Danas je u kikindskoj bolnici u 70. godini, preminuo Miroslav Kukučka, doktor hemijskih nauka, široj javnosti prepoznatljiv kao tvorac tehnologije za prečišćavanje pijaće vode na javnim česmama.
Rođen 1956. godine u Erdeviku kod Šida, Miroslav Kukučka je školovanje završio u Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu, gde je na PMF-u diplomirao i doktorirao.
Tokom karijere radio je u više institucija, među kojima su Pokrajinski hidrometeorološki zavod, Tehnička škola u Kikindi i Pokrajinske uprave za zaštitu životne sredine, bio je naučni saradnik Instituta za nuklearne i druge mineralne sirovine u Beogradu.
Kukučka je bio aktivan u javnom životu grada i jedno vreme predsednik Vaterpolo kluba „Žak“.
Na zidu Doma kulture u Banatskom Velikom Selu mural. Idući prema Domu kroz park, iz pravca pijace, sa zida nas posmatra jedno mlado lice i pored pomenute, velike zidne slike, brojevi između kojih je bolno mala razlika, 2008-2025. „Gazite tihim hodom” rekao bi Milutin Bojić i zastanite ovde. U ovom mestu živelo je mlado i plemenito biće koje, tek što se raskrililo, već nas je napustilo — ni po pravdi, ni po redu. Una Kalanj. Bila je ponos ne samo svojih roditelja Srđana i Bojane, već i čitavog sela, srednje škole u koju je tek bila zakoračila i svog karate kluba „Feniks”. Društvena, omiljena, vesela, komunikativna. I veliki borac. Nažalost, bitku s opakom bolešću je izgubila, a to ostaje da boli doživotno sve koje su je poznavali i voleli.
Došli smo tim povodom u Veliko Selo. Još su sveže rane iz februara prošle godine zbog tragičnog gubitka. Tuga se još uvek nije iselila iz srca najbližih, i teško da će ikad. Zato su i naši sagovornici, pre svih njeni roditelji, ali i Unin trener karatea, Tanja Sili Lukić, istinski heroji, jer teško je smoći snage i pričati o Uni u prošlom vremenu.
Unine medalje
Bila je, prema kazivanju onih koji su je najbolje poznavali, uvek radoznalo i vredno dete. Zadatke je obavljala s lakoćom. Poslušna, ali samostalna. Puna samopouzdanja, poletna i puna života. Zato i ne čudi što je još od malih nogu iskazala afinitet prema sportu, najviše prema karateu.
Mama Bojana i tata Srđan su, ipak, skupili snagu da govore o svojoj izgubljenoj sreći.
– Od malena je bila dete za primer. I kad su u pitanju vaspitanje i škola i sport. U sportu se baš isticala. Trenirala je karate od svoje šeste godine, a koliko je bila uspešna vidi se i po mnoštvu medalja i diploma, kaže tata Srđan. – Sve obaveze je izvršavala bez po muke- nadovezuje se Unina majka Bojana.
-Upisala je Gimnaziju u Kikindi i bila je jako društvena, gde god se pojavila, širila je optimizam i pozitivnost. Bila je savršeno dete koje bi svaki roditelj poželeo, nastavlja kazivanje mama, a suze same potekoše. Rane su još sveže i teško da će ikad zaceliti. Unin otac Srđan, uvodi nas u sobu svoje ćerke mezimice, prepunu trofeja i medalja s karate šampionata i turnira. Velika tuga i veliki ponos mešaju se u srcima njenih roditelja dok nam pokazuju fotografije i diplome s brojnih takmičenja na kojima je učestvovala. Zaplakao bi i kamen, rekao bi naš narod u takvim situacijama, ne bez razloga. Prekinuta i mladost i sportska karijera. Karate je bio Unina velika ljubav.
– Nikad neću zaboraviti njeno samopouzdanje kad je prvi put došla u naš Karate klub „Feniks” i njene krupne oči koje su sijale i bile pune života. Odmah se videlo da je puna energije i da će biti izuzetna. Njena takmičarska karijera je trajala osam godina i za to vreme bila je i šampion i vicešampion države, i pojedinačno i ekipno u borbama. Jako je volela karate. Bila mi je čast što sam joj bila trener, jer ona je zaista bila posebna- kaže nam Tanja Sili Lukić i dodaje:
-Uvek je imala neke dogodovštine da mi ispriča, bila je neposredna i otvorena, a volela je i da čuje i usvoji savete od starijih. Njen talenat je bio veliki, ali je ona i radom postigla mnogo, jer je bila jako disciplinovana. Nikad joj nije ništa bilo teško da uradi na treningu. Nijedno takmičenje nije propustila od kad se registrovala. Čak i kad se već uhvatila u koštac s opakom bolešću, išla je s nama da bodri svoje klupske drugove, iako nije mogla da izađe na samo borilište.
– Ništa nije nagoveštavalo da će se tako iznenada razboleti- priča otac Srđan. – Čak i kad se prehladi, to je prolazilo s nogu, nije nikad nijedan antibiotik popila, toliko je bila jaka i zdrava. Ali jednom, pojavila se neka modrica posle treninga i dobila je iznenada temperaturu. Doktori su sumnjali na neku upalu. Primala je antibiotike i to se malo smirilo, ali posle nekog vremena, Uni opet nije bilo bolje i onda smo krenuli po lekarima – Kikinda, Zrenjanin, Novi Sad, Beograd… Sve smo pokušavali, odlazili i u privatne klinike i gde god smo bili, doktori su govorili da je u redu. Tad je već bila pošla u srednju školu, ali često joj se opet temperatura vraćala.
Ponovo su krenula ozbiljna ispitivanja. Posle izvesnog vremena, doktori iz Švajcarske ustanovili su surovu dijagnozu – veoma redak oblik limfoma. Naša Una bila jedna od samo 97 osoba s tom bolešću u celom svetu. I najmlađi pacijent kod koga je ta bolest ustanovljena. Uz pomenuto, tu je bio i pridruženi HLH, koji je i pokrenuo taj oblik limfoma. I onda, kad su napokon ustanovili dijagnozu, primila je nekoliko blokova hemoterapija u novembru 2024, bolest se načas povukla i mi smo se ponadali da je izlečenje na vidiku. Ali samo mesec dana kasnije, temperatura joj se vratila i ponovo je krenula hemoterapija. Poslednjih desetak dana, stanje joj je bilo baš loše. Bila je u veštačkoj komi. Stigla je da primi samo jednu terapiju i 6. februara 2025. u bolnici u Novom Sadu je preminula – duboko uzdahnu otac Srđan, jer herojski je, uz bol koji je neprolazan, pričati o izgubljenoj ćerki mezimici,. I pored sve tuge, Unini roditelji ne zaboravljaju da još jednom apostrofiraju ogromnu podršku karate kluba u kojem je njihova ćerka trenirala.
-Tanja Sili Lukić je treninzima učinila mnogo da Una postane stabilna i psihički jaka i da sve kroz šta je prolazila podnese kao da je u pitanju obična prehlada, a ne tako ozbiljna bolest. Tanji smo neizmerno zahvalni zbog toga. U klubu su štampali i majice sa Uninim likom i nose je s ponosom na sva takmičenja na koja idu- navodi tata Srđan, dok mama Bojana s bolom koji razdire dušu konstatuje:
– Od jednog savršenog života, kad sam pomislila da mi više ništa ne treba, sve se preokrenulo preko noći. Imamo i sina Pavla koji pohađa peti razred i koji je nedavno odlučio da se upiše na karate. Una ga je svojevremeno vodila nekoliko puta na treninge, ali je brzo odustajao. Sad je stasao i čvrsto je rešio da krene sestrinim stopama. Una mu mnogo nedostaje. Spominje je stalno, seća se zajedničkih događaja i uvek pomisli šta bi ona u nekoj situaciji uradila.
BANATSKO VELIKO SELO ČUVA SEĆANJE
Polako, dok pričamo s Uninim roditeljima, vraćamo se ponovo do obližnjeg murala posvećenog ovoj mladoj, ali velikoj šampionki i borcu. Autor murala je kikindski slikar Ivan Karanović.
– Dok sam oslikavao zid na jednom drugom objektu u Velikom Selu, pozvao me Unin stric i zamolio da uradim i mural posvećen Uni. Ovo mi je bio prvi mural koji sam radio a koji je posvećen osobi koja više nije među nama. To mi je bilo dosta teško i psihički, ali i fizički, jer je odgovornost bila velika i moralo je da bude verno fotografiji po kojoj sam radio. Unina majka je dolazila u nekoliko navrata i davala mi sugestije šta da ispravim. Radio sam desetak dana i meštani, a pre svega Unini roditelji, na kraju su bili zadovoljni. Drago mi je što ovim muralom doprinosim čuvanju trajne uspomene na Unu- navodi Karanović.
NJEN OSMEH I DALJE BODRI
Vraćamo se polako za Kikindu. Osećaji tuge i kosmičke nepravde se mešaju. I naći prave reči za reportažu, a ne skliznuti u patetiku je teško. Zato se još jednom za reči s merom obraćamo Uninom treneru Tanji Sili Lukić.
– Imamo sliku sa Uninog poslednjeg takmičenja, iz maja pretprošle godine, gde je uzela zlatnu medalju. Ona je na toj slici prelepa. I u mojoj kancelariji stoji Unina fotografija i kad god tu uđemo mi treneri ili se desi neka sportska nepravda, pogledamo u njenu sliku koja kao da nam da do znanja da malo „spustimo loptu”, da ne reagujemo ishitreno. Nedavno je jedna naša takmičarka želela da napusti karate zbog nagomilanih drugih obaveza, a kad je došla u kancelariju i ugledala Uninu sliku, odlučila je da ipak nastavi da se bori. Una Kalanj i nakon odlaska, ostaje putokaz drugima- kako se bori i ne odustaje, bez obzira na sve.
Legendarni TV komentator i najveći popularizator kosmičkih istraživanja zauzima posebno mesto među znamenitim Kikinđanima, piše za praznični dvobroj „KOMUNE” profesor dr Jovica Trkulja podsećajući na delo Milivoja Jugina
Milivoj Jugin je rođen 22. avgusta 1925. godine u Velikoj Kikindi. Njegov otac, Maksim Jugin, bio je trgovac, a majka Sofija domaćica. Osnovnu školu (1931–1935) i osam razreda gimnazije (1935–1943) završio je u Velikoj Kikindi. Bio je jedan od najboljih učenika u svojoj generaciji Kikindske gimnazije, član meteorološke, vazduhoplovne i drugih sekcija. Od tada je za njega vazduhoplovstvo i letenje postalo opsesija i jedan od životnih ciljeva. Njegova druga ljubav tokom školskih dana bilo je slikanje. U početku je radio portrete, a kasnije se opredelio za akvarel. Imao je 37 samostalnih izložbi u našoj zemlji i tri u inostranstvu (London, Njujork, Moskva). Još jedan hobi je Milivoju u gimnazijskim danima i kasnije u životu ulepšavao dane – fotografisanje. Fotografskim aparatom je prokrstario svet na četiri kontinenta i reportaže sa tih putovanja objavljivao je u raznim ilustrovanim časopisima i revijama u našoj zemlji. Mladi Milivoj je ispoljio interesovanje i za muziku. Naučio je da svira gitaru i rado je svirao u krugu prijatelja i rođaka. U Gimnaziji je sarađivao sa gimnazijskim listom „Osvit“.
Majka Sofija, sin Milivoj i otac Maksim Jugin, okom fotografa Kalmara (Velika Kikinda, 1929. godine)
Milivojevo bezbrižno dečaštvo je prekinuo rat 1941. Spas od ratnih trauma nalazio je u knjigama, slikanju, muzici i posebno u literaturi o vazduhoplovstvu i letenju. Nakon oslobođenja, upućen je u „Harkovsko vojno vazduhoplovno tehničko učilište“ gde se obučavao do decembra 1946. Po povratku u zemlju, 1947. godine, dobio je čin potporučnika i raspoređen je u Zagreb na aerodrom Lučko. Studirao je na Vazduhoplovnom smeru Mašinskog fakulteta u Beogradu, na kome je diplomirao 1954. godine.
Njegovo prvo radno mesto kao vazduhoplovnog inženjera bilo je u Vazduhoplovno-tehničkom institutu u Žarkovu, gde je radio u konstruktorskoj grupi kao aerodinamičar na projektovanju i konstruisanju naših vojnih mlaznih aviona „Galeb“ i „Jastreb“ i na klipnom avionu „Kraguj“. Posle izlaska iz aktivne vojne službe u činu vazduhoplovno-tehničkog majora, 1966. prešao je u Institut za naučnotehničku dokumentaciju i informacije u Beogradu, u kome je ostao sve do penzionisanja, 1983. godine.
Jugin, Velika Kikinda, 1930, foto Lang
Kosmosu u pohode
Jugin je početkom 1950-ih godina pokazao veliko interesovanje za mogućnost ostvarenja kosmičkog leta i istraživanje vasionskog prostora. Od prvih dana kosmičke ere jedan je od naših najaktivnijih popularizatora ideja astronautike. Od 1953. godine posebnu Juginovu pažnju privlačili su problemi i mogućnosti leta u kosmos. Kada je 1954. u okviru Vazduhoplovnog saveza Jugoslavije oformljeno Astronautičko društvo, čiji je predsednik bio inženjer prof. dr Kosta Sivčev (takođe Kikinđanin), on se aktivno uključio u njegov rad. Bio je rukovodilac u Jugoslovenskom astronautičkom i raketnom društvo (ARD) i u Savezu astronautičkih i raketnih organizacija Jugoslavije (SAROJ).
Najveći doprinos Jugin je dao popularizaciji istraživanja kosmosa. Koristeći dobre odnose koje je u to vreme Jugoslavija imala sa SSSR i SAD, bio je na izvoru najvažnijih informacija o rezultatima u osvajanju kosmosa koje su ove dve velesile ostvarivale. Bio jedan od retkih koji je posećivao kosmodrome u obe države i bio je u prijateljskim odnosima sa većinom ruskih i američkih kosmonauta.
Milivoj Jugin kao maturant Kikindske gimnaije, Velika Kikinda, 3.7.1943, „Foto Sretenović”
Imajući to u vidu, TV Beograd je Jugina angažovala da komentariše let u kosmos Jurija Gagarin aprila 1961. Tada je započela njegova plodna saradnja sa RTV Srbije koja će trajati pola veka. Jugin je komentarisao značajne događaje u osvajanju kosmosa, intervjuisao poznate kosmonaute. Proslavio se kao TV komentator koji je dočarao milionima Jugoslovena poletanje „Apola 11“ na mesec, 21. jula 1961.godine.
Jugin je 1967. izabran za dopisnog člana Međunarodne astronautičke akademije (IAA) sa sedištem u Parizu. Bila je to velika satisfakcija za njegov aktivan rad na polju istraživanja vasionskog prostora. Iz te oblasti objavio je 12 knjiga i to: Veštački Zemljini sateliti (1960), Osvojuvanjeto na vselenata (1963.), Sateliti i kosmički brodovi (1965), Čovek i kosmos (1969), Kosmička tehnika i njena primena (1971), Put u kosmos (1975) (sa originalnim potpisima i posvetama kosmonauta i astronauta), Svi smo kosmonauti (1977) – knjiga za decu, dobila dve Nevenove nagrade, Vasioni i pohode (1977), Kosmos iz vojnog ugla (1986), Kosmos otkriva tajne (1997) – uvrštena u kapitalna dela, Čovek, biljke, životinje u kosmosu (1998), Večni trag (2000). Pored toga, u mnogim dnevnim listovima, časopisima i ilustracijama objavio je mnoštvo komentara i članaka o onome što se zbivalo u oblasti kosmičkih istraživanja.
Preminuo je 20. januara 2013. godine. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.
Milivoj Jugin i kosmonaut Pavel Popovič, ispred zgrade Kurije u Kikindi, 1987. (Foto: D. Badrljica)
Nepravedno zaboravljen
O Milivoju Juginu kao stručnjaku pisali su prof. dr Kosta Sivčev, akademik Tatomir Anđelić, dr Vladimir S. Ajdačića, mr Grujica S. Ivanović, Stanko Stojković i dr. Njihov zaključak je da njegovi radovi, predstavljaju značajan doprinos složenoj oblasti kosmonautike. O Juginu kao čoveku i Kikinđaninu govorili su Raša Popov, Jovan Ćirilov i dr.
Zahvaljujući njihovim radovima i zapisima delimično je ispravljena nepravda prema Juginu i njegovom delu. Oni su ukazali na njegov plodan i raznovrstan opus iz oblasti vazduhoplovstva, kosmonautike, slikarstva, publicistike, novinarstva i fotografije.
Polazeći od navedenih doprinosa Jugina, možemo zaključiti da njegovo delo i javno delovanje služe za ponos njegovoj struci, zavičaju i otadžbini, te da on zato zauzima posebno mesto među znamenitim Kikinđanima i velikanima srpskog vazduhoplovstva i kosmonautike. Svojom moralnom doslednošću i javnim delovanjem služio je za ugled srpskoj eliti, posebno inženjerskoj i medijskoj.
Uprkos tome, o Milivoju Juginu danas se, nažalost, malo zna. O njegovom životu, karijeri i javnim delatnostima ne postoje monografski radovi i studije. Postoje malobrojni članci i kraći, mahom prigodni tekstovi. Nažalost, on je poslednjih godina zaboravljen i u svom zavičaju. Brojne generacije mladih ništa ne znaju o njemu i njegovom delu. Istorijski arhiv i Muzej Kikinde ne poseduju osnovne relevantne dokumente o Juginu i njegovoj porodici, nemaju nijednu njegovu fotografiju vezanu za Kikindu, nijednu njegovu umetničku sliku ili slajd. Na taj način Juginovo delo i uloga u javnom životu su nepravedno zapostavljeni.
Karikatura Milivoj Jugina, rad Paje Stankovića, Beograd, 1976; sa duhovitim komentarom kosmonauta Alekseja Limonova: „Milivoje, okreni se licem k „Sojuzu“, 1978.
Milivoj Jugin je rođen u Kikindi 1925. Poslednji put je boravio u rodnom gradu 2003. Tom prilikom je otvorena izložba njegovih umetničkih slika i održana tribina
Neodužen dug
Krajnje je vreme da njegov rodni grad počne da odužuje dug prema svom velikanu, da istraži i prikaže oblasti u kojima je on delovao, rezultate koje je ostvario. U prvom redu su Juginovi izuzetno cenjeni i značajni radovi iz oblasti kosmonautike i vazduhoplovne tehnike. Tu su i njegovi brojni publicistički radovi, bogati slikarski opus i uspešno bavljenje fotografijom.
Milivoj Jugin ispred njegove slike: Jurij Gagarin, akvarel, 80 h 60 cm.
U feljtonu koji sam pisao za „Kikindske novine“ 2019. godine predložio sam da se u tom cilju preduzmu sledeći koraci: da Narodna biblioteka „Jovan Popović“, kikindski Muzej i Arhiv, zajedno sa Vazduhoplovnim savezom Srbije, RTV Beograd i Udruženjem inžinjera i tehničara u Beogradu pripreme izložbu i objave knjigu „Milivoj Jugin – ličnost i delo“, da Kulturni centar Kikinde, Narodna biblioteka „Jovan Popović“ Kikinda, Vojno-izdavački zavod i Izdavačka kuća Prometej iz Novog Sada pripreme i objave Izabranadela Milivoja Jugina i da se kikindskoj Opštini predloži da jedna ulica i škola u Kikindi po njemu dobiju ime. Od ovih predloga realizovan je samo jedan. Jugin je dobio ulicu na periferiji Kikinde kod Velikog bedema.
Ovaj tekst napisao sam kao prilog oduživanju duga Milivoju Juginu, u nadi da, uprkos svemu, on i drugi znameniti Kikinđani i njihovo delo neće biti zaboravljeni.
Na području Policijske uprave u Kikindi tokom prethodne nedelje dogodile su se tri saobraćajne nezgode, u kojima je jedna osoba povređena. U prazničnoj akciji pojačane kontrole otkriveno je ukupno 799 prekršaja.
Kako je saopštila Policijska uprava u Kikindi, u periodu od 24. decembra 2025. do 8. januara 2026. godine kontrolisano je 2.711 vozila, a evidentirano 799 saobraćajnih prekršaja.
-Najveći broj vozača, ukupno 419, sankcionisan je zbog prekoračenja brzine, što znači da je svaki drugi kontrolisani vozač vozio brže od dozvoljenog – navodi se u apelu PU Kikinda.
Problem predstavlja i nekorišćenje sigurnosnog pojasa. Prema podacima policije, sankcionisana su 93 vozača, odnosno putnika, zbog nevezivanja pojasa.
-I dalje imamo otpor kod vozača prilikom korišćenja sigurnosnih pojaseva – ističe se u saopštenju.
Zbog vožnje pod dejstvom alkohola iz saobraćaja su isključena 72 vozača, od kojih je 29 zadržano u službenim prostorijama jer su imali više od 1,20 promila alkohola u organizmu. Takođe, zadržano je i pet vozača koji su upravljali vozilom pod dejstvom psihoaktivnih supstanci.
Imajući u vidu i nepovoljne vremenske uslove, iz PU Kikinda apeluju na sve učesnike u saobraćaju da budu dodatno oprezni i da poštovanjem propisa doprinesu većoj bezbednosti na putevima.
-Odgovornim ponašanjem direktno se doprinosi očuvanju bezbednosti saobraćaja – poručuju iz policije.
Gradska uprava Kikinda saopštila je da će naredne nedelje, od ponedeljka 12. do petka 16. januara, u periodu od 8 do 14.30 časova, u Mesnoj zajednici u Ruskom Selu biti obezbeđena tehnička i pravna podrška za podnošenje elektronskih prijava za upis prava na nepokretnostima, preko platforme „Svoj na svome“.
-Prijave se podnose isključivo elektronskim putem. Građani mogu sami da podnesu prijavu, a ukoliko nemaju tehničke uslove, Gradska uprava im stoji na raspolaganju za pružanje tehničke i pravne pomoći – navedeno je u saopštenju.
Podrška je dostupna i u Kikindi, radnim danima od 8 do 15 časova, u sali broj 51 na prvom spratu Gradske uprave (ulaz iz Ulice braće Tatića), kao i na šalteru broj 7 u Uslužnom centru.
Za podnošenje prijave potrebna je važeća lična karta, dokaz o vlasništvu (ugovor o kupovini, poklonu, rešenje o ostavini, dodeli i slično), kao i podaci o objektu — namena, spratnost i površina. Prijava se podnosi za svaku nepokretnost posebno, a ukoliko postoje suvlasnici, svi moraju podneti prijavu.
Iz Gradske uprave podsećaju da prijavu treba da podnesu i oni koji su se prijavljivali po ranijim propisima, jer su ti postupci kolektivno obustavljeni u skladu sa novim zakonom.
Od početka zime, jutros je u Kikindi bilo najhladnije. U 7 sati temperatura vazduha iznosila je minus 11,4 °C, saznajemo u Meteorološkoj stanici u Kikindi.
Ako se pitate kada je zabeležena najniža temperatura u našem gradu, to je bilo 23 na 24. januara, daleke 1963. godine. Tada je termometar pokazao neverovatnih -29,8 °C.
Danas za posle podne i uveče najvljene su mešovite padavine, sneg i kiša, koja će se najpre u Vojvodini, zapadnoj i jugozapadnoj Srbiji, a zatim i na istoku zemlje mestimično lediti na tlu.
U subotu oblačno i hladno, ujutro uglavnom sa slabim, a na severu Vojvodine i umerenim mrazem i retkom pojavom slabog snega ili kiše koja će se lediti na tlu. U toku dana uglavnom suvo, tek ponegde je moguće provejavanje slabog snega.
Povodom 84 godine od stradanja nedužnih građana u takozvanom Krvavom januaru, u Kikindi su danas položeni venci i služen parastos na mestu sećanja. Okupljanju su prisustvovali predstavnici grada, boračkih organizacija, sveštenstvo i potomci stradalih.
Komemorativni skup održan je uz prisustvo većeg broja sugrađana, uprkos hladnom vremenu, a nakon verskog obreda prisutnima su se obratili predstavnici organizatora i zvaničnici. Parastos su služili sveštenici Srpske pravoslavne crkve Boban Petrović i Miroslav Bubalo.
Potresno svedočanstvo iznela je Anđelija Rankov, potomak stradalog Žarka Trećakovog, koja je podsetila na ličnu i porodičnu tragediju.
-Imala sam devet godina kada su mi ubili oca. Svakog devetog januara mi je teško. Nas troje dece je ostalo bez oca. Imao je samo 44 godine – rekla je Rankov.
U ime organizatora, predsednik SUBNOR-a Savo Orelj podsetio je na istorijski značaj događaja i okolnosti u kojima su građani stradali.
-Okupili smo se da obeležimo jedan od najtragičnijih događaja u istoriji našeg grada. Nedužni građani Kikinde i okoline stradali su bez krivice i suđenja od strane okupatora – izjavio je Orelj, dodajući da su njihova stradanja „ugrađena u temelje slobode koju danas živimo“.
Predsednik SUBNOR-a AP Vojvodine Jovo Baroševčić naglasio je da je sećanje na stradale deo šire borbe protiv zaborava.
-Na svirep način neprijatelj je pobio mlade ljude samo zato što su bili Srbi i rodoljubi. Istoriju moramo da učimo i da ne zaboravimo njihovu žrtvu – naglasio je Baroševčić.
Sveštenik Boban Petrović je u obraćanju istakao značaj lične i zajedničke odgovornosti u očuvanju uspomene na žrtve.
-Ako mi ne budemo poštovali druge, ni nas neće poštovati. Moramo pokazati našoj deci da se večne vrednosti ne smeju zaboraviti – poručio je on.
Gradonačelnik Kikinde Mladen Bogdan istakao je da je obaveza zajednice da neguje kulturu sećanja i da žrtve fašističke okupacije ne smeju biti zaboravljene.
-Ovaj zid plača treba da bude svetilnik i spomenik našeg stradanja. Prošlo je 84 godine, a mi se ovde okupljamo svake godine da ovaj tragičan događaj ne bi bio zaboravljen – rekao je Bogdan, zahvalivši se potomcima stradalih i predstavnicima boračkih udruženja na očuvanju sećanja.
Komemoracija povodom Krvavog januara u Kikindi organizuje se svake godine i ima za cilj da podseti javnost na stradanje civila tokom Drugog svetskog rata, kao i na značaj očuvanja istorijskog pamćenja u lokalnoj zajednici.
Otvoreno je prijavljivanje za tradicionalno plivanje za Časni krst, koje će biti održano na Bogojavljenje, 19. januara. Kao i prethodnih godina, plivanje će biti organizovano na dve lokacije — na Starom jezeru u Kikindi u 12 časova i na jezeru Strelište u Novim Kozarcima u 11 časova.
Svi učesnici su u obavezi da obave lekarski pregled kod izabranog lekara i da dostave izveštaj o pregledu, kao i da potpišu izjavu da u plivanju učestvuju dobrovoljno i na sopstvenu odgovornost. Za maloletne plivače neophodna je i pisana saglasnost roditelja ili staratelja.
Na Starom jezeru u Kikindi, plivanje će početi u 12 časova, a organizator je Ronilački klub „Orka“ uz podršku Srpske pravoslavne crkve, Kulturnog centra i lokalne samouprave. Prijave su otvorene do 17. januara a obavljaju se putem telefona 063/384-792 (Slobodan Bogosavljev).
Plivanje u Novim Kozarcima organizuje Srpska pravoslavna crkvena opština Novi Kozarci pod pokroviteljstvom Mesne zajednice. Učesnici će se okupiti u prostorijama FK „Sloboda“, odakle će, zajedno sa litijom, krenuti ka jezeru Strelište, gde će biti održano plivanje za Časni krst. Prijave su otvorene od 4. do 14. januara, a zainteresovani se mogu prijaviti kod nadležnog paroha, jereja Nikole Momirova, na broj telefona 064/446-37-31. Dokumentacija se predaje u kancelariji Crkvene opštine u Novim Kozarcima, u ulici Kralja Petra Prvog broj 69.
Simbolika plivanja za Časni krst duboko je ukorenjena u hrišćanskoj tradiciji — pliva se u znak sećanja na krštenje Isusa Hrista u reci Jordanu, a distanca od 33 metra podseća na broj godina koje je Hristos proživeo na zemlji. Za mnoge učesnike, ovo je pre svega duhovni čin i lični izazov, a ne takmičenje, zbog čega se i ove godine očekuje veliki odziv vernika i građana.
Mesna zajednica Novi Kozarci iza sebe ima uspešnu 2025. godinu, obeleženu brojnim aktivnostima, manifestacijama i infrastrukturnim radovima, a u narednu godinu ulazi sa jasno definisanim prioritetima, ističe potpredsednik Saveta MZ Novi Kozarci Marko Čavka dodajući da su rezultati postignuti zahvaljujući zajedničkom angažovanju meštana, udruženja i lokalne samouprave.
– Iza nas je uspešna godina. Mnogi pojedinci i udruženja dali su značajan doprinos da Novi Kozarci budu lepše i uređenije mesto, i kao Mesna zajednica smo im na tome iskreno zahvalni. Zaista ima Novokozarčana koji su spremni da ulože svoj rad, vreme i trud kako bi pomogli zajednici- kaže Čavka.
Tokom 2025. godine realizovan je veliki broj infrastrukturnih i komunalnih radova. Na Trgu su zamenjene dotrajale daske na klupama, prvi put posle više od 25 godina, a spomenik je potpuno rekonstruisan prvi put od podizanja 1988. godine. Uređen je i prostor oko spomenika, postavljene su tri državne zastave i izvedeno dekorativno osvetljenje, čime je centar sela dobio reprezentativan izgled. Takođe, izgrađeno je novo, pokriveno autobusko stajalište na putu ka Ruskom Selu.
Prvi put u istoriji sela, Mesna zajednica je organizovala obeležavanje godišnjice kolonizacije, kada je obeleženo 80 godina od dolaska kolonista, kao i dodelu priznanja pojedincima i udruženjima za doprinos razvoju i promociji Novih Kozaraca.
Značajna ulaganja realizovana su i u oblasti kulture i obrazovanja. Posle više od 30 godina uređene su prostorije KUD-a i bina Doma kulture, zamenjene su elektro-instalacije, a u Osnovnoj školi su nakon više od 40 godina rekonstruisani sanitarni čvorovi. Nastavljena je i praksa dodele nagrada najuspešnijim učenicima, kao i tradicionalna podela novogodišnjih paketića za najmlađe.
Obnovljena su dva parka, Trg i dve kapele kroz sadnju drveća, obezbeđen je materijal za uređenje kućice na jezeru, a povodom Dana srpskog jedinstva postavljene su državne zastave u glavnoj ulici, čime su Novi Kozarci bili jedinstven primer na teritoriji Grada Kikinde.
Poseban značaj ima i podrška humanitarnim aktivnostima, pa su obezbeđeni novogodišnji paketići za decu na Kosovu i Metohiji. Na inicijativu Mesne zajednice, a uz podršku i finansiranje Grada Kikinde, započeti su i radovi u Motelu, gde su u toku unutrašnji građevinski radovi. -Prema informacijama izvođača, radovi bi trebalo da budu završeni sredinom februara, a Novi Kozarci će konačno dobiti salu za razne događaje koja je selu dugo nedostajala- ističe Čavka.
Izdvojena su značajna sredstva za organizaciju brojnih manifestacija, po kojima su Novi Kozarci prepoznatljivi, među kojima su Strongmen takmičenje, Pitijada, Plivanje za Časni krst, Kukuruzno proleće, turnir u malom fudbalu po ulicama, Fijakerijada, likovne kolonije, takmičenje u kuvanju riblje čorbe.
Kao prioritete za 2026. godinu, naš sagovornik izdvaja završetak radova na krovu Doma kulture i krovu fiskulturne sale, kao i uređenje parking-prostora na dve lokacije u selu.
-Zadovoljni smo urađenim, ali imamo i velika očekivanja u narednoj godini. Nastavićemo da radimo u interesu svih meštana- poručuje Čavka, uz čestitke svima povodom novogodišnjih i božićnih praznika.
U Hramu Svetog oca Nikolaja u Kikindi danas je, na Božić, služena praznična liturgija, nakon koje je obavljeno lomljenje česnice. Hram je bio ispunjen vernicima, među kojima je bilo mnogo dece i mladih, a posle pričešća najmlađima su podeljeni paketići.
Nakon liturgije, usledilo je tradicionalno lomljenje česnice, u kojoj su se nalazili jedan zlatnik i dva srebrnjaka, koje je obezbedio Veselin Petkov. Srećna dobitnica jednog od srebrnjaka bila je Ljiljana Veskov (77) iz Kikinde, koja je podsetila da je i ranije imala sličnu sreću.
-Pre osam godina, kada mi se praunuk rodio, izvukla sam zlatnik. Sada čekam peto praunuče i izvukla sam srebrnjak. Ovo mi je velika čast, inače sam crkvena žena – rekla je Veskov.
Starešina hrama, otac Miroslav Bubalo, naveo je da je česnicu pripremila pekara „Testoteka“, koja je, kako je istakao, rad izvela bez ikakve nadoknade, čak i za materijal. On je podsetio da lomljenje česnice u hramu nije drevni običaj, ali da se u Kikindi praktikuje već oko deset godina i da će se truditi da se taj običaj održi.
-Česnica, kao i svaki hleb, simboliše jedinstvo zajednice koja se okuplja oko tela Hristovog – poručio je otac Bubalo, dodajući da praznik ne treba da ostane samo na nivou običaja, već da nosi suštinsku poruku promene odnosa između Boga i čoveka.
Gradonačelnik Kikinde, Mladen Bogdan, čestitao je Božić sugrađanima i pozvao na jedinstvo i međusobno uvažavanje.
-Da Božić provedemo u miru sa svojim najmilijima, u toplini porodičnog doma. Živimo u svetu koji je nepredvidiv i ne smemo da dozvolimo da se delimo. Treba da čuvamo jedinstvo, da razgovaramo i da se poštujemo, čak i kada imamo razlike u mišljenju – poručio je gradonačelnik, ističući da je ohrabrujuće što su hramovi puni dece i mladih.
Vernicima je pročitana i poslanica patrijarha Porfirija, u kojoj je upućen poziv na jedinstvo u ljubavi u vremenu nesreće, rata i bolesti, kao i na očuvanje zajedništva i međusobne brige.
