May 14, 2026

Култура

gusle-makedonija-1

Članovi „Gusala“ predstavljali Kikindu i Srbiju na Međunarodnom festivalu u Makedoniji

Aleksandra Djuran August 26, 2025

Ansambl narodnih pesama i igara i veliki narodni orkestar  Akademskog društva za negovanje muzike „Gusle“ učestvovali su na 6. Međunarodnom festivalu folklora u  Makedoniji u Kumanovu.  Organizator festivala je KUD „Panče Pešev”, a pokrovitelji opština Kumanovo i Ministarstvo kulture i turizma.

-Sjajna organizacija, kvalitetan festival i odličan nastup našeg ansambla, ostavili su utisak na sve prisutne – rekao je umetnički rukovodilac Igor Popov. – Predstavili smo se brojnim  koreografijama iz bogatog programa, sa posebnim naglaskom na igre i pesme iz Banata. Nismo propustili priliku da afirmišemo bogato kulturno nasleđa Srbije koje najbolje opisuje naše poreklo i identitet. Na poziv velikog makedonskog umetnika, Nina Veličkovskog, članovi Velikog narodnog orkestra „Gusala“ i solisti, produžili su svoj boravak u Makedoniji,  jer su učestvovali i na Muzičkom festivalu „Tumba fest 2025“ te smo još jednom predstavili tradicionalne kompozicije i pesme iz Srbije i regiona.

Na festivalu su, osim domaćina i „Gusala“ koji su bili jedini predstavnici Srbije, učestvovali i predstavnici Meksika, Poljske i Rumunije.

Podsetimo i to da su jednog od najpoznatijih pevača makedonske tradicionalne muzike  Nina Veličkovskog, koji je bio domaćin Kikinđanima, naši sugrađani su imali priliku da vide na prošlogodišnjem FENOK-u.

A.Đ.

nusic-i-prijatelji-(2)

Nušić i prijatelji: Priča o velikanima pozorišne umetnosti

Aleksandra Djuran August 24, 2025

U dvorištu Kurije, u okviru Kikindskog leta sugrađani su imali priliku da vide predstavu „Nušić i prijatelji“. Ovo je je priča o velikanima pozorišne umetnosti s početka dvadesetog veka u kojoj glume Lepomir Ivković, Boško Puletić, Vesna Stanković, Tijana Višković. Dan uoči Nušićeve smrti, obilaze ga prijatelji, kolege, glumci koje je voleo i koji su njega duboko poštovali i voleli. Milivoje Živanović, Žanka Stokić, mlada glumica Javorka, u večitom kamčenju nove uloge, kasnije se pojavljuje i Ljubinka Bobić.

-Drugi puta sam u Kikindi, a moj kolega Boško Vuletić, koji ima karijeru dugu šest decenija, prvi put je u vašem gradu. Radovali smo se dolasku, a publika je opravdala naša očekivanja – rekla nam je Vesna Stanković. – Branislav Nušić nas je sve zadužio je našu naciju i ova predstava je spomenik nje, Milivoju Živanoviću, Žanki Stokić, Ljubinki Bobić, velikanima  srpskog pozorišta.

Da bi razonodili i oraspoložili voljenog, govore dosetke, pesme i anegdote prikazujući jedno prošlo vreme, kad je pozorište u Srbiji značilo više od života.

-Pozorište je čarolija u trenutku, ali se glumci brzo zaborave. Niko ne zna kako je glumio Milivoje Živanović ili Žanka Stokić. Možemo samo da nagađamo kako je to bilo jer nema video zapisa o tome. Ovu predstavu igramo godinama i gostovali smo širom Srbije i regiona, ali i u inostranstvu. Zatekao nas je prostor, mnogobrojna publika, kao i veliki broj aplauza koje smo dobili – zaključila je Vesna Stanković.

 

Duhovita, zabavna, ali i setna priča o jednom vremenu, punom nostalgije, začinjeno urnebesnim pričama o ondašnjem načinu života, ali takođe i dramatičnim sudbinama ovih velikana srpske umetnosti biće izvedena naišla je na odličnu reakciju Kikinđana.

A.Đ.

 

iza-kulisa-(6)

Kabare „Ljubav iz kulisa“ oduševio Kikinđane: Iskrene emocije i duhoviti zapleti

Aleksandra Djuran August 16, 2025

U prepunom dvorištu Kurije publika je uživala u kabareu „Ljubav iz kulisa“ u kom igraju Vladimir Posavec Tušek i Mina Lazarević. Posetioci su imali priliku da saznaju o urnebesno zabavnime i dirljivim trenucima iz života dvoje zaljubljenih „matoraca“,  glumačkog para sa gotovo 100 godina zajedničkog profesionalnog iskustva.

-Predstava je nastala u opuštenim trenucima. To je životna priča dvoje sredovečnih ljudi koji se zaljube – istakla je Mina Lazarević. – Bilo nam je zanimljivo da postavimo pitanja, koja, sigurna sam, postavljaju osobe u tim godinama: Da li imam pravo na ljubav u tim godinama?, Da li je moguća?, Kako može da funkcioniše ljubav kada neko iza sebe ima decu, porodicu? Za nas su sve ove teme bile divan poligon za igru i šalu i trudili smo se da budemo duhoviti i auto ironični, ali i da pokažemo kakav je život glumaca kada se ugase svetla i spuste zavese, kad prestane život na sceni.

Glumci na sceni pričaju romantičnu, sentimentalnu i duhovitu priču.

-Ono što život može da izrežira, to niko ne može da izmašta. Potrudili smo se da iz svojih i iskustava naših kolega napravimo koktel u kom će se svako prepoznati. Ukoliko publika, dok gleda predstavu, ostavi, barem na sat i po svoje strahove, svakodnevne stresne situacije i budu sa nama, mi znamo da smo uradili dobar posao – navela je Mina Lazarević.

 

Vladimir Posavec Tušek porodično i emotivno je vezan za našu sredinu s obzirom na to da mu je majka iz Nakova.

-Drago mi je što sam ponovo sa svojim prijateljima iz detinjstva i mladosti. Komad je premijerno odigran 1. decembra i već smo blizu četrdesetog izvođenja, što je mnogo za svega pola sezone. Kabare izvodimo po čitavoj bivšoj Jugoslaviji i reč je o formi koja ima čvrstu dramaturgiju – dodaje je Posavec Tušek.

U Akademiji 28 komad je u redovnom repertoaru.

-Tokom leta izveli smo predstavu u više različitih ambijenata i gradova. To je ljubavna priča koja je svim prijemčiva, ali je istovremeno i priča o našem, glumačkom, poslu. Govori sa čime se bavimo i susrećemo, jer i glumac je običan čovek, ali istovremeno i neobičan – zaključio je Vladimir Posavec Tušek.

U kabareu je Mina Lazarević, uz klavirsku pratnju Milice Radojević, izvela svetske i domaće hitove. Predstavljene su 24 kabaretske scene, 11 muzičkih i pet poetskih tačaka.

A.Đ.

 

 

 

 

books-1678014-1280

U oktobru u našem gradu: Prvi festival stripa

Jelena Trifunović August 15, 2025

S obzirom na to da sever Banata ima razvijenu tradiciju stvaranja i konzumiranja devete umetnosti, kikindski Kulturni centar i novokozaračka Galerija “Zdravko Mandić” u oktobru će organizovati trodnevni festival stripa.

– Okolni gradovi, pre svih Sombor i Zrenjanin, već imaju ugledne festivale sličnog tipa. Tako smo slikar Braco Azarić, strip crtač Milivoj Vukojević i ja došli na ideju da i našim sugrađanima omogućimo jedan ovakav događaj – kaže Tanja Nožica, zamenica direktora Kulturnog centra.

Kako navode organizatori, ovaj događaj okupiće ne samo ljubitelje stripa nego i neke od uglednih strip crtača. Zasad su učešće potvrdili Mikica Ivanović, koji je najpoznatiji kao crtač Velikog Bleka, potom Branko Đukić, akademski slikar i organizator zrenjaninskog festivala “Stripolis”, kao i nekoliko reprezentativnih banjalučkih umetnika.

 

Vukojević

– Jedan deo programa odvijaće se i u Novim Kozarcima, a to ćemo uklopiti u Miholjske susrete sela, tako da se nadamo da će ovaj festival videti veliki broj posetilaca-navodi Braco Azarić, dok idejni tvorac Milivoj Vukojević dodaje da će uz stripadžije, posetioci videti i neke od radova eminentnih slikara s ovog područja. U sklopu Festivala biće upriličena i promocija pete knjige majstora crno-belih kvadratića, Spasoja Kulauzova.

-Prošle godine ovaj poznati mokrinski strip crtač je bio sprečen, pa nismo stigli da promovišemo ni njegovu četvrtu strip-knjigu, koju je izdao Kulturni centar, zato ćemo ove godine u sklopu programa objediniti i predstavljanje i te četvrte, kao i pete, nedavno izdate Spasojeve knjige, navodi Tanja Nožica, dodajući da će organiziratori učiniti sve da animiraju i mališane koji bi putem radionica ispoljili svoju eventualnu sklonost ka ovoj umetnosti.

-Naša generacija je odrasla uz strip, a mnoga današnja deca ni ne znaju šta je to. Vreme je da se ta situacija konačno promeni i da strip ponovo zauzme zapaženo mesto u pop kulturi- konstatuje Tanja Nožica.

N. Savić

Salasarsko-pozoriste-(6)

„Seljački Hamlet” otvorio vrata novog doma KUD „Eđšeg“

Igor Crnogorac August 13, 2025

Predstavom „Seljački Hamlet“ Salašarskog pozorišta, u režiji Andraša Urbana, sinoć su svečano otvorena vrata novog doma „Eđšega“. U lepo uređenom dvorištu novog prostora koji raspolaže sa 400 kvadrata unutrašnjeg prostora i hiljadu kvadrata dvorišta, Kikinđani su imali priliku da uživaju u zanimljivoj predstavi na mađarskom jeziku u kojoj igraju studenti glume i svršeni glumci Akademije umetnosti u Novom Sadu.

– Ovo je prvi događaj u našoj novoj zgradi i jako mi je drago što smo otvorili kapiju sugrađanima da vide šta smo do sada uradili. Salašarsko pozorište dolazi sa svojom scenom i zato je ovo gostovanje, na neki način, generalna proba za ono što nas čeka – izgradnja naše letnje bine – rekla je Ramona Tot, predsednica KUD-a „Eđšeg“.

U predstavi je igrao i Kikinđanin Danijel Tot, koji je prve glumačke korake napravio upravo na sceni „Eđšega“, a zatim diplomirao na novosadskoj Akademiji. Sa Salašarskim pozorištem sarađuje još od studentskih dana i već peti put je na letnjoj turneji.

– Ovo mnogo znači ljudima u mestima u kojima nemaju lak pristup klasičnom pozorištu. U vojvođanskoj mađarskoj kulturi Salašarsko pozorište je veoma poznato i svake godine se iščekuje lista mesta u koja dolazimo. „Seljački Hamlet“ je kompleksna predstava koja pravi paralelu između nekadašnje socijalističke atmosfere i savremenog doba – istakao je Tot.

Salašarsko pozorište već decenijama neguje mađarsku pozorišnu tradiciju, donoseći je i u najmanja mesta širom Vojvodine. Njihove predstave, često inspirisane lokalnom kulturom i istorijom, predstavljaju važan most između umetnosti i publike, čuvajući i prenoseći mađarsko kulturno nasleđe novim generacijama.

Rale-Damjanovic-1

Ratomir Rale Damjanović, dobitnik nagrade „Raša Popov“ – kikindske i mostarske kiše donose ljubav 

Igor Crnogorac August 11, 2025

U radnoj biografiji Ratomira Raleta Damjanovića (1945) izdvajaju se tri linije angažovanja: književno stvaralaštvo, kazivanje poezije, radio-novinarstvo. Objavio je dvadesetak knjiga romaneskne, pripovedačke, esejističke i publicističke proze. Proza mu je objavljivana na grčkom, španskom, engleskom, kineskom, italijanskom, nemačkom i makedonskom jeziku.

Za svoj književni, novinarski i kulturni rad dobio je brojna priznanja: Oktobarska nagrada Beograda za ostvarenja u novinarstvu, Zlatni mikrofon Radio Beograda za celokupni rad, Nagrada „Miloš Crnjanski“ za knjigu pripovedaka „Komemoracija“, nagrada „Isidora Sekulić za zbirku priča „Džonijev solo“; nagrada Zmajevih dečjih igara „Rade Obrenović“ za „Nebo nad cirkusom“-najbolji roman za mlade na srpskom jeziku, 2004. međunarodna nagrada (Grčka) „Eyelands Book Awards“ za 2020, za neobjavljenu knjigu „Don Kihotovac smrt i druge priče“, potom „Slovo ljubve“ statueta „Zoran Radmilović“, „Apolon sirmijumski“ za doprinos kulturi Srbije, a nedavno i u Mokrinu mu je uručena nagrada „Raša Popov“ za umetnički doprinos stvaralaštvu za decu.

Bio je to ujedno i povod da se u razgovoru s Damjanovićem osvrnemo na njegovu duboku vezanost ne samo za Rašu Popova, nego i ceo prostor severnog Banata.

Primajući nedavno u Mokrinu nagradu „Raša Popov“ rekli ste da je doživljavate kao da ste dobili Legiju časti.

– Ličnosti kao Raša Popov su dragocenost jedne kulture. On je kao one kosmičke pojave koje se javljaju jednom u 76 godina. Prolete nebom i onda opet čekate da gledate to čudo. Jedinstven umetnik, koji je za života postao gotovo mitska ličnost. Bio sam odista vrlo srećan zbog te nagrade koja za mene ima širi simbolički značaj, baš kao Legija časti. Sad mogu da kažem da sam ostvario zlatni Grend slem. Dobio sam nagrade: „Slovo ljubve“ u Kruševcu, Zlatna statueta „Zoran Radmilović“ u Zaječaru, „Apolon sirmijumski“ u Sremskoj Mitrovici i „Raša Popov“ u Mokrinu. Osim toga, Rašu su svi voleli, različite generacije. Koliko je bio harizmatičan i omiljen, video  sam kada sam sa njim razgovarao sat vremena u emisiji „Klub 2“ Radio Beograda. Dolazili su novinari, spikeri, muzičari, tehničari iz svih studija i redakcija, da vide Rašu. Taj razgovor je još uvek na Jutjubu. Pričali smo tad i o Mokrinu, o dečjim igrama, o vršidbi žita, o konjima, običajima toga doba i o detinjstvu, o precima, naravno i o književnosti i poetici. I on i ja smo čitali odlomke iz njegove tada nove knjige „Bio sam srećan konj“ . Amerikancima koji se čude što najbolji košarkaš sveta Nikola Jokić toliko voli konje, trebalo bi poslati Rašinu knjigu. Bilo bi im sve jasno. Raša mi je pričao da u Mokrinu ima jedna tačka, kao neki centar sveta, gde ako prisloniš uho na zemlju, kao kad se osluškuje topot konja u daljini, možeš da čuješ kako dole klokoće Panonsko more, i da se sa tog mesta može razgovarati sa mrtvima. Ko zna gde je ta tačka? – pitam, a on mi kaže: -To znaju samo pravi Mokrinčani! -A ko su pravi Mokrinčani? – pitam, a on mi kaže: -Oni koji znaju gde je ta tačka! Raša je to pričao sa onom njegovom intonacijom stalnog čuđenja i neverice. Po tom načinu govora bio je jedinstven. Imali ste utisak da razgovarate sa više ljudi odjednom i da on pored vas razgovara. Inače, i Raša i ja smo završili književnost na Filološkom fakultetu, obojica smo pisci i novinari, i obojica vezani za scenski izraz, radio i televiziju. A kad su u pitanju mediji – Crnjanski je govorio da jedna noć u redakciji vredi više nego dani književnog rada. Nije loše za pisce čija je glava uvek malo u oblacima, da siđu u život i osete realnost sa još nekim istovremeno.

Da li je Rašino književno delo dovoljno proučeno ili će tek imati nova čitanja?

– Nije. Nekako je njegova scenska pojava zasenila njegovo i pesničko i prozno delo. Smatram da je knjiga „Bio sam srećan konj’’ poput Nušićeve „Autobiografije’’, sa izvrsnim likovima, humorom, dvostrukom pozicijom naratora koji se javlja i kao dete i kao odrastao čovek, sa dinamičnom izmenom naratorske fokalizacije, i izvrsnom antropološkom slikom jednog vremena. To sigurno nije samo knjiga za decu. Nešto slično govore i za moj roman „Nebo nad cirkusom’’ gde sam stavio odrednicu u podnaslovu: „Roman za decu i roditelje“.

Rašu Popova su poredili s Diogenom. Da li je tome doprinela egzotičnost Rašine pojave ili njegova misaonost i da li se ljutio na tu komparaciju?

– Pitao sam ga da li u tom poređenju vidi išta pejorativno. Rekao je: Neeee… Pa Diogen je jednom silniku rekao da mu se skloni sa sunca! U Rašinom poimanju to je značilo da mu se skloni sa svetlosti. Ja, ipak, mislim da je poređenje sa Don Kihotom priličnije. Don Kihot je jurišao na vetrenjače, misleći da su divovi i zla bića koja su zaverena protiv lepote i dobra. Završavao je u blatu sav u ranama, jer su to bile prave vetrenjače. Rašine vetrenjače zaista jesu zla bića novog vremena koja ugrožavaju sve lepo i dobro, uključujući i decu, čiji je zaštitnik bio. Isus na jednom mestu u Jevanđelju po Mateju kaže: „Ako se ne povratite kao deca, nećete ući u carstvo nebesko“. Današnji svet je to zaboravio i to je njegov najveći greh.

Dan Raše Popova je održan osmi put. Kako je Vama izgledalo ovogodišnje sećanje na Rašu?

– To je neverovatno lep festival, kao oni morski u Kotoru, Herceg Novom, Dubrovniku, ali usred kukuruza i suncokreta, sa morem pod nogama koje mogu da čuju samo posvećeni. Pravi praznik na trgu, sa dva različita programa i brojnim umetnicima. A tu su i prateće manifestacije. Mene je impresionirao književni konkurs i dodela nagrada deci – to je  zaista bilo na visokom nivou. Oseća se briga domaćina i ruka izvrsnog pesnika Todeta Nikoletića. Ja sam dobro upoznao istoriju Mokrina, proveo sam u improvizovanom muzeju sa profesorom Badrljicom dva sata, i video kakvu slavnu istoriju i ljude ima Mokrin. Ponudio sam se da uđem u neki osnivački odbor koji će skupljati novac da se kupi ili otkupi neka kuća i da se adaptira u pravi muzej sa nekoliko odeljenja: istorija Mokrina, slavni ljudi Mokrina, slikari Mokrina, pesnici Mokrina, itd. Prava je sreća da Grad Kikinda ima osećaj za prave vrednosti i da pomaže Mokrinu baš koliko treba.

Osim za Mokrin i Rašu, Vas mnogo toga vezuje i za Kikindu, tačnije za jednu nezapamćenu kikindsku kišu?

– Za Kikindu je vezan moj najlepši doživljaj u čitavoj karijeri. Jednog 25. maja za Dan mladosti govorio sam stihove sa neke improvizovane bine u centru grada, u podne. Odjednom je grunuo strašan pljusak, koji nije prestajao pola sata. Ja sam nastavio da govorim, rizikujući i udar groma i strujni udar. Svi su se razbežali osim stotinak devojaka u školskim keceljama boje trule višnje i mladića. Sabili su se jedni uz druge i slušali stihove. Stvorila se jedna strašna energija koja je odolevala božanskoj sili i sve ispunjavala nekim čudnim stvaralačkim erosom. Godinama već slušam različite interpretacije tog čudesnog događaja. Pesnički par Zorica i Milorad (Vujić Bajin) koji žive u Kikindi, došli su u Mokrin i pričali mi da je tada počela njihova ljubav, prof. dr Jovica Trkulja ima sjajnu priču o tom doživljaju. Ali, već dugo nisam bio u Kikindi. Nameravam da dođem za Dane ludaje. Moj novi dečji roman ima naziv „Dan ludaja u Inđiji“ a jednim delom zbiva se u Kikindi, i želim da vidim kako to izgleda pre nego što ga predam u štampu.

Vaš rodni Srem, našu Kikindu i na kraju i čitavu Vojvodinu uvezao je Mika Antić u tri veličanstvene poeme. Može li danas neki pesnik da bude branilac kulture u javnom prostoru kao što su to nekad bili Mika i Raša?

– Objavio sam u subotičkoj „Luči“ esej „Srem Miloša Crnjanskog i Miroslava Antića“. Tu sam objasnio kolika je moć sadržana u delu književnih velikana, kad pišu o stvarnom ili izabranom zavičaju.

N. Savić

 

Dva stupca za Peru Zupca

Vaše recitovanje „Mostarskih kiša“ na LP ploči, doživelo je, čini se, još veću popularnost nego sama knjiga Pere Zupca?

– Da nisam to govorio ja, govorio bi neko drugi. Čudesna pesma koja ima strukturu romana. O tome sam pisao nedavno u studiji „Između Mostara i srpske Atine“, povodom pesničkog petoknjižja Pere Zupca. Predložio sam da se u Mostaru neki trg nazove „Dva stupca za Peru Zupca“, i da na trgu bude neki kameni monolit sa urezanim stihovima Mostarskih kiša. Kao ona kamena ploča koja zrači u filmu „Odiseja 2001“.

Foto-Nemanja-Batinic

Razgovor s povodom, književnik i novinar Dragan Batinić: Branim grčevito sve svoje zablude

Aleksandra Djuran August 10, 2025

Književnik, novinar, likovni i književni kritičar Dragan Batinić, koji se na vlastitim knjigama, kojih ima desetak, potpisuje pseudonimom Dragan Pop Dragan, objavio je ovih dana i knjigu za decu „Ne žurite! Pismo početnicima u odrastanju“. Izdavanje ove publikacije podržao je Grad Kikinda, a kao izdavač se potpisuje Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa. Ova knjiga, koja je i autorov svojevrsni žanrovski zaokret, bila je povod da se s Batinićem osvrnemo i na njegov minuli spisateljski rad, koji je uvek i on sam nastojao da obogati osobenim humorom, a nekad i ironijom.

Ovom novom knjigom namenjenom deci, koja uskoro izlazi, „Ne žurite! Pismo početnicima u odrastanju“, napravio si žanrovski zaokret. Da li je u tebi uvek tinjala želja da se obratiš mladim čitaocima, ili čovek u zrelim godinama malo podetinji?

– Kad počneš polako da zatvaraš životni krug verovatno se na neki način vraćaš na početak, ka detetu. Nije čudno što se deke i bake najviše vole, druže i razumeju sa unučićima. Ima još nešto. Uspeo sam da sačuvam dete u sebi. Da sačuvam nevinu i pomalo naivnu radoznalost, čuđenje, ljubav i prema ljudima i prema prirodi, potrebu za iskrenošću, potrebu za iskazivanjem emocija bez foliranja… Cela knjiga je neka vrsta nagovaranja dece da ne žure sa odrastanjem, a završava se ovako: „Ne žurite da odrastete! Uživajte! Odrastanje dođe samo i kad ga ne prizivaš. Nađe ono svakog dečaka i svaku devojčicu i onda odjednom, dok se okreneš, nisi više dete. Nije baš skroz loše biti odrastao, ali mnooogo je lepše biti dete. Ja to znam. Probao sam i jedno i dugo.“

Problem i dece i odraslih danas je što živimo u ubrzanom vremenu. Sve se dešava brzo, a često i po nekom skraćenom postupku. Stalno smo u nekoj žurbi pa nemamo vremena da primetimo, ili da dovoljno uživamo u lepim stvarima koje se dešavaju nama i oko nas. Pokušao sam da pomognem deci da malo uspore. Možda ova knjiga može biti od koristi i starijim da ponovo probude dete u sebi.

Uskoro će pola veka od tvog bavljenja književnim radom. Da li je i sada, kao i kad si počinjao, najveća kletva za pesnika: „Dabogda poznavao sve svoje čitaoce“?

– Sa pet godina sam sam naučio da čitam. Imao sam među igračkama i neki stari bukvar. Dosađivao sam svima, zapitkujući koje je ovo slovo. Ljubav prema knjizi traje od tad. Čitao sam i čitam mnogo i svašta, ne u smislu kvaliteta, nego žanrovski: filozofiju, psihologiju, knjige iz teorije književnosti i novinarstva, ponešto iz domena religije, istorije, istorije umetnosti, beletristiku… a spadam i u one malobrojne koji rado čitaju i poeziju.

Ne tešim se time da je malo pesnika koji imaju velik čitalački krug. Ne očekujem da budem popularan kao estradni umetnici, jer poezija je, ipak, za posvećene. A, takvih, gle čuda, ima više nego što mislimo. Odavno se desilo da ne poznajem baš sve svoje čitaoce. To kažem na osnovu nagrada i priznanja koje sam dobijao i u gradovima u kojima nikad nisam bio, ili sam davno bio: Mladenovac, Niš, Kučevo, Odžaci, Rudo i Mrkonjić grad u Republici Srpskoj, Sarajevo, onaj deo u Federaciji, Skoplje… Znači tamo je neko čitao moje pesme i u njima našao nešto vredno, ili bar zanimljivo. Dakle, broj mojih čitalaca je prevazišao kombi, sad bi trebao bar autobus, ali verovatno ne baš onaj dupli. Pišem poeziju pre svega jer za mene je to lepa avantura i pokušaj komunikacije prvo sa sobom, a onda i sa drugima. Ako se nekome to što napišem dopadne, drago mi je. Ako se ne dopadne, ne zameram i ne uzbuđujem se zbog toga.

Uređivao si još kao vojnik Zidne novine. Već tada si, verovatno, uvideo da na zidu može da visi svašta?

– Kako na kom. Na tom zidu, u mojoj kasarni, nije moglo da visi baš svašta. O književnom nivou sam brinuo ja, a o moralno političkoj podobnosti, kako se to onda zvalo, i autora i tekstova, brinuo je jedan vodnik tvoj prezimenjak. Da li je to slučajno da će posle toliko godina opet jedan Savić, ovoga puta novinar, odlučivati šta će biti objavljeno?  Od urednika zidnih novina stigao sam do urednika Radio Kikinde, urednika dopisništva subotičke televizije, urednika književnog časopisa „Hekeida“… u svim tim redakcijama trudio sam se, sa svojim kolegama, da rušimo neke „zidove“ neznanja i zabluda u raznim oblastima, i tako širimo vidike naših slušalaca, gledalaca i čitalaca. Nismo baš uvek uspevali da srušimo zid, ali smo bili srećni ako ga malo okrunimo, načnemo, da nekim sledećim dobronamernim „rušiteljima“ bude lakše.

U jednoj ranoj pesmi popisao si sastav jetrene paštete. Znači li to, kako kažeš u jednoj drugoj pesmi da „u pesme sve sme“?

– Moje stav je da je u umetnosti sve dozvoljeno do granice dok ta umetnička sloboda nekog drugog ne ugrožava, na bilo koji način. Pomenuti citati mogu se i tako shvatiti. Međutim, stih da u pesme sve sme, je poslednji stih antiratne pesme koju sam napisao i objavio devedesetih godina. Pretpostavio sam da će je neki tumačiti i kao ne-patriotski čin, pa sam za svaki slučaj stavio i taj stih. No, nisam imao problema zbog tog, osim što se nekima nije dopalo, al to je već njihov problem.

Sastav jetrene paštete je imao drugu funkciju. To je pesma, meni posebno draga, „Pesnik samac“, napisana na prelomu 80-ih i 90-ih godina prošlog veka, koja je na neki način pesnički i filozofski kredo tog mog perioda, koji kritičari svrstavaju u andergraund, a ja to nazivam rokersko-pankerski period. Dakle, opisujem jutro kada nakon razbijanja mamurluka kafom, cigaretom i vinjakom doručkujem i zurim u konzervu paštete, čitam njen sastav da ne bih razmišljao o drugim stvarima. Pesma se završava stihovima: vesti sa radija / situacija u svetu alarmantna/ vreme promenjivo oblačno / dobro jutro. Ova pesma, na neki način, nagoveštava turobne i teskobne godine koje su usledile.

Kraj kontejnera/ čovek se oblizuje/ mačka ga gleda – kaže jedan tvoj haiku. U tradicionalnu haiku formu uneo si ironiju. To bio je hrabar i inovativan postupak.

– Nisam baš pronašao toplu vodu. Elementi humora postoje i u haiku stihovima rodonačelnika ove književne forme, kao što su Bašo, Isa… Možda sam otišao malo dalje uvodeći i ironiju, tačnije gorki, crni humor. Haiku je „uhvaćen“ trenutak. Ova pesma je nastala devedesetih godina i odraz je tog vremena. Kad pogledam unazad i setim se da smo preživeli neviđenu inflaciju, ratove, bombardovanje, revoluciju, razarajuću privatizaciju… pomislim: da smo znali unapred šta nas čeka mnogi bi, verovatno, odustali od života. Meni su taj crni humor, jer takvo je vreme bilo, ironija i autoironija, pisanje, čitanje i naravno porodica, pomogli da smognem snage da sve prebrodim. I, evo preživeo sam! Malo zdravstveno pohaban i emotivno ulubljen, al tu sam.

Šta bi poručio kritičarima koji su na tvoju proznu knjigu „Moglo je i gore“ rekli: „Moglo je i bolje“?

-To je knjiga kratkih priča o ovovremenskim situacijama iz svakodnevnog života koje nisu baš uvek lepe i prijatne, ali s obzirom šta je moja generacija preživela, poruka sadašnjim mladim generacijama je: „Moglo je i gore“. Što se tiče kritičara davno sam objavio pesmu njima posvećenu. Pesma ima naslov „Genijalna pesma od dva stiha“, a glasi; prvi stih/ drugi stih. Kad si ti kao jedan od tih kritičara u pitanju slažem se, što se tiče kvaliteta uvek može bolje. Napiši i objavi bolju knjigu, da to potvrdiš, i ja ću se radovati.

U jednoj reportaži u staroj „Komuni“ pitao si trafikantkinju u Novim Kozarcima, koje novine najviše prodaje i ona je odgovorila: „Novosti“ i „Komunu“. Na to si ti zaključio: „ Aha, znači vredi pisati. Trk nazad u redakciju!“ Misliš li i danas da vredi pisati?

– Eto, ti si zapamtio nešto što sam ja napisao i zaboravio. Znači neko, ipak čita, a poneko čak nešto i upamti. Da li vredi pisati? Ja, neke svoje ljubavi, pa možda i zablude, grčevito branim i negujem i tako će biti do kraja.

N. Savić

veterani-gusle-(4)

Veterani „Gusala“ sa prijateljima iz Aleksandrova nastupili na Kikindskom letu

Aleksandra Djuran August 8, 2025

U okviru manifestacije Kikindsko leto u dvorištu Kurije održan je koncert veteranskog sastava ADZNM „Gusle“. Rekreativci, kako sebe vole da nazivaju, mahom su nekadašnji članovi folklornog ansambla ovog društva. Ima ih tridesetak i tokom godine sastaju se na probama subotom i nedeljom. Ovo je način da se druže, kvalitetno provedu slobodno vreme, putuju i na festivalima predstavljaju „Gusle“ i Kikindu.

-Svojoj vernoj publici veterani su se predstavili igrama iz Pomorišja, Bunjevačkim igrama i igrama iz leskovačkog Pomoravlja – istakao je umetnički rukovodilac i član sastava veterana Igor Bilić. – Volimo da nastupamo pred domaćom publikom i rado im svako leto priredimo koncert. Ove godine na sceni su nastupili i naši prijatelji veterani iz Kulturno- umetničkog društva „Aleksandrovo“ sa kojima sarađujemo.

Veče je upotpunila solistkinja Nevena Milovanov koja je uz pratnju oca Vladimira Milovanova pevala tradicionalne pesme.

Svi koji vole tradicionalnu pesmu i igru i žele da se priključe ovoj sekciji „Gusala“ mogu to da učine od septembra kada će ponovo početi probe.

A.Đ.

 

Vlahovic

Dve nove knjige Radovana Vlahovića u izdanju Banatskog kulturnog centra

Igor Crnogorac August 4, 2025

U izdanju Banatskog kulturnog centra nedavno su objavljene dve nove knjige pisca, pesnika i esejiste Radovana Vlahovića – zbirka angažovane poezije „Vodiči zlatnog teleta“ i knjiga priča „Zaratustrin ples nad Jugoslavijom“.

Prema oceni književne kritičarke Vanje Kovačević, Vlahovićev izraz je duboko promišljen i angažovan, a u njemu nema lakih odgovora.

– On piše kao svedok, ali i kao pesimistički prorok, koji se kroz aluziju na Zaratustru pita – ima li života posle sloma, bilo moralnog, istorijskog ili ljudskog? – navodi Kovačević.

Recenzenti ovih izdanja su Bratislav R. Milanović, Milivoj Bajšanski, Svetozar Marčeta i Milana Poučki, a urednica je Andrea Beata Bicok.

Radovan Vlahović je autor oko 70 knjiga proze, poezije i eseja, kao i brojnih prevoda svojih dela na više od deset svetskih jezika. Dobitnik je više prestižnih književnih nagrada, a ujedno je i osnivač, direktor i urednik izdavačke delatnosti Banatskog kulturnog centra. Živi i stvara u Novom Miloševu.

Tanja-Nozica-(4)-1

Izložba slika Tanje Nožice u Aleksandrovu

Igor Crnogorac August 3, 2025

U okviru Ilinskih dana, dvodnevne manifestacije koja ujedno predstavlja Slavu sela Aleksandrova, upriličena je i izložba slika naše sugrađanke Tanje Nožice, zamenice direktora kikindskog Kulturnog centra. Uz prigodan scenski, književni i muzički program, Tanjinih dvadesetak izloženih slika bile su uvertira premijernog izdanja Pesničkog maratona, na kojem su, pored domaćih, učešće uzeli i pesnici iz Kule, Žitišta, Zrenjanina i Kikinde. Muzički deo programa na seoskom trgu upotpunio je Dejan Cukić sa svojim „Spori ritam“ bendom, a pomenuta izložba i književni maraton u biblioteci u Aleksandrovu, bili su povod da se u razgovoru s ovom našom sugrađankom osvrnemo kako na njene likovne početke, tako i na sadašnje preokupacije.

– Slikarstvom se bavim od 2021. godine. Tad je u našem Kulturnom centru počela s radom likovna radionica „Stvaram ono što sanjam“ koju je vodila slikarka Smiljana Šalgo, i u početku je ta radionica bila namenjena deci, međutim zainteresovali su se i mnogi odrasli. S obzirom da sam ja kao domaćin prisustvovala tim radionicama u Kulturnom centru, tako sam spontano počela i da slikam. Smiljana nam je ukratko objasnila tehnički deo i ja sam se ubrzo ohrabrila da uradim prvu sliku-kaže Tanja dodajući da je Smiljana, nakon godinu dana vođenja radionice, smatrala da su polaznici savladali osnove i da mogu da se dalje samostalno likovno izražavaju i bez njenog patronata. Tanja je nastavila da se dalje slikarski usavršava, ne zaboravljajući likovne osnove koje je naučila uz Smiljanu. Veliki podstrek za dalji likovni rad našoj sagovornici, kako onda na počecima, tako i danas, pruža Braco Azarić s kojim je ova neumorna kikindska kulturna poslenica organizovala i mnogobrojne likovne susrete i kolonije.

Banat i ravnica su večita Tanjina inspiracija. Kuće, njive, salaši i drugi ovdašnji prizori najčešći su motivi na njenim slikama, jer, kako navodi, prizori ravnice uvek deluju blagotvorno na posmatrača. Njeni pejzaži oslikani su živim bojama i kako su prisutni posetioci izložbe mogli da primete, sa njenih slika zrači  velika radost stvaranja.

Inače, ovo je peta samostalna izložba Tanje Nožice i Aleksandrovčani su mogli da vide dvadesetak radova nastalih u poslednje četiri godine. Podsetimo, pre dve godine prvi put je javno prezentovano Tanjino likovno delovanje u Galeriji kikindskog Kulturnog centra i, kako ona sama navodi, čak i mnogi njeni prijatelji su tad prvi put saznali da se bavi slikarstvom.

– Od tehnika uglavnom radim akril na platnu i slikarstvo me jako ispunjava. Ne smatram sebe slikarom, ali mi je veoma lepo da se bavim ovom umetnošću.

N. Savić