Jelena Trifunović

У аустријским градовима, далеко од очију јавности у Србији, одвија се процес који многе припаднике наше дијаспоре испуњава зебњом. Реч је о поступању социјалних служби у случајевима где се, после наизглед безазленог школског инцидента, покрећу поступци који могу довести до одузимања деце из биолошких породица. Двојица угледних Срба, очеви без кривичних пријава и социјалних досијеа, обратила су се редакцији портала „Српски угао“ са готово идентичним искуствима и молбом да имена не буду објављена, како се њихова већ тешка борба са аустријским институцијама не би додатно закомпликовала.

Према њиховом сведочењу, образац је у оба случаја исти. Дете се посвађа са вршњаком, дође до гуркања или туче у дворишту, каквих је у свакој школи одувек било. Уместо да све остане у оквиру педагошке мере и разговора са учитељем, разредним старешином или родитељима, у причу улазе социјални радници. Дете се одводи из разреда и без присуства родитеља, води на разговор који формално носи тон бриге за добробит малолетника, а родитељи га описују као испитивање.

Питања која се том приликом постављају, према наводима саговорника, често су усмерена на породични живот, да ли те тата клепи по гузи када си безобразан, да ли мама понекад казни тебе, брата или сестру, да ли се у кући виче, да ли се плашиш да кажеш истину. Родитељи тврде да се деци „стављају речи у уста“, да се одговори извлаче из контекста и бележе у службеним белешкама као озбиљне индиције занемаривања или злостављања, иако у реалности како кажу, није било речи ни о каквој систематској бруталности, већ о традиционалним васпитним оквирима какви су у српским породицама уобичајени, колико се о њима могло расправљати.

Једном од саговорника, оца малолетне деце, деца су одузета већ шест месеци. Он наводи да до данас не зна где се тачно налазе, нити може да оствари непосредан контакт са њима, осим кроз строго контролисане облике комуникације. Други отац, такође угледан члан српске заједнице у Аустрији, живи у неизвесности – према његовим речима, социјалне службе већ дуже време воде поступак и чека дан када ће како каже, „закуцати на врата са папирима“ да дете иде у привремени смештај. Оба случаја не везује никакав криминал, већ један догађај који је искоришћен као окидач да се породице ставе под повећало социјалних служби.

Шира слика показује да је издвајање деце из биолошких породица у Аустрији постало уобичајена пракса система дечије и омладинске заштите. Према званичним подацима, више од 13.000 деце и адолесцената у Аустрији живи ван својих породица у хранитељским домовима, удомитељским породицама или специјализованим установама. Истовремено, више десетина хиљада деце налази се у систему различитих облика надзора и „подршке“ социјалних служби. Иако се ти подаци не воде по националној основи и не може се статистички утврдити колико међу њима има деце из српских породица,искуства наших саговорника и приче које круже дијаспором стварају утисак да је управо тај део становништва често под посебним притиском – што због језичке баријере, што због културних разлика у схватању васпитања.

У Србији, благ ударац „по гузи“ се традиционално не доживљава као тешки вид насиља, него као, макар и спорна, васпитна мера. У западноевропским државама, механизми заштите деце постављени су много строже и сваки физички контакт који се може протумачити као казна улази у зону ризичног понашања родитеља. Када се томе дода недовољно познавање језика и процедуре, многи наши људи из дијаспоре имају осећај да у поступцима улазе без јасног разумевања својих права и обавеза, као и без правовремене правне помоћи. Саговорници наводе да често не добијају преводиоца на време, да не разликују шта значи „добровољна сарадња“ са социјалним службама, а шта фактички пристанак на мере које воде ка одузимању детета.

Одговорност аустријских институција у оваквим случајевима не огледа се само у томе да заштити децу од стварног насиља и занемаривања, већ иу обавези да спрече злоупотребе система, да обезбеде транспарентност поступака и да јасно објасне породице шта се од њих очекује како би деца остала у дому или била враћена што је пре могуће. Када деца из мешовитих или мигрантских породица уђу у машинерију која комбинује школске пријаве, извештаје социјалних радника, психолошке процене и судске одлуке, родитељи који не долазе из тог културног миљеа често имају утисак да се налазе пред зидом бирократије на страном језику.

Поглед редакције портала Српски Угао

Јесте да је заштита деце неспорна обавеза сваке државе, али да издвајање малолетника из биолошких породица представља најтежу меру која се може применити само када су сви други облици подршке исцрпљени. Број од више од 13.000 деце која живе ван својих породица у Аустрији мора да буде повод за озбиљно преиспитивање праксе, посебно тамо где су у питању породице досељеника које недовољно познају систем. Српска заједница у Аустрији има право да зна како се доносе одлуке које задиру у саму срж породичног живота, која су процес права родитеља и где могу да траже помоћ. Наша редакција сматра да је неопходно више транспарентности рада социјалних служби, обавезно обезбеђивање преводилаца и правне подршке за стране држављане, као и активно укључивање српских удружења и дипломатско – конзуларних представника у заштиту права породице. У супротном, овакав вид поступања социјалних служби остаје да се доживљава као циљано средство притиска на српску дијаспору, а не као систем који је у првом реду дужан да штити и децу и њихову породицу.

Извор: Српски угао

Аустријска информативна емисија „Zeit im Bild“ (ZIB), централни телевизијски дневник јавног сервиса “ORF”, објавила је прилог у којем се преносе тешке оптужбе хрватског самопроглашеног истраживачког новинара Домагоја Маргетића на рачун председника Србије Александра Вучића.

„Zeit im Bild“ је деценијама водећи бренд информативног програма “ORF”, аустријског државног емитера. Управо зато начин на који је ова тема обрађена изазвао је посебну пажњу и оштре реакције.

У уводном делу прилога “ZIB” наводи да је Маргетић поднео пријаву миланском тужилаштву против Вучића због наводне „могуће умешаности“ у такозване „Сарајево-сафарије“ током опсаде Сарајева деведесетих година. Гледаоцу се затим у неколико кратких теза, сервира низ драматичних тврдњи, да су странци из Италије и других земаља наводно плаћали да би пуцали на ненаоружане цивиле, да постоје фотографије за које се тврди да „приказују младог Вучића у једном војном упоришту у Сарајеву“, те да су са тог положаја српски националисти и странци наводно пуцали на цивиле.

Све је упаковано у форму која даје тежину полузваничне оптужнице, иако је реч искључиво о тврдњама једног контроверзног појединца, без јавно предочених доказа, без правоснажних пресуда и без озбиљне новинарске провере.

„Zeit im Bild“ није анониман портал, нити приватни блог, већ ударни информативни програм аустријског јавног сервиса “ORF”, са огромном гледаношћу и снажним присуством на друштвеним мрежама. Од таквог медија очекује се највиши степен професионалне пажње, посебно када се ради о ратним темама, оптужбама за злочине и таргетирању шефова држава.

Домагој Маргетић је загребачки новинар чије је име одавно синоним за контроверзу, слободни „истраживач“ који је каријеру изградио на обради најосетљивијих ратних и политичких тема на ивици професионалних стандарда. Хашки трибунал га је још 2007. године правоснажно осудио за непоштовање суда, јер је на свом сајту објавио поверљиву листу заштићених сведока из процеса против Тихомира Блашкића и текстове у којима је откривао њихов идентитет, свесно кршећи судске налоге и доводећи те људе у потенцијалну опасност. Уместо новинарске одговорности према жртвама и сведоцима, Маргетић је поверљиве податке претварао у материјал за сопствене „ексклузиве“, а кроз године је више пута био у центру скандала, физичких напада, претњи и јавних сукоба, што га је учврстило у улози човека који по сваку цену, од најтежих тема прави личну позорницу, не презајући ни од играња са туђом безбедношћу ни од грубог развлачења осетљивих информација по медијима.

Поглед редакције портала Српски Угао

С обзиром на статус ZIB-a као дела ORF-а, над којим законски надзор има аустријска регулаторна власт KommAustria, уз стручну и оперативну подршку агенције RTR, Удружење новинара „Српски Угао“ одлучило је да реагује званичним путем. Упутило је притужбу надлежним телима за медије при RTR/KommAustria, на адресе предвиђене за жалбе и комуникацију са јавношћу.

У писму детаљно је описано на који начин је прилог ZIB-a прешао границу професионалног извештавања преношењем најтежих оптужби без доказа, ослањањем на један извор без кредибилитета, изостанком одговора нападнуте стране и потпуним игнорисањем начела претпоставке невиности. Истакнуто је да се тиме „злоупотребљава углед јавног сервиса ORF како би се публици представио једностран, политички обојен и дубоко необјективан садржај“.

Удружење од аустријског регулатора тражи да испита да ли је ZIB овим прилогом повредио обавезу објективног, непристрасног и уравнотеженог информисања, те да предузме све мере које су у његовој надлежности како би се спречило да се под окриљем јавног сервиса, шире пропагандне конструкције на штету Србије и њеног државног врха.

Пише: Нина Стојановић

Извор: Српски угао

Епидемија вандализма која потреса центар Берлина последњих месеци све више брине трговце у улицама око Оранијенбургера и Фридрихштрасе. Ноћни напади постали су толико учестали да власници радњи говоре о атмосфери сталне напетости. Разбијени излози, бачене фарбе и поруке непознатих починилаца претворили су мирне улице у поприште неизвесности.

Најновији примери стижу из кафеа Бреггс и Медиос апотеке, где су нападачи у размаку од неколико недеља чекићем уништили стакла излога. Иако мотив није утврђен, власници сматрају да се не ради о усамљеним инцидентима. Напади су постали део ширег таласа који погађа разне делове Мите, централне градске општине. У октобру су филијале ланца Lap Coffee засуте црвеном фарбом, а одговорност је преузела група која компанију оптужује за нелојалну конкуренцију. Полиција води истрагу због политички мотивисане штете.

Током године пријављени су и други случајеви – мистериозна оштећења стакла која подсећају на пуцњеве из ваздушне пушке у делу око Фридрихштрасе и Карлотенштрасе, политичке поруке исписане на зидовима продавница, па чак и два узастопна напада запаљивим средствима на продавнице канабиса у Гросе Хамбургер улици. Заједничко свему је осећај несигурности који остаје дуго након што се стакло замени, а трагови почисте.

Радници у локалним радњама кажу да купци све чешће питају да ли се спрема нешто озбиљније. Један од трговаца говори о “новој нормалности” у којој нико не зна шта ће затећи ујутру. Иако полиција за сада сваки случај води одвојено, међу становницима се шири уверење да се комшилук мења брже него што институције могу да одговоре.

Поглед редакције портала Српски Угао

Док власти у Берлину покушавају да сагледају размере проблема, јасно је да овакви напади не погађају само излоге, већ и заједницу. Кад трговци почну да страхују од новог дана, а становници од невидљивих починилаца, град губи део онога што га чини живим и безбедним. Вандализам је увек порука, али овде је порука погрешна и опасна, јер удара у саму основу поверења без којег нема ни бизниса ни нормалног живота.

Извор: Српски угао