Dvadeset pet godina posle požara u tunelu uspinjače – voza kod Kapruna, Austrija i dalje nudi školski primer kako se tehnički propust, slab nadzor i birokratska samouverenost pretvaraju u pravni vakum.
Dana 11.11.2000. godine voz je planuo kao baklja, 155 ljudi izgubilo je život za nekoliko minuta, a institucije su posle dugih postupaka, proizvele zaključak bez težine, nema dovoljno dokaza za krivičnu odgovornost. Odgovornost, dakle, postoji kao apstraktna kategorija; konkretno je ne snosi niko.
U obrazloženjima presuda sve karike lanca grešaka postale su sitne i „nepresudne“ – ko je odobrio nepredviđeni grejni element, ko je potpisao tehnički pregled, ko je nadzirao eksploataciju, ko je pustio voz u saobraćaj. Zbir sistemskih promašaja sveden je na nulu krivice. Time je poslata poruka industriji i regulatorima da se okrilje procedure može pretvoriti u štit od odgovornosti.
Slučaj nesreće u Kaprunu završio se 2004. godine oslobađajućim presudama za svih 16 optuženih, uprkos brojnim dokazima o tehničkim propustima, neodobrenim modifikacijama uređaja i propustima u inspekciji i nadzoru.
Sud se u velikoj meri oslonio na činjenicu da u vreme izgradnje i modifikacije železnice nisu postojali jasni standardi protivpožarne zaštite koji bi se mogli primeniti.
Odgovornost je razvučena između više aktera od proizvođača grejača i ugradnje pogrešne opreme, preko propusta u inspekcijama, do službenika ministarstva, ali je na kraju sve prikriveno birokratskim opravdanjima i „nepostojanjem namere“.
Umesto odgovora, porodice žrtava su dobile hladno pravno obrazloženje u kome su čak i najkritičniji detalji poput zaobilaženja zaštite od pregrevanja i korišćenja kućnih grejača u javnom prevozu ili ignorisani ili svedeni na „nesrećan splet okolnosti“. Suđenje je ostavilo gorak ukus pravde koja ne služi ljudima.
Civilne tužbe donele su skromne nagodbe i hladne formulare. Za porodice žrtava to znači da je visina isplate obrnuto srazmerna dubini traume za javnost, da je memorijalna kultura svedena na protokol, bez celovitog dosijea sa imenima, potpisima i odlukama. Austrija, koja regionu često drži lekcije o „evropskim vrednostima“, u slučaju Kapruna ostala je ispod svakog standarda, istina mora imati potpis, a odgovornost lice.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Austrija duguje Kaprunu dvostruku pravdu, javan, potpun i dvojezičan dosije sa imenima svih donosioca odluka i trajnu, primerenu reparaciju porodicama, bez pravnih skretanja i proceduralnih paravana. Dok se to ne dogodi, Kaprun ostaje sramota države Austrije, koja precizno meri papir, a olako meri ljudski život. Ironija je tim veća što upravo ta ista austrijska vlast danas deli moralne lekcije u slučaju pada nadstrešnice u Novom Sadu, dok je smrt 155 ljudi živih spaljeno u tunelu prošlo bez ikakve odgovornosti, bez kazne, bez srama. Sram ih bilo. Dok ne očiste sopstveni prag, svaka njihova opomena zvuči kao licemerje.
Radovi na popravci klupa na trgu nastavljeni su proteklih dana.
Javno preduzeće Kikinda, u saradnji sa Sekretarijatom za inspekcijske poslove Gradske uprave, u okviru redovnog održavanja javnih površina obavlja popravku oštećenih klupa.
Zamenjene su oštećene daske, osvežene metalne konstrukcije i površine su obojene zaštitnim premazom i bojom.
Nije naodmet da ukažemo još jednom na to da je za lepši i uređeniji grad potrebno i očuvanje zajedničke imovine. Samo zajedničkom brigom možemo obezbediti da naš grad ostane uređen.
Primena novog ulazno-izlaznog sistema Evropske unije (EES) počela je u ponedeljak na graničnim prelazima ka Rumuniji- Nakovo-Lunga i Srpska Crnja- Žombolj.
Novi sistem važi za građane država koje nisu deo EU i Šengenske zone, dok putnici sa pasošima Evropske unije, putuju kao i do sada, jer za njih nema promena.
Prilikom prvog ulaska ili izlaska od državljana trećih zemalja, među kojima je i Srbija, prikupljaju se, pored podataka iz putnih isprava, i biometrijski podaci, odnosno otisci četiri prsta desne ruke i fotografija lica.
Kako je ranije navedeno, EES će na taj način zameniti trenutni sistem ručnog pečatiranja pasoša, za koji se navodi da oduzima mnogo vremena, a ne pruža pouzdane podatke o graničnim prelazima niti omogućava sistemsko sistematsko otkrivanje prekoračenja dozvoljenog boravka.
Sistem će, takođe, registrovati slučajeve odbijanja ulaska u EU.
Za potrebe EES, „državljanin koji nije iz EU“ podrazumeva – putnik koji nema državljanstvo nijedne zemlje Evropske unije ili državljanstvo Islanda, Lihtenštajna, Norveške ili Švajcarske. Starosna granica prema kojoj se primenjuje EES ne postoji, osim što su deca uzrasta do 12 godina izuzeta od uzimanja otisaka prstiju.
Još pre šest decenija maštoviti novinari iz prestonice Polet su, zbog brojnih vrhunskih igrača koji su u njemu ponikli pa slavu stekli u velikim klubovima, nazvali – našom „Barcelonom“
Dvostruki ukrasni pridevski izraz, kao stilska figura, odavno je u upotrebi kada se, u besedi ili hroničarskim zapisima, pobliže slikovito predočavaju fudbalske vrednosti Poleta. Da li su uvreženi epiteti da se radi o našoj, ovdašnjoj, „Barceloni“ i da je maleno Nakovo „najfudbalskije selo na svetu“, s dovoljno pokrića? Ili je mit u pitanju?
S ovom dilemom susreće se prof. dr Jovica Trkulja u svojoj najnovijoj, ambiciozno urađenoj, knjizi posvećenoj čuvenom fudbalskom asu i dečačkom uzoru autorove generacije Bošku Bursaću, kojom se ujedno simbolički, perom, odužuje rodnom mestu. Svojevrsni mit o nakovačkoj fudbalskoj izuzetnosti za njega je zapravo poduhvat mladića sa margine pri nastojanju da savladaju (po)ratne frustracije i izbore se za vlastiti identitet, socijalizaciju, a ponajviše za sopstvenu afirmaciju. Trkulja se studiozno bavi genezom nakovačkih sportskih aktivnosti, pre svega fudbala. FK Grmeč, formiran 1946. godine, sedam godina kasnije preimenovan je u FK Polet.
Od tada u Nakovu počinje organizovano i sistematsko bavljenje sportom. Na fudbalskom temeljima u Nakovu, koje su postavili Božidar Mihaljev, Miloš Erdeljan i Konstantin Sekulić, nastavili su da delaju mesni prosvetari, a potom i direktori škole Čedo Torbica, Čedo Bajić i Živa Mirkov, zaduživši nastavnike fiskulture da tragaju za sportskim biserima. U svojevrsnoj misiji posebno su se izdvajali Obrad Rajić Žofi, Vlado Stamenković, Peter Laub, Miodrag Vojinović Vujko i Đuro Medić.
Za meštane „najfudbalskijeg sela na svetu“, kako su Nakovo pre otprilike šest decenija nazvali maštoviti poslenici prestoničke sedme sile, fudbal je bio više od igre. Tako veli Ratko Borovnica, nakon igračke karijere istaknuti fudbalski radnik, jedno vreme predsednik OFK Kikinde. Ovaj naš sagovornik bio je i prvi čovek Fudbalskog saveza Vojvodine i – poslednji vođa reprezentacije na utakmici sa Austrijom u Beču neposredno pred raspad SFRJ.
– Genetika poneta iz Bosanske Krajine i očigledna darovitost dečaka, beskrajna privrženost sportu uopšte, a fudbalu ponajviše, i marljivost nastavnog osoblja mesne osnovne škole bili su garancija našeg uspeha – naglašava Borovnica. – Zahvaljujući Poletu, koji je je nastupao uglavnom u Banatskoj i Vojvođanskoj ligi, Kikinda je 1976. godine stekla status drugoligaša.
RATKO BOROVNICA: „ĐUŠA MEDIĆ JE BIO ODLIČAN FUDBALER. LIČNOST SAVRŠENIH PSIHOFIZIČKIH OSOBINA, LIDER TIMA. SLOVI ZA NAJUNIVERZALNIJEG SPORTISTU NAKOVA SVIH VREMENA, A MOŽDA I KIKINDSKOG REGIONA. IZVANREDNO JE IGRAO KOŠARKU, ODBOJKU, STONI TENIS, BIO ODLIČAN GIMNASTIČAR…“.
Istorija Poleta satkana je od uzbudljivih, često dramatičnih događaja, vremenom neretko oplemenjivanih šaljivim dosetkama maštovitih meštana, pa kroz generacije prepričavanih. Još se, primera radi, pamti navijačka parola „Od Nakova pa do Šida svi poznaju Bokan Vida“. Borovnica pominje najuzornije klupske aktiviste. Vredni Vlado Trifunović je bio sekretar Poleta, a sem njega na toj dužnosti istakao se i preduzimljivi Jovan Brkljač Jodžo. Kikinđanin Miloš Erdeljan Džata najčuveniji je trener, jer se pod njegovom komandom Polet dokopao vojvođanskog ranga. Pohvale su vredni i Milojko Brkanlić, Radoslav Nikodinović Gedža, Dane Vukobrat, Vlado Stamenković, Neđo Lazarević, igrač i trener Stevo Mudrinić…
BOŠKO BURSAĆ
U pomenutoj knjizi Trkulje, s podnaslovom „Nakovačka fudbalska bajka“, iz hrpe vrednih fotografija izdvajamo snimak iz 1960. godine koji verno dočarava vreme fudbalskog zanosa i entuzijazma, čega odavno nema, jer sport nije ono što je nekada bio. Poduži potpis, autentičnosti radi, doslovce citiramo: „FK Polet, Nakovo 1960, tamni dresovi: Milojko Brkanlić, Radiša Egelja, Nikola Maljković, Ilija Egelja, Đuro Medić, Slavko Rosić Repac, Jovo Kovrlija Cigo, Vlado Trifunović, čuče: Dane Raca, Ljubiša Egelja, ??, Boško Bursać: dole: Nikola Repac. U belim dresovima fudbaleri iz B. Aranđelova“.
Nakovu je, predočava Borovnica, poniklo oko 30 prvoligaških i drugoligaških igrača. Prvi je slavu stekao Milanko Ćuk u dresovima Crvene zvezde i Proletera, odigravši za omladinsku selekciju Jugoslavije 18 mečeva. Na spisku uspešnih još su: Boško Bursać (Rijeka, Zagreb i Vitese u Holandiji), Jovan Kovrlija (Proleter, olimpijski reprezentativac), Dane Raca (Proleter i Trepča), Dušan Egelja (Proleter i OFK Kikinda, olimpijski reprezentativac) Milan Majstorović (OFK Beograd i Kipar), Trivo Ivetić (OFK Beograd i Danska), Zdravko Borovnica (Crvena zvezda, Francuska, B reprezentativac SFRJ), Milan Babić (Partizan, Crvena zvezda i kruševački Napredak),Đuro Medić (Vojvodina, OFK Kikinda), Vladimir Mudrinić (Crvena zvezda, Vojvodina), Dragoljub Bursać (Proleter, Rijeka, OFK Beograd i Sutjeska), D… Bursać Ćita (Proleter, Kikinda), Dušan Rosić, Vid Bokan (Crvena zvezda, 17 puta omladinski reprezentativac SFRJ), Slavko Borovnica (OFK Kikinda, Vrbas), Stevo Mudrinić (OFK Kikinda), Nedeljko Plemić (OFK Kikinda), Borislav Ćuk (OFK Kikinda), Nedeljko Lukač (Partizan, Proleter, Napredak), Milan Kovrlija (OFK Kikinda, Vojvodina – šampionski tim), Kojo Drezgić (OFK Kikinda), Radovan Bursać (OFK Kikinda, Proleter), Dragan Radujko (Proleter, OFK Kikinda),Mirko Bucalo (Proleter), Miladin Trkulja (Mladost Apatin), Uroš Bobić (OFK Kikinda), Saša Kresoja (OFK Kikinda), Miroslav Grbić (OFK Kikinda, Mladost Bački Jarak)… Stevo Bobić je igrao za Jugal iz Australije. Nema šta, spisak za ponos.
TRENERSKA SVITA
U Nakovu su prve fudbalske korake načinili treneri: Jovan Kovrlija, koji je bio šef stručnog štaba Proletera, Vojvodine, Kikinde i Bečeja, a njegov rođeni brat Milan Kovrlija vodio je OFK Kikindu i Srem iz Sremske Mitrovice. Đurađ Kresoja trenirao je OFK Kikindu i Prijepolje, a Vladimir Mudrinić Zlatibor.
SUMORNA SUTRAŠNJICA
Polet je dugo bio sportski kolektiv za primer u svakom pogledu. Već duže vreme nije tako. Proredile su se nakovačke đačke klupe, novorođeni mališani za godinu dana mogu se nabrojati na prste jedne ruke, pa se tim, koji je u skoro najnižem rangu, popunjava momcima iz Kikinde. Budućnost fudbala u selu s jedva dve hiljade duša sumorna je.
Život daleko od mesta gde si odrastao često se zamišlja kao novi početak možda lakši, jasniji i uređeniji. Priče o većim mogućnostima i stabilnosti umeju da zamagle drugu stranu te slike, onu gde se čovek suočava sa čežnjom, da je sve oko njega tuđe.
Melinda Fehervari je 2014. godine otišla iz rodne Subotice u Veliku Britaniju, tražeći novi početak. U toj potrazi za boljim životom, verovala je da će daljina od rodnog mesta doneti perspektivu, ali je sa vremenom shvatila da ni najuređeniji svet ne može nadomestiti taj osećaj koji imaš kad si kod kuće.
U Engleskoj je sve delovalo pravilno postavljeno – organizacija, uslovi, mogućnosti za rad. Ipak, iza spoljašnje urednosti, postojala je rupa u duši koju ništa nije moglo ispuniti. Dani su bili dugi i isplanirani, a noći su nosile misli rodnog grada i na ono što nedostaje: poznat glas, osmeh komšinice, osećaj da negde istinski pripadaš.
Melinda je u Engleskoj počela od početka, kao mnogi koji dođu sa snovima, ali bez poznanstava. Prvi posao bio je u restoranu, obična pozicija, skromna, ali ispunjena odlučnošću da nauči svaki detalj, svaku sitnicu. Nije prošlo mnogo, a njena upornost i ozbiljnost doveli su je do mesta menadžera. Nije tražila priznanje, radila je sa verom da trud govori sam za sebe. Iako daleko od porodice, svakog dana je dokazivala da dostojanstvo ne zavisi od adrese, već od načina na koji se čovek nosi sa sobom i sa svetom oko sebe.
Godine su prolazile, a sa dolaskom porodice i svakodnevnih obaveza, sve je više osećala koliko joj nedostaje toplina koja se ne nalazi u pravilima i zakonima, već u ljudima. Melinda nam ovde otvara dušu i deli najteže iskustvo: „Tokom trudnoće sam najviše shvatila kako gledaju na nas strance, reči ‘građanin drugog reda’ su jako blage naspram onog što sam doživela. Nijedan lekar nije hteo da me pogleda kako treba, samo su me prebacivali iz sobe u sobu, uvek sam bila poslednja na listi. Kasnije su pogrešno procenili zapaljenjski proces u mom organizmu i danima nisam znala šta mi je, a toksini su mi se vraćali u krv, i trudnoća je postala rizična. To sam preživela, ali posle toga više ništa nije bilo isto.“ Tada je shvatila da ni savršen sistem ne može zameniti ljudsku brigu. Sve više je osećala potrebu da deca rastu među poznatim glasovima, među svojim narodom, tamo gde svaki pogled ima smisao i bliskost, a ne hladnoću kišnih engleskih dana.
Tada je počela da shvata da posao i karijera nije sve u životu, već da je suština u bliskosti, u korenima koji ti daju snagu. I zato je 2020. godine donela odluku da se vrati u Srbiju. Nije to bio lak korak – trebalo je priznati sebi da ono što tražimo po svetu, često nas čeka baš tamo odakle smo pošli. Povratak nije bio poraz, već potvrda – da je prava vrednost života i uspeh tamo odakle potičeš.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Danas, dok svakodnevica protiče u jednostavnijem ritmu nego nekada, Melinda nosi sa sobom iskustvo dve zemlje i dve istine o svetu. U Srbiji je ponovo pronašla ono što je u Engleskoj tražila – smisao, bliskost i snagu da raste. U njenom povratku krije se tiha poruka – da putovanje ponekad ne vodi ka novom mestu, već nazad ka sebi. Jer povratak, kad dolazi iz srca, uvek znači novi početak. Melinda danas mladima poručuje: „Idite, vidite, naučite – ali nikada ne zaboravite gde pripadate. Ni jedno sunce ne greje kao ono pod kojim si odrastao.“
Festival „Orfej” je pod jedan krov Kolarčeve zadužbine s ljubavlju ugostio perjanice naše folklorne scene, iskrenih višegodišnjih čuvara narodne tradicije. Među njima su bili i članovi Kulturno umetničkog društva „Petar Kočić” iz Novih Kozaraca.
– Ne postoje reči kojima bih opisao ovaj veličanstven trenutak za KUD „Petar Kočić” i mene lično- pun je sjajnih utisaka Milan Vašalić, rukovodilac KUD-a. – Biti ravnopravan učesnik ovog četvoročasovnog scenskog spektakla je uspomena za ceo život i mnogo više od toga. Takođe, i potvrda pravog puta, posvećenog rada i neizmerne ljubavi. U nedelju uveče Kočići su bili među laureatima čuvara srpske tradicije- kaže Vašalić i zahvaljuje se domaćinima na srdačnom gostoprimstvu.
Danas se u Srbiji i širom sveta nizom manifestacija obeležava Dan primirja u Prvom svetskom ratu, a u znak sećanja na trenutak kad je primirje stupilo na snagu.
Dan primirja kao državni praznik ustanovljen je u znak sećanja na 11. novembar 1918. godine kada je u francuskom gradu Kompjenu, u specijalnom vagonu maršala Ferdinanda Foša u 11.00 sati potpisano primirje u Prvom svetskom ratu, koje je bilo na snazi sve do zaključivanja konačnog mirovnog sporazuma u Versaju 28. juna 1919. godine.
Kao glavni motiv za amblem ovog praznika u Srbiji koristi se cvet Natalijina ramonda.
Reč je o zaštićenoj vrsti koja je poznata i kao “cvet feniks” jer čak i kada se potpuno osuši, ako se zalije, može da oživi zbog čega je i izabrana za simbol obeležavanja ovog značajnog datuma – da ukazuje na uzdizanje srpske države iz pepela i iskušenja kroz koja je naš narod prošao u Prvom svetskom ratu.
Prema Zakonu o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji, 11. novembar je državni praznik koji se praznuje neradno.
U Kiki ritejl parku u Mikronaselju, u subotu od 10 do 16 sati, biće održan Sovembarski bazar. Posetiocima će se predstaviti brojni lokalni proizvođači- preduzetnici i zanatlije sa svojim raznovrsnim asortimanom.
Organizatori najavljuju i nagradnu igru za posetioce.
Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova u Kikindi uhapsili su B.A.Š. (1985) sa područja Kikinde, zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivična dela nasilje u porodici i ubijanje i zlostavljanje životinja.
On se sumnjiči da je 7. novembra ove godine motornom testerom usmrtio svog psa, nakon što ga je ugrizao.
Takođe, on se sumnjiči da je istog dana, nakon verbalne rasprave zadao više udaraca nevenčanoj supruzi. Njoj su u Opštoj bolnici u Kikindi konstatovane lake telesne povrede.
Osumnjičenom je određeno zadržavanje do 48 časova i on je, uz krivičnu prijavu, priveden Osnovnom javnom tužilaštvu u Kikindi. Sudija za prethodni postupak mu je odredio pritvor do 30 dana, saopštila je Policijska uprava Kikinda.
Sektor za vanredne situacije Ministarstva unutrašnjih poslova upozorio je da se sa početkom grejne sezone beleži povećan broj požara na stambenim i drugim građevinskim objektima, a da su najčešći uzroci požara nepažnja i nemar građana.
Neispravni ili neočišćeni dimnjaci, nepažnja prilikom loženja peći na čvrsta goriva, ostavljanje uključenih grejalica bez nadzora, držanje zapaljivih predmeta u blizini peći ili grejalica, kao i preopterećenje električnih instalacija i korišćenje neispravnih uređaja, samo su neki od razloga koji svake godine dovode do požara u domaćinstvima, saopšteno je iz MUP-a.
Sektor za vanredne situacije apeluje na sve građane da budu odgovorni prema sebi, svojim porodicama i komšijama, da redovno proveravaju ispravnost dimnjaka i peći na čvrsto gorivo, ne ostavljaju grejalice uključene bez nadzora, ne preopterećuju električne instalacije i da nameštaj i druge zapaljive materijale udalje od grejnih tela.
U saopštenju se navodi da se građanima preporučuje da tokom grejne sezone ne odlažu pepeo u plastične kontejnere ni u blizini zapaljivog materijala, da ne ostavljaju malu decu bez nadzora u prostorijama gde se nalaze peći ili električne grejalice i da isključuju električne uređaje kada napuštaju dom.
MUP podseća da je u slučaju požara potrebno odmah pozvati vatrogasno-spasilačku jedinicu na broj 193 i postupati prema uputstvima vatrogasaca – spasilaca, navodi se u saopštenju.
