Култура

Osim što se s knjigama druži službeno, kao bibliotekar-savetnik, odnosno pomoćnik upravnika za čuvanje i korišćenje publikacija u Biblioteci Matice srpske, Gordana Đilas je višestruko nagrađivanja književnica retkog poetskog prosedea. Njena poetika unekoliko je inspirisana zavičajem i u užem i u širem smislu; jednako referišući i na postojbinu, Bosansku Krajinu, kao i na severnobanatsko podneblje, odnosno Nakovo, gde su njeni preci kolonizovani.

Među mnogobrojnim priznanjima koje je dobila za svoje stvaralaštvo, izdvaja se prošlogodišnja Nagrada Zadužbine „Branko Ćopić” Srpske akademije nauka i umetnosti, za poetsku knjigu „Hvatanje mesečine”.

Pored toga što „službeno” radi na očuvanju ovdašnje književne baštine, Gordana Đilas paralelno radi i na novim rukopisima, i dalje postupajući odgovorno, pa i samokritično prema svakoj napisanoj reči.

Nakovo i severni Banat čine njeno trajno poetsko uporište, tako će biti i u novoj knjizi koju priprema.

U vašoj knjizi ispovedne proze „Tebi je unapred sve oprošteno”, pravite regresiju na vlastito detinjstvo u Nakovu. Koliko vas je u književnom radu poetički odredilo rodno selo?

– Želela sam da mi se sećanja na detinjstvo štampaju u čuvenoj Poveljinoj ediciji Vidi čuda, u kojoj su se ogledali brojni pesnici i pisci. Odrastanje, rani doživljaji, zauvek ostanu u sećanju. Slike detinjstva neprestano se vraćaju, kao problesci, u određenim životnim situacijama. Ono što sada, sa ove razdaljine mogu da primetim jeste da sam sada drugačija nego kad sam bila dete. Žao mi je što se to negde u životu zagubilo, ta prvotna radost življenja, a opet, znam da sam sačuvala jezgro detinje radosti kao izvora sa koga neprekidno teče čista i nepomućena voda.

Priča o detinjstvu može da se ispriča i na drugi način. Kada bih je ponovo pisala, verovatno bi bila drugačija. Ovaj put je priča proizašla iz potrebe da razumem devojčicu koja je, kao srednje, žensko dete, odrastala u krajnje patrijarhalnom svetu, presađenom u banatsku ravnicu, pa kako se snađe. Presudnu ulogu u tom odrastanju, imali su, na sreću, bibliotekarka i učitelji. Naravno da me je to opredelilo i formiralo pogled na svet koji se neprestano kretao između ustaljenih, očekivanih obrazaca i mašte, koja je poput banatskog vetra uspevala da probije oblake kad zaklanjaju sunce. Ponekad. Povremeno.

U vašoj pesmi „Nakovo 1958” pravite inventar svega onoga što vas je dočekalo kad ste ugledali ovaj svet. Da li je takav književni postupak pripovedanja iz ugla novorođenčeta inovativan ili je već negde oproban u praksi?

– Poetska zbirka „Hvatanje mesečine” je takođe želja da definišem odnos prema detinjstvu, prema precima, da ih učvrstim u svom postojanju kao delu jednog kolektivnog pamćenja, da utvrdim ko sam ja među njima. Želela sam da ih sačuvam, makar na ovaj način, u poeziji. I bez obzira na sve što bih mogla da im zamerim, ostaje sećanje na njihovu radinost, čestitost, snažnu životnu snagu. Pisati o tome iz pozicije deteta nije ništa novo. O dođošima u Banatu, nemačkoj kući i njihovom snalaženju u novim životnim uslovima nije još dovoljno napisano, a da se ne zadržava na ustaljenim klišeima. Kako pomiriti violentnu narav sa mirom ravnice u kojoj se ponekad ne razlikuje granica između neba i zemlje? Treba dosta strpljenja i mašte kako bi se orijentisalo. Tada je najbolje usmeriti se ka zemlji. Ona nas je hranila, a nebo pružalo mogućnost da rastemo, bez granica. Želela sam da sačuvam sve doživljaje koji su me pratili ne samo u detinjstvu, nego i odrastanju. Sve je to bilo novo, a opet nekako tuđe.

„Što više vidiš, više ćeš i razumeti”, kažete u jednoj pesmi. Dozvoljavate li potencijalnom čitaocu da dopiše i da će, što više sazna – biti i nesrećniji?

– Da, čitaocu je sve dozvoljeno. U Vašem pitanju vidim i Vaše uverenje da više viđenja ne donosi sreću, da razumevanje ne podrazumeva zadovoljstvo. Ako život gledate dubinski, ne onako kako se stvari dešavaju, već i razloge zbog kojih se dešavaju, onda nemate pravo da sudite. Dešava se da se zapitam nad nekom rečenicom, stihom, šta ih je proizvelo, ili da sam nešto izgovorila i da shvatam da to što bi neko to doživeo lično nema nikakve veze sa njegovim doživljajem, nego sa mnom.

Postoji neka kauzalnost, mera uzroka i posledice, ali to vam je prirođeno da razumete, ili nije. Najlakše je prepustiti se, živeti po nagonu, ne gledati i ne videti. A kada gledate, onda shvatate da smo zaglavljeni u nekom obrascu odrastanja i tu nema mrdanja. Ima, ali se valja pošteno oznojiti. Tom obrascu se stalno vraćam i volim kada se u njemu još neko pronađe. Veoma me dirne kada mi neko kaže kako je čitao moje stihove i prepoznao se u njima. Ta povezanost, interakcija je najveća nagrada, zalog da ne bacam prašinu u vetar.

Kao bibliotekar u Biblioteci Matice srpske, svedoci ste da se uglavnom s knjigom druže samo oni koji moraju ili im je to posao. Kako vidite budućnost knjige?

– Biblioteka Matice srpske je moja druga kuća, gotovo ceo radni vek sam provela u njoj. Za mene je to bila čast, trudila sam se da je opravdam. Kao institucija od prvorazrednog, ne samo kulturnog nego i duhovnog značaja, ona raspolaže fondom od preko četiri miliona knjiga. Nemam nikakvo pravo niti mogućnost da posumnjam da će knjiga izgubiti na svom značaju. Od ranog detinjstva biblioteka i škola bile su mi mesta utočišta i slobode da učim i da mislim svojom glavom. Knjiga svakako menja svoju formu, ali suštinu ne. Bez knjige nema životne nadogradnje, ona je so naših života. Klasičnih čitalaca sa knjigom u ruci je sve manje, a sve ih je više koji čitaju knjige i novine preko digitalnih baza. Tu im je sve nadohvat ruke, pod uslovom da imaju računar i dobru internet konekciju.

Prošle godite ste, među mnogobrojnim priznanjima, dobili i Nagradu „Branko Ćopić”. Mogu li nagrade da budu dokaz valorizovanja nečijeg rada ili su merodavniji pokazatelj za pisca tiraži knjiga i posete njegovim književnim večerima?

– Nekako mi se „složilo” da dobijem Nagradu Fondacije „Branko Ćopić“, upravo zbog toga mi je drago jer je Ćopić pisac mog detinjstva. Pored podsećanja na detinjstvo, susret sa njegovim knjigama mi je omogućio da nadograđujem život najfinijim nitima lirizma. Njegova dela uvela su me u svet književnosti. Nagrade znače onoliko koliko pomažu delu nekog pisca da bude čitano, skreću pažnju na njega. To je najvažnije, kada svojim delom dotaknete čitaoca. Takođe, da ste svojom poezijom proširili, obogatili nečiji svet, pružili nadu ili drugačiji pogled na doživljaj života.

Ništa se potom ne dešava što ima konkretne veze sa mogućnošću da objavite novi rukopis, imate više književnih večeri ili veći tiraž. Tu izlazimo iz domena književnosti i ulazimo na tržište interesa, trgovine uticajem, snagom manje ili više organizovanih interesnih grupa. I to je dobro dok god ima snage da se, bez obzira na sve, nastavi započeti put. Sa ove razdaljine vidim da on ima smisla za mene, i da više nema odustajanja.

Na kojem rukopisu trenutno radite i hoće li i u njemu biti severnog Banata, kao u mnogim vašim ranijim knjigama?

– Trenutno radim na pesničkom rukopisu o anđelima. Veoma sam stroga prema sebi, pa to ide na mahove. Stalno su prisutni sumnja, preispitivanje, sređivanje, iščitavanje… Tu nema kraja. Nemam još ni izdavača. Očekujem da će se, kao i do sada nešto pojaviti. Uvek se tako dogodi. Imam i rukopis zbirke o stolu. Reč je o stolu koji se zatekao u roditeljskoj kući, nakovačkom, nemačkom. Ispod tog stola sam se igrala, učila, sakrivala. Kasnije je služio za obedovanje, kada smo se sakupljali sa raznih strana, dolazeći da obiđemo roditelje. Danas je on kod mene, čeka restauraciju, pa dok sam još u ovom zemaljskom životu, da se podružimo još malo. O njemu sam napisala poemu, svašta je doživeo. A, kada ću je pustiti u svet, to još ne znam.

Deluju li biblioteke malo rigidno u današnje vreme? Svojevremeno ste inicirali pokretanje fejsbuk stranice Biblioteke Matice srpske, šta se još može učiniti da se ostane ukorak s tehnologijom?

-Biblioteke moraju da sačuvaju svoju osnovnu delatnost. Svaka knjiga koja u nju uđe, mora da bude signirana, inventarisana, obrađena po standardima (svuda su isti u svetu) i smeštena na neku policu. Tada postaje dostupna za svakog potencijalnog korisnika. Tek tada može da širi svoju delatnost, prati tehnološki napredak i da ga koristi kako bi promovisala svoju delatnost, zainteresovala za knjigu i čitanje. Danas biblioteke organizuju razne aktivnosti i programe. Uspešno su se prilagodile, gotovo svi poslovi u bibliotečko-informacionoj delatnosti su automatizovani. Sve informacije o njenim fondovima javno su dostupne. Od promena ne treba bežati, treba im ići u susret, jer nisu sve promene loše, ima i dobrih.

N. Savić