Prema piscima koji su u 19. veku kritikovali Srpkinje da su olako prihvatile novotarije u odevanju i ukrašavanju, u Vojvodini se moda prvo pojavila u Velikoj Kikindi i njenoj okolini, a tek posle u Bačkoj i Provincijalu. Srpkinje sa severa Banata su prve, već polovinom 19. veka odbacile narodnu nošnju i počele da se oblače po modnim trendovima, Nosile su haljine od najskupljih materijala (svile, brokata, pliša, atlasa…) iz Engleske, Francuske i Italije, rukavice, šešire, suncobrane, lepeze, nakit, satove…Mnoge su se utezale u midere, a iz opanaka su uskočile u kožne lakovane cipele i sandale. Devojke i mlađe žene nisu izlazile na ulicu dok se nisu nalickale „flek” pomadom, belilom i rumenilom. Navodno, Mađarice i Nemice nisu tako lako prihvatale modne novine.
Muškarci su modu počeli da prate kasnije i to postepeno. Prvo je šubara zamenjena šeširom, pa opanci cipelama.
Da se isprati ova potreba najpre su se pobrinuli najveštiji trgovci Jevreji, a potom su se u „modni biznis” uključili i ostali Kikinđani. O bogatom modnom asortimanu svedoče reklame i oglasi iz tog perioda.
Najnovija moda iz Beča, Graca, Pariza…
Prodajom tekstilne i galanterijske robe bavio se Mikša Kraus, Jevrejin koji se kupovao poljoprivredno zemljište, trgovao nekretninama, a radnja koju je otvorio sredinom 19. veka prvobitno se bavila prodajom mrtvačkih sanduka. Nakon njegove smrti, poslovanje je preuzela njegova udovica Leontina.
U radnji Adama Hajnalija otvorenoj 1881. godine koja se nalazila preko puta Gradske kuće, prodavao se tekstil i modna galanterija, ali i šeširi za pravoslavno sveštenstvo najfinijeg kvaliteta i svih veličina, gospodski šeširi iz Beča i Graca, mantili, kaputi i suncobrani iz Pariza, dok je manžetne, rukavice, štapove za gospodu i cipele nabavljao u Karlsbadu i Beču.
U „Gross Kikindaer Zeitung” iz 1883. reklamirao je „sezonske konfekcijske novitete za žene: zimske kapute, ogrtače, paletote, predivne elegantne pelerine, kapute za vožnju bicikala, kapute za izlazak sa finim krznom…” Od aksesoara je naveo kape, mufove, kragne od kože foke, zmijske kože, plave lisice, astragana…
Trgovac tekstilom Milivoj Lotić u lokalnoj istoriji ostao je upamćen kao jedan od uhapšenih rodoljuba na početku Prvog svetskog rata. Imao je lokal „na glavnoj pijaci”. U „Sadašnjosti” se oglašao nekoliko puta tokom 1884.godine. Publici je stavio do znanja da „za Duhove i prolećnu sezonu” ima „ženskih, muških i dečijih suncobrana, končanih i svilenih rukavica, svakovrsnih čarapa, midera, čipaka, muških košulja, kravatni, krognova, manžetni i različitog pamuka u svakoj boji za pletivo”.
U sledećem oglasu je objavio da ima „vrlo lepih i najnovijih štofova za ženske haljine, veliki izbor rajhenberške plave čoje i kamgarna, atlaskih satena, kožnih i svilenih rukavica”.
Najveći mađarski trgovac tekstilom bio je Erne Indriković. Radnju „Kod plave zvezde” pored katoličke crkve otvorio je 1877. godine. Pored uobičajenih štofova, odela, haljina, aksesoara i pozamanterije, Indriković je nudio muške i ženske kapute iz Graca. U „Sadašnjosti” je 1896.godine reklamirao „univerzalne midere koji prave divan struk” i koji se „ne lome”.
(Izvor Vladislav Vujin: Kažiprstom -Velika Kikinda kroz novinske oglase i reklame)
Uoči katoličkog praznika Sent Mikloša, Kulturno-umetničko društvo „Eđšeg“ je i ove godine, u saradnji sa Osnovnom školom „Feješ Klara“, pripremilo program o ovom svecu, posle kojeg Mikulaš, kako se još naziva ovaj svetac, donosi deci paketiće.
dolazi i ubacuje im novac kroz dimnjak, da bi im pomogao. Običaj je da, uoči ovog praznika, deca očiste svoju obuću i ostave je ispred kuće, kako bi Mikulaš video da su vredna i da pomažu u kući, i zato ujutro dobijaju poklone – kaže reditelj Šandor Kiralj.
pesmice njemu u čast.
– Nisam ovde prvi put, dolazim svake godine. Mikulaš deli poklone deci koja su bila dobra – kaže Noemi.
– Volim da budem u predstavi sa svojim drugarima. Mikulaš svake godine dolazi u „Eđšeg“ i svoj deci donosi poklone – objašnjava Mate.
„Ljubavno pismo“, prva premijera u sezoni, biće odigrana u Narodnom pozorištu u petak, 9, decembra, najavljeno je danas na konferenciji za novinare. Po tekstu Zorana Bačića i Zlatana Fazlagića, predstavu je režirao kikindski glumac i reditelj, Dragan Ostojić. Ovom premijerom Pozorište obeležava 72 godine postojanja.
– Veoma mi je drago što je izabran upravo taj tekst i što režira Dragan Ostojić – kaže v. d. direktor, Milena Živkov. – Prava na korišćenje teksta dobili smo besplatno, nismo platili ni adaptaciju Miodraga Dinulovića, i na tome smo zahvalni. I svi akteri ulažu nešto svoje, lično, i mislim da će rezutat biti sjajan.
– Pozvao sam svog kolegu i prijatelja iz školskih dana, Dragana Ostojića, da režira predstavu i to smo predložili direktorici. Ekipu smo pravili kao dobru reprezentaciju, ne od najboljih igrača, već od onih koji najbolje funkcionišu zajedno. Ovo je jedna od malobrojnih predstava koje se pripremala u izuzetno dobroj atmosferi. Radimo bez ulaganja Pozorišta. Dragan režira bez honorara, Ružica Nedin, koja se, na moju radost, vratila glumi, takođe radi bez honorara, mi toliko volimo ovo pozorište da donosimo stvari od kuće, sami kupujemo rekvizitu, nadam se da tako šaljemo dobru poruku – kaže Knežević.
Ružica Nedin dugogodišnji je član ansambla kikindskog teatra, ali se poslednjih sedam godina nije angažovala u novim predstavama.
U novoj predstavi prvi put će u kikindskom pozorištu nastupiti mlada Jovana Berić, koja je ove godine završila glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi Srđana Karanovića.
– Predstava je ljubavna komedija sa elementima vodvilja – kaže Ostojić. – Publici ćemo ponuditi malo uspomena, malo utehe, smeha i, nadam se, radosti. Selimo se u osamdesete godine dvadesetog veka i radnja traje do danas. To je priča o dvema porodicama, o ljubavnim jadima i mlađih i starijih. Imao sam zadovoljstvo da radim s kolegama od kojih su neki mladi životom, a neki duhom. Bilo je uzbudljivo i zanimljivo, osvajali smo lepotu igre i uživali u tome. Retko se događa da se na ovaj način radi, razume, uzajamno pomaže, tako da je za mene ova režija bila ogromno zadovoljstvo. U predstavi imamo priču o porodicama, ali smo i mi postali porodica.
materijal potpisuju Milorad Karadžin i Foto studio „Sretenović“.
Prvenstvo Srbije u plivanju u juniorskoj i apsolutnoj konkurenciji, koje je u Novom Sadu tokom četiri dana okupilo 290 takmičara iz 39 klubova, kada je reč o plivačima iz našega grada obeležila je Teodora Stančić.
