Дефилеом учесника, креативном радионицом и концертом почела традиционална, интернационална дечија манифестација у бугарском граду Силистри која ће трајати до 26. јула. Међу 320 деце, учесника 25. Међународног дечијег фестивала плеса „Сутрашњи мир почиње данашњим пријатељством” су и наши мали суграђани, чланови „Гусала”.
У најбољем светлу, представљају свој град и земљу.
– У Силистру је дошло 15 деце. Представљамо се играма из Баната, песмом из Косова и познатим играма из Груже. Деца су одушевљена, почели су да се друже са осталим учесницима, децом из Пољске, Кине, Румуније, Турске, Молдавије, Бугарске- наводи Драгослав Танацков из АДЗНМ „Гусле”.
Заменица градоначелника Марија Недјалкова нагласила је да фестивал датира из 1994. године те да су и ове године поносни домаћини малишана из бројних држава.
Силистра и Кикинда су братски градови који обострано настоје да продубе сарадњу, истакао је председник скупштине Младен Богдан који предводи делегацију Града Кикинде.
– Настављамо дугогодишњу сарадњу, коју смо протеклих месеци проширили учешћем на заједничким форумима у циљу успостављања сарадње и на другим пољима. И у наредном периоду, трудићемо се да са сваким братским градом развијамо што боље односе и изнађемо нове области за сарадњу. Главна порука овог фестивала су мир и сарадња- рекао је Богдан.
Делегација Кикинде позвала је своје домаћине у узвратну посету. Права прилика за то биће предстојећи Дани лудаје, указала је Јасмина Миланков из Туристичке организације.
– Жеља нам је да пријатељство подигнемо на виши ниво и да позовемо наше домаћине да нам буду гости на Данима лудаје и представе се у Европском кутку. Потврдили су долазак, радујемо се наредном дружењу- додала је Миланков.
Лукијан Барбул (8) представљао је Кикинду на манифестацији “Међународни дан ромске музике” одржаној у суботу у Сомбору. У конкуренцији музички талентоване деце из двадесетак локалнх самоуправа Лукијан је био трећи. Као награду је добио бубањ, а са њим је био и Жељко Раду, координатор за ромска питања у Градској управи.
Манифестацију трећу годину заредом организације „Ромски културни центар Панчево“. Циљ је да сва деца која учествују у добију на поклон музички инструмент као награду и подстрек да иду даље и у музичке школе и да се образују.
За петнаест година у поштанској униформи, Славко Бабић, несуђени фудбалер, забележио је саме успехе и, можда, једну пропуштену прилику. Данас се свега сећа са поносом и задовољством јер је, брзим ходом, уз велики труд и рад, остварио све што је желео, иако то није био његов први избор.
Почетком седамдесетих година у Накову, као, уосталом, свуда и увек, најпопуларнији су били фудбалери. Поред жеље, двадесеттрогодишњи Славко Бабић имао је и спортски ген и озбиљно је тренирао у сеоском клубу „Полет“. Иако је по струци био механичар, указала се прилика и запослио се у Пошти у Накову. Није могао ни да претпостави да га у државној фирми очекује још једна, сасвим друкчија, спортска каријера.
– Директор је чуо да у Накову има један млад поштар и рекао ми је: „Ти ћеш да заступаш Пошту Кикинда на такмичењу у брзом ходању“. Нисам ни знао да постоје таква такмичења, али нисам ни смео да одбијем – прича Славко. – Убрзо сам отпутовао на прво такмичење, било је то на Фрушкој гори, и победио сам.
Уследила су нова надметања и чинило се да је Славко непобедив. У поштанској униформи био је први на свим нивоима у тадашњој Југославији.
После једне од победа, било је то на Бледу, у Словенији, 1976. године, када је одбранио титулу првака Југославије на 10 и 20 километара, један од директора тадашње Поште понудио му је да оде у Опатију, да изабере радно место у Пошти и да настави да се такмичи, за исту фирму, у другој републици.
Атлетска репрезентација поштара Југославије у Букурешту 1974, на Балканском првенству, Славко Бабић носи заставу
– То је била изузетна прилика. Али тада сам већ био ожењен, имао сам и ћеркицу. Супруга није хтела да иде из Накова, а ја сам попустљив. И морао сам да одбијем. Том директору сам препоручио да запосли мог брата који је, такође, почео да се такмичи. Тако је Ђуро добио телеграм и отпутовао у Ријеку. Примили су га, на моју реч. Оженио се колегиницом и живео је тамо. Ја остадох у Накову, ето, а могао сам да бирам шта сам хтео – каже Славко, ни данас сасвим сигуран да ли је одлука, која и није била његова, била добра.
Браћа поштари су, наравно, наставили своје спортске каријере. И редовно су се виђали, по истом принципу и са истим епилогом: Ђуро победи у Истри, Славко у Војводини, и онда се сретну као конкуренција на југословенском такмичењу.
– Увек је било тако, ја први, Ђуро други – смеје се Славко.
Победнички низ, упорност и истрајност нису промакли професионалцима из престонице. Једног дана, поново је стигло изненађење за Славка.
– Запазили су ме тренер „Партизана“, Фрањо Михалић и један од највећих српских атлетичара, капитен савезне атлетске репрезентације, Дане Корица. Позвали су ме да дођем у Београд и учланим се у Атлетски клуб „Партизан“. Нисам знао ни како да стигнем до њих, возио ме директор до тамо. Потписао сам приступницу, добио њихов програм тренинга и припремао сам се сам. Сваког дана пешачио сам 33 километра – прво на послу, а затим до рампе у Кикинди и назад – сећа се Славко.
Од тада наставља такмичења на новом нивоу. Путује и дружи се са већ славнима. Али има и конкретне бенефите.
– Са репрезентацијом Југославије, Ненадом Стекићем и осталима, путовао сам по балканским, медитеранским земљама, у Немачку, Аустрију, нема где нисам био. Био сам издржљив и тренирао сам, нисам ни пио ни пушио. То је напоран, али јако здрав спорт. Било је и тешких тренутака, такмичио сам се по киши, магли, на 40 степени. Нисам побеђивао једино када сам ходао са повредом – сећа се Славко.
У каријери дугој 15 година Славко је небројено пута освајао злато на свим нивоима, био вишеструки првак Југославије у брзом ходању поштара, а највећи успех постигао је на Балканијади у Грчкој 1976. године, када је освојио сребрну медаљу. Рекорд стадиона „Црвена звезда“, који је Бабић поставио када је 10 километара прешао за 42 минута, до данас није оборен.
Посебно место у архиви сећања Славка Бабића заузима писмо које је, као двадесетосмогодишњак, добио од савезног капитена Данета Корице:
„Драги друже, завршавајући овогодишњи циклус наступа наше репрезентације и анализирање наступа сваког појединца и његов резултатски допринос, као и допринос у стварању другарских и правих међуљудских односа, желим овим писмом да ти се захвалим што си успео да се максимално ангажујеш током целе године и да, носећи грб наше земље, даш велики допринос развоју и популарисању атлетике“ – пише на почетку писма из Атлетског савеза Југославије.
Многи су бивали дисквалификовани, многи су и одустајали у току трке, али не и он, јер је имао мотив више. У то време, сви који су остваривали норму у „Партизану“, добијали су редовна месечна примања, а норма се потврђивала сваке године. Славку, међутим, ништа није било тешко, чак ни када се такмичио у својим старим патикама, док су сви остали имали нову опрему.
– Одем на такмичење и само размишљам о томе како имам породицу, а подстанари смо. Победим, добијем награду и одмах купим угаљ за зиму. Најлепше је било што су са мном на припреме два пута годишње, као и на такмичења, ишле и супруга Анка и ћеркица Биљана. И када ме није чекала на циљу, сваки пут сам јој купио лутку.
Највише је поносан на победу на покрајинском такмичењу којем је домаћин била његова Радна организација. На траси од Накова до Кикинде, када је стигао на циљ код некадашњег хотела у центру, другопласирани такмичар још увек је био код пруге.
– Може се рећи да сам био славан. Неко је једном израчунао да сам, у каријери, два пута обишао земаљску куглу, а један новинар је оценио да сам на такмичењу био бржи од многих паса – смеје се Славко. – После је ме је питао да ли сам се наљутио. Наравно да нисам. Волео сам све то, волео сам и Пошту.
Без подршке породице, не бих успео, наглашава Славко. Међутим, после повреде колена, морао је да престане да тренира и да се такмичи. Отишао је из Поште и запослио се у Задрузи, која је убрзо угашена. Али није престао да пешачи и да вози бицикл. И да се, у дугим вожњама, само понекад, запита шта би било да није био попустљив према својој Анки и како би то било у Истри…
Ноћни базар у организацији Туристичке организације окупио је на Градском тргу 42 излагача. Ово је права прилика да се на истом месту сретну регистровани локални произвођачи и купци. Посетиоцма су на располагању били традиционална храна, коју су припремиле чланице удружења жена, слатки и слани производи, мед, цеђена уља, производи од лешника, сувенири, накит, пића.
Међу излагачима је био и Владимир Крстоношић, власник пољопривредног газдинства који је купцима препоручивао козији сир, али и цеђена уља.
-Излагао сам своје производе у већим градовима, као и у околним општинама, али наши суграђани су убедљиво најбољи купци. Сви они воле да купе локални производ и није им тешко да нас препоруче уколико су задовољни. Мислим да говорим у име свих излагача када кажем да смо презадовољни што можемо на овај начин да дођемо до наших Кикинђана – каж Крстоношић.
Бренд „Нуто“, младог агроекономисте из Накова Алексе Раце такође је тражен.
-Ово је прави пример локал патриотизма. Нама је важно да допремо до сваког становника са територије града јер нам је циљ да робу првенствено продајемо нашим комшијама, пријатељима и суграђанима. – додаје Раца – Ја већ имам редовне купце, а убедљиво најтраженији је мед и лешник. Наши суграђани заинтересовани су и да чују како настају производи.
Удружење „Кикинђуше“ за други ноћни базар израдиле су ткане крпаре и седалице, ручно рађене уникатне папуче, лудаје од платна, лаванду.
-Нов производ су нам чуваркуће које оплемењују сваки простор. Тренутно нас има десетак у удружењу и бавимо се рукотворинама. Свака од нас зна или да штрика, хекла, шије. – напомиње Оливера Нормали, једна од Кикинђуша – Израђујемо и чарапе, рукавице штрикане и хеклане, капе, разне минијатуре. Суграђани одлично реагују на наше производе, а овакав начин продаје нам пуно значи.
Због синоћњег невремена, хуманитарно вече у Бару „Пација“ одложено је за недељу, 23. јул, за 21 сат. Како је и било планирано, вече „Деведесете у срцу“ посвећено је трагично настрадалом суграђанину, Радовану Јурачићу, а прикупљени прилози биће упућени његовој породици.
Синоћње невреме у Кикинди које је пратио олујни ветар од 21,4 метра у секунди и падавине, на сву срећу, прошло је са минималним последицама. Како сазнајемо од Мирославе Наранчић, секретарке Секретаријата за заштиту животне средине, пољопривреду и рурални развој највећу штету нанео је одломљени део стабла у улици Краља Петра Првог код кућног броја 153. Део гране стабла пинцике пало је на коловоз, део на аутомобил паркиран у близини на ком је причињена материјална штета, а овом приликом оштећен је канделабер и покидане су жице.
Саобраћај у овом делу града био је заустављен, а становници нису имали струју. Ватрогасци су брзо реаговали и након што су исекли део дебла које је пало саобраћај је нормализован.
Део стабла одломио се и код Мотела „Ловац“, и код фабрике „Тоза Марковић“. На Градском тргу било је неколико одломљених грана.
-Током ноћи на терену су, осим припадника Ватрогасно-спасилачке бригаде и Полицијске управе, били и запослени у Секретаријату за заштиту животне средине, пољопривреду и рурални развој, комуналне службе и градоначелник Никола Лукач који је обишао све локације на којима је дошло до одламања дела стабала – рекла је Мирослава Наранчић – Последице невремена отклањају се од раних јутарњих сати.
За сат и по времена, колико је трајало невреме, у Кикинди је пало највише кише, 36 литара по квадратном метру, подаци су Метеоролошке службе. У Башаиду је забележено 22, у Накову 20, а у Мокрину 11,4 литра воденог талога по квадрату.
У Војводини се скоро две деценије раде анализе плодности земљишта које пољопривредним произвођачима умногоме помажу да имају боље и квалитетније приносе. Узорковање земљишта најбоље је урадити у ово доба године, по скидању озимих култура са њива.
-Агрохемијска испитивања треба радити најмање једном у четири године. Нарочито је то сада мудро, с обзиром на поскупљење свих инпута неопходних у пољопривредној производњи. – сазнајемо од Младена Ђурана, директора ПСС – Произвођачи ће добити препоруку за ђубрење у наредне четири године, а наша саветодавна служба на располагању је за све додатне савете.
Анализа земљишта је неопходна и једна је од најважнијих агрохемијских мера. Испитивање земљишта даје пољопривредницима информације о хемијском саставу њихових обрадивих површина.
-Испитује се пе ха вредност земљишта, садржај карбоната и макроелемената фосфора, азота, калијума, као и садржај хумуса. Пољопривредници пошто добију резултате знају тачну количину хранљивих материја која им је потребна, јер висок или низак ниво ђубрива може негативно утицати на њихову земљу, усеве, подземне воде, па чак и ваздух – додао је Ђуран.
Земљиште на територији града углавном има вишак калијума, фосфор је у дефициту, а стање азота је променљииво. Са годинама хумус опада тако да се препоручује заоравање жетвених остатака и ђубрење стајњаком.
Цена једног узорка је 2.640 динара, а уколико то раде запослени Пољопривредне стручне службе, то се додатно наплаћује. Редовним тестирањем земљишта, пољопривредници производе више, што позитивно утиче на њихов приход, а такође им помаже и да лакше управљају приносима и побољшају их.
Градоначелник Никола Лукач присуствовао је у Београду на уводној конференцији пројекта развоја локалне инфраструктуре и институционалног јачања локалних самоуправа у Србији, у чијем раду је учествовао председник Републике Србије Александар Вучић, заједно са министром грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, Гораном Весићем.
Ради се о пројекту укупне вредности преко 300 милиона долара којим би 145 јединица локалне самоуправе добило значајна бесповратна средства за, пре свега, унапређење инфраструктуре и живота грађана.
Фото: Председништво Србије / Димитрије Голл
Граду Кикинди намењено је преко милион и 850 хиљада евра за рехабилитацију и реконструкцију постојеће саобраћајне инфраструктуре, изградњу нових пешачких прелаза, бициклистичких стаза, изградњу система за одвовњавање, али и активне мобилности попут озелењавања и решавања проблема загађења. Град Кикинда ће у наредном периоду одредити локације где су ова средства најважнија.
У Атељеу „Тера“ почео је 11. фестивал „Тера Вива“ који се организује у оквиру Интернационалног симпозијума скулптуре у теракоти. Први део програма окупио је децу, а радионице „ТераКидс“ испуниле су очекивања многобројних посетилаца.
Радионица „Потрага“ заокупила је нешто старије , а Константин Поповић (7) објаснио нам је да су учесници решавајући задатке освајали награду.
– Задаци су везани за постављене скулптуре и „Теру“. Требало је да се пронађу задате скулптуре на мапи, да се доцртају, преброје и остало. Јако је интересантно и ово ми је први пут да учествујем у некој потрази. Поред тога изабрао сам скулптуру која ми се највише допада и обележио сам је љубичастим балоном. Одабрао сам скулптуру животиње јер их јако волим – појаснио је Константин.
У потрази је учествовала и Анђела Кнежевић (11).
-Интересантан је био задатак да пребројимо птице од теракоте. Јако сам се изненадила када сам схватила да их има 162. Заједно са својим другарима такмичила сам се ко ће пре да реши мапу и задатке које смо добили- рекла нам је Анђела.
Саша Бубуљ уживала је у прављењу скулптура од глине у вајарској радионици.
– Волим да правим скулптуре од глине. Направила сам Снешка Белића. Има нос од шаргарепе и руке од дршке од метле. Волим да се играм са глином и ово ми је омиљена радионица – сазнали смо од Саше Бубуљ.
Учитељица Десанка Ристић заједно са децом реализовала је радионицу „Љубичасти балони“. Двадесеторо деце је учествовало је у овом програму.
– Имали су креативан задатак да истражују скулптуре у атељеу и да свако одабере скулптуру која му се највише допада. У видео форми требали су да одговоре на питање зашто им се баш та скулптура допала и како је назвали. Видео је хаштагом постављен на друштвене мреже као један вид промоције „Тере“ – казала је Десанка Ристић.
Велико интересовање изазвало је и сликање портрета, радионица Јелене Волков, јер су деца желела да понесу успомену са дружења кући.
– Радила сам портрете и карикатуре и сама сам изненађена интересовањем деце. Портрет није лако насликати и најважнија је фокусираност, брзина, али и то шта се жели постићи портретом – каже Јелена Волков.
Радионице су организовали и Стреличарско удружење „Аполо“, Тибор Ружић са оригамијем, театар „Гусани у магли“, била је ту и радионица фрактала, скулптуре од папира које је са децом израђивао Јован Исаков, сликање портрета, потрага, група „Рој“ имала је презентацију музике кроз историју, а ту су били и „Љубичасти балони“.
На кикиндској штрафти у најужем центру града, пре неки дан почели су радови на градњи робне куће. Овај велики трговински објекат подиже предузеће робних кућа „Београд”- објавила је „Комуна” у првом јулској броју далеке 1969. године.
Како је известио локални недељник, поводом почетка радова, приређена је свечаност којој је присуствовало више локалних друштвено-политичких и јавних радника и представника привредних предузећа.
Била је то 24. робна кућа „Београд”, а дванаеста ван Београда. Пуштање у рад било је предвиђено 1. јула 1970. године.
Некадашња Робна кућа Београд
„Робна кућа биће најлепша и најмодернија коју је предузеће робних кућа „Београд” изградило у Војводини. Укупна површина износиће 4.130 квадратних метара, од чега ће се продајни објекат распростирати на 2.330 квадратних метара. Биће опремљена најсавременијом опремом и уређајима, а продаваће се све врсте робе. Представник Робних кућа је рекао да ће се овде запослити 130 средњошколаца, а отварањем робне куће и локална индустрија имаће могућност за шири пласман робе, наравно под условом да је она квалитетна.
Симболичним пуштањем у рад багера, потпредседник општинске скупштине Слободан Живић обележио је почетак радова које је обављало предузеће „Јединство” из Смедеревске Паланке”, известила је „Комуна”.
Први солитер
Да је тог лета 1969. грађевинска сезона у Кикинди била динамична, сведочи још један текст објављен у истом броју листа.
„Почела је градња деветоспратнице, првог кикиндског солитера- на углу улица Бранка Радичевића и Војводе Путника. У приземљу ће се налазити локали, а на спратовима станови и друштвене просторије”- кратко је забележено уз фотографију градилишта.
Први аутомат за сладолед
Листајући стару „Комуну” вест која нам је такође привукла пажњу, а верујемо да ће бити занимљива и вама, тиче се првог аутомата за сладолед.
„Као и многи већи градови, Кикинда је добила први аутомат за експрес сладолед и лимунаду. Посластичар Мухарем Нури купио је овај апарат и поставио га на углу код пијаце, одмах испред новоотворене пословнице „Путника”. Кикинђани су поздравили овај потез сналажљивог посластичара јер врло брзо могу добити одличан сладолед и хладну лимунаду”- бележи репортер „Комуне”.
Са читаоцима је поделио и утисак да је ипак, могла бити пронађена „пригоднија локација, јер многи суграђани не знају за експрес сладолед и лимунаду”.
У каријери дугој 15 година Славко је небројено пута освајао злато на свим нивоима, био вишеструки првак Југославије у брзом ходању поштара, а највећи успех постигао је на Балканијади у Грчкој 1976. године, када је освојио сребрну медаљу. Рекорд стадиона „Црвена звезда“, који је Бабић поставио када је 10 километара прешао за 42 минута, до данас није оборен.
