Вече сећања на недавно преминулог Душана Радака, писца и композитора, биће одржано вечерас (субота) у 20 сати у Народном позоришту.
Радак је рођен у Кикинди, где је завршио основну школу и Гимназију, као и музичку школу. Радио је у Дому омладине у Кикинди, као уредник уметничког програма. Иако је највећи део живота провео у Новом Саду, увек се враћао свом родном граду. Тако је и његов последњи пут, по његовој жељи, био пут за Кикинду, за Банат на који је био поносан, и који је бескрајно волео. Душан Радак је написао девет књига од којих су најбројније књиге поезије (Самса, Кревет Змија, Трактат о радости, Стадијум кашике. Шљунак, и друге).
Писао је и за децу, радећи у Малом Невену, а као плод тог рада, осим чувених Суперпиталица, настао је и музички албум „Хогли вогли рок”, који је убрзо, од стране критике у региону, проглашен за један од најбољих албума намењених деци, икада. Заступљен је у највећем броју антологија поезије, као истакнути стваралац савременог, самосвојног, поетског израза.
Добитник је више књижевних награда: „Печата вароши Сремскокарловачке“ , награде за животно дело „Песничке републике“ , награде за мултидисциплинарни допринос стваралаштву за децу, награде за савремено стваралаштво „Милан Ненадић“ , и других. Његов аутентични поетски израз будио је интересовање и сјајне критике ван граница наше земље. Његове песме су преведене на: енглески, италијански, руски, немачки, француски, мађарски, словачки, русински, румунски, македонски… Писао је и филмску музику.
– Дан плеса био је јуче, али смо ми одлучили да га данас прославимо наступом 80 наших чланова, узраста од четири до 15 година. Наступају и солисти и групе, а имамо и пуно разлога за понос – недавно смо на фестивалу „Dance Fusion“ у Зрењанину освојили прва и друга места, а прошлог викенда смо се са интернационалног такмичења „Dance Open Awards“ у Вршцу вратили са победничким пехарима. Сезону смо започели веома успешно и већ следећег месеца нас очекују нови наступи – рекла је Мирна Крнић, председница Удружења „Dance N Soul Rhythmic“.
Публика је имала прилику да ужива у чак 32 тачке. Поред домаћина, наступили су и млади играчи плесних студија „Step Up“ и „Jessy“, као и ученице Балетске школе. Музички део програма употпунили су соло и дуетски наступи чланица Хорића „Чуперак“ – Нађе Савић и Ане и Милице Дивјак.
На сцени и у публици било је пуно радости. Догађај је окупио Кикинђане свих генерација, потврђујући да уметност плеса спаја и инспирише.
С. В. О.
На овај начин прославља се рад свих претходника који су чували лепоту обичаја – игре видљиве оком, улепшане гласом и звуком, а испуњене душом, као и млади наследници. Ово је породица генерација које су уткале себе у очување културне баштине; Друштво је кроз деценије било и остало симбол заједништва, културе и националног идентитета, вредности које су и данас на искушењу пред бројним изазовима, речено је из КУД-а на свечаном отварању. Фолклор, како су додали, није само уметност, већ и глас народа и подсећање на припадност нечему већем и трајнијем.
На концерту су изведене игре из Лесковца, Груже, Понишавља, Прњавора, Пчиње и Црноречја. Наступили су чланови припремне, млађе, старије и извођачке групе, као и рекреативци, уз подршку женске и мушке певачке групе. Програм су, својим наступом, обогатили и гости из пријатељског КУД-а из Дрвара, са којим „Марија Бурсаћ“ негује дугогодишње пријатељство и сарадњу.
Прослави рођендана Друштва претходила је хуманитарна акција „Колачијада – Дечија слатка пијаца“, одржана овог месеца, на којој је сакупљена донација КУД-у за куповину и обнову ношњи.
– То су бајковити састави, ја у њима маштам. Мислим да свима недостаје машта – не само деци, него и одраслима. Целом свету треба више маште, јер она доноси креативност и уметност – каже Лазар, чије теме најчешће обухватају празнике, фудбал који тренира, као и авантуре са псом Хектором, од којих су неке стварне, а неке плод маште.
– Тада сам први пут био у Кикинди и било ми је сјајно. Сада сам се вратио са својом првом књигом – прича Лазар, који је први састав написао са седам година, под називом „Велики снови у малим ципелама“.
У холу Библиотеке, многобројни Лазареви вршњаци учествовали су у дискусији, постављали питања и делили идеје у атмосфери инспиративној за настајање нових дела и нових младих писаца.
Карановић је истакао да многи сматрају да је нaјвеће дело Светозара Милетића Српска Војводина, његово политичко, културно и духовно наслеђе које је у аманет оставио својим потомцима, односно свету у којем данас живимо. Међутим, ту се поставља питање колико је он био творац Српске Војводине.
– Он јесте учествовао у револуцији 1848. године, био је и, исте године, учесник Мајске скупштине, дакле учествовао је у стварању српског војводства, али свакако тад није био прворазредна политичка личност у српском националном покрету. Оно што је занимљиво, то је што многи – историчари и историографија, европска и српска – њега поистовећују са идејом Српске Војводине. А он је, у погледу тога шта за њега представља Српска Војводина, био врло експлицитан. Да то, свакако, јесте политичко биће, али не нужно. Није нужно да постоји Српска Војводина све док ми знамо ко смо, све док ми негујемо код нас свест о припадности српском националном идентитету, притом поштујући све друге националне идентитете, чак и повезујући се са њима. Он и предлаже, у једном тренутку, ми бисмо рекли данас, Подунавску државу, Подунавску конфедерацију или можда Централни део Европске уније – у ондашње време то је Аустроугарска – да би то требало да буде савез 11 народа у којем своје достојанствено и достојно место треба да има и српски народ. Ако је Српска Војводина механизам да се заштити национални идентитет, онда је то у реду. Ако ће Војводина представљати некакав политикантски или политички механизам како би се задовољили туђински политички интереси, у овом случају Хабзбуршке монархије, туђинске, непријатељске државе, онда би ту Војводину требало сахранити. За њега је Војводина корак до онога за шта се он увек залагао – ослобођење и уједињење српства, комплетног српског народа. Јер он и каже: Пољаци имају право на своју државу, Италијани такође, зашто Срби немају? Притом он то не сме јавно да каже у једној туђинској држави у којој је означен као непријатељ број један и због тога је и страдао на крају. Ја бих рекао да је његово наслеђе свест о томе да, уколико не знамо ко смо и чему припадамо, врло брзо ћемо нестати. Као индивидуе ћемо постојати, али шта је индивидуа без имена и презимена? Ништа, ваздух, за било који систем, па и за овај наш – рекао је мср Карановић.
Догађају су, у име локалне самоуправе, присуствовали председник Скупштине града, Душан Попесков, и Маријана Мирков, чланица Градског већа.
Светозар Милетић је рођен у Мошорину, а школовање наставио у Новом Саду, Пожуну, Пешти и Бечу, где је докторирао право. Био је адвокат, новинар, политички вођа и градоначелник Новог Сада. Оснивач је првог организованог српског политичког покрета у Хабзбуршкој монархији и један од најзначајнијих српских националних радника 19. века. Више пута хапшен и осуђиван, последње године живота провео је у Вршцу, где је преминуо 1901. године.