Град

bombardovanje-venci-(1)

Ваздушни напади НАТО снага на територију тадашње Савезне Републике Југославије почели су 24. марта 1999. И ове године код споменика погинулим и несталим борцима Кикинде од 1991 – 1999. године „Туга“ положени су венаца у знак сећања на све који су изгубили животе.

Весна Пантовић изгубила је брата Антала Шипоша.

-Мој брат нестао је 2. јуна 1992. године у околини Мостара. Имао је 22 године и био је добровољац . Вест о његовом нестанку затекла нас је. Најгоре од свега је што ми већ 34 године не знамо шта се десило, и даље се води као нестао. Узет нам је ДНК, али његови остаци никада нису пронађени. Живим у Новом Саду и од када је подигнут споменик сваке године долазим да одам почаст. До пре неколико година са мном је долазила и мајка која је преминула, а да никада није сазнала где јој је син изгубио живот – рекла нам је Весна Пантовић.

Катица Калачоњи изгубила је супруга у ратовима деведесетих.

-Мој супруг Михаљ Карачоњи погинуо је са само 39 година. Погинуо је у селу Јелик у Босни 1993. године на свој рођендан. Био је запослен у фабрици „Тоза Марковић“ и на ратиште је отишао као добровољац. Наши синови имали су 16 и 15 година. Осетила сам да ће се нешто десити и када сам чула вест помишљала сам да себи нешто урадим, али онда сам помислила на своју децу, изгубили су оца, не треба да остану и без мајке – наводи Катица Калачоњи.

На спомен плочи је 37 имена испред споменика „Туга“, а међу првима, који су тог 24. марта изгубили живот, је и суграђанин Миодраг Гладишев, старији водник прве класе, који се налазио у Куршумлији. Јосип Вишњица, члан СУБНОР-а Коршумлије такође је присуствовао обележавању.

-Те ноћи били смо на истуреном месту треће армијске области. Страдало је 12 старешина и војника у току тог напада и они су прве жртве агресије. Били смо дубоко под земљом, седам, осам метара испод земље. Скоро мртвог сам из склоништа те ноћи изнео пуковника Милића и захваљујући Богу и срећи ми смо данас овде. Око 19 сати са носача из Напуља пуштене су три крстареће ракете једна за другом које су пале тачно на тајно склониште, за кога нико од нас који смо били тамо није ни знао. Ракете су га погодиле око 20 часова и пет минута. Поред 12 погинулих било је више десетина повређених који и сада трпимо последице. Крстареће ракете имале су у себи осиромашени уранијум јер велики број њих бори са разним облицима тумора. Сведоци смо тешког времена за које не желимо да се икада деси Тај 24. март, свима нама, траје и данас и трајаће до краја нашег живота – прича Вишњица.

Морамо живети даље, али не треба опростити, казао је градоначелник Младен Богдан.

– На нама је да са дужним поштовањем, одамо почаст и војницима и полицајцима, али и да се сетимо свих невиних жртава ратова деведесетих. Поштујемо породице погинулих, али и локалне самоуправе које нам помажу да очувамо културу сећања. Кикинђани памте, не само овај датум, него и ратове деведесетих и сви заједно показали смо да је наша земља и Кикинда изнад свих подела – казао је Богдан.

Венце су положили представници локалне самоуправе, гарнизона из Куршумлије и Бачке Тополе, породице погинулих, борачке организације. У програму су учествовали ученици ОШ „Фејеш Клара“.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Kikindski portal (@portalkikindski)

А.Ђ.

Gimnazija

Oбнова зграде Гимназије „Душан Васиљев“ у којој се налази и Економско – трговинска школа у Кикинди требало би да почне до лета, будући да је Град расписао јавни позив за извођаче радова, с тим да је планирана и изградња прикључка за хидрантску мрежу.

Инвестиција је вредна 455,9 милиона динара, без ПДВ-а, тачније то је процењена вредност јавне набавке. Понуде на тендер подносе се до 25. марта, а споразум с одабраним извођачима трајаће 300 дана, па се може сматрати да је то уједно и рок за завршетак свих предвиђених радова.

„Рок за извођење грађевинских радова који су предмет јавне набавке не може бити дужи од 300 календарских дана од увођења у посао понуђача – извођача радова. Надзор је дужан да извођача уведе у посао у року од десет дана од ступања на снагу уговора, уколико другачије није договорено. Радови на објекту изводе се у две фазе. Предмет јавне набаке је прва фаза радова“, наведено је у документацији објављеној на Порталу јавних набавки.

Како је објашњено, техничка документација за реконструкцију зграде најстарије средње школе у Кикинди, која је културно добро, израђена је на нивоу идејног решења, идејног пројекта и пројекта за грађевинску дозволу.

Реконструкцијом су обухвађени радови на главној школској згради, делу приземног објекта и фискултурној сали. Планираним радовима је, између осталог, обухваћена и реконструција електро и енергетских, машинских, телекомуникационих и инсталација водовода и канализације, замена радијатора, те изградња бетонског окна за лифт, приступне рампе за особе с инвалидитетим и санација крова. Осим тога, предвиђена је замена санитарија и санитарне опреме, те малтерисање и кречење свих зидова.

Обнову школске зграде најавио је и министар за јавна улагања у Влади Србије Дарко Глишић, када је у септембру прошле године посетио Кикинду, а крајем децембра 2024. године издата је и дозвола за реконструкцију.

Гимназија „Душан Васиљев“ основана 1858. године и носила је назив „Великокикиндска Гимназија“. „Реалка“ са четири разреда налазила се у згради Курије – Великокикиндског диштрикта, у којој се данас налазе Народни музеј и Историјски архив. Копање темеља за  школски објекат почело је средином октобра 1899, а већ у септембру наредне године, уз велику свечаност, отворена је нова зграда гимназије, која постаје постаје „Великоко – киндска Виша Гимназија“, коју су до Првог светског рата, похађали ученици, махом немачке и мађарске националности, о чему сведочи податак да је од 421 матуранта, колико их је од оснивања до рата изашло из школе, свега 49 било српске националности.

Након рата Гимназију су углавном похађали ђаци српске националности, а између 1918. и 1941. школа је уживала је велик углед, и њени матуранти били су изванредни студенти, од којих су многи су постали признати научни радници. Почетком Другог светског рата, Гимназија је измештена, а окупациона војска користила је школски објекат као касарну. По завршетку рата, 1945. подељена на Непотпуну мађарску и Непотпуну српску гимназију. Трансформацијом 1950/51, од осмогодишње гимназије одвојена су нижа одељења и припојена новоформираним осмогодишњим основним школама. У том периоду завршена је и обнова зграде. Век након оснивања, 1959, Гимназија је названа по Кикинђанину Душану Васиљеву, песнику, прозном и драмском писцу, једном од најзначајнијих српских експресиониста.

Наредних година Гимназија доживљава стални успон, до школске 1974/75. године, када су, на иницијативу тадашњег министра просвете СФРЈ Стипе Шувара, основани Центри за образовање. Нове генерације нису уписиване наредних 16 година, а школске 1990/91. обнавља се рад Гимназије.

 

D.-Belovic-4-(1)
Без задршке радан и одговоран. Озбиљан, тих и ненаметљив. У казивању прибран, приметно уздржан. Задојен чојством, увек брижан за друге, мотивисан за опште добро.Човек од карактера. У два наврата наш кнез. Ловац који толико брине о природи. Уметник, добротвор. Зато га сви ми овде поштујемо и волимо…
Тако у најкраћем Радован Војводић беседи од свом комшији Душану Беловићу. Идеологизација или збиља? Стамени Радован, уз смешак, малопређашњу тврдњу допуњује констатацијом  – да је мало људи са толико узвишених особина у животу срео. А шта то конкретно нагони Радована и остале мештане с којима смо причали  да ласкавим епитетима дефинишу лик и дело и за локалну јавност мало познатог Душана?
Седамдесетогодишњи Беловић, с дипломом професора разредне наставе, већи део радног века провео је у просвети. Школског дневника латио се 1984. године и одмах постао омиљени уча. Деценију  после, под налетом  заводљивог транзиционог изазова, подупртог, и сам ће касније закључити, нереалним уверењем у бољитак, окушао се у приватлуку.
-Није ми, бићу искрен, била намера да се преко ноћи обогатим – присећа се Душан сопствене бизнис-одисеје деведесетих година, која се свела на малу пољопривреду засновану на ратарству и млекарству. – Амбициозно сам кренуо, уложио пуно новца у куповину ораница, набавку крава и изградњу пратећих објеката. Понукала ме младалачка маштарија да ћу  једног дана, бавећи се аграром, свакодневно битисати, да се песнички изразим, у ритму годишњих доба. Нисам себе налазио у том послу, који у делању и понашању  намеће свакојаке, па и оне ружне, мени непримерене, манире. А ја од поштења не могу да утекнем. Тек након таквог, не баш пријатног, али поучног,  искушења схватио сам да је „живот у ритму годишњих доба“ био мој заводљиви умишљај. Уједно сам, када сам се пресабрао, спознао све угодности рада у просвети, којој сам се, с огромним олакшањем, вратио.
Те по њега судбоносне прве године новог миленијума Душан Беловић је постао директор рускоселске школе. Наредног лета обрео се у матичној ОШ „Жарко Зрењанин“, у којој је остао до пензионисања.
-Ту паузу, када нисам био у просвети, доживљавам и као нешто поучно, односно корисно – наглашава наш саговорник. – Сагледао сам, наиме, школу у другачијем, много позитивнијем, смислу него остале професије.  Рад са децом  био ми је окрепљујућа, стваралачка радост. Какав  диван осећај када после наставе кући не идеш уморан и потиштен, већ крепак и весео. Па се сутрадан будиш оран, закорачујући у сусрет новим радним изазовима и поновном сусрету с малишанима, које  учиш како да пишу,  читају, рачунају, да упознају свет око себе, али и како да се понашају да би исправно стасавали да би израсли у образоване и честите особе…
Беловић је, пре неколико година, након, како његове колеге кажу, као суза чисте учитељске каријере, отишао у пензију. Не дангуби, попут многих умировљеника, већ се бави оним што, уз просвету, највише воли. Сада је,  наиме, с вишком слободног времена, додатно заокупљен личном преокупацијом, која га без задршке не напушта још од основне школе, па се временом претворила у насушну потребу. Уметност је његова опсесија. С покрићем. Супруга Момирка, некада запослена у Ливничиној администрацији, а сада пензионерка, десна му је рука у свему. То му, наглашава, пуно значи.
Душан је скоро  свакодневно у атару, често и на свом коњу, којег годинама седла у потрази за сликарским мотивом. ,У некадашњој кухињи од двадесетак квадрата, претвореној у атеље уочавамо неколико урађених слика у уљу. На зидовима урамљене графике, уметникови рани радови. На штафелају затегнуто платно ишчекује боје и потезе кичицом. Ту је и скулпторски алат. На  радном столу „брдо“ глине, којом ће Душан „замесити“ калупе за будуће, као камен постојане, бетонске скулптуре. Шкрт је на речима наш домаћин када збори о сопственом уметничком опусу:
-Почео сам да цртам чим сам, као основац, уочио да оловка оставља траг. Корице свески и уџбеника сам шарао, сваки чист папир из тих разлога носио кући да бих на њему чуда исцртавао. Потреба за цртањем, а онда и сликањем  и вајањем, појачала се у гимназији и с годинама снажно надирала. Све те радове, сматрајући их небитним, да бих се истакао, приложио сам у  средњошколској акцији сакупљања старог папира. Сад ми је жао. После гимназије пао сам на испиту за упис на Ликовну академију у Београду, те одустао од академског звања, али не и од сликања и вајања –   присећа се јунак наше приче почетака сопственог стваралачког ангажмана.
 Душан Беловић је у суштини самоуки уметник. Посредно је, међутим, сусрећући се с познатим ликовњацима, упоредо марљиво листајући одговарајућу стручну литературу, до финеса докучио ликовњачке тајне. До сада је реализовао импозантан број слика, рађених углавном у уљу. Већину је поклонио пријатељима, рођацима и онима који  у пригодним ситуацијама походе његов дом укотвљен, иначе, у идиличном амбијенту на ободу села.
Никада није учествовао на некој изложби. Нуђено му, али није хтео. Одбија и појављивање на ликовним колонијама, правдајући се да му тај, како га назива, брзопотезни начин стварања не одговара. За ваљано дело потребно је време, некад и пауза, да се поново  сједине адреналин и идеја.
ДАРОВИ РОДНОМ СЕЛУ
Стиче се утисак да је Душан Беловић превише скроман, па и неамбициозан, када је његова афирмација у питању. Маркетинг му је – нула. О њему се, као уметнику, у јавности нешто више чуло тек када је прошлог лета у порти Српске православне цркве у Руском Селу, у оквиру обележавања 100 година од досељавања Солунаца у ово место, никла грандиозна скулптура Арсенија Трећег Чарнојевића – његових руку дело. Родном селу Беловић је подарио и бисту „Солунац“, посвећену српским борцима који су након Првог светског рата пристигли на север Баната.
С ДВА ЗАВИЧАЈА
Душан и брат му Јован синови су Стеве и Радојке Беловић. Стеву су, као дете, у Руско Село 1932. године довели родитељи, Јово, иначе, солунац, и мајка Цвијета. Душанов прадеда Ристо такође има биографију на понос потомцима, јер се прославио у Херцеговачком устанку. Беловићи, иначе, потичу из села Хргуд изнад Стоца, па Душан, не без разлога, каже да има два завичаја. Оба бескрајно воли, с тим да у креативном смислу, у односу на херцеговачка брда, предност даје равници, је је у њој рођен, а и свакодневно га као сликара ход  непрегледним пространством надахњује и гони у нови уметнички изазов. Херцеговина му је у мислима, а равница у оку и срцу.
М. Иветић
sajan-poljoprivrednici-(2)

Месна заједница Сајан била је домаћин државном секретару Министарства за пољопривреду Атили Јухасу и помоћнику покрајинског секретара за пољопривреду, шумарство и водопривреду Золтану Тоту, који је овога пута био и у улози домаћина, а који су представили конкурсе који ће бити на располагању произвођачима.

-Колега Атила Јухас окупљенима је представио ИПАРД 3, индиректна и директна давања која ће допринети развоју пољопривреде – сазнајемо од Золтана Тота.

Покрајински секретаријат за пољопривреду, шумарство и водопривреду ове године расписаће 25 конкурса, а до сада су објављена два која се односе на пољопривредне средње школе и студентске задруге, као и за унапређење органске производње.

-Од укупног нето износа инвестиције Покрајина финансира углавном 60 одсто. Уколико конкуришу пољопривредници млађи од 40 година, могу да остваре рефундацију трошкова до 70 процената. Привилегована категорија оних који аплицирају су жене носиоци пољопривредног газдинства и поврат средстава је, такође, 70 одсто нето вредности – каже Тот.

Фокус у овој години су конкурси на наводњавање.

-Имали смо четири сушне године, тако да смо у овој години определили 450 милиона динара за улагања у системе за наводњавање, што је више у односу на прошлу годину. И развој сточарства подржаћемо са већом сумом новца јер смо сведоци да се из године у годину смањује сточни фонд. За набавку приплодних грла: телад, свиње, овце и козе субвенција је 90 процената нето вредности укупне инвестиције. За сточарство је планирано 250 милиона динара. Важно је и да помогнемо младима од 18 до 40 година који су први пут регистровали своје пољопривредо газдинство. Поврат за инвестиције у производњу биће 90 одсто укупног улагања – напомиње наш саговорник.

Преостали конкурси поменутог Покрајинског секретаријата биће расписани до краја априла.

-И ове године подржаћемо све секторе пољопривреде уз акценат на индивидуалног пољопривредника. И за развој сеоског туризма повећали смо издвајања тако да је опредељено 50 милиона динара. Нису заборављени ни пчелари, воћари, винари, прерађивачку индустрију за мини млекаре, месаре, производњу алкохолних пића. локалне самоуправе за уређење атарских путева, изградњу отресишта, уклањање дивљих депонија, улагање у мрежу отпадних вода. Помажемо и добровољна ватрогасна друштва, али и удружења грађана – додаје наш саговорник.

За средства могу да конкуришу регистрована пољопривредна газдинства, која немају дуг за порез и наводњавање, као и за закуп државног пољопривредног земљишта.

КОНКУРСИ ФОНДА ЗА РАЗВОЈ ПОЉОПРИВРЕДЕ

Представљени су и конкурси за кредитирање Покрајинског фонда за развој пољопривреде. Овај фонд на располагању има 800 милиона динара за 13 конкурса намењених разним улагањима. Очекује се да ће кредитне линије бити доступне од краја марта до краја октобра. Каматна стопа за ове кредите је један одсто годишње и не наплаћује се посебна накнада за обраду кредита. Минималан износ је 300.000, а максималан седам милиона динара. Рок отплате већине кредита је четири године са греј периодом од 12 месеци.

САЈАНЦИ НАЈВИШЕ ЗАИНТЕРЕСОВАНИ ЗА СТОЧАРСТВО
У Сајану је сточарство главна пољопривредна грана, тако да су пољопривредници највише заинтересовани за ову област. Има доста произвођача млека, те су инвестиције у овај сегмент важне пољопривредницима. Поред опреме, ту си у приплодна грла, прикључне машине.
-И куповина прикључних машина у ранијем периоду била је популарна за пољопривреднике са територије града. Очекујем да ће и ове године бити велика заинтересованост за ову меру – сазнајемо од Золтана Тот.

А.Ђ.

recitatori-coka-Copy

Зонска смотра рецитатора организована је јуче, субота, у Чоки, а наш град представљало је 18 основаца и средњошколаца.

На покрајинску смотру „Песниче народа мог“ која ће се одржати у Сечњу, пласирали су се Драган Јованић, ученик четвртог разреда ОШ Иво „Лола Рибар“ из Нових Козараца, Лена Давидовић, ученица осмог разред ОШ „Жарко Зрењанин“ и Милица Попов, ученица другог разреда ССШ „Милош Црњански“.

A.Ђ

1000095275

Градоначелник Младен Богдан обишао је радове на изградњи мини-постројења за кондиционирање пијаће воде у Накову и Банатском Великом селу.

У Накову су завршени грађевински и машински радови, док су у Банатском Великом Селу постављени резервоари.

– Радови напредују добром динамиком, у шта смо се уверили на терену. Очекује се да становници оба села веома брзо добију чисту пијаћу воду у складу са свим важећим стандардима. Пројекат је од суштинског значаја за Град Кикинду, и као одговорна локална самоуправа, у сарадњи са Покрајинском владом, настављамо да улажемо у унапређење квалитета живота у сеоским срединама- рекао је Богдан.

Подсетимо, у првој фази решавања проблема пијаће воде у селима, предвиђена је изградња мини постројења у четири села. Поред Накова и Банатског Великог Села, још у Мокрину и Иђошу.

Наредном фазом, како је раније најављено, биће обухваћено преосталих пет месних заједница.

Р. К.

saobracajka-elvira-(2)

Две девојчице повређене су у саобраћајној незгоди у Кикинди коју је изазвала суграђанка стара 52 године, сазнајемо у Полицијској управи у Кикинди. Незванични подаци су да је била у алкохолисаном стању.

Жена која је изазвала незгоду, у улици Генерала Драпшина, код Хотела „Нарвик“ оштетила је три паркирана аутомобила. У првом возилу, зрењанинских регистарских ознака, које је ударила били су отац и две девојчице, близанке, које су запослени у Хитној служби пребацили у Општу болницу. На срећу, њихове повреде воде се као лакше.

Како сведоче они који су били на лицу места, пошто је ударила у последње возило, Кикинђанка је изашла из свог аутомобила и кренула да одлази са места незгоде. Исто тако негирала је да је возила аутомобил над којим је изгубила контролу.

Истрага је у току.

A.Ђ.

 

rak-dojke

У организацији Дома здравља, а под покровитељством Града Кикинда у уторак, 25. и у среду, 26. марта, у оквиру каравана „Буди храбра, прегледај се“ у нашем граду биће организован бесплатан ултразвучни преглед дојки.

Прегледи ће се обављати у покретној ординацији, на Градском тргу, код фонтане, у термину од 12 до 18 сати. Пријаве за преглед (код покретне ординације) обављаће се од 11.30 до 12 часова.

image

Пројекција документарног филма, „78 дана бомбардовања“ поводом обележавања 26 година од почетка ваздушних напада НАТО снага, на територији тадашње Савезне Републике Југославије биће уприличено у уторак, 25. марта у 18 сати, у Свечаној сали Народног музеја.

Филм је снимљен као видео-дневник једне породице, о 78 дана бомбардовања и осликава тежак период, али обележен заједништвом. Продукција је РТС-а, а ауторка је Емилија Гашић која је желела да споји теме одрастања и бомбардовања и уз технику „нађеног материјала“ и олакша гледаоцу да се саживи са ликовима. Имала је непуних осам година 1999. године за време бомбардовања. Када се сети тих дана, одмах види слику како се са сестром из Крушевца крије испод стола кад чују авион.

У филмову учествују и чланови СРВК, суграђанка Аница Дрињак.

 

Daunov-sindrom-(11)

Ради подизања свести о важности инклузије и подршке особама са Дауновим синдромом, Центар за пружање услуга социјалне заштите организовао је радионице на Тргу испред Културног центра. Уз кориснике Дневног боравка, учествовала су и деца из вртића, као и сви суграђани који су желели да подрже ову акцију.

– Сваке године обележавамо Дан особа са Дауновим синдромом, али је ово први пут да активности организујемо на тргу. Желимо да грађани схвате важност овог дана и да се укључе – рекла је Николета Павлов, в. д. директорка Центра за пружање услуга социјалне заштите.

Она истиче да је подршка породицама изузетно важна.

– Битно је да деца са Дауновим синдромом буду укључена у друштво, да имају контакт са вршњацима и сигуран простор за исказивање својих потенцијала. Често се фокусирамо на оно што неко не може, а ми у Дневном боравку показујемо шта она све могу.

Једна од корисница Дневног боравка Центра, Адријана Арсић, годинама је део ових активности:

– Волим да долазим и дружим се. Ово је посебан дан за нас. Правимо чарапе од различитих материјала јер су оне симбол подршке особама са Дауновим синдромом.

Светски дан особа са Дауновим синдромом обележава се 21. марта, датумом који симболизује тризомију 21 – генетску промену која доводи до овог стања. Особама са Дауновим синдромом најпотребнији су разумевање, љубав и адекватна нега.

Према статистикама, у Србији живи око 3.500 особа са Дауновим синдромом. Оне се суочавају са различитим здравственим изазовима, али уз одговарајуће програме ране интервенције и инклузивног образовања, могу постићи значајан степен самосталности.

Иако не постоји лек за Даунов синдром, уз подршку заједнице, особе са овим стањем могу водити квалитетан и испуњен живот.