U znak poštovanja prema borcima koji su se pre osamdeset i jednu godinu iz ovih krajeva uputili u borbu za slobodu, obeležena je godišnjica formiranja 13. Vojvođanske udarne brigade. Upravo 14. oktobra 1944. godine, u varoši koja je već disala duhom oslobođenja, nastala je jedna od najznačajnijih jedinica Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije.
Profesor Milovan Ćurčić podsetio je da su okosnicu brigade činili iskusni borci partizanskih odreda iz Kikinde i okolnih mesta, kojima su se pridružili brojni mladi i stariji dobrovoljci.
– Prema podacima iz knjige Đorđa Momčilovića, brigada je brojala 2.872 borca i odmah po formiranju ušla u sastav Korpusa narodne odbrane Jugoslavije, dobivši posebne zadatke na teritoriji Vojvodine. Brigada je u Kikindi prošla obuku za složene operacije, a zadatak joj je bio obezbeđenje važnih objekata i zaštita imovine građana. Krajem oktobra 1944. po naređenju Glavnog štaba, dobila je zadatak da u Banatu očisti teren od fašističkih snaga, a potom je prešla u Suboticu, radi obezbeđenja granice i vojnih objekata. U završnim operacijama oslobođenja Bačke i u čuvenoj Batinskoj bici kod Bezdana, borci 13. brigade dali su izuzetan doprinos. Mnogi su stradali, a brojni posle rata odlikovani medaljama za zasluge – rekao je Ćurčić.
Predsednik kikindskog SUBNOR-a Savo Orelj podsetio je da je brigada nastala od dobrovoljaca iz severnog i srednjeg Banata, pored Kikinde i okoline – iz Srpske Crnje, Vojvode Stepe, Karađorđeva, Kumana, Melenaca, Dragutinova, Čoke i drugih mesta.
– Najmlađi učesnik imao je svega 14 godina, Milan Pecej iz Vojvode Stepe, a među najstarijima bili su braća Vuković iz Ruskog Sela, veterani Prvog svetskog rata. Brigada je bila mešovitog nacionalnog sastava – Srbi, Mađari, Rumuni, Slovenci i drugi borili su se rame uz rame, bez podela. Posle kratke obuke jedinice su upućivane na različite zadatke: jedna u Petrovgrad, druga ka Srpskoj Crnji radi obezbeđenja granice, treća u Suboticu i na mađarsku teritoriju. Pripadnici brigade učestvovali su u čišćenju terena od neprijateljskih bandi i u razotkrivanju špijunskih grupa koje su delovale nakon oslobođenja- – naveo je Orelj.
Svečanost u Kikindi bila je prilika da se još jednom oda počast hrabrim ljudima koji su u teškim vremenima izneli borbu za slobodu. Njihovo delo podseća da je cena mira bila visoka, ali da su temelji dostojanstva upravo u požrtvovanosti onih koji su za slobodu dali sve.
U Senti su proteklog vikenda održani 24. Susreti enigmata Srbije, na kojima su članovi Enigmatskog kluba „Kikinda“, po tradiciji, osvojili mnoštvo pehara i medalja na takmičenjima koja su održana. Kao i svake godine do sada, pehar namenjen najuspešnijom klubu ide u Kikindu.
Od osnivanja, 2015. godine, EK „Kikinda“ je nadmoćno pobeđivao na svim takmičenjima, ali ove godine prvi put se desilo da su dobili dostojnog rivala. Novoformirana Enigmatska sekcija Šahovskog kluba „Studentski grad“ iz Beograda zabeležila je zapažene rezultate, ali Kikinđani su, ipak, odbranili reputaciju šampiona.
Enigmate iz našeg grada nisu mogli da nastupe u najjačem sastavu jer su Vanja Tomašev i Slavko Bovan bili zaduženi za organizaciju Susreta, pa je „teret“ favorita pao na ostali članove kluba.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je danas da je imao otvoren i konstruktivan razgovor sa predsednikom Upravnog odbora Gaspromnjefta Aleksandrom Đukovim i zamenikom ministra energetike Ruske Federacije Pavelom Sorokinom po pitanju NIS-a.
„Upravo smo završili važne razgovore sa ruskom delegacijom po pitanju NIS-a, energetike u Srbiji i zadovoljan sam otvorenošću, konstruktivnošću i iskrenošću razgovora. I jedni i drugi smo bili baš takvi”, naveo je Vučić u video obraćanju na instagram nalogu budućnostsrbijeav.
On je poručio građanima da nestašica naftnih derivata neće biti.
„Nije lako vreme i nije malo breme pred nama, ali ono što mogu da kažem građanima Srbije – nestašica nafte, naftnih derivata, niti bilo kakve velike energetske krize u Srbiji neće biti. Naši ruski prijatelji su razumeli našu poruku, mi smo razumeli šta su njihovi interesi”, rekao je Vučić u video objavi, prenosi Tanjug.
Dodao je da će država uraditi sve što je u najboljem strateškom i taktičkom interesu Srbije. „Građani budite mirni, država je tu da se bori za vas, u vaše ime, za vaš račun i za budućnost Srbije i nastavićemo to uspešno da radimo”, naglasio je predsednik Srbije.
Kompanija NIS saopštila je 9. oktobra da joj nije produžena posebna licenca Ministarstva finansija Sjedinjenih Američkih Država, koja omogućava nesmetano operativno poslovanje.
Spektakularno je bilo minulog vikenda na prvom Festivalu stripa u Kikindi i Novim Kozarcima.
Za tri dana predstavili su se neki od najpoznatijih domaćih crtača devete umetnosti, a interesovanje posetilaca i učesnika je prevazišlo i najoptimističnija očekivanja.
Sve je počelo u petak 10. oktobra izložbom i prigodnom besedom gostujućih umetnika iz Subotice u Galeriji „Zdravko Mandić“, koja je uz kikindski Kulturni centar bila suorganizator festivala. Posetioci u punoj sali Galerije u Novim Kozarcima mogli su da pogledaju izložbu radova ovdašnjih i gostujućih majstora tuša i pera, a svoja crtačka iskustva je podelio i jedan od doajena devete umetnosti, Geza Šetet, koji je Njegošev „Gorski vijenac“ pretočio u strip sa petocifrenim tiražom.
Program je nastavljen u subotu u Kulturnom centru, gde su među gostima bili organizatori somborskog i zrenjaninskog festivala stripa Danilo Bogdanović i Branko Đukić. U prepunoj Galeriji KC podelili su svoja iskustva, navodeći da je pred Kikinđanima lep, ali i vrlo zahtevan zadatak da održe manifestaciju i u narednim godinama.
– Malo smo strepeli da možda neće biti veliki odziv publike, pa smo program organizovali u našoj Galeriji, navodi Tanja Nožica, zamenica direktora KC.- Pokazalo se da bi i Velika sala bila premala, jer je zainteresovana publika stajala i u holu. Prvi put se susrećem s organizacijom ovakvog festivala, ali pokazalo se da je odziv publike bio veliki i jako sam zadovoljna kako je sve proteklo – dodaje.
Zbog festivala u naš grad su pristigli i gosti iz susedne Rumunije. Jovan Kiridžić je sa suprugom i prijateljem došao kako bi se bliže upoznao s autorima i ljubiteljima stripa.
–Za ova dva dana, koliko sam bio ovde, shvatio sam da strip nije samo umetnost, nego i ljubav koja se prenosi na papir. Prvo što ćemo uraditi po povratku u Rumuniju, pokušaćemo da napravimo prekograničnu saradnju i da i u Rumuniji zaživi ovakav festival, jer postoji veliko interesovanje za strip.
Publici su se predstavila i druga poznata imena ovdašnje strip scene: Zoran Aladžić, Kristijan Relić, Vladimir Topolovački, Jovan Isakov, Emilija Despotov, Borivoje Grbić, Zorana Stojkov, Kristijana Reljić, Ivan Šainović, Andrea Vukojević, Marina Stefanović, Vladan Nikolić, Zoran Stojković, Vladimir Popov i možda kao najpoznatije ime Miodrag Mikica Ivanović, legendarni autor još iz vremena edicija „Nikad robom“, „Eks almanah“, i Dnevnikovih „Zlatne serije“ i „Lunovog magnus stripa“.
– Upoznao sam organizatora Milivoja Vukojevića na Somborskom festivalu stripa. Ne odazivam se često na festivale, ali sam želeo da pomognem Kikinđanima, jer je Milivoj moj kolega crtač. Drago mi je i što sam i drugima mogao da pomognem u crtanju, naročito kad je u pitanju likovno poznavanje anatomije čoveka.
Poseban deo programa bio je posvećem predstavljanju dva strip albuma majstora crno-belih sličica iz Mokrina – Spasoja Kulauzova.
– Predstavio sam svoju sedmu i osmu knjigu koji je izdao Kulturni centar. I ove knjige, kao i prethodne sadrže žanrovski različite stripove koje sam radio u karijeri: vestern, kriminalistički, humoristički i druge. Objavljivao sam svojevremeno i u „Plavom Vjesniku“, „Dečjim novinama“ i „Dnevniku“, a od onog što sam radio, mislim da je posle edicije „Nikad robom“ ipak Veliki Blek bio najčitaniji. Radio sam i vrlo čitanog junaka „Gringa“. Meni je malo problem scenario, a kad bih imao kvalitetan scenario, ne bi mi predstavljalo teškoću i danas da nacrtam bilo šta što bi publika rado čitala- rekao je Kulauzov.
Treći dan festivala bio je rezervisan za druženje s crtačima stripa i kikindskim slikarima. U dvorištu Galerije „Zdravko Mandić“ posetioci su mogli da se uvere kako nastaju neka od remek-dela devete umetnosti, ali i zapaženi akrili ovdašnjih slikara Dragane Karanović, Tanje Nožice, Milana Dragoljevića, Dušanke Vujović, Svetlane Petrov Rackov, Vinke Sekulić i Brace Azarića, koji je o prvom Festivalu stripa izneo interesantan zaključak:
– Voleo bih da su profesori i nastavnici likovnog doveli đake da posete festival, jer bi imali šta da nauče o ovom mediju, međutim, takvih grupnih đačkih poseta izložbama nema već skoro tridesetak godina, što je šteta. Celokupan festival je protekao sjajno i daće Bog da se vidimo i dogodine sa eminentnim strip crtačima- rekao je Azarić.
PRVA „KOMUNA“
– Prezadovoljan sam odzivom gostiju i kolega crtača, koji su nam puno pomogli i savetodavno i u umetničkom delu programa. Odziv publike je bio iznad očekivanja, a puno mi je srce što su i mediji propratili naš festival. Ipak, posebna zahvalnost ide na adresu „Komune“ koja je prva, još pre mesec dana, najavila naš festival i čija je medijska podrška bila izuzetna tokom čitavog trajanja festivala – naglašava Milivoj Vukojević, idejni tvorac ove manifestacije.
Žiri za dodelu regionalne književne nagrade Jovan Popović objavio je uži izbor od 11 rukopisa zbirki poezije i kratke proze. Konkurs je raspisala izdavačka kuća Partizanska knjiga u znak sećanja na velikog kikindskog, jugoslovenskog i srpskog pisca.
Na konkursu su učestvovali autorke i autori iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske.
Autorki/autoru nagrađenog rukopisa 18. novembra biće uručena plaketa i objavljena uređena knjiga u izdanju Partizanske knjige, uz potpisivanje standardnog izdavačkog ugovora.
Jovan Popović (1905–1952) bio je pesnik, prozni pisac, urednik, prevodilac, književni i pozorišni kritičar, učesnik u NOB-u od početka oružanog ustanka u Srbiji. Objavio je tri knjige poezije i tri knjige kratke proze. Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Partizanska knjiga je prvi i ekskluzivni izdavač Popovićevih sabranih dela.
Konkurs za regionalnu književnu nagradu Jovan Popović podržalo je Ministarstvo kulture Republike Srbije.
Udario, kao glavni i odgovorni urednik, temelje nekadašnjoj „Komuni“, novinarski kadar mukotrpno podučavajući osnovama profesije, posebno insistirajući na pismenosti i lepom izražavanju na srpskom jeziku – bez tuđica. Nekadašnji đaci Gimnazije i Pedagoške škole pamte ga kao strogog i pravednog predavača, od kojeg je imalo šta da se nauči
Na ličnom planu delovao je andrićevski samotno, skoro u potpunosti zatvoren za javnost. A u radnom smislu bio je skroz drugačiji: za saradnju i komunikaciju uvek otvoren i neposredan, „rasipnički“ druge darujući nepreglednim znanjem iz književnosti i lingvistike. U isti mah do beskraja tvrdokoran u principima kojih se u razmišljanju i delanju strogo pridržavao.
Takav je u najkraćem, na osnovu šturih zvaničnih podataka i kazivanja onih koji su ga donekle, dakle ne u potpunosti, poznavali, bio Radoslav Jerinkić (1931 – 2016). Neosporno jedan od najvećih intelektualaca Kikinde u drugoj polovini prošlog veka i prvoj deceniji ovog milenijuma. Iza sebe je, i pored ogromnog spisateljskog potencijala, ostavio simboličan pisani trag – brošuru „Razvoj radničkog pokreta u Kikindi“ i to kao jedan od autora. Bez dovoljne spisateljske zaostavštine neumitno lagano pada u zaborav.
Ostao je Jerinkić, međutim, u sećanju preostalim revnosnim čitaocima nekadašnjeg lokalnog glasila „Komuna“, po njegovoj ideji osmišljenog i 1961. godine realizovanog. Nisu ga zaboravile ni kolege iz obrazovanja sa kojima je radio, niti đaci Gimnazije i Pedagoške škole, u kojima je predavao srpski jezik i književnost. Pominju ga, u najlepšem smislu, u lokalnim ustanovama kulture, posebno u gradskoj biblioteci, čiji je bio najredovniji gost i najrevnosniji čitalac.
Pisac i nekadašnji izdavač Pera Jančić s posebnim pijetetom besedi o Jerinkiću. Priseća se 1966. godine i mladalačkog izazova da se, kao maturant, okuša u novinarstvu. Čim je kročio u skučene prostorije „Komune“ u prizemlju Komitetove zgrade, suočio s ogromnim iskušenjem. Jerinkić ga je, kao glavni i odgovorni urednik, očinski dočekao, pa mu „diktatorski“ predočio pravila rada i ponašanja u redakciji.
– Jesam se u tom momentu zbunio, ali se nisam pokolebao – priča Jančić kako je uplovio u novinarske vode. – Jerinkić je bio izuzetno vredan i odgovoran. Bio je nepopustljiv, zahtevajući od novinara da, zavisno od teme i njenog značaja, revnosno poštuju odgovarajuću novinsku formu, kao i da se prikladno ponašaju na poslu i na javnom mestu. Tražio je da pišem najjednostavnije tekstove, ali mi je, takođe, veoma brzo odobrio sopstvenu rubriku, u kojoj sam pokušavao da budem duhovit. Zapamtio sam ga kao strogog, bolje reći veoma strogog, urednika. Insistirao je da tekstovi budu sažeti, zanatski urađeni, jasni. Mene je, u nekim momentima, čak bodrio i hvalio, ali je umeo i da me natera da određeni tekst, ako nije po njegovoj meri pet-šest puta prerađujem i prekucavam. Bilo mi je u tim trenucima mučno da ga slušam i postupam po njegovom nalogu. A kasnije, kada sam se ozbiljnije latio pera, shvatio sam da su te njegove grube lekcije o pismenosti i stilistici pisanja za mene bile – lekovite. Do neba mu hvala za to…
JEZIČKI FANATIK Radoslav Jerinkić
Većini stalnih novinara „Komune“ nije godio takav metod rada. Pojedinci su se bunili, opirali nametnutoj strogoći. Uzalud. Možda je, u tom smislu, trebalo da bude taktičniji i fleksibilniji. Jerinkić nije popuštao, najverovatnije strahujući od eventualnog kiksa i u takvim situacijama neminovne oštre zamerke vlasti, odnosno partije. Ne sme se zanemariti činjenica da je to vreme komunizma…
Jančić dodaje da je Jerinkić u novinarskoj karijeri najmanje stotinu osoba podučavao da, kako veli, „sastave prvu rečenicu, a da u njoj bude barem malo gramatike i pravopisa“. Svojevrsnu misionarsku ulogu opismenjavanja nastavio je i kada je digao ruke od profesionalnog novinarstva, prešavši, kao profesor srpskog jezika, u prosvetu. Nikoga od brojnih znanih i neznanih ovdašnjih ljubitelja pisanja uglavnom u pokušaju, koji su tražili pomoć i savet, nije odbio, maratonski im redigujući i lektorišući rukopise. I to bez naknade. Neka takva monografska ostvarenja u tolikoj meri je prerađivao i doterivao da je mogao i sam da ih potpiše. Za Jančića, ali i ostale naše sagovornike, Jerinkić je, sve u svemu, ličnost dostojna sećanja i poštovanja.
Književnica Marija Tanackov kaže da je poznavala profesora Jerinkića. Kolege su po struci. Oboje, u jednakoj meri, u Kikindi slove za iskrene ljubitelje pisane reči ponajviše lepe književnosti. Marija je veliki deo radnog veka provela u Biblioteci „Jovan Popović“. Napominje da je Jerinkić decenijama skoro svakodnevno svraćao u bibliotečke odaje.
-Sem obaveznog prelistavanja dnevne i periodične štampe, često je koristio knjige iz našeg naučnog fonda. Bio je, zbilja, intelektualac od ugleda. Ozbiljno je shvatao sopstvenu ulogu u razvoju društva sa zadatkom da, kako je govorio, kao intelektualac revnosno prati određene oblasti društvenog života, pre svega umetnost, jezik i obrazovanje. Posedovao je ogromno znanje iz društvenih nauka… Jerinkić je živeo asketski, kao Ivo Andrić u provincijskim razmerama. supruga ga je oslobodila svih kućnih obaveza. dane je provodio uronjen u čitanje, kojem je bio posvećen – do samouništenja.
Jerinkić je, inače, iz prve generacije studenata koji su, nakon Drugog svetskog rata, završili književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Kasnije je magistrirao. Iz prosvete je otišao u penziju. Jedno vreme, u prvim godinama prošle decenije, bio je, kao lektor, angažovan u lokalnim novinama. Novinar Milan Srdić pamti ga kao mirnu, staloženu, nenametljivu osobu, s gospodstvenim manirima.
Nije se Jerinkić dugo na tom privremenom volonterskom poslu zadržao. Ubrzo je odustao od bilo kakvog društvenog angažmana. Viđan je kasnije na prigodnim kulturnim manifestacijama u gradu, koje je sa suprugom redovno posećivao.
POMOGAO ANGELI
-Bio mi je Jerinkić profesor u ovdašnjoj gimnaziji. Jeste bio strog. Tražio je od đaka mnogo.Ta njegova strogoća za mene je u početku bila posebno opterećujuća, jer sam došla iz Osnovne škole „Feješ Klara“ u kojoj sam nastavu pohađala na mađarskom jeziku. Bila sam, međutim, istrajna, i pored svih poteškoća s kojima sam se suočila. A profesorov metod rada pomogao mi je da se brzo „prešaltujem“ na srpski jezik i u govornom smislu funkcionišem kao ostali učenici – napominje direktorka Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u našem gradu dr Angela Mesaroš Živkov, prof.
IŠAO OČEVIM STOPAMA
Radoslav je rođen u selu Kumane. Potiče iz novinarske porodice. Njegov otac Radivoj pisao je za list „Jugosloven“. Životna saputnica Zorica, koja je radni vek provela u gradskoj Poreskoj upravi, bila mu je velika uzdanica. Preminula je nedugo posle njega. Nemaju potomke.
“Građani protiv blokada” održaće danas sa početkom u 17 časova velike skupove podrške srpskom narodu na Kosovu i Metohiji, na preko 200 lokacija širom Srbije.
Okupljanja će biti održana u Kikindi ispred Gradske kuće i u Mokrinu, na Trgu, ispred Varoške kuće.
Nekada je žetva bila pravi praznik rada i zajedništva, dani kada su se ljudi okupljali u polju od ranog jutra, dok se sunce tek pomaljalo nad zlatnim klasjem. Srpovi su zveckali u ritmu, a miris svežeg žita mešao sa toplinom letnjeg dana. Žeteoci su se nadmetali u brzini i veštini, a svaku pauzu krasili su smeh i pesma.
Snopovi su se pažljivo vezivali i slagali u plastove, koji su na kraju dana ukrašavali njivu kao nemi svedoci truda. Sve se radilo rukama, ali i srcem — jer je svaki klas značio život, hranu i plod ljudskog znoja.
Žetelačke svečanosti u Sajanu skoro tri decenije oživljavaju stare običaje i pokazuju da tradicija nije nešto što pripada prošlosti, već živa nit koja nas spaja i vraća vrednostima.
Produkcija Kikindskog portala zahvaljujući podršci Ministarstva informisanja i telekomunikacija donosi vam reportažu o Žetelačkim svečanostima.
Miholjske zadušnice obeležavaju se danas, uoči sutrašnjeg Miholjdana.
Na taj dan u crkvama se služi sveta liturgija i parastos za upokojene, a vernici idu na grobove svojih bližnjih, čiste ih, uređuju, kade tamjanom, pale sveće i mole se za pokoj duše.
Običaj je da se na grob donese kuvano žito i vino, koje sveštenik potom preliva u parastosu kao simbol molitve za pokojne duše. Ako nije moguće otići na grob pokojnika, njima se služi pomen u crkvi.
Miholjske zadušnice, jedan od četiri velika dana u godini posvećena sećanju na upokojene, ove godine padaju u subotu, 11. oktobra.
Briljantni mladi matematičar, Novak Despotović, nakon uspešno završene Matematičke gimnazije u Beogradu i pregršt osvojenih nagrada na najprestižnijim internacionalnim matematičkim olimpijadama, novu školsku godinu započeo je kao student Kembridž univerziteta u Velikoj Britaniji.
Zahvaljujući fantastičnim rezultatima koje je Novak ostvario na međunarodnom nivou iz matematike, uspeo je da dobije punu stipendiju na ovom univerzitetu koji je na svetskoj rang listi zauzeo visoko treće mesto, i to na koledžu Triniti (smer matematike), što polazi za rukom svega nekolicini učenika iz celog sveta.
Novak je prezadovoljan smeštajem, hranom i uopšte ukupnom organizacijom koja je na izuzetno visokom nivou, što se i moglo očekivati od univerziteta koji ima tradiciju stariju od 800 godina.
– Velika je čast što sam se kao student prve godine upisao u knjigu u kojoj stoje i potpisi Lorda Bajrona, Čarlsa Darvina, Alana Tjuringa, Stivena Hokinga, a naročito nekadašnjeg studenta, danas matematičke i fizičke legende – Isaka Njutna. Hodnicima čuvenog Trinitija hodali su mnogi nobelovci, predsednici i premijeri država, olimpijski sportisti i najbolji svetski stručnjaci, od kojih neki i danas predaju u njemu- zadovoljan je Nole.
Kaže da koledž nudi takođe i mnoge zabavne sadržaje, pa se do sada oprobao u veslanju, penjanju na veštačkoj steni, učlanio se u klub društvenih igara, ali mu i pored dobrog društva, priznaje, ipak nedostaje porodica, naročito brat Todor i sestra Zoja od kojih se do sada nije na duže odvajao.
Novak sa sestrom Zojom i bratom Todorom
U čuvenom i prepoznatljivom ogrtaču plave boje koji pripada studentima Trinitija, brucoši su se okupili i slikali i tako obeležili početak nove školske godine. Zahvaljujući svom daru, posvećenosti i radu, među njima je i Novak koji će u naredne četiri godine biti deo ove kvalitetne ekipe.
Triniti najprestižniji
Univerzitet Kembridž se sastoji od 31 koledža koji su svi međusobno nezavisni. Među njima je najprestižniji Triniti i najteže ga je upisati, dok je na Trinitiju od svih smerova najteže upisati matematiku.
Kembridž ima oko 24000 studenata, od kojih je nešto preko 1000 na Trinitiju.
Zanimljiva je i činjenica da je na Trinitiju diplomirao kralj Čarls Treći, aktuelni kralj Velike Britanije.
