Град

Tri decenije nakon egzodusa Srba iz Krajine, Branka Bekić, danas Kikinđanka, ali zauvek Banijka, sačuvala je u sećanju svaki bolan trenutak napuštanja svog doma i očaj u koloni prognanih.

Branka, udata Vladisavljev, ostavila je svoju mladost i ratne dane u Gornjoj Gradusi kod Petrinje. Život, ljudi, dakle rat, odneli su nju i njenu porodicu sa kućnog praga, sa još 220 hiljada Srba, u surovom obrtu koji do tada nije mogla ni da zamisli. Seća se svakog detalja tog bolnog vremena – šok, neverica, strah i neizvesnost ostali su utisnuti u njene dane i posle tri decenije.

– Došli smo u „Oluji“, devedeset pete. Imala sam 18 godina. Tog 4. avgusta rano ujutru probudile su nas granate. Živela sam u Petrinji sa prijateljicama sa kojima sam učila frizerski zanat. Vojnici su nam rekli da treba da napustimo grad jer stiže hrvatska vojska. Sele smo u auto sa majstoricom Ljubicom i krenule u nepoznato. Ništa nismo ponele. Rekli su da se sklonimo prema granici sa Bosnom, dok traju dejstva. Nije me bilo strah, to je za nas bio već uobičajen život. Sa granatiranjem, sirenama, policijskim časom završila sam srednju školu, radili smo sa mamom seoske poslove, tata je bio na borbenoj liniji, brat u osnovnoj školi.

Spasavala se živa glava

Taj paradoks ratne svakodnevice pretvorio se u scenario koji niko od Krajišnika iz Republike Srpske Krajine nije mogao da zamisli: u kolonu prognanih, izbeglih ljudi koji ne vide budućnost. I nemaju ništa, do golog života.

– Mislila sam da se samo Petrinja povlači, pa sam stigla kod tetke da bi se sutradan vratila kući. Ali stigao je nalog za evakuaciju. Krenula sam sa rodbinom i njihovom decom. Nismo imali vesti jedni o drugima. Putovali smo u koloni –  traktori, automobili, zaprežna kola. Mladi, stari, bolesni, nepokretni, deca, bebe… Teške scene – nepokretni ljudi na prikolicama, trudnice koje se porađaju,  avgustovska žega. Kada bi se pokvario automobil ili traktor, nekima jedina imovina, ostavljali su ga i žurili dalje. Spasavala se živa glava. Dok nismo stigli u Bosnu, imali smo nadu da ćemo se vratiti, ali kasnije je postalo jasno – odlazimo zauvek.

Uzalud smo čuvali Krajinu

Nije se znalo ni odredište, ni putevi kojima se stiže do njega, nije se znalo ni koliko će ta agonija da traje, kaže Branka: „Nisam imala nikakva osećanja – posle je stigla tuga koja nikada nije prestala“. Jedina konstanta bilo je potpuno i kolektivno stanje šoka.

– Putovali smo tri dana kada sam se slučajno, ispred Prijedora, srela sa tatom i bakom, prepoznala sam naš traktor u koloni. Bila sam jako srećna – tada sam prvi put i osetila nešto. Posle smo čuli da su mama i brat evakuisani autobusom iz sela, samo su stigli da puste stoku, da ne izgori živa ako padne granata. Ostali su i posejan kukuruz, podignuto seno, sve što nas je hranilo u ratnim godinama. Tata je bio slomljen jer je shvatio da su uzalud četiri godine čuvali Krajinu. Mnogi njegovi drugovi su stradali, grobovi su im ostali tamo.

Da se osetimo živima

Kolona očajnih putovala je dve nedelje.

– Bili smo u potpunoj neizvesnosti. U Bosni i u Srbiji dočekivali su nas sa hranom, garderobom, vraćali nam dostojanstvo. Noćili smo u mesnim zajednicama, domovima kulture, pod vedrim nebom. U Banjaluci smo se prvi put okupali. Kada smo stigli do granice sa Srbijom, raspoređivani smo u kolektivne centre. Upućeni smo u smeštaj u hotelu na Goču, dok su mama i brat bili u Novom Sadu. Nikoga u Srbiji moja porodica nije imala, ni rodbinu ni prijatelje.

Život sa kojim nismo znali šta ćemo

– Moja porodica se spojila na Goču. Crveni krst je brinuo o nama, spajali su porodice. Proveli smo tu celo leto bez nade – nazad ne možemo, a napred nemamo kud. Dobili smo novo mesto za život sa kojim nismo znali šta ćemo – kaže Branka. – Od ljudi koji su bili na letovanju, čuli smo za kuću koju jedna porodica poklanja izbeglicama i nalazi se u Crnoj Bari. Nismo znali gde je to. Došli smo vozom. Svakodnevni život, mentalitet, bili su nam neobični. I tek tada, na tom početku, osetili smo strah zbog svega što nas je snašlo, ali, u isto vreme, i sreću jer, zahvaljujući dobrim ljudima, nastavljamo dalje.

Hrabrost iz očaja

Bekići su, uz kuću, dobili i jutro zemlje. I veliku pažnju i pomoć meštana.

– To je bila velika sreća. Imali smo krov nad glavom, komšije su nam donosile šta je trebalo. Možda su od svojih usta odvajali, ali su pomagali, kao i kada smo bili u koloni. Bili smo prve izbeglice u Crnoj Bari i lepo su nas prihvatili. Imali smo živinu, ali smo izgubili mehanizaciju, sve je ostalo tamo, pa i traktor kojim smo došli, raspao se. Borili smo se da uspostavimo normalan život. Porodica se snašla – mama i tata su radili, brat je završio školu, ja sam se zaposlila i ostala u Kikindi, gde sam srela ljubav i stvorila porodicu.

Živa je glava

Bekići nisu želeli da se vrate. „Nikada ne bi bilo isto“, kaže Branka.

– Mama je posle nekoliko godina otišla tamo da reguliše radni staž i to je teško podnela. Kuća je oštećena u granatiranju i opljačkana. Nemamo ništa odande, nijednu fotografiju. Tata je umro nije dočekao penziju, imao je 63 godine –  posledice rovovskog rata. Bolje smo prošli od mnogih, jer je bilo porodica koje su rasute, koje su ostavljale grobove svojih najmilijih.

Neki nisu hteli da odu sa svog praga i ostavili su život tamo, kaže. Neki su se i vratili, oni koji su imali novca da obnove svoje kuće. Bekići to nisu mogli, nastavili su hrabro dalje, sa snagom i voljom sa kojom su počinjali i u svojoj Baniji.

„Da još jednom zagazim u Unu“

Branka kaže da se, posle tri decenije, sasvim saživela sa Banatom.

– Više godina živim ovde nego u Baniji. Ovde sam uredila život, ali i dalje čuvam banijske običaje. Srce mi zaigra kad vidim Frušku Goru. Uvek sam govorila da mi je da samo još jednom zagazim u Unu. Još nije kasno.

Još jednom zastaje i briše suze: „Mislila sam da je prošlo. Vidim da nije.“

 S. Vulović Ostojić

Pamćenje stradanja i odbrana istine

U vojno-policijskoj akciji „Oluja“, prema podacima centra „Veritas“, iz Hrvatske je proterano više od 220.000 Srba, a život je izgubilo najmanje 1.900 ljudi. Napad je započeo 4. avgusta 1995, uz masovnu evakuaciju stanovništva i brojne žrtve, među kojima i dece. Iako je Haški tribunal u prvostepenoj presudi „Oluju“ označio kao udruženi zločinački poduhvat, hrvatski generali su kasnije oslobođeni. Srbija i Republika Srpska zajedno obeležavaju Dan sećanja, podsećajući na stradanje i potrebu za pravdom.