У организацији Културно-уметничког друштва „Мокрин“, јуче је одржан традиционални Божићни концерт, који је још једном потврдио значај овог друштва у очувању народне традиције, игре и песме.
Велика сала била је испуњена до последњег места, а публика је имала прилику да ужива у богатом и разноврсном програму који су припремили чланови свих узрасних група – од предшколаца до извођачког ансамбла.
Током вечери изведене су кореографије из различитих крајева Србије – Груже, Трстеника, Студенице, Шумадије, Поморавља, околине Лесковца, Црноречја, Ужичког краја и Владичиног Хана. На сцени су се смењивали извођачки ансамбл, изворна група, школа фолклора, млађи и припремни ансамбли, предшколска група, као и певачке групе, пружајући публици прави фолклорни мозаик. Посебан утисак оставили су најмлађи учесници, који су показали да се традиција у Мокрину са пажњом и љубављу преноси на нове генерације.
Програм је додатно обогаћен наступима певачких група које су извеле традиционалне божићне песме „Божић, Божић, благи дан“ и „Ој ружице румена“, док је рецитатор Јован Степанчев казивао пригодну божићну песму, чиме је употпуњена свечана и празнична атмосфера.
КУД „Мокрин“ већ дуги низ година систематски и одговорно ради на очувању и неговању културне баштине, народних обичаја и идентитета овог краја. Кроз континуиран рад, редовне пробе и бројне јавне наступе, као и кроз активно укључивање деце и младих у рад друштва. КУД „Мокрин“ даје значајан допринос преношењу традиционалних вредности на нове генерације, чувајући и развијајући културно наслеђе као трајну вредност савременог културног живота.
Данас је у кикиндској болници у 70. години, преминуо Мирослав Кукучка, доктор хемијских наука, широј јавности препознатљив као творац технологије за пречишћавање пијаће воде на јавним чесмама.
Рођен 1956. године у Ердевику код Шида, Мирослав Кукучка је школовање завршио у Сремској Митровици и Новом Саду, где је на ПМФ-у дипломирао и докторирао.
Током каријере радио је у више институција, међу којима су Покрајински хидрометеоролошки завод, Техничка школа у Кикинди и Покрајинске управе за заштиту животне средине, био је научни сарадник Института за нуклеарне и друге минералне сировине у Београду.
Кукучка је био активан у јавном животу града и једно време председник Ватерполо клуба „Жак“.
На зиду Дома културе у Банатском Великом Селу мурал. Идући према Дому кроз парк, из правца пијаце, са зида нас посматра једно младо лице и поред поменуте, велике зидне слике, бројеви између којих је болно мала разлика, 2008-2025. „Газите тихим ходом” рекао би Милутин Бојић и застаните овде. У овом месту живело је младо и племенито биће које, тек што се раскрилило, већ нас је напустило — ни по правди, ни по реду. Уна Калањ. Била је понос не само својих родитеља Срђана и Бојане, већ и читавог села, средње школе у коју је тек била закорачила и свог карате клуба „Феникс”. Друштвена, омиљена, весела, комуникативна. И велики борац. Нажалост, битку с опаком болешћу је изгубила, а то остаје да боли доживотно све које су је познавали и волели.
Дошли смо тим поводом у Велико Село. Још су свеже ране из фебруара прошле године због трагичног губитка. Туга се још увек није иселила из срца најближих, и тешко да ће икад. Зато су и наши саговорници, пре свих њени родитељи, али и Унин тренер каратеа, Тања Сили Лукић, истински хероји, јер тешко је смоћи снаге и причати о Уни у прошлом времену.
Унине медаље
Била је, према казивању оних који су је најбоље познавали, увек радознало и вредно дете. Задатке је обављала с лакоћом. Послушна, али самостална. Пуна самопоуздања, полетна и пуна живота. Зато и не чуди што је још од малих ногу исказала афинитет према спорту, највише према каратеу.
Мама Бојана и тата Срђан су, ипак, скупили снагу да говоре о својој изгубљеној срећи.
– Од малена је била дете за пример. И кад су у питању васпитање и школа и спорт. У спорту се баш истицала. Тренирала је карате од своје шесте године, а колико је била успешна види се и по мноштву медаља и диплома, каже тата Срђан. – Све обавезе је извршавала без по муке- надовезује се Унина мајка Бојана.
-Уписала је Гимназију у Кикинди и била је јако друштвена, где год се појавила, ширила је оптимизам и позитивност. Била је савршено дете које би сваки родитељ пожелео, наставља казивање мама, а сузе саме потекоше. Ране су још свеже и тешко да ће икад зацелити. Унин отац Срђан, уводи нас у собу своје ћерке мезимице, препуну трофеја и медаља с карате шампионата и турнира. Велика туга и велики понос мешају се у срцима њених родитеља док нам показују фотографије и дипломе с бројних такмичења на којима је учествовала. Заплакао би и камен, рекао би наш народ у таквим ситуацијама, не без разлога. Прекинута и младост и спортска каријера. Карате је био Унина велика љубав.
– Никад нећу заборавити њено самопоуздање кад је први пут дошла у наш Карате клуб „Феникс” и њене крупне очи које су сијале и биле пуне живота. Одмах се видело да је пуна енергије и да ће бити изузетна. Њена такмичарска каријера је трајала осам година и за то време била је и шампион и вицешампион државе, и појединачно и екипно у борбама. Јако је волела карате. Била ми је част што сам јој била тренер, јер она је заиста била посебна- каже нам Тања Сили Лукић и додаје:
-Увек је имала неке догодовштине да ми исприча, била је непосредна и отворена, а волела је и да чује и усвоји савете од старијих. Њен таленат је био велики, али је она и радом постигла много, јер је била јако дисциплинована. Никад јој није ништа било тешко да уради на тренингу. Ниједно такмичење није пропустила од кад се регистровала. Чак и кад се већ ухватила у коштац с опаком болешћу, ишла је с нама да бодри своје клупске другове, иако није могла да изађе на само борилиште.
– Ништа није наговештавало да ће се тако изненада разболети- прича отац Срђан. – Чак и кад се прехлади, то је пролазило с ногу, није никад ниједан антибиотик попила, толико је била јака и здрава. Али једном, појавила се нека модрица после тренинга и добила је изненада температуру. Доктори су сумњали на неку упалу. Примала је антибиотике и то се мало смирило, али после неког времена, Уни опет није било боље и онда смо кренули по лекарима – Кикинда, Зрењанин, Нови Сад, Београд… Све смо покушавали, одлазили и у приватне клинике и где год смо били, доктори су говорили да је у реду. Тад је већ била пошла у средњу школу, али често јој се опет температура враћала.
Поново су кренула озбиљна испитивања. После извесног времена, доктори из Швајцарске установили су сурову дијагнозу – веома редак облик лимфома. Наша Уна била једна од само 97 особа с том болешћу у целом свету. И најмлађи пацијент код кога је та болест установљена. Уз поменуто, ту је био и придружени ХЛХ, који је и покренуо тај облик лимфома. И онда, кад су напокон установили дијагнозу, примила је неколико блокова хемотерапија у новембру 2024, болест се начас повукла и ми смо се понадали да је излечење на видику. Али само месец дана касније, температура јој се вратила и поново је кренула хемотерапија. Последњих десетак дана, стање јој је било баш лоше. Била је у вештачкој коми. Стигла је да прими само једну терапију и 6. фебруара 2025. у болници у Новом Саду је преминула – дубоко уздахну отац Срђан, јер херојски је, уз бол који је непролазан, причати о изгубљеној ћерки мезимици,. И поред све туге, Унини родитељи не заборављају да још једном апострофирају огромну подршку карате клуба у којем је њихова ћерка тренирала.
-Тања Сили Лукић је тренинзима учинила много да Уна постане стабилна и психички јака и да све кроз шта је пролазила поднесе као да је у питању обична прехлада, а не тако озбиљна болест. Тањи смо неизмерно захвални због тога. У клубу су штампали и мајице са Униним ликом и носе је с поносом на сва такмичења на која иду- наводи тата Срђан, док мама Бојана с болом који раздире душу констатује:
– Од једног савршеног живота, кад сам помислила да ми више ништа не треба, све се преокренуло преко ноћи. Имамо и сина Павла који похађа пети разред и који је недавно одлучио да се упише на карате. Уна га је својевремено водила неколико пута на тренинге, али је брзо одустајао. Сад је стасао и чврсто је решио да крене сестриним стопама. Уна му много недостаје. Спомиње је стално, сећа се заједничких догађаја и увек помисли шта би она у некој ситуацији урадила.
БАНАТСКО ВЕЛИКО СЕЛО ЧУВА СЕЋАЊЕ
Полако, док причамо с Униним родитељима, враћамо се поново до оближњег мурала посвећеног овој младој, али великој шампионки и борцу. Аутор мурала је кикиндски сликар Иван Карановић.
– Док сам осликавао зид на једном другом објекту у Великом Селу, позвао ме Унин стриц и замолио да урадим и мурал посвећен Уни. Ово ми је био први мурал који сам радио а који је посвећен особи која више није међу нама. То ми је било доста тешко и психички, али и физички, јер је одговорност била велика и морало је да буде верно фотографији по којој сам радио. Унина мајка је долазила у неколико наврата и давала ми сугестије шта да исправим. Радио сам десетак дана и мештани, а пре свега Унини родитељи, на крају су били задовољни. Драго ми је што овим муралом доприносим чувању трајне успомене на Уну- наводи Карановић.
ЊЕН ОСМЕХ И ДАЉЕ БОДРИ
Враћамо се полако за Кикинду. Осећаји туге и космичке неправде се мешају. И наћи праве речи за репортажу, а не склизнути у патетику је тешко. Зато се још једном за речи с мером обраћамо Унином тренеру Тањи Сили Лукић.
– Имамо слику са Униног последњег такмичења, из маја претпрошле године, где је узела златну медаљу. Она је на тој слици прелепа. И у мојој канцеларији стоји Унина фотографија и кад год ту уђемо ми тренери или се деси нека спортска неправда, погледамо у њену слику која као да нам да до знања да мало „спустимо лопту”, да не реагујемо исхитрено. Недавно је једна наша такмичарка желела да напусти карате због нагомиланих других обавеза, а кад је дошла у канцеларију и угледала Унину слику, одлучила је да ипак настави да се бори. Уна Калањ и након одласка, остаје путоказ другима- како се бори и не одустаје, без обзира на све.
Легендарни ТВ коментатор и највећи популаризатор космичких истраживања заузима посебно место међу знаменитим Кикинђанима, пише за празнични двоброј „КОМУНЕ“ професор др Јовица Тркуља подсећајући на дело Миливоја Југина
Миливој Југин је рођен 22. августа 1925. године у Великој Кикинди. Његов отац, Максим Југин, био је трговац, а мајка Софија домаћица. Основну школу (1931–1935) и осам разреда гимназије (1935–1943) завршио је у Великој Кикинди. Био је један од најбољих ученика у својој генерацији Кикиндске гимназије, члан метеоролошке, ваздухопловне и других секција. Од тада је за њега ваздухопловство и летење постало опсесија и један од животних циљева. Његова друга љубав током школских дана било је сликање. У почетку је радио портрете, а касније се определио за акварел. Имао је 37 самосталних изложби у нашој земљи и три у иностранству (Лондон, Њујорк, Москва). Још један хоби је Миливоју у гимназијским данима и касније у животу улепшавао дане – фотографисање. Фотографским апаратом је прокрстарио свет на четири континента и репортаже са тих путовања објављивао је у разним илустрованим часописима и ревијама у нашој земљи. Млади Миливој је испољио интересовање и за музику. Научио је да свира гитару и радо је свирао у кругу пријатеља и рођака. У Гимназији је сарађивао са гимназијским листом „Освит“.
Мајка Софија, син Миливој и отац Максим Југин, оком фотографа Калмара (Велика Кикинда, 1929. године)
Миливојево безбрижно дечаштво је прекинуо рат 1941. Спас од ратних траума налазио је у књигама, сликању, музици и посебно у литератури о ваздухопловству и летењу. Након ослобођења, упућен је у „Харковско војно ваздухопловно техничко училиште“ где се обучавао до децембра 1946. По повратку у земљу, 1947. године, добио је чин потпоручника и распоређен је у Загреб на аеродром Лучко. Студирао је на Ваздухопловном смеру Машинског факултета у Београду, на коме је дипломирао 1954. године.
Његово прво радно место као ваздухопловног инжењера било је у Ваздухопловно-техничком институту у Жаркову, где је радио у конструкторској групи као аеродинамичар на пројектовању и конструисању наших војних млазних авиона „Галеб“ и „Јастреб“ и на клипном авиону „Крагуј“. После изласка из активне војне службе у чину ваздухопловно-техничког мајора, 1966. прешао је у Институт за научнотехничку документацију и информације у Београду, у коме је остао све до пензионисања, 1983. године.
Југин, Велика Кикинда, 1930, фото Ланг
Космосу у походе
Југин је почетком 1950-их година показао велико интересовање за могућност остварења космичког лета и истраживање васионског простора. Од првих дана космичке ере један је од наших најактивнијих популаризатора идеја астронаутике. Од 1953. године посебну Југинову пажњу привлачили су проблеми и могућности лета у космос. Када је 1954. у оквиру Ваздухопловног савеза Југославије оформљено Астронаутичко друштво, чији је председник био инжењер проф. др Коста Сивчев (такође Кикинђанин), он се активно укључио у његов рад. Био је руководилац у Југословенском астронаутичком и ракетном друштво (АРД) и у Савезу астронаутичких и ракетних организација Југославије (САРОЈ).
Највећи допринос Југин је дао популаризацији истраживања космоса. Користећи добре односе које је у то време Југославија имала са СССР и САД, био је на извору најважнијих информација о резултатима у освајању космоса које су ове две велесиле остваривале. Био један од ретких који је посећивао космодроме у обе државе и био је у пријатељским односима са већином руских и америчких космонаута.
Миливој Југин као матурант Кикиндске гимнаије, Велика Кикинда, 3.7.1943, „Фото Сретеновић”
Имајући то у виду, ТВ Београд је Југина ангажовала да коментарише лет у космос Јурија Гагарин априла 1961. Тада је започела његова плодна сарадња са РТВ Србије која ће трајати пола века. Југин је коментарисао значајне догађаје у освајању космоса, интервјуисао познате космонауте. Прославио се као ТВ коментатор који је дочарао милионима Југословена полетање „Апола 11“ на месец, 21. јула 1961.године.
Југин је 1967. изабран за дописног члана Међународне астронаутичке академије (IAA) са седиштем у Паризу. Била је то велика сатисфакција за његов активан рад на пољу истраживања васионског простора. Из те области објавио је 12 књига и то: Вештачки Земљини сателити (1960), Освојувањето на вселената (1963.), Сателити и космички бродови (1965), Човек и космос (1969), Космичка техника и њена примена (1971), Пут у космос (1975) (са оригиналним потписима и посветама космонаута и астронаута), Сви смо космонаути (1977) – књига за децу, добила две Невенове награде, Васиони и походе (1977), Космос из војног угла (1986), Космос открива тајне (1997) – уврштена у капитална дела, Човек, биљке, животиње у космосу (1998), Вечни траг (2000). Поред тога, у многим дневним листовима, часописима и илустрацијама објавио је мноштво коментара и чланака о ономе што се збивало у области космичких истраживања.
Преминуо је 20. јануара 2013. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Миливој Југин и космонаут Павел Попович, испред згрaде Курије у Кикинди, 1987. (Фото: Д. Бадрљица)
Неправедно заборављен
О Миливоју Југину као стручњаку писали су проф. др Коста Сивчев, академик Татомир Анђелић, др Владимир С. Ајдачића, мр Грујицa С. Ивановић, Станко Стојковић и др. Њихов закључак је да његови радови, представљају значајан допринос сложеној области космонаутике. О Југину као човеку и Кикинђанину говорили су Раша Попов, Јован Ћирилов и др.
Захваљујући њиховим радовима и записима делимично је исправљена неправда према Југину и његовом делу. Они су указали на његов плодан и разноврстан опус из области ваздухопловства, космонаутике, сликарства, публицистике, новинарства и фотографије.
Полазећи од наведених доприноса Југина, можемо закључити да његово дело и јавно деловање служе за понос његовој струци, завичају и отаџбини, те да он зато заузима посебно место међу знаменитим Кикинђанима и великанима српског ваздухопловства и космонаутике. Својом моралном доследношћу и јавним деловањем служиo je за углед српској елити, посебно инжењерској и медијској.
Упркос томе, о Миливоју Југину данас се, нажалост, мало зна. О његовом животу, каријери и јавним делатностима не постоје монографски радови и студије. Постоје малобројни чланци и краћи, махом пригодни текстови. Нажалост, он је последњих година заборављен и у свом завичају. Бројне генерације младих ништа не знају о њему и његовом делу. Историјски архив и Музеј Кикинде не поседују основне релевантне документе о Југину и његовој породици, немају ниједну његову фотографију везану за Кикинду, ниједну његову уметничку слику или слајд. На тај начин Југиново дело и улога у јавном животу су неправедно запостављени.
Карикатура Миливој Југина, рад Паје Станковића, Београд, 1976; са духовитим коментаром космонаута Алексеја Лимонова: „Миливоје, окрени се лицем к „Сојузу“, 1978.
Миливој Југин је рођен у Кикинди 1925. Последњи пут је боравио у родном граду 2003. Том приликом је отворена изложба његових уметничких слика и одржана трибина
Неодужен дуг
Крајње је време да његов родни град почне да одужује дуг према свом великану, да истражи и прикаже области у којима је он деловао, резултате које је остварио. У првом реду су Југинови изузетно цењени и значајни радови из области космонаутике и ваздухопловне технике. Ту су и његови бројни публицистички радови, богати сликарски опус и успешно бављење фотографијом.
Миливој Југин испред његове слике: Јуриј Гагарин, акварел, 80 х 60 цм.
У фељтону који сам писао за „Кикиндске новине“ 2019. године предложио сам да се у том циљу предузму следећи кораци: да Народна библиотека „Јован Поповић“, кикиндски Музеј и Архив, заједно са Ваздухопловним савезом Србије, РТВ Београд и Удружењем инжињера и техничара у Београду припреме изложбу и објаве књигу „Миливој Југин – личност и дело“, да Културни центар Кикинде, Народна библиотека „Јован Поповић“ Кикинда, Војно-издавачки завод и Издавачка кућа Прометеј из Новог Сада припреме и објаве Изабранадела Миливоја Југина и да се кикиндској Општини предложи да једна улица и школа у Кикинди по њему добију име. Од ових предлога реализован је само један. Југин је добио улицу на периферији Кикинде код Великог бедема.
Овај текст написао сам као прилог одуживању дуга Миливоју Југину, у нади да, упркос свему, он и други знаменити Кикинђани и њихово дело неће бити заборављени.
На подручју Полицијске управе у Кикинди током претходне недеље догодиле су се три саобраћајне незгоде, у којима је једна особа повређена. У празничној акцији појачане контроле откривено је укупно 799 прекршаја.
Како је саопштила Полицијска управа у Кикинди, у периоду од 24. децембра 2025. до 8. јануара 2026. године контролисано је 2.711 возила, а евидентирано 799 саобраћајних прекршаја.
-Највећи број возача, укупно 419, санкционисан је због прекорачења брзине, што значи да је сваки други контролисани возач возио брже од дозвољеног – наводи се у апелу ПУ Кикинда.
Проблем представља и некоришћење сигурносног појаса. Према подацима полиције, санкционисана су 93 возача, односно путника, због невезивања појаса.
-И даље имамо отпор код возача приликом коришћења сигурносних појасева – истиче се у саопштењу.
Због вожње под дејством алкохола из саобраћаја су искључена 72 возача, од којих је 29 задржано у службеним просторијама јер су имали више од 1,20 промила алкохола у организму. Такође, задржano је и пет возача који су управљали возилом под дејством психоактивних супстанци.
Имајући у виду и неповољне временске услове, из ПУ Кикинда апелују на све учеснике у саобраћају да буду додатно опрезни и да поштовањем прописа допринесу већој безбедности на путевима.
-Одговорним понашањем директно се доприноси очувању безбедности саобраћаја – поручују из полиције.
Градска управа Кикинда саопштила је да ће наредне недеље, од понедељка 12. до петка 16. јануара, у периоду од 8 до 14.30 часова, у Месној заједници у Руском Селу бити обезбеђена техничка и правна подршка за подношење електронских пријава за упис права на непокретностима, преко платформе „Свој на своме“.
-Пријаве се подносе искључиво електронским путем. Грађани могу сами да поднесу пријаву, а уколико немају техничке услове, Градска управа им стоји на располагању за пружање техничке и правне помоћи – наведено је у саопштењу.
Подршка је доступна и у Кикинди, радним данима од 8 до 15 часова, у сали број 51 на првом спрату Градске управе (улаз из Улице браће Татића), као и на шалтеру број 7 у Услужном центру.
За подношење пријаве потребна је важећа лична карта, доказ о власништву (уговор о куповини, поклону, решење о оставини, додели и слично), као и подаци о објекту — намена, спратност и површина. Пријава се подноси за сваку непокретност посебно, а уколико постоје сувласници, сви морају поднети пријаву.
Из Градске управе подсећају да пријаву треба да поднесу и они који су се пријављивали по ранијим прописима, јер су ти поступци колективно обустављени у складу са новим законом.
Од почетка зиме, јутрос је у Кикинди било најхладније. У 7 сати температура ваздуха износила је минус 11,4 °C, сазнајемо у Метеоролошкој станици у Кикинди.
Ако се питате када је забележена најнижа температура у нашем граду, то је било 23 на 24. јануара, далеке 1963. године. Тада је термометар показао невероватних -29,8 °C.
Данас за после подне и увече највљене су мешовите падавине, снег и киша, која ће се најпре у Војводини, западној и југозападној Србији, а затим и на истоку земље местимично ледити на тлу.
У суботу облачно и хладно, ујутро углавном са слабим, а на северу Војводине и умереним мразем и ретком појавом слабог снега или кише која ће се ледити на тлу. У току дана углавном суво, тек понегде је могуће провејавање слабог снега.
Поводом 84 године од страдања недужних грађана у такозваном Крвавом јануару, у Кикинди су данас положени венци и служен парастос на месту сећања. Окупљању су присуствовали представници града, борачких организација, свештенство и потомци страдалих.
Комеморативни скуп одржан је уз присуство већег броја суграђана, упркос хладном времену, а након верског обреда присутнима су се обратили представници организатора и званичници. Парастос су служили свештеници Српске православне цркве Бобан Петровић и Мирослав Бубало.
Потресно сведочанство изнела је Анђелија Ранков, потомак страдалог Жарка Трећаковог, која је подсетила на личну и породичну трагедију.
-Имала сам девет година када су ми убили оца. Сваког деветог јануара ми је тешко. Нас троје деце је остало без оца. Имао је само 44 године – рекла је Ранков.
У име организатора, председник СУБНОР-а Саво Орељ подсетио је на историјски значај догађаја и околности у којима су грађани страдали.
-Окупили смо се да обележимо један од најтрагичнијих догађаја у историји нашег града. Недужни грађани Кикинде и околине страдали су без кривице и суђења од стране окупатора – изјавио је Орељ, додајући да су њихова страдања „уграђена у темеље слободе коју данас живимо“.
Председник СУБНОР-а АП Војводине Јово Барошевчић нагласио је да је сећање на страдале део шире борбе против заборава.
-На свиреп начин непријатељ је побио младе људе само зато што су били Срби и родољуби. Историју морамо да учимо и да не заборавимо њихову жртву – нагласио је Барошевчић.
Свештеник Бобан Петровић је у обраћању истакао значај личне и заједничке одговорности у очувању успомене на жртве.
-Ако ми не будемо поштовали друге, ни нас неће поштовати. Морамо показати нашој деци да се вечне вредности не смеју заборавити – поручио је он.
Градоначелник Кикинде Младен Богдан истакао је да је обавеза заједнице да негује културу сећања и да жртве фашистичке окупације не смеју бити заборављене.
-Овај зид плача треба да буде светилник и споменик нашег страдања. Прошло је 84 године, а ми се овде окупљамо сваке године да овај трагичан догађај не би био заборављен – рекао је Богдан, захваливши се потомцима страдалих и представницима борачких удружења на очувању сећања.
Комеморација поводом Крвавог јануара у Кикинди организује се сваке године и има за циљ да подсети јавност на страдање цивила током Другог светског рата, као и на значај очувања историјског памћења у локалној заједници.
Отворено је пријављивање за традиционално пливање за Часни крст, које ће бити одржано на Богојављење, 19. јануара. Као и претходних година, пливање ће бити организовано на две локације — на Старом језеру у Кикинди у 12 часова и на језеру Стрелиште у Новим Козарцима у 11 часова.
Сви учесници су у обавези да обаве лекарски преглед код изабраног лекара и да доставе извештај о прегледу, као и да потпишу изјаву да у пливању учествују добровољно и на сопствену одговорност. За малолетне пливаче неопходна је и писана сагласност родитеља или старатеља.
На Старом језеру у Кикинди, пливање ће почети у 12 часова, а организатор је Ронилачки клуб „Орка“ уз подршку Српске православне цркве, Културног центра и локалне самоуправе. Пријаве су отворене до 17. јануара а обављају се путем телефона 063/384-792 (Слободан Богосављев).
Пливање у Новим Козарцима организује Српска православна црквена општина Нови Козарци под покровитељством Месне заједнице. Учесници ће се окупити у просторијама ФК „Слобода“, одакле ће, заједно са литијом, кренути ка језеру Стрелиште, где ће бити одржано пливање за Часни крст. Пријаве су отворене од 4. до 14. јануара, а заинтересовани се могу пријавити код надлежног пароха, јереја Николе Момирова, на број телефона 064/446-37-31. Документација се предаје у канцеларији Црквене општине у Новим Козарцима, у улици Краља Петра Првог број 69.
Симболика пливања за Часни крст дубоко је укорењена у хришћанској традицији — плива се у знак сећања на крштење Исуса Христа у реци Јордану, а дистанца од 33 метра подсећа на број година које је Христос проживео на земљи. За многе учеснике, ово је пре свега духовни чин и лични изазов, а не такмичење, због чега се и ове године очекује велики одзив верника и грађана.
Месна заједница Нови Козарци иза себе има успешну 2025. годину, обележену бројним активностима, манифестацијама и инфраструктурним радовима, а у наредну годину улази са јасно дефинисаним приоритетима, истиче потпредседник Савета МЗ Нови Козарци Марко Чавка додајући да су резултати постигнути захваљујући заједничком ангажовању мештана, удружења и локалне самоуправе.
– Иза нас је успешна година. Многи појединци и удружења дали су значајан допринос да Нови Козарци буду лепше и уређеније место, и као Месна заједница смо им на томе искрено захвални. Заиста има Новокозарчана који су спремни да уложе свој рад, време и труд како би помогли заједници- каже Чавка.
Током 2025. године реализован је велики број инфраструктурних и комуналних радова. На Тргу су замењене дотрајале даске на клупама, први пут после више од 25 година, а споменик је потпуно реконструисан први пут од подизања 1988. године. Уређен је и простор око споменика, постављене су три државне заставе и изведено декоративно осветљење, чиме је центар села добио репрезентативан изглед. Такође, изграђено је ново, покривено аутобуско стајалиште на путу ка Руском Селу.
Први пут у историји села, Месна заједница је организовала обележавање годишњице колонизације, када је обележено 80 година од доласка колониста, као и доделу признања појединцима и удружењима за допринос развоју и промоцији Нових Козараца.
Значајна улагања реализована су и у области културе и образовања. После више од 30 година уређене су просторије КУД-а и бина Дома културе, замењене су електро-инсталације, а у Основној школи су након више од 40 година реконструисани санитарни чворови. Настављена је и пракса доделе награда најуспешнијим ученицима, као и традиционална подела новогодишњих пакетића за најмлађе.
Обновљена су два парка, Трг и две капеле кроз садњу дрвећа, обезбеђен је материјал за уређење кућице на језеру, а поводом Дана српског јединства постављене су државне заставе у главној улици, чиме су Нови Козарци били јединствен пример на територији Града Кикинде.
Посебан значај има и подршка хуманитарним активностима, па су обезбеђени новогодишњи пакетићи за децу на Косову и Метохији. На иницијативу Месне заједнице, а уз подршку и финансирање Града Кикинде, започети су и радови у Мотелу, где су у току унутрашњи грађевински радови. -Према информацијама извођача, радови би требало да буду завршени средином фебруара, а Нови Козарци ће коначно добити салу за разне догађаје која је селу дуго недостајала- истиче Чавка.
Издвојена су значајна средства за организацију бројних манифестација, по којима су Нови Козарци препознатљиви, међу којима су Strongmen такмичење, Питијада, Пливање за Часни крст, Кукурузно пролеће, турнир у малом фудбалу по улицама, Фијакеријада, ликовне колоније, такмичење у кувању рибље чорбе.
Као приоритете за 2026. годину, наш саговорник издваја завршетак радова на крову Дома културе и крову фискултурне сале, као и уређење паркинг-простора на две локације у селу.
-Задовољни смо урађеним, али имамо и велика очекивања у наредној години. Наставићемо да радимо у интересу свих мештана- поручује Чавка, уз честитке свима поводом новогодишњих и божићних празника.
