Град Архиве | Page 63 of 345 | Кикиндски портал

У ОШ „Свети Сава“ припремају се за 1. септембар: Уређују се учионице, заједничке просторије, ходници

Aleksandra Djuran August 14, 2025

Све образовне установе на територији града увелико се припремају за почетак нове школске године. Први радни дан је 1. септембар, а највише му се радују најмлађи, ђаци прваци. На територији града биће их око 350 у свим основним школама.

Највећа инвестиција у образовање у нашем граду је комплетна реконструкција Гимназије „Душан Васиљев“ и Економско-трговинске школе. У објекту се ради пуном паром, а посао је започет 2. јуна. У прву фазу биће уложено 455, а у другу 266 милиона динара, а средства су издвојили Министарство за јавна улагања, Покрајина и локална самоуправа. Како је рок за завршетак прве фазе 300 календарских дана, односно 28. март 2026. ученици Гимназије нову школску годину започеће у Основној школи „Јован Поповић“, док ће ђаци Економско-трговинске школе бити у делу својих просторија у улици Војводе Путника, а делом ће се настава одвијати у Основној школи „Вук Караџић“.

Осим поменутог капиталног улагања ради се и у осталим школама.

У Основној школи „Свети Сава“ почетком месеца завршено је монтирање ограде око гасне станице на улазу за ученике.

-Постављање ограде је у надлежности ЈП „Србијагас“, тако да су они и финансирали ово улагање. У току је и кречење учионица, фарбање, а завршавају се и неопходне поправке – каже директорица Гордана Рацков. – У наредној школској години имаћемо 58 ђака првака. Они су распоређени у три одељења и најпре је завршена адаптација учионица у којима ће се они налазити.

Поменутим радовима биће обухваћено више просторија.

-Офарбана је капија на улазу намењеном ученицима, окречени ходници, трпезарија и кухиња. Уредићемо и зборницу. Средства за овај посао обезбеђена су у градском буџету, а радови ће бити завршени до 1. септембра. Клупе и столови који су у лошијем стању биће санирани и офарбани. Наши домари су одлични и они су ти који обављају ситне поправке – навела је наша саговорница.

А.Ђ.

Ликовна колонија у Банатском Великом Селу: Џеву у част

Aleksandra Djuran August 13, 2025

Удружење ликовних уметника „Џев“ из Банатског Великог Села предстојећег викенда биће домаћин 9. ликовне колоније „Душан Керкез Џев“.

Овогодишња колонија окупиће двадесетак академских и аматерских сликара. Програм почиње у петак, 15. августа на језеру „Лагуна“ и трајаће до 17. августа. Део сликара наставиће да осликава архитектуру у селу, у којој се преплићу утицаји различитих нација, које су и стварале ово место.

На свакој колонији настане двадесетак радoва који ће бити изложени у Банатском Великом Селу. У фундусу већ има стотинак слика.

Трагедија постала још већа – преминула и друга жртва експлозије

Igor Crnogorac August 12, 2025

Рада Жугић (43), друга жртва стравичне експлозије која се догодила 23 јула око 12 часова у улици Милоша Великог, преминула је данас око 12 сати у Универзитетском клиничком центру Србије.

Рада је изгубила битку након борбе лекара да јој сачувају живот, јер је задобила опекотине на 60 одсто тела, мање од њеног партнера Јована Стиковића (29) који је преминуо 1. августа. У овој језивој трагедији, нажалост, две младе особе подлегле су повредама.

Подсетимо, 12 дана раније, упркос напорима лекара Универзитетског клиничког центра Србије, Јован Стиковић (29) из Кикинде преминуо је од последица тешких телесних повреда задобијених у експлозији која се догодила 23. јула у кући у којој је живео као подстанару у улици Милоша Великог.

Опекотине су захватиле више од 70 одсто његовог тела, а лекари наводе да су кобне биле повреде плућа.

Нажалост, младић није дочекао трансплантацију коже, иако су се, поред његовог брата Роберта Божића, као донори пријавили и његов кум Ивица Палинкаш, као и Предраг Мијатовић.

У тренутку несреће, у кући се налазила и Јованова пријатељица, Рада Жугић (43), која је задобила опекотине другог и трећег степена.

(Извор: „Ало“, фото: Facebook, printscreen)

Град реагује на пријаве грађана – расвета у центру поново ради

Igor Crnogorac August 12, 2025

На потезу од Православне до Католичке цркве, на тргу, у претходном периоду дошло је до проблема у раду јавне расвете. У почетку је укључивана са закашњењем, а потом потпуно престала да ради.

– Проблем је пријављен одмах извршиоцу одржавања јавне расвете који је утврдио узрок квара и приступио његовом отклањању – рекла је Јелена Вучковић, секретарка Секретаријата за инспекцијске послове. – Поправка је успешно завршена и расвета на овом потезу ће од вечерас поново нормално функционисати. Град Кикинда наставља да улаже напоре како би јавна расвета била исправна и безбедна и захваљујемо се суграђанима на стрпљењу и разумевању.

Извођач кварове отклања у сарадњи са ЕПС-ом, наводи Јелена Вучковић и објашњава да је, овога пута, дошло до кашњења због годишњих одмора.

– Новосадској фирми „ESCO ELIOS“, са којом Град има закључен споразум о инвестиционом одржавању јавне расвете, пријаве грађана достављају се на дневном нивоу, а кварови се, у граду и селима, редовно отклањају. Након завршених радова, ова фирма доставља извештај Градској управи – каже секретарка Секретаријата за инспекцијске послове.

Вучковић је подсетила грађане да овакве и сличне проблеме могу пријавити на број телефона 0230 30 60 60.

Бранка из „Олује“: Та туга никада није престала

Igor Crnogorac August 12, 2025

Три деценије након егзодуса Срба из Крајине, Бранка Бекић, данас Кикинђанка, али заувек Банијка, сачувала је у сећању сваки болан тренутак напуштања свог дома и очај у колони прогнаних.

Бранка, удата Владисављев, оставила је своју младост и ратне дане у Горњој Градуси код Петриње. Живот, људи, дакле рат, однели су њу и њену породицу са кућног прага, са још 220 хиљада Срба, у суровом обрту који до тада није могла ни да замисли. Сећа се сваког детаља тог болног времена – шок, неверица, страх и неизвесност остали су утиснути у њене дане и после три деценије.

– Дошли смо у „Олуји“, деведесет пете. Имала сам 18 година. Тог 4. августа рано ујутру пробудиле су нас гранате. Живела сам у Петрињи са пријатељицама са којима сам учила фризерски занат. Војници су нам рекли да треба да напустимо град јер стиже хрватска војска. Селе смо у ауто са мајсторицом Љубицом и кренуле у непознато. Ништа нисмо понеле. Рекли су да се склонимо према граници са Босном, док трају дејства. Није ме било страх, то је за нас био већ уобичајен живот. Са гранатирањем, сиренама, полицијским часом завршила сам средњу школу, радили смо са мамом сеоске послове, тата је био на борбеној линији, брат у основној школи.

Спасавала се жива глава

Тај парадокс ратне свакодневице претворио се у сценарио који нико од Крајишникa из Републике Српске Крајине није могао да замисли: у колону прогнаних, избеглих људи који не виде будућност. И немају ништа, до голог живота.

– Мислила сам да се само Петриња повлачи, па сам стигла код тетке да би се сутрадан вратила кући. Али стигао је налог за евакуацију. Кренула сам са родбином и њиховом децом. Нисмо имали вести једни о другима. Путовали смо у колони – трактори, аутомобили, запрежна кола. Млади, стари, болесни, непокретни, деца, бебе… Тешке сцене – непокретни људи на приколицама, труднице које се порађају, августовска жега. Када би се покварио аутомобил или трактор, некима једина имовина, остављали су га и журили даље. Спасавала се жива глава. Док нисмо стигли у Босну, имали смо наду да ћемо се вратити, али касније је постало јасно – одлазимо заувек.

Узалуд смо чували Крајину

Није се знало ни одредиште, ни путеви којима се стиже до њега, није се знало ни колико ће та агонија да траје, каже Бранка: „Нисам имала никаква осећања – после је стигла туга која никада није престала“. Једина константа било је потпуно и колективно стање шока.

– Путовали смо три дана када сам се случајно, испред Приједора, срела са татом и баком, препознала сам наш трактор у колони. Била сам јако срећна – тада сам први пут и осетила нешто. После смо чули да су мама и брат евакуисани аутобусом из села, само су стигли да пусте стоку, да не изгори жива ако падне граната. Остали су и посејан кукуруз, подигнуто сено, све што нас је хранило у ратним годинама. Тата је био сломљен јер је схватио да су узалуд четири године чували Крајину. Многи његови другови су страдали, гробови су им остали тамо.

Да се осетимо живима

Колона очајних путовала је две недеље.

– Били смо у потпуној неизвесности. У Босни и у Србији дочекивали су нас са храном, гардеробом, враћали нам достојанство. Ноћили смо у месним заједницама, домовима културе, под ведрим небом. У Бањалуци смо се први пут окупали. Када смо стигли до границе са Србијом, распоређивани смо у колективне центре. Упућени смо у смештај у хотелу на Гочу, док су мама и брат били у Новом Саду. Никога у Србији моја породица није имала, ни родбину ни пријатеље.

Живот са којим нисмо знали шта ћемо

– Моја породица се спојила на Гочу. Црвени крст је бринуо о нама, спајали су породице. Провели смо ту цело лето без наде – назад не можемо, а напред немамо куд. Добили смо ново место за живот са којим нисмо знали шта ћемо – каже Бранка. – Од људи који су били на летовању, чули смо за кућу коју једна породица поклања избеглицама и налази се у Црној Бари. Нисмо знали где је то. Дошли смо возом. Свакодневни живот, менталитет, били су нам необични. И тек тада, на том почетку, осетили смо страх због свега што нас је снашло, али, у исто време, и срећу јер, захваљујући добрим људима, настављамо даље.

Храброст из очаја

Бекићи су, уз кућу, добили и јутро земље. И велику пажњу и помоћ мештана.

– То је била велика срећа. Имали смо кров над главом, комшије су нам доносиле шта је требало. Можда су од својих уста одвајали, али су помагали, као и када смо били у колони. Били смо прве избеглице у Црној Бари и лепо су нас прихватили. Имали смо живину, али смо изгубили механизацију, све је остало тамо, па и трактор којим смо дошли, распао се. Борили смо се да успоставимо нормалан живот. Породица се снашла – мама и тата су радили, брат је завршио школу, ја сам се запослила и остала у Кикинди, где сам срела љубав и створила породицу.

Жива је глава

Бекићи нису желели да се врате. „Никада не би било исто“, каже Бранка.

– Мама је после неколико година отишла тамо да регулише радни стаж и то је тешко поднела. Кућа је оштећена у гранатирању и опљачкана. Немамо ништа оданде, ниједну фотографију. Тата је умро није дочекао пензију, имао је 63 године – последице рововског рата. Боље смо прошли од многих, јер је било породица које су расуте, које су остављале гробове својих најмилијих.

Неки нису хтели да оду са свог прага и оставили су живот тамо, каже. Неки су се и вратили, они који су имали новца да обнове своје куће. Бекићи то нису могли, наставили су храбро даље, са снагом и вољом са којом су почињали и у својој Банији.

„Да још једном загазим у Уну“

Бранка каже да се, после три деценије, сасвим саживела са Банатом.

– Више година живим овде него у Банији. Овде сам уредила живот, али и даље чувам банијске обичаје. Срце ми заигра кад видим Фрушку Гору. Увек сам говорила да ми је да само још једном загазим у Уну. Још није касно.

Још једном застаје и брише сузе: „Мислила сам да је прошло. Видим да није.“

С. Вуловић Остојић

Памћење страдања и одбрана истине

У војно-полицијској акцији „Олуја“, према подацима центра „Веритас“, из Хрватске је протерано више од 220.000 Срба, а живот је изгубило најмање 1.900 људи. Напад је започео 4. августа 1995, уз масовну евакуацију становништва и бројне жртве, међу којима и деце. Иако је Хашки трибунал у првостепеној пресуди „Олују“ означио као удружени злочиначки подухват, хрватски генерали су касније ослобођени. Србија и Република Српска заједно обележавају Дан сећања, подсећајући на страдање и потребу за правдом.

Брза реакција надлежних због сумње на афричку кугу свиња: Заразна болест није потврђена

Aleksandra Djuran August 12, 2025

Eкипа зоохигијене ЈП „Кикинда“, по позиву ветеринарске инспекције због сумње на афричку кугу домаћих свиња, брзом интервенцијом отишла је на лице места и урадила све потребне кораке и мере како би спречила ширење. На срећу, анализе су показале да у питању није била афричка куга.

Тренутно је на територији Србије афричка куга свиња активна на подручју три управна округа Подунавског, Мачванског и Западнобачког. Афричка куга свиња је заразна болест домаћих и дивљих свиња, али није опасна за људе и друге животиње. Узрочник болести је вирус и шири се контактом болесних са здравим свињама, контаминираном храном, водом, простирком, обућом, одећом, контаминираним предметима, опремом, превозним средствима и слично. Уколико се животиња зарази, једино решење је еутаназија.

Једна од најбитнијих превентивних мера јесте висок ниво био сигурносних мера на газдинствима на којима се држе свиње, благовремена пријава промена здравственог стања свиња, као и строго придржавање прописа везаних за промет животиња.

Најближе Кикинди, тренутно је регистрована појава ове болести у Оџацима. Из поменутог јавног предузећа апелујемо на сточаре да буду опрезни и да прате све промене, као и да их пријаве надлежнима.

ЈП „Кикинда“ започела санацију дечијег игралишта у центру града

Igor Crnogorac August 11, 2025

Данас је ЈП „Кикинда” отпочела радове на санацији оштећене ограде дечјег игралишта у самом центру града, на иницијативу Секретаријата за инспекцијске послове и на задовољство свих родитеља и најмлађих суграђана.

Ово игралиште је један од најпосећенијих простора за игру и дружење деце, те је његово одржавање приоритет. Циљ ових радова је да се обезбеди потпуна сигурност малишана током боравка на игралишту, као и да се родитељима омогући осећај мира и безбрижности док њихова деца уживају у игри, наводе у овом предузећу.

Игралишта су више од простора за игру – она су места на којима деца стварају своје прве успомене, граде пријатељства и уче важне животне лекције кроз игру и дружење.

Зато овим путем упућујемо апел свим грађанима да покажемо одговорност и бригу према заједничким просторима. Чувањем и правилним коришћењем јавних површина, као што су игралишта, показујемо поштовање према својој заједници и ближњима. Тиме не само да чувамо оно што нам је свима важно, већ и деци показујемо добар пример – да и они од малих ногу уче да поштују и брину о простору у ком проводе време, додаје се у саопштењу из ЈП „Кикинда”.

(Фото: ЈП „Кикинда”)

У Школи за труднице обележили Светску недељу дојења

Aleksandra Djuran August 10, 2025

Поводом Светске недеље дојења која се обележава прве недеље августа у оквиру Школе родитељства и за труднице организована је трибина чији је циљ да се укаже на важност дојења. Организатор је Патронажна служба Дома здравља, а учествовали су др Биљана Племић, неонатолог, главна сестра Неонатологије Каролина Радоњић, патронажна сестра Славица Бајић, саветница за дојење и Оливера Вучковић Попов, главна сестра патронаже у Дому здравља и координаторка Школе.

-Мајчино млеко је најздравија и најважнија храна. Наша жеља је да што више информишемо становништво, како би се креирало боље окружење за дојиље. Важан је континуитет у едукацији, нарочито када је реч о дојењу. Подршка је, осим од појединаца, неопходна и од институција. Инсистираћемо на томе да се у Кикинди одреде места за дојиље, на којима ће, током шетње моћи да подоје своје дете. Наша идеја је да се она налазе на местима где мајке са бебама проводе део времена током дана – навела је Вучковић Попов.

У кикиндском Породилишту уведен је контакт „кожа на кожу“. Првим загрљајем започиње се и први подој. Одмах по рођењу мајкама се беба ставља на груди, а два сата након порођаја успоставља се дојење.

-Примећено је да се, у односу на претходну деценију, повећава број мајки које доје – истакла је др Племић. – Према подацима које имамо 42 одсто мајки доји своје бебе у односу на укупан број порођаја. Први колострум је прва вакцина за новорођенче, а дојење има значајну улогу у успостављењу чврсте емотивне везе између бебе и мајке. У Породилишту се надамо да ћемо, као и прошле године, и ове имати око 480 порођаја.

Ове године слоган Светске недеље дојења је „Да дојење има предност, креирајмо одрживи систем подршке“. Светска недеља је глобална кампања која се од 1992. године обележава прве недеље у више од 170 земаља света ради стицања знања и подизања свести о значају и предностима дојења.

А.Ђ.

Сви путеви воде до дискотеке „Делфин“

Aleksandra Djuran August 9, 2025

Дискотека „Делфин“ која је радила на простору Старог језера од 1977. до 1982. године поново је оживела. Генерације које се сећају овог култног места имале су прилику да се још једном врате у младост, док су млађи могли да виде како су се и уз коју музику забављали њихови родитељи, па и баке и деке.

За микс пултом био је, као и увек, ди џеј Сава Грабић и како је истакао поздрављајући окупљене вече је почео са вечитим хитом дискотеке „Делфин“ песмом „Another Brick in the Wall“ групе „Pink Floyd“. Могли су се чути ванвременски хитови бенда „Whitesnake“ , групе „ABBA“, „Funkytown“, диско класик „Disco Inferno“ и „Stayin Alive“, Дона Самер, Глорија Гејнор, Би Џиз и многи други.

Ђускало се уз најпопуларнији рокенрол репертоар и игрaо твист.

Култно место престало је са радом када је зграда у којој се налазила дискотека изгорела. Колико је она значила показује да се окупио велики број суграђана који су уживали.

A.Ђ.

Истом трасом, у два смера, на корзоу се сусреле генерације

Aleksandra Djuran August 9, 2025

И овог августа у Кикинди је организована шетња корзом, као успомена и сећање на протутњала времена. Суграђани рођени четрдесетих, педесетих и шездесетих година прошлог века, обучени за излазак, прошетали су у два смера, истом трасом. Скуп је, као некада, био код Католичке цркве, а на паноима на изложеним фотографијама присећали су се старих пријатеља из младости, анегдота, љубави. Посебно емотивно је било за Зденку Танацков која је са тугом и сетом гледала у фотографију на којој су она и брат.

-Корзо је био место где су се састајали млади. Уколико се не би прошетало корзом, као да се није ни излазило. Као средњошколка нисам могла да дочекам да се прошетам. Сви из моје генерације 1957, али и старији и они нешто млађи били су тамо. Шетало се од некадашњег Дома ЈНА до продавнице „Нама“, па од Католичке цркве до „Звезда“ биоскопа.Ту су се окупљала друштва, парови корзо је место на ком се одрастало – прича наша саговорница.

Корзо је био место на ком су се препричавале и размењивале вести, место првих састанака и растанака, првих љубави.

-Суботом је корзо био обавезан. Шетало се у пару или по троје. Било нас је пуно, сви смо се знали, али смо знали и ко кога симпатише, ко је заљубљен, ко је пар. После шетње моја генерација је одлазила у дискотеку. Најпре је то била „Микиница“, а потом и диско „Делфин“ где нас је чекао вечити ди џеј Сава. Пуштале су се лонг плеј плоче и то је музика која се не заборавља. Сваке године поново прошетам корзом и сетим се младости и драгих људи. Младост какву смо ми имали, жао ми је што нису доживела моја деца. Тада је било посебно време поштовања, разумевања и љубави – додаје Зденка Танацков.

А.Ђ.