Двадесет пет година после пожара у тунелу успињаче – воза код Капруна, Аустрија и даље нуди школски пример како се технички пропуст, слаб надзор и бирократска самоувереност претварају у правни вакум.
Дана 11.11.2000. године воз је плануо као бакља, 155 људи изгубило је живот за неколико минута, а институције су после дугих поступака, произвеле закључак без тежине, нема довољно доказа за кривичну одговорност. Одговорност, дакле, постоји као апстрактна категорија; конкретно је не сноси нико.
У образложењима пресуда све карике ланца грешака постале су ситне и „непресудне“ – ко је одобрио непредвиђени грејни елемент, ко је потписао технички преглед, ко је надзирао експлоатацију, ко је пустио воз у саобраћај. Збир системских промашаја сведен је на нулу кривице. Тиме је послата порука индустрији и регулаторима да се окриље процедуре може претворити у штит од одговорности.
Случај несреће у Капруну завршио се 2004. године ослобађајућим пресудама за свих 16 оптужених, упркос бројним доказима о техничким пропустима, неодобреним модификацијама уређаја и пропустима у инспекцији и надзору.
Суд се у великој мери ослонио на чињеницу да у време изградње и модификације железнице нису постојали јасни стандарди противпожарне заштите који би се могли применити.
Одговорност је развучена између више актера од произвођача грејача и уградње погрешне опреме, преко пропуста у инспекцијама, до службеника министарства, али је на крају све прикривено бирократским оправдањима и „непостојањем намере“.
Уместо одговора, породице жртава су добиле хладно правно образложење у коме су чак и најкритичнији детаљи попут заобилажења заштите од прегревања и коришћења кућних грејача у јавном превозу или игнорисани или сведени на „несрећан сплет околности“. Суђење је оставило горак укус правде која не служи људима.
Цивилне тужбе донеле су скромне нагодбе и хладне формуларе. За породице жртава то значи да је висина исплате обрнуто сразмерна дубини трауме за јавност, да је меморијална култура сведена на протокол, без целовитог досијеа са именима, потписима и одлукама. Аустрија, која региону често држи лекције о „европским вредностима“, у случају Капруна остала је испод сваког стандарда, истина мора имати потпис, а одговорност лице.
Поглед редакције портала Српски Угао
Аустрија дугује Капруну двоструку правду, јаван, потпун и двојезичан досије са именима свих доносиоца одлука и трајну, примерену репарацију породицама, без правних скретања и процедуралних паравана. Док се то не догоди, Капрун остаје срамота државе Аустрије, која прецизно мери папир, а олако мери људски живот. Иронија је тим већа што управо та иста аустријска власт данас дели моралне лекције у случају пада надстрешнице у Новом Саду, док је смрт 155 људи живих спаљено у тунелу прошло без икакве одговорности, без казне, без срама. Срам их било. Док не очисте сопствени праг, свака њихова опомена звучи као лицемерје.
Радови на поправци клупа на тргу настављени су протеклих дана.
Јавно предузеће Кикинда, у сарадњи са Секретаријатом за инспекцијске послове Градске управе, у оквиру редовног одржавања јавних површина обавља поправку оштећених клупа.
Замењене су оштећене даске, освежене металне конструкције и површине су обојене заштитним премазом и бојом.
Није наодмет да укажемо још једном на то да је за лепши и уређенији град потребно и очување заједничке имовине. Само заједничком бригом можемо обезбедити да наш град остане уређен.
Примена новог улазно-излазног система Европске уније (ЕЕС) почела је у понедељак на граничним прелазима ка Румунији- Наково-Лунга и Српска Црња- Жомбољ.
Нови систем важи за грађане држава које нису део ЕУ и Шенгенске зоне, док путници са пасошима Европске уније, путују као и до сада, јер за њих нема промена.
Приликом првог уласка или изласка од држављана трећих земаља, међу којима је и Србија, прикупљају се, поред података из путних исправа, и биометријски подаци, односно отисци четири прста десне руке и фотографија лица.
Како је раније наведено, ЕЕС ће на тај начин заменити тренутни систем ручног печатирања пасоша, за који се наводи да одузима много времена, а не пружа поуздане податке о граничним прелазима нити омогућава системско систематско откривање прекорачења дозвољеног боравка.
Систем ће, такође, регистровати случајеве одбијања уласка у ЕУ.
За потребе ЕЕС, „држављанин који није из ЕУ“ подразумева – путник који нема држављанство ниједне земље Европске уније или држављанство Исланда, Лихтенштајна, Норвешке или Швајцарске. Старосна граница према којој се примењује ЕЕС не постоји, осим што су деца узраста до 12 година изузета од узимања отисака прстију.
Још пре шест деценија маштовити новинари из престонице Полет су, због бројних врхунских играча који су у њему поникли па славу стекли у великим клубовима, назвали – нашом „Барцелоном“
Двоструки украсни придевски израз, као стилска фигура, одавно је у употреби када се, у беседи или хроничарским записима, поближе сликовито предочавају фудбалске вредности Полета. Да ли су уврежени епитети да се ради о нашој, овдашњој, „Барцелони“ и да је малено Наково „најфудбалскије село на свету“, с довољно покрића? Или је мит у питању?
С овом дилемом сусреће се проф. др Јовица Тркуља у својој најновијој, амбициозно урађеној, књизи посвећеној чувеном фудбалском асу и дечачком узору ауторове генерације Бошку Бурсаћу, којом се уједно симболички, пером, одужује родном месту. Својеврсни мит о наковачкој фудбалској изузетности за њега је заправо подухват младића са маргине при настојању да савладају (по)ратне фрустрације и изборе се за властити идентитет, социјализацију, а понајвише за сопствену афирмацију. Тркуља се студиозно бави генезом наковачких спортских активности, пре свега фудбала. ФК Грмеч, формиран 1946. године, седам година касније преименован је у ФК Полет.
Од тада у Накову почиње организовано и систематско бављење спортом. На фудбалском темељима у Накову, које су поставили Божидар Михаљев, Милош Ердељан и Константин Секулић, наставили су да делају месни просветари, а потом и директори школе Чедо Торбица, Чедо Бајић и Жива Мирков, задуживши наставнике фискултуре да трагају за спортским бисерима. У својеврсној мисији посебно су се издвајали Обрад Рајић Жофи, Владо Стаменковић, Петер Лауб, Миодраг Војиновић Вујко и Ђуро Медић.
За мештане „најфудбалскијег села на свету“, како су Наково пре отприлике шест деценија назвали маштовити посленици престоничке седме силе, фудбал је био више од игре. Тако вели Ратко Боровница, након играчке каријере истакнути фудбалски радник, једно време председник ОФК Кикинде. Овај наш саговорник био је и први човек Фудбалског савеза Војводине и – последњи вођа репрезентације на утакмици са Аустријом у Бечу непосредно пред распад СФРЈ.
– Генетика понета из Босанске Крајине и очигледна даровитост дечака, бескрајна приврженост спорту уопште, а фудбалу понајвише, и марљивост наставног особља месне основне школе били су гаранција нашег успеха – наглашава Боровница. – Захваљујући Полету, који је је наступао углавном у Банатској и Војвођанској лиги, Кикинда је 1976. године стекла статус друголигаша.
РАТКО БОРОВНИЦА: „ЂУША МЕДИЋ ЈЕ БИО ОДЛИЧАН ФУДБАЛЕР. ЛИЧНОСТ САВРШЕНИХ ПСИХОФИЗИЧКИХ ОСОБИНА, ЛИДЕР ТИМА. СЛОВИ ЗА НАЈУНИВЕРЗАЛНИЈЕГ СПОРТИСТУ НАКОВА СВИХ ВРЕМЕНА, А МОЖДА И КИКИНДСКОГ РЕГИОНА. ИЗВАНРЕДНО ЈЕ ИГРАО КОШАРКУ, ОДБОЈКУ, СТОНИ ТЕНИС, БИО ОДЛИЧАН ГИМНАСТИЧАР…“.
Историја Полета саткана је од узбудљивих, често драматичних догађаја, временом неретко оплемењиваних шаљивим досеткама маштовитих мештана, па кроз генерације препричаваних. Још се, примера ради, памти навијачка парола „Од Накова па до Шида сви познају Бокан Вида“. Боровница помиње најузорније клупске активисте. Вредни Владо Трифуновић је био секретар Полета, а сем њега на тој дужности истакао се и предузимљиви Јован Бркљач Јоџо. Кикинђанин Милош Ердељан Џата најчувенији је тренер, јер се под његовом командом Полет докопао војвођанског ранга. Похвале су вредни и Милојко Брканлић, Радослав Никодиновић Геџа, Дане Вукобрат, Владо Стаменковић, Неђо Лазаревић, играч и тренер Стево Мудринић…
БОШКО БУРСАЋ
У поменутој књизи Тркуље, с поднасловом „Наковачка фудбалска бајка“, из хрпе вредних фотографија издвајамо снимак из 1960. године који верно дочарава време фудбалског заноса и ентузијазма, чега одавно нема, јер спорт није оно што је некада био. Подужи потпис, аутентичности ради, дословце цитирамо: „ФК Полет, Наково 1960, тамни дресови: Милојко Брканлић, Радиша Егеља, Никола Маљковић, Илија Егеља, Ђуро Медић, Славко Росић Репац, Јово Коврлија Циго, Владо Трифуновић, чуче: Дане Раца, Љубиша Егеља, ??, Бошко Бурсаћ: доле: Никола Репац. У белим дресовима фудбалери из Б. Аранђелова“.
Накову је, предочава Боровница, поникло око 30 прволигашких и друголигашких играча. Први је славу стекао Миланко Ћук у дресовима Црвене звезде и Пролетера, одигравши за омладинску селекцију Југославије 18 мечева. На списку успешних још су: Бошко Бурсаћ (Ријека, Загреб и Витесе у Холандији), Јован Коврлија (Пролетер, олимпијски репрезентативац), Дане Раца (Пролетер и Трепча), Душан Егеља (Пролетер и ОФК Кикинда, олимпијски репрезентативац) Милан Мајсторовић (ОФК Београд и Кипар), Триво Иветић (ОФК Београд и Данска), Здравко Боровница (Црвена звезда, Француска, Б репрезентативац СФРЈ), Милан Бабић (Партизан, Црвена звезда и крушевачки Напредак),Ђуро Медић (Војводина, ОФК Кикинда), Владимир Мудринић (Црвена звезда, Војводина), Драгољуб Бурсаћ (Пролетер, Ријека, ОФК Београд и Сутјеска), Д… Бурсаћ Ћита (Пролетер, Кикинда), Душан Росић, Вид Бокан (Црвена звезда, 17 пута омладински репрезентативац СФРЈ), Славко Боровница (ОФК Кикинда, Врбас), Стево Мудринић (ОФК Кикинда), Недељко Племић (ОФК Кикинда), Борислав Ћук (ОФК Кикинда), Недељко Лукач (Партизан, Пролетер, Напредак), Милан Коврлија (ОФК Кикинда, Војводина – шампионски тим), Којо Дрезгић (ОФК Кикинда), Радован Бурсаћ (ОФК Кикинда, Пролетер), Драган Радујко (Пролетер, ОФК Кикинда),Мирко Буцало (Пролетер), Миладин Тркуља (Младост Апатин), Урош Бобић (ОФК Кикинда), Саша Кресоја (ОФК Кикинда), Мирослав Грбић (ОФК Кикинда, Младост Бачки Јарак)… Стево Бобић је играо за Југал из Аустралије. Нема шта, списак за понос.
ТРЕНЕРСКА СВИТА
У Накову су прве фудбалске кораке начинили тренери: Јован Коврлија, који је био шеф стручног штаба Пролетера, Војводине, Кикинде и Бечеја, а његов рођени брат Милан Коврлија водио је ОФК Кикинду и Срем из Сремске Митровице. Ђурађ Кресоја тренирао је ОФК Кикинду и Пријепоље, а Владимир Мудринић Златибор.
СУМОРНА СУТРАШЊИЦА
Полет је дуго био спортски колектив за пример у сваком погледу. Већ дуже време није тако. Проредиле су се наковачке ђачке клупе, новорођени малишани за годину дана могу се набројати на прсте једне руке, па се тим, који је у скоро најнижем рангу, попуњава момцима из Кикинде. Будућност фудбала у селу с једва две хиљаде душа суморна је.
Живот далеко од места где си одрастао често се замишља као нови почетак можда лакши, јаснији и уређенији. Приче о већим могућностима и стабилности умеју да замагле другу страну те слике, ону где се човек суочава са чежњом, да је све око њега туђе.
Мелинда Фехервари је 2014. године отишла из родне Суботице у Велику Британију, тражећи нови почетак. У тој потрази за бољим животом, веровала је да ће даљина од родног места донети перспективу, али је са временом схватила да ни најуређенији свет не може надоместити тај осећај који имаш кад си код куће.
У Енглеској је све деловало правилно постављено – организација, услови, могућности за рад. Ипак, иза спољашње уредности, постојала је рупа у души коју ништа није могло испунити. Дани су били дуги и испланирани, а ноћи су носиле мисли родног града и на оно што недостаје: познат глас, осмех комшинице, осећај да негде истински припадаш.
Мелинда је у Енглеској почела од почетка, као многи који дођу са сновима, али без познанстава. Први посао био је у ресторану, обична позиција, скромна, али испуњена одлучношћу да научи сваки детаљ, сваку ситницу. Није прошло много, а њена упорност и озбиљност довели су је до места менаџера. Није тражила признање, радила је са вером да труд говори сам за себе. Иако далеко од породице, сваког дана је доказивала да достојанство не зависи од адресе, већ од начина на који се човек носи са собом и са светом око себе.
Године су пролазиле, а са доласком породице и свакодневних обавеза, све је више осећала колико јој недостаје топлина која се не налази у правилима и законима, већ у људима. Мелинда нам овде отвара душу и дели најтеже искуство: „Током трудноће сам највише схватила како гледају на нас странце, речи ‘грађанин другог реда’ су јако благе наспрам оног што сам доживела. Ниједан лекар није хтео да ме погледа како треба, само су ме пребацивали из собе у собу, увек сам била последња на листи. Касније су погрешно проценили запаљењски процес у мом организму и данима нисам знала шта ми је, а токсини су ми се враћали у крв, и трудноћа је постала ризична. То сам преживела, али после тога више ништа није било исто.“ Тада је схватила да ни савршен систем не може заменити људску бригу. Све више је осећала потребу да деца расту међу познатим гласовима, међу својим народом, тамо где сваки поглед има смисао и блискост, а не хладноћу кишних енглеских дана.
Тада је почела да схвата да посао и каријера није све у животу, већ да је суштина у блискости, у коренима који ти дају снагу. И зато је 2020. године донела одлуку да се врати у Србију. Није то био лак корак – требало је признати себи да оно што тражимо по свету, често нас чека баш тамо одакле смо пошли. Повратак није био пораз, већ потврда – да је права вредност живота и успех тамо одакле потичеш.
Поглед редакције портала Српски Угао
Данас, док свакодневица протиче у једноставнијем ритму него некада, Мелинда носи са собом искуство две земље и две истине о свету. У Србији је поново пронашла оно што је у Енглеској тражила – смисао, блискост и снагу да расте. У њеном повратку крије се тиха порука – да путовање понекад не води ка новом месту, већ назад ка себи. Јер повратак, кад долази из срца, увек значи нови почетак. Мелинда данас младима поручује: „Идите, видите, научите – али никада не заборавите где припадате. Ни једно сунце не греје као оно под којим си одрастао.“
Фестивал „Орфеј” је под један кров Коларчеве задужбине с љубављу угостио перјанице наше фолклорне сцене, искрених вишегодишњих чувара народне традиције. Међу њима су били и чланови Културно уметничког друштва „Петар Кочић” из Нових Козараца.
– Не постоје речи којима бих описао овај величанствен тренутак за КУД „Петар Кочић” и мене лично- пун је сјајних утисака Милан Вашалић, руководилац КУД-а. – Бити равноправан учесник овог четворочасовног сценског спектакла је успомена за цео живот и много више од тога. Такође, и потврда правог пута, посвећеног рада и неизмерне љубави. У недељу увече Кочићи су били међу лауреатима чувара српске традиције- каже Вашалић и захваљује се домаћинима на срдачном гостопримству.
Данас се у Србији и широм света низом манифестација обележава Дан примирја у Првом светском рату, а у знак сећања на тренутак кад је примирје ступило на снагу.
Дан примирја као државни празник установљен је у знак сећања на 11. новембар 1918. године када је у француском граду Компјену, у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша у 11.00 сати потписано примирје у Првом светском рату, које је било на снази све до закључивања коначног мировног споразума у Версају 28. јуна 1919. године.
Као главни мотив за амблем овог празника у Србији користи се цвет Наталијина рамонда.
Реч је о заштићеној врсти која је позната и као “цвет феникс” јер чак и када се потпуно осуши, ако се залије, може да оживи због чега је и изабрана за симбол обележавања овог значајног датума – да указује на уздизање српске државе из пепела и искушења кроз која је наш народ прошао у Првом светском рату.
Према Закону о државним и другим празницима у Републици Србији, 11. новембар је државни празник који се празнује нерадно.
У Кики ритејл парку у Микронасељу, у суботу од 10 до 16 сати, биће одржан Совембарски базар. Посетиоцима ће се представити бројни локални произвођачи- предузетници и занатлије са својим разноврсним асортиманом.
Организатори најављују и наградну игру за посетиоце.
Припадници Министарства унутрашњих послова у Кикинди ухапсили су Б.А.Ш. (1985) са подручја Кикинде, због постојања основа сумње да је извршио кривична дела насиље у породици и убијање и злостављање животиња.
Он се сумњичи да је 7. новембра ове године моторном тестером усмртио свог пса, након што га је угризао.
Такође, он се сумњичи да је истог дана, након вербалне расправе задао више удараца невенчаној супрузи. Њој су у Општој болници у Кикинди констатоване лаке телесне повреде.
Осумњиченом је одређено задржавање до 48 часова и он је, уз кривичну пријаву, приведен Основном јавном тужилаштву у Кикинди. Судија за претходни поступак му је одредио притвор до 30 дана, саопштила је Полицијска управа Кикинда.
Сектор за ванредне ситуације Министарства унутрашњих послова упозорио је да се са почетком грејне сезоне бележи повећан број пожара на стамбеним и другим грађевинским објектима, а да су најчешћи узроци пожара непажња и немар грађана.
Неисправни или неочишћени димњаци, непажња приликом ложења пећи на чврста горива, остављање укључених грејалица без надзора, држање запаљивих предмета у близини пећи или грејалица, као и преоптерећење електричних инсталација и коришћење неисправних уређаја, само су неки од разлога који сваке године доводе до пожара у домаћинствима, саопштено је из МУП-а.
Сектор за ванредне ситуације апелује на све грађане да буду одговорни према себи, својим породицама и комшијама, да редовно проверавају исправност димњака и пећи на чврсто гориво, не остављају грејалице укључене без надзора, не преоптерећују електричне инсталације и да намештај и друге запаљиве материјале удаље од грејних тела.
У саопштењу се наводи да се грађанима препоручује да током грејне сезоне не одлажу пепео у пластичне контејнере ни у близини запаљивог материјала, да не остављају малу децу без надзора у просторијама где се налазе пећи или електричне грејалице и да искључују електричне уређаје када напуштају дом.
МУП подсећа да је у случају пожара потребно одмах позвати ватрогасно-спасилачку јединицу на број 193 и поступати према упутствима ватрогасаца – спасилаца, наводи се у саопштењу.
