Пале и рекла: „Ту сам да помогнем, реците шта треба да радим“. Радила је као преводилац у Прес-центру и ту је упознала мог оца који је био новинар. Ако сам упола као моја мајка, ја сам срећна. Она је моја хероина – каже Јулијана.
Што се тиче петиције упућене „Лос Анђелес тајмсу“, одговорили су јој да критику са порицањем геноцида неће оспорити, али да ће је у следећој, сличној ситуацији, консултовати пре објављивања. Прича о њеној одлучности у борби за истину одјекнула је и ван граница Канаде. Због свог храброг иступа одликована је Медаљом Теслин народ „Теслине научне фондације“ у Филаделфији.
Увек у бар једној хуманитарној акцији за Србију
Тада се и у Србији више чуло о овој младој девојци која се, заправо, за свој народ залаже и помаже му већ годинама уназад, ненаметљиво и без потребе да себи прибави било какву славу, чак ни помињање. Јулијана већ годинама организује хуманитарне акције. Само после поплава у Обреновцу прикупила је и послала авионима за Србију 25 тона помоћи. Покренула је не само Србе, већ и своје пријатеље и комшије, а прикључиле су се и велике компаније. Месец дана је непрестано дочекивала камионе са водом, постељином, храном за бебе…
За хуманитарне активности које покреће, уз помоћ пријатеља из Торонта, Чикага и других градова успела је да купи неколико возила.
– Често видим неку објаву на Фејсбуку која ме дирне и кажем себи: то ми је пројекат за овај месец – каже скромно, не желећи да набраја све акције и коме је све послала помоћ у Србији.
Коначно поново у Србији
Јулијана уз студије ради као новинар у једној еколошкој фирми из Швајцарске. Такође је председница Српског савета студената Универзитета Торонто. Иако, када год је то у могућности, посећује родбину у Вршцу и Сарајеву, овога пута прошло је много времена. Три године није одлазила на годишњи одмор и штедела је новац за авионску карту како би дошла у домовину.
У Кикинду је стигла већ првог дана по доласку у Србију, захваљујући Радовану Субину, председнику Удружења „Корени“ у Кикинди које је део Савеза матице и Срба у расејању. Савез се са Јулијаном повезао пре неколико година и она је, ових дана, и њихов гост.
– Било ми је веома важно да посетим Кикинду, због Радована и Саше Степанова из Савеза, који је ту рођен. Кикинда је срце Војводине и Баната у којем је и мој Вршац. Част ми је што сам овде – каже.
Као гошћа Савеза изразила је жељу да посети и Музеј холокауста, а домаћини су јој приредили изненађење. У Београду су је упознали са Јеленом Бухач Радојичић чија прича је послужила као основа сценарија за филм „Дара из Јасеновца“.
У припреми је књига о жртвама рата
Јулијана посвећено прикупља приче о страдању Срба у Другом светском рату и припрема књигу.
– Имам већ 75 прича преживелих и њихових потомака. Верујем да наши људи, нарочито ветерани, заслужују да им се глас чује. То би био још један корак ка зацељењу дубоких рана које старији преносе из генерације на генерацију. Циљ ми је да сакупим сто прича и да књигу издам прво на енглеском јер желим да се зна права истина и да поправим слику о свом народу. Од деведесетих година пропаганда је против нас, у Канади чак и више него у Америци.
Каже да је све што ради савршено нормално јер воли свој народ и годинама слуша неистине о њему. Њена потреба уједно је и и њена мисија. Зато ће и испунити своју жељу да са светом подели причу о свом народу. Јер, бити храбар пред неправдом, највеће је дело. Томе су је научили родитељи.
Удружење „Здравље на длану“ данас је на тргу организовало своју прославу рођендана, десет година постојања. У представљању здравих стилова живота помогли су најмлађи, полазници Спортске школице Удружења „Растимо заједно“ и чланови спортских клубова.
Председник и оснивач Удружења „Здравље на длану“, др Горан Абрахам, истакао је значај здравих навика.
– Хтели смо да покажемо да постоји удружење које се бави унапређењем здравља и продужењем животног века грађана. Деца у основним школама већ имају озбиљних проблема са деформитетима. Промењен је стил живота, живимо убрзаним темпом који нас одваја од здравих навика. Данашњи човек стари 50-70 пута брже у односу на пре 50 година. Свакодневно имамо више стресогених фактора, организам се више бори, брже стари и болести се јављају у ранијем добу. Данас имамо велики број деце која су гојазна, претендују да имају неко обољење, имају повишен крвни притисак, деформитете, поремећај хормона. Сваки пети пар у Србији има проблем са стерилитетом, што је последица лоше исхране, а кардиоваскуларна обољења су, са 60 одсто, заступљена код младих људи – рекао је др Абрахам.
Ово удружење континуирано организује едукације у сарадњи са клубовима и другим удружењима, а једно од предавања биће и на програму „Кикиндског лета“. Такође, подсећа др Абрахам, настављају кампању за здраве ужине у школама у чему ће им, како очекују, помоћи и Град.
У складу са мотом манифестације „Покренимо децу која се не крећу“, десетине малишана из Спортске школице „Растимо заједно“ показала су како вежбају кроз игру. Оснивач Школице, такође и суоснивач Удружења „Здравље на длану“ је професор физичке културе, Бранко Грбанушић. Школица постоји већ 13 година и у њој вежбају предшколци, узраста од 3,5 до шест година.
– Деца су данас доста неактивна о то проузрокује проблеме, мускулатура им је слаба, коштано-мишићни систем такође, 30 одсто деце је гојазно – каже Грбанушић. – Школица је основана са идејом да им надокнадимо физичке активности у игри, на још бољи начин јер ми смо у сали, имамо реквизите. Укључени су сви облици кретања – скакање, трчање, пузање, пењање, сви спортови са лоптом, атлетика, и трудимо се да на време отклонимо проблеме, ако их има.
Школица стално има педесетак полазника, а за септембар су спремни и флајери за родитеље у свим школама, како би им се указало на потребу да деца буду више физички активна. Спортска школица ради у ССШ „Милош Црњански“ и часови, у трајању од једног сата, одвијају се два пута седмично.
Манифестацији су се придружили и мали бубњари Студија “Маус”. Поред промоције и едукације, одржано је и такмичење у скоку у даљ, представљени су примери здраве ужине, као и изложба о десетогодишњим активностима УГ „Здравље на длану“.
Војвођански савет за подршку талентима уприличио је у Градској кући у Суботици, једанаесту по реду, доделу награда ученицима основних и средњих школа, као и студентима високошколских установа који су постигли запажене резултате на различитим такмичењима и манифестацијама у областима друштвених и природних наука, спорту, ликовној и музичкој култури.
Међу награђенима су двојица Кикинђана- Тамаш Киш, талентовани баритон, студент на Академији уметности у Новом Саду и Факултету музичке уметности у Београду, и Марио Комарек, матурант ОШ „Фејеш Клара“, млади гитариста који ће школовање наставити у Средњој музичкој школи.
Таленти су награђени плакетама, поклонима и једнократним стипендијама, а захваљујући Мађарском националном савету, могу да учествују на кампу Ержебет и на студијском путовању у Темишвару крајем лета.
Свечаности је присуствовао др Золтан Маружа, државни секретар за јавно образовање у Министарству унутрашњих послова Мађарске, Петер Бајор, извршни председник Удружења мађарских организација за подршку талентима, Ана Андреа Бениовски, конзул Генералног конзулата Мађарске у Суботици, Татјана Варју Потребић, чланица Извршног већа Мађарског националног савета задужена за питања образовања, Јанош Пушкаш, војвођански директор Педагошког завода и саветник председника општине Суботица Хајналка Матин.
– Често видим неку објаву на Фејсбуку која ме дирне и кажем себи: то ми је пројекат за овај месец – каже скромно, не желећи да набраја све акције и коме је све послала помоћ у Србији.
Као гошћа Савеза изразила је жељу да посети и Музеј холокауста, а домаћини су јој приредили изненађење. У Београду су је упознали са Јеленом Бухач Радојичић чија прича је послужила као основа сценарија за филм „Дара из Јасеновца“.
