Defileom učesnika, kreativnom radionicom i koncertom počela tradicionalna, internacionalna dečija manifestacija u bugarskom gradu Silistri koja će trajati do 26. jula. Među 320 dece, učesnika 25. Međunarodnog dečijeg festivala plesa „Sutrašnji mir počinje današnjim prijateljstvom” su i naši mali sugrađani, članovi „Gusala”.
U najboljem svetlu, predstavljaju svoj grad i zemlju.
– U Silistru je došlo 15 dece. Predstavljamo se igrama iz Banata, pesmom iz Kosova i poznatim igrama iz Gruže. Deca su oduševljena, počeli su da se druže sa ostalim učesnicima, decom iz Poljske, Kine, Rumunije, Turske, Moldavije, Bugarske- navodi Dragoslav Tanackov iz ADZNM „Gusle”.
Zamenica gradonačelnika Marija Nedjalkova naglasila je da festival datira iz 1994. godine te da su i ove godine ponosni domaćini mališana iz brojnih država.
Silistra i Kikinda su bratski gradovi koji obostrano nastoje da prodube saradnju, istakao je predsednik skupštine Mladen Bogdan koji predvodi delegaciju Grada Kikinde.
– Nastavljamo dugogodišnju saradnju, koju smo proteklih meseci proširili učešćem na zajedničkim forumima u cilju uspostavljanja saradnje i na drugim poljima. I u narednom periodu, trudićemo se da sa svakim bratskim gradom razvijamo što bolje odnose i iznađemo nove oblasti za saradnju. Glavna poruka ovog festivala su mir i saradnja- rekao je Bogdan.
Delegacija Kikinde pozvala je svoje domaćine u uzvratnu posetu. Prava prilika za to biće predstojeći Dani ludaje, ukazala je Jasmina Milankov iz Turističke organizacije.
– Želja nam je da prijateljstvo podignemo na viši nivo i da pozovemo naše domaćine da nam budu gosti na Danima ludaje i predstave se u Evropskom kutku. Potvrdili su dolazak, radujemo se narednom druženju- dodala je Milankov.
Lukijan Barbul (8) predstavljao je Kikindu na manifestaciji “Međunarodni dan romske muzike” održanoj u subotu u Somboru. U konkurenciji muzički talentovane dece iz dvadesetak lokalnh samouprava Lukijan je bio treći. Kao nagradu je dobio bubanj, a sa njim je bio i Željko Radu, koordinator za romska pitanja u Gradskoj upravi.
Manifestaciju treću godinu zaredom organizacije „Romski kulturni centar Pančevo“. Cilj je da sva deca koja učestvuju u dobiju na poklon muzički instrument kao nagradu i podstrek da idu dalje i u muzičke škole i da se obrazuju.
Za petnaest godina u poštanskoj uniformi, Slavko Babić, nesuđeni fudbaler, zabeležio je same uspehe i, možda, jednu propuštenu priliku. Danas se svega seća sa ponosom i zadovoljstvom jer je, brzim hodom, uz veliki trud i rad, ostvario sve što je želeo, iako to nije bio njegov prvi izbor.
Početkom sedamdesetih godina u Nakovu, kao, uostalom, svuda i uvek, najpopularniji su bili fudbaleri. Pored želje, dvadesettrogodišnji Slavko Babić imao je i sportski gen i ozbiljno je trenirao u seoskom klubu „Polet“. Iako je po struci bio mehaničar, ukazala se prilika i zaposlio se u Pošti u Nakovu. Nije mogao ni da pretpostavi da ga u državnoj firmi očekuje još jedna, sasvim drukčija, sportska karijera.
– Direktor je čuo da u Nakovu ima jedan mlad poštar i rekao mi je: „Ti ćeš da zastupaš Poštu Kikinda na takmičenju u brzom hodanju“. Nisam ni znao da postoje takva takmičenja, ali nisam ni smeo da odbijem – priča Slavko. – Ubrzo sam otputovao na prvo takmičenje, bilo je to na Fruškoj gori, i pobedio sam.
Usledila su nova nadmetanja i činilo se da je Slavko nepobediv. U poštanskoj uniformi bio je prvi na svim nivoima u tadašnjoj Jugoslaviji.
Posle jedne od pobeda, bilo je to na Bledu, u Sloveniji, 1976. godine, kada je odbranio titulu prvaka Jugoslavije na 10 i 20 kilometara, jedan od direktora tadašnje Pošte ponudio mu je da ode u Opatiju, da izabere radno mesto u Pošti i da nastavi da se takmiči, za istu firmu, u drugoj republici.
Atletska reprezentacija poštara Jugoslavije u Bukureštu 1974, na Balkanskom prvenstvu, Slavko Babić nosi zastavu
– To je bila izuzetna prilika. Ali tada sam već bio oženjen, imao sam i ćerkicu. Supruga nije htela da ide iz Nakova, a ja sam popustljiv. I morao sam da odbijem. Tom direktoru sam preporučio da zaposli mog brata koji je, takođe, počeo da se takmiči. Tako je Đuro dobio telegram i otputovao u Rijeku. Primili su ga, na moju reč. Oženio se koleginicom i živeo je tamo. Ja ostadoh u Nakovu, eto, a mogao sam da biram šta sam hteo – kaže Slavko, ni danas sasvim siguran da li je odluka, koja i nije bila njegova, bila dobra.
Braća poštari su, naravno, nastavili svoje sportske karijere. I redovno su se viđali, po istom principu i sa istim epilogom: Đuro pobedi u Istri, Slavko u Vojvodini, i onda se sretnu kao konkurencija na jugoslovenskom takmičenju.
– Uvek je bilo tako, ja prvi, Đuro drugi – smeje se Slavko.
Pobednički niz, upornost i istrajnost nisu promakli profesionalcima iz prestonice. Jednog dana, ponovo je stiglo iznenađenje za Slavka.
– Zapazili su me trener „Partizana“, Franjo Mihalić i jedan od najvećih srpskih atletičara, kapiten savezne atletske reprezentacije, Dane Korica. Pozvali su me da dođem u Beograd i učlanim se u Atletski klub „Partizan“. Nisam znao ni kako da stignem do njih, vozio me direktor do tamo. Potpisao sam pristupnicu, dobio njihov program treninga i pripremao sam se sam. Svakog dana pešačio sam 33 kilometra – prvo na poslu, a zatim do rampe u Kikindi i nazad – seća se Slavko.
Od tada nastavlja takmičenja na novom nivou. Putuje i druži se sa već slavnima. Ali ima i konkretne benefite.
– Sa reprezentacijom Jugoslavije, Nenadom Stekićem i ostalima, putovao sam po balkanskim, mediteranskim zemljama, u Nemačku, Austriju, nema gde nisam bio. Bio sam izdržljiv i trenirao sam, nisam ni pio ni pušio. To je naporan, ali jako zdrav sport. Bilo je i teških trenutaka, takmičio sam se po kiši, magli, na 40 stepeni. Nisam pobeđivao jedino kada sam hodao sa povredom – seća se Slavko.
U karijeri dugoj 15 godina Slavko je nebrojeno puta osvajao zlato na svim nivoima, bio višestruki prvak Jugoslavije u brzom hodanju poštara, a najveći uspeh postigao je na Balkanijadi u Grčkoj 1976. godine, kada je osvojio srebrnu medalju. Rekord stadiona „Crvena zvezda“, koji je Babić postavio kada je 10 kilometara prešao za 42 minuta, do danas nije oboren.
Posebno mesto u arhivi sećanja Slavka Babića zauzima pismo koje je, kao dvadesetosmogodišnjak, dobio od saveznog kapitena Daneta Korice:
„Dragi druže, završavajući ovogodišnji ciklus nastupa naše reprezentacije i analiziranje nastupa svakog pojedinca i njegov rezultatski doprinos, kao i doprinos u stvaranju drugarskih i pravih međuljudskih odnosa, želim ovim pismom da ti se zahvalim što si uspeo da se maksimalno angažuješ tokom cele godine i da, noseći grb naše zemlje, daš veliki doprinos razvoju i popularisanju atletike“ – piše na početku pisma iz Atletskog saveza Jugoslavije.
Mnogi su bivali diskvalifikovani, mnogi su i odustajali u toku trke, ali ne i on, jer je imao motiv više. U to vreme, svi koji su ostvarivali normu u „Partizanu“, dobijali su redovna mesečna primanja, a norma se potvrđivala svake godine. Slavku, međutim, ništa nije bilo teško, čak ni kada se takmičio u svojim starim patikama, dok su svi ostali imali novu opremu.
– Odem na takmičenje i samo razmišljam o tome kako imam porodicu, a podstanari smo. Pobedim, dobijem nagradu i odmah kupim ugalj za zimu. Najlepše je bilo što su sa mnom na pripreme dva puta godišnje, kao i na takmičenja, išle i supruga Anka i ćerkica Biljana. I kada me nije čekala na cilju, svaki put sam joj kupio lutku.
Najviše je ponosan na pobedu na pokrajinskom takmičenju kojem je domaćin bila njegova Radna organizacija. Na trasi od Nakova do Kikinde, kada je stigao na cilj kod nekadašnjeg hotela u centru, drugoplasirani takmičar još uvek je bio kod pruge.
– Može se reći da sam bio slavan. Neko je jednom izračunao da sam, u karijeri, dva puta obišao zemaljsku kuglu, a jedan novinar je ocenio da sam na takmičenju bio brži od mnogih pasa – smeje se Slavko. – Posle je me je pitao da li sam se naljutio. Naravno da nisam. Voleo sam sve to, voleo sam i Poštu.
Bez podrške porodice, ne bih uspeo, naglašava Slavko. Međutim, posle povrede kolena, morao je da prestane da trenira i da se takmiči. Otišao je iz Pošte i zaposlio se u Zadruzi, koja je ubrzo ugašena. Ali nije prestao da pešači i da vozi bicikl. I da se, u dugim vožnjama, samo ponekad, zapita šta bi bilo da nije bio popustljiv prema svojoj Anki i kako bi to bilo u Istri…
Noćni bazar u organizaciji Turističke organizacije okupio je na Gradskom trgu 42 izlagača. Ovo je prava prilika da se na istom mestu sretnu registrovani lokalni proizvođači i kupci. Posetiocma su na raspolaganju bili tradicionalna hrana, koju su pripremile članice udruženja žena, slatki i slani proizvodi, med, ceđena ulja, proizvodi od lešnika, suveniri, nakit, pića.
Među izlagačima je bio i Vladimir Krstonošić, vlasnik poljoprivrednog gazdinstva koji je kupcima preporučivao koziji sir, ali i ceđena ulja.
-Izlagao sam svoje proizvode u većim gradovima, kao i u okolnim opštinama, ali naši sugrađani su ubedljivo najbolji kupci. Svi oni vole da kupe lokalni proizvod i nije im teško da nas preporuče ukoliko su zadovoljni. Mislim da govorim u ime svih izlagača kada kažem da smo prezadovoljni što možemo na ovaj način da dođemo do naših Kikinđana – kaž Krstonošić.
Brend „Nuto“, mladog agroekonomiste iz Nakova Alekse Race takođe je tražen.
-Ovo je pravi primer lokal patriotizma. Nama je važno da dopremo do svakog stanovnika sa teritorije grada jer nam je cilj da robu prvenstveno prodajemo našim komšijama, prijateljima i sugrađanima. – dodaje Raca – Ja već imam redovne kupce, a ubedljivo najtraženiji je med i lešnik. Naši sugrađani zainteresovani su i da čuju kako nastaju proizvodi.
Udruženje „Kikinđuše“ za drugi noćni bazar izradile su tkane krpare i sedalice, ručno rađene unikatne papuče, ludaje od platna, lavandu.
-Nov proizvod su nam čuvarkuće koje oplemenjuju svaki prostor. Trenutno nas ima desetak u udruženju i bavimo se rukotvorinama. Svaka od nas zna ili da štrika, hekla, šije. – napominje Olivera Normali, jedna od Kikinđuša – Izrađujemo i čarape, rukavice štrikane i heklane, kape, razne minijature. Sugrađani odlično reaguju na naše proizvode, a ovakav način prodaje nam puno znači.
Zbog sinoćnjeg nevremena, humanitarno veče u Baru „Pacija“ odloženo je za nedelju, 23. jul, za 21 sat. Kako je i bilo planirano, veče „Devedesete u srcu“ posvećeno je tragično nastradalom sugrađaninu, Radovanu Juračiću, a prikupljeni prilozi biće upućeni njegovoj porodici.
Sinoćnje nevreme u Kikindi koje je pratio olujni vetar od 21,4 metra u sekundi i padavine, na svu sreću, prošlo je sa minimalnim posledicama. Kako saznajemo od Miroslave Narančić, sekretarke Sekretarijata za zaštitu životne sredine, poljoprivredu i ruralni razvoj najveću štetu naneo je odlomljeni deo stabla u ulici Kralja Petra Prvog kod kućnog broja 153. Deo grane stabla pincike palo je na kolovoz, deo na automobil parkiran u blizini na kom je pričinjena materijalna šteta, a ovom prilikom oštećen je kandelaber i pokidane su žice.
Saobraćaj u ovom delu grada bio je zaustavljen, a stanovnici nisu imali struju. Vatrogasci su brzo reagovali i nakon što su isekli deo debla koje je palo saobraćaj je normalizovan.
Deo stabla odlomio se i kod Motela „Lovac“, i kod fabrike „Toza Marković“. Na Gradskom trgu bilo je nekoliko odlomljenih grana.
-Tokom noći na terenu su, osim pripadnika Vatrogasno-spasilačke brigade i Policijske uprave, bili i zaposleni u Sekretarijatu za zaštitu životne sredine, poljoprivredu i ruralni razvoj, komunalne službe i gradonačelnik Nikola Lukač koji je obišao sve lokacije na kojima je došlo do odlamanja dela stabala – rekla je Miroslava Narančić – Posledice nevremena otklanjaju se od ranih jutarnjih sati.
Za sat i po vremena, koliko je trajalo nevreme, u Kikindi je palo najviše kiše, 36 litara po kvadratnom metru, podaci su Meteorološke službe. U Bašaidu je zabeleženo 22, u Nakovu 20, a u Mokrinu 11,4 litra vodenog taloga po kvadratu.
U Vojvodini se skoro dve decenije rade analize plodnosti zemljišta koje poljoprivrednim proizvođačima umnogome pomažu da imaju bolje i kvalitetnije prinose. Uzorkovanje zemljišta najbolje je uraditi u ovo doba godine, po skidanju ozimih kultura sa njiva.
-Agrohemijska ispitivanja treba raditi najmanje jednom u četiri godine. Naročito je to sada mudro, s obzirom na poskupljenje svih inputa neophodnih u poljoprivrednoj proizvodnji. – saznajemo od Mladena Đurana, direktora PSS – Proizvođači će dobiti preporuku za đubrenje u naredne četiri godine, a naša savetodavna služba na raspolaganju je za sve dodatne savete.
Analiza zemljišta je neophodna i jedna je od najvažnijih agrohemijskih mera. Ispitivanje zemljišta daje poljoprivrednicima informacije o hemijskom sastavu njihovih obradivih površina.
-Ispituje se pe ha vrednost zemljišta, sadržaj karbonata i makroelemenata fosfora, azota, kalijuma, kao i sadržaj humusa. Poljoprivrednici pošto dobiju rezultate znaju tačnu količinu hranljivih materija koja im je potrebna, jer visok ili nizak nivo đubriva može negativno uticati na njihovu zemlju, useve, podzemne vode, pa čak i vazduh – dodao je Đuran.
Zemljište na teritoriji grada uglavnom ima višak kalijuma, fosfor je u deficitu, a stanje azota je promenljiivo. Sa godinama humus opada tako da se preporučuje zaoravanje žetvenih ostataka i đubrenje stajnjakom.
Cena jednog uzorka je 2.640 dinara, a ukoliko to rade zaposleni Poljoprivredne stručne službe, to se dodatno naplaćuje. Redovnim testiranjem zemljišta, poljoprivrednici proizvode više, što pozitivno utiče na njihov prihod, a takođe im pomaže i da lakše upravljaju prinosima i poboljšaju ih.
Gradonačelnik Nikola Lukač prisustvovao je u Beogradu na uvodnoj konferenciji projekta razvoja lokalne infrastrukture i institucionalnog jačanja lokalnih samouprava u Srbiji, u čijem radu je učestvovao predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, zajedno sa ministrom građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Goranom Vesićem.
Radi se o projektu ukupne vrednosti preko 300 miliona dolara kojim bi 145 jedinica lokalne samouprave dobilo značajna bespovratna sredstva za, pre svega, unapređenje infrastrukture i života građana.
Foto: Predsedništvo Srbije / Dimitrije Goll
Gradu Kikindi namenjeno je preko milion i 850 hiljada evra za rehabilitaciju i rekonstrukciju postojeće saobraćajne infrastrukture, izgradnju novih pešačkih prelaza, biciklističkih staza, izgradnju sistema za odvovnjavanje, ali i aktivne mobilnosti poput ozelenjavanja i rešavanja problema zagađenja. Grad Kikinda će u narednom periodu odrediti lokacije gde su ova sredstva najvažnija.
U Ateljeu „Tera“ počeo je 11. festival „Tera Viva“ koji se organizuje u okviru Internacionalnog simpozijuma skulpture u terakoti. Prvi deo programa okupio je decu, a radionice „TeraKids“ ispunile su očekivanja mnogobrojnih posetilaca.
Radionica „Potraga“ zaokupila je nešto starije , a Konstantin Popović (7) objasnio nam je da su učesnici rešavajući zadatke osvajali nagradu.
– Zadaci su vezani za postavljene skulpture i „Teru“. Trebalo je da se pronađu zadate skulpture na mapi, da se docrtaju, prebroje i ostalo. Jako je interesantno i ovo mi je prvi put da učestvujem u nekoj potrazi. Pored toga izabrao sam skulpturu koja mi se najviše dopada i obeležio sam je ljubičastim balonom. Odabrao sam skulpturu životinje jer ih jako volim – pojasnio je Konstantin.
U potrazi je učestvovala i Anđela Knežević (11).
-Interesantan je bio zadatak da prebrojimo ptice od terakote. Jako sam se iznenadila kada sam shvatila da ih ima 162. Zajedno sa svojim drugarima takmičila sam se ko će pre da reši mapu i zadatke koje smo dobili- rekla nam je Anđela.
Saša Bubulj uživala je u pravljenju skulptura od gline u vajarskoj radionici.
– Volim da pravim skulpture od gline. Napravila sam Sneška Belića. Ima nos od šargarepe i ruke od drške od metle. Volim da se igram sa glinom i ovo mi je omiljena radionica – saznali smo od Saše Bubulj.
Učiteljica Desanka Ristić zajedno sa decom realizovala je radionicu „Ljubičasti baloni“. Dvadesetoro dece je učestvovalo je u ovom programu.
– Imali su kreativan zadatak da istražuju skulpture u ateljeu i da svako odabere skulpturu koja mu se najviše dopada. U video formi trebali su da odgovore na pitanje zašto im se baš ta skulptura dopala i kako je nazvali. Video je haštagom postavljen na društvene mreže kao jedan vid promocije „Tere“ – kazala je Desanka Ristić.
Veliko interesovanje izazvalo je i slikanje portreta, radionica Jelene Volkov, jer su deca želela da ponesu uspomenu sa druženja kući.
– Radila sam portrete i karikature i sama sam iznenađena interesovanjem dece. Portret nije lako naslikati i najvažnija je fokusiranost, brzina, ali i to šta se želi postići portretom – kaže Jelena Volkov.
Radionice su organizovali i Streličarsko udruženje „Apolo“, Tibor Ružić sa origamijem, teatar „Gusani u magli“, bila je tu i radionica fraktala, skulpture od papira koje je sa decom izrađivao Jovan Isakov, slikanje portreta, potraga, grupa „Roj“ imala je prezentaciju muzike kroz istoriju, a tu su bili i „Ljubičasti baloni“.
Na kikindskoj štrafti u najužem centru grada, pre neki dan počeli su radovi na gradnji robne kuće. Ovaj veliki trgovinski objekat podiže preduzeće robnih kuća „Beograd”- objavila je „Komuna” u prvom julskoj broju daleke 1969. godine.
Kako je izvestio lokalni nedeljnik, povodom početka radova, priređena je svečanost kojoj je prisustvovalo više lokalnih društveno-političkih i javnih radnika i predstavnika privrednih preduzeća.
Bila je to 24. robna kuća „Beograd”, a dvanaesta van Beograda. Puštanje u rad bilo je predviđeno 1. jula 1970. godine.
Nekadašnja Robna kuća Beograd
„Robna kuća biće najlepša i najmodernija koju je preduzeće robnih kuća „Beograd” izgradilo u Vojvodini. Ukupna površina iznosiće 4.130 kvadratnih metara, od čega će se prodajni objekat rasprostirati na 2.330 kvadratnih metara. Biće opremljena najsavremenijom opremom i uređajima, a prodavaće se sve vrste robe. Predstavnik Robnih kuća je rekao da će se ovde zaposliti 130 srednjoškolaca, a otvaranjem robne kuće i lokalna industrija imaće mogućnost za širi plasman robe, naravno pod uslovom da je ona kvalitetna.
Simboličnim puštanjem u rad bagera, potpredsednik opštinske skupštine Slobodan Živić obeležio je početak radova koje je obavljalo preduzeće „Jedinstvo” iz Smederevske Palanke”, izvestila je „Komuna”.
Prvi soliter
Da je tog leta 1969. građevinska sezona u Kikindi bila dinamična, svedoči još jedan tekst objavljen u istom broju lista.
„Počela je gradnja devetospratnice, prvog kikindskog solitera- na uglu ulica Branka Radičevića i Vojvode Putnika. U prizemlju će se nalaziti lokali, a na spratovima stanovi i društvene prostorije”- kratko je zabeleženo uz fotografiju gradilišta.
Prvi automat za sladoled
Listajući staru „Komunu” vest koja nam je takođe privukla pažnju, a verujemo da će biti zanimljiva i vama, tiče se prvog automata za sladoled.
„Kao i mnogi veći gradovi, Kikinda je dobila prvi automat za ekspres sladoled i limunadu. Poslastičar Muharem Nuri kupio je ovaj aparat i postavio ga na uglu kod pijace, odmah ispred novootvorene poslovnice „Putnika”. Kikinđani su pozdravili ovaj potez snalažljivog poslastičara jer vrlo brzo mogu dobiti odličan sladoled i hladnu limunadu”- beleži reporter „Komune”.
Sa čitaocima je podelio i utisak da je ipak, mogla biti pronađena „prigodnija lokacija, jer mnogi sugrađani ne znaju za ekspres sladoled i limunadu”.
U karijeri dugoj 15 godina Slavko je nebrojeno puta osvajao zlato na svim nivoima, bio višestruki prvak Jugoslavije u brzom hodanju poštara, a najveći uspeh postigao je na Balkanijadi u Grčkoj 1976. godine, kada je osvojio srebrnu medalju. Rekord stadiona „Crvena zvezda“, koji je Babić postavio kada je 10 kilometara prešao za 42 minuta, do danas nije oboren.
