Jelena Trifunović

U Valensiji su hiljade demonstranata, nastupajući u odbranu katalonskog jezika, skandirale „Español el que no bote“ – ko ne skače, taj je Španac. Ovaj agresivni i isključujući poklič, koji nosi jasne elemente primitivnog testa lojalnosti, nije usamljen slučaj.

Isti mehanizam viđen je na ukrajinskom Majdanu, a poslednjih meseci i na studentskim protestima u Srbiji, pod parolom „Ko ne skače, taj je ćaci“. Ovo primitivno skandiranje se pretvorilo u masovno ludilo i svojevrsno sektašenje – ritual u kome se kolektivna histerija nameće kao obaveza, a svako ko ne učestvuje odmah se proglašava neprijateljem. Nije to kod nas došlo slučajno, već kao deo šire agende koja treba da destabilizuje suverene države i uvede ih u haos, što najbolje pokazuje krvavi ukrajinski primer.

Kako prenosi španski portal ,,OKDiario“, na manifestaciji održanoj 25. aprila na trgu Sant Agustí u Valensiji okupile su se hiljade pristalica katalonskog separatizma. Učesnici su nosili zastave Valensijske zajednice, katalonske estelade i palestinske zastave, dok su uzvikivali parole u odbranu katalnoskog jezika.

Među njima se jasno čulo skandiranje „Español el que no bote“, kojim se svi koji ne učestvuju u kolektivnom ritualu skakanja označavaju kao „Španci“, odnosno kao strani element i neprijatelj identiteta. Ovaj antišpanski (separatistički) poklič, kako izveštava OKDiario, postao je viralni simbol isključivosti na protestu koji je organizovala ekstremno leva, separatistička orgnizacija ,,Acció Cultural del País Valencià“, uz podršku levog spektra i katalanističkih grupa.

Ista logika primenjena je pre više od decenije u Ukrajini. Tokom Euromajdana 2013/2014. godine masovno se skandiralo „Hto ne skače, toj Moskalj“ – ko ne skače, taj je Moskalj. Parola se orila hladnim kijevskim trgovima i brzo je postala simbol antiruskog raspoloženja, ali i način da se svako ko ne učestvuje u kolektivnom ritualu označi kao izdajnik i pripadnik „neprijateljskog naroda“.

Taj primitivni mehanizam nije ostao samo na protestima. Preselio se na stadione, vojne parade i javne skupove, dodatno produbljujući etničke podele koje su prethodile krvavom sukobu.

Sličan trend zahvatio je i studentske proteste u Srbiji tokom 2025. i 2026. godine. Na blokadama fakulteta, ulicama Novog Sada, Beograda i drugih gradova, redovno se čuje „Ko ne skače, taj je ćaci“, gde se „ćaci“ koristi kao pogrdan naziv za pristalice Srpske napredne stranke.

Umesto argumentovane debate i političke borbe, pribegava se najprimitivnijem obliku kolektivne etikete, istom onom obrascu koji smo videli u Valensiji i Kijevu.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Trend „ko ne skače, taj je neprijatelj“ nije bezazlena folklorna zabava, već opasan mehanizam koji razara društvenu koheziju. On pretvara političko neslaganje u etničku ili ideološku mržnju, nameće obavezno učešće u masovnoj histeriji i svakoga ko misli drugačije proglašava izdajnikom.

Bilo da je reč o katalonskim separatistima, ukrajinskim nacionalistima ili srpskim „blokaderima“, u osnovi je isti primitivizam koji vodi ka polarizaciji, nasilju i urušavanju elementarnih civilizacijskih normi. Društvo u kome se lojalnost dokazuje skakanjem nije slobodno društvo, već društvo rulje.

Posebno je zabrinjavajuće što se ovakav mehanizam sve češće koristi i u Srbiji, gde se političke razlike pretvaraju u moralnu osudu i linč na ulicama. Umesto jačanja institucija i kulture dijaloga, mlade generacije uče da je dovoljno vikati i skakati da bi se neko proglasio neprijateljem naroda.

To nije put ka boljem društvu, već put ka novim podelama i sukobima koje smo već previše puta platili visokom cenom.

Piše: Nina Stojanović

Izvor: srpski ugao

Dok ugledni švajcarski list „Neue Zürcher Zeitung“ oštro kritikuje nemačkog kancelara Fridriha Merca zbog zloupotrebe paragrafa 188 Krivičnog zakonika, koji se od alata za zaštitu lokalnih političara pretvorio u represivno oružje protiv sopstvenog naroda, Srbija se sve jasnije profilisala kao pravi bastion slobode govora u Evropi. U Nemačkoj hiljade istraga protiv građana zbog kritike vlasti svedoče o „efektu hlađenja“ demokratije, a u Srbiji predsednik Aleksandar Vučić istrajava na principu tolerancije prema oštrim, često i brutalnim kritikama, odbijajući da ide putem nemačke represije i to uprkos tome što je lično meta koordinisanog talasa mržnje i pretnji.

U Nemačkoj, kako ističe novinar Sebastijan Lange u NZZ-u, paragraf 188 postao je sredstvo vrhunskih moćnika da ućutkaju svaku neprijatnu kritiku. Umesto da štiti opštinske odbornike, zakon služi kancelaru Mercu i njegovim saradnicima da pokreću hiljade postupaka protiv građana koji ih na društvenim mrežama nazivaju „narodnim štetočinama“ ili „slabićima“. Specijalizovane advokatske kancelarije love uvrede po internetu, a sudovi su preopterećeni. Merc je lično postao simbol ove prakse, još iz perioda opozicije podneo je stotine tužbi, a agencije poput „So Done“ sistematski skeniraju mreže i finansiraju se uzimajući polovinu odštete, pretvarajući državni aparat u lični izvor prihoda i političke kontrole.

Potpuno suprotno tome, Srbija na čelu sa predsednikom Vučićem pokazuje zavidnu otpornost na govor mržnje. Predsednik je tokom protekle godine bio izložen brutalnom talasu uvreda, laži i pretnji, koje su sastavni deo blokaderskog nasilja. Učesnici protesta i blokada na društvenim mrežama objavili su hiljade pretnji smrću i vulgarnih uvreda upućenih njemu i članovima njegove porodice. Ti napadi neretko prelaze u otvorenu kriminalizaciju ličnog života i porodice, ali država nije posezala za masovnim krivičnim gonjenjem običnih građana zbog izrečenih reči, što svedoči o dubokoj razlici u političkoj kulturi.

Na nedavnoj konferenciji za novinare predsednik Vučić je jasno poručio da neće ići stopama nemačkog kancelara. „Neću raditi isto što i Merc“, izjavio je, naglašavajući da veruje u snagu argumenata, a ne u represiju državnog aparata protiv slobodnog izražavanja mišljenja, ma koliko ono bilo neprijatno ili nefer. Time je još jednom potvrdio da Srbija bira put otvorenog dijaloga umesto nemačkog modela koji podrazumeva poseban tretman za političare.

Dok Fridrih Merc koristi paragraf 188 kao lični štit i izvor finansiranja kroz masovne tužbe, predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokazuje pravu državničku zrelost. On ne samo da trpi najteže napade, već aktivno osuđuje one koji prelaze granicu verbalnog nasilja i ulaze u pretnje i kampanju laži usmerenu protiv njega i njegove porodice. Time Srbija dokazuje da je moguće braniti dostojanstvo institucija bez gušenja slobode govora, lekcija koju Berlin očigledno još nije spreman da nauči.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Fridrih Merc pokazao se kao tipičan predstavnik evropske političke elite koja slobodu govora vidi samo kao privilegiju za sebe i svoje. Umesto da se suoči sa kritikom, on je pretvorio pravosuđe u oruđe lične odmazde, finansirajući se i politički jačajući preko tužbi protiv sopstvenog naroda, klasičan primer moćnika koji se plaše da izađu iz svojih kabineta. Nasuprot njemu, naš predsednik ostaje primer političara koji, uprkos brutalnim napadima, lažima, pretnjama svojoj porodici i kriminalizaciji ličnog života, odbija da uvede nemački model cenzure. To ne znači da treba tolerisati one koji šire mržnju i pretnje, takvi zaslužuju jasnu osudu i zakonsku reakciju kada pređu u direktno nasilje.

Piše: Nina Stojanović

Foto: printskrin

Izvor: Srpski ugao