Према писцима који су у 19. веку критиковали Српкиње да су олако прихватиле новотарије у одевању и украшавању, у Војводини се мода прво појавила у Великој Кикинди и њеној околини, а тек после у Бачкој и Провинцијалу. Српкиње са севера Баната су прве, већ половином 19. века одбациле народну ношњу и почеле да се облаче по модним трендовима, Носиле су хаљине од најскупљих материјала (свиле, броката, плиша, атласа…) из Енглеске, Француске и Италије, рукавице, шешире, сунцобране, лепезе, накит, сатове…Многе су се утезале у мидере, а из опанака су ускочиле у кожне лаковане ципеле и сандале. Девојке и млађе жене нису излазиле на улицу док се нису налицкале „флек” помадом, белилом и руменилом. Наводно, Мађарице и Немице нису тако лако прихватале модне новине.
Мушкарци су моду почели да прате касније и то постепено. Прво је шубара замењена шеширом, па опанци ципелама.
Да се испрати ова потреба најпре су се побринули највештији трговци Јевреји, а потом су се у „модни бизнис” укључили и остали Кикинђани. О богатом модном асортиману сведоче рекламе и огласи из тог периода.
Најновија мода из Беча, Граца, Париза…
Продајом текстилне и галантеријске робе бавио се Микша Краус, Јеврејин који се куповао пољопривредно земљиште, трговао некретнинама, а радња коју је отворио средином 19. века првобитно се бавила продајом мртвачких сандука. Након његове смрти, пословање је преузела његова удовица Леонтина.
У радњи Адама Хајналија отвореној 1881. године која се налазила преко пута Градске куће, продавао се текстил и модна галантерија, али и шешири за православно свештенство најфинијег квалитета и свих величина, господски шешири из Беча и Граца, мантили, капути и сунцобрани из Париза, док је манжетне, рукавице, штапове за господу и ципеле набављао у Карлсбаду и Бечу.
У „Gross Kikindaer Zeitung” из 1883. рекламирао је „сезонске конфекцијске новитете за жене: зимске капуте, огртаче, палетоте, предивне елегантне пелерине, капуте за вожњу бицикала, капуте за излазак са финим крзном…” Од аксесоара је навео капе, муфове, крагне од коже фоке, змиjске коже, плаве лисице, астрагана…
Трговац текстилом Миливој Лотић у локалној историји остао је упамћен као један од ухапшених родољуба на почетку Првог светског рата. Имао је локал „на главној пијаци”. У „Садашњости” се оглашао неколико пута током 1884.године. Публици је ставио до знања да „за Духове и пролећну сезону” има „женских, мушких и дечијих сунцобрана, кончаних и свилених рукавица, сваковрсних чарапа, мидера, чипака, мушких кошуља, краватни, крогнова, манжетни и различитог памука у свакој боји за плетиво”.
У следећем огласу је објавио да има „врло лепих и најновијих штофова за женске хаљине, велики избор рајхенбершке плаве чоје и камгарна, атласких сатена, кожних и свилених рукавица”.
Највећи мађарски трговац текстилом био је Ерне Индриковић. Радњу „Код плаве звезде” поред католичке цркве отворио је 1877. године. Поред уобичајених штофова, одела, хаљина, аксесоара и позамантерије, Индриковић је нудио мушке и женске капуте из Граца. У „Садашњости” је 1896.године рекламирао „универзалне мидере који праве диван струк” и који се „не ломе”.
(Извор Владислав Вујин: Кажипрстом -Велика Кикинда кроз новинске огласе и рекламе)
Уочи католичког празника Сент Миклоша, Културно-уметничко друштво „Еђшег“ је и ове године, у сарадњи са Основном школом „Фејеш Клара“, припремило програм о овом свецу, после којег Микулаш, како се још назива овај светац, доноси деци пакетиће.
долази и убацује им новац кроз димњак, да би им помогао. Обичај је да, уочи овог празника, деца очисте своју обућу и оставе је испред куће, како би Микулаш видео да су вредна и да помажу у кући, и зато ујутро добијају поклоне – каже редитељ Шандор Кираљ.
песмице њему у част.
– Нисам овде први пут, долазим сваке године. Микулаш дели поклоне деци која су била добра – каже Ноеми.
– Волим да будем у представи са својим другарима. Микулаш сваке године долази у „Еђшег“ и свој деци доноси поклоне – објашњава Мате.
„Љубавно писмо“, прва премијера у сезони, биће одиграна у Народном позоришту у петак, 9, децембра, најављено је данас на конференцији за новинаре. По тексту Зорана Бачића и Златана Фазлагића, представу је режирао кикиндски глумац и редитељ, Драган Остојић. Овом премијером Позориште обележава 72 године постојања.
– Веома ми је драго што је изабран управо тај текст и што режира Драган Остојић – каже в. д. директор, Милена Живков. – Права на коришћење текста добили смо бесплатно, нисмо платили ни адаптацију Миодрага Динуловића, и на томе смо захвални. И сви актери улажу нешто своје, лично, и мислим да ће резутат бити сјајан.
– Позвао сам свог колегу и пријатеља из школских дана, Драгана Остојића, да режира представу и то смо предложили директорици. Екипу смо правили као добру репрезентацију, не од најбољих играча, већ од оних који најбоље функционишу заједно. Ово је једна од малобројних представа које се припремала у изузетно доброј атмосфери. Радимо без улагања Позоришта. Драган режира без хонорара, Ружица Недин, која се, на моју радост, вратила глуми, такође ради без хонорара, ми толико волимо ово позориште да доносимо ствари од куће, сами купујемо реквизиту, надам се да тако шаљемо добру поруку – каже Кнежевић.
Ружица Недин дугогодишњи је члан ансамбла кикиндског театра, али се последњих седам година није ангажовала у новим представама.
У новој представи први пут ће у кикиндском позоришту наступити млада Јована Берић, која је ове године завршила глуму на Факултету драмских уметности у Београду, у класи Срђана Карановића.
– Представа је љубавна комедија са елементима водвиља – каже Остојић. – Публици ћемо понудити мало успомена, мало утехе, смеха и, надам се, радости. Селимо се у осамдесете године двадесетог века и радња траје до данас. То је прича о двема породицама, о љубавним јадима и млађих и старијих. Имао сам задовољство да радим с колегама од којих су неки млади животом, а неки духом. Било је узбудљиво и занимљиво, освајали смо лепоту игре и уживали у томе. Ретко се догађа да се на овај начин ради, разуме, узајамно помаже, тако да је за мене ова режија била огромно задовољство. У представи имамо причу о породицама, али смо и ми постали породица.
материјал потписују Милорад Караџин и Фото студио „Сретеновић“.
Првенство Србије у пливању у јуниорској и апсолутној конкуренцији, које је у Новом Саду током четири дана окупило 290 такмичара из 39 клубова, када је реч о пливачима из нашега града обележила је Тeодора Станчић.
