У току је одржавање бициклистичке стазе између Кикинде и Накова. Запослени у ЈП „Кикинда“ уклањају вишак земље и корова који се неконтролисано раширио преко бициклистичке стазе и прети да наруши проходност и безбедност.
-Ослушкујемо потребе наших суграђана који су нам скренули пажњу и апеловали да се бициклистичка стаза уреди – наводе у ЈП „Кикинда“.
Радови се обављају сопственим средствима, како материјалних, тако и људских ресурса и механизације. Уређењем ће бити обухваћена комплетна бициклистичка стаза у дужини од око 6,5 километара.
У Покрајинској влади градоначелник Младен Богдан присуствовао је додели уговора за уклањање дивљих депонија. Кикинди је одобрено 10 милиона динара бесповратних средстава за уклањање дивље депоније са пољопривредног земљишта у Мокрину.
Уговор је уручио помоћник покрајинског секретара за пољопривреду, шумарство и водопривреду Петар Самоловац, а у оквиру програма поменутог секретаријата ове године издвојена су средства за уклањање дивљих депонија са пољопривредних земљишта широм АП Војводине.
-Град Кикинда ће, уз ову подршку, издвојити и додатна два милиона динара из буџета, чиме ће бити обезбеђено укупно 12 милиона динара за уклањање дивље депоније у Мокрину која представља дугогодишњи проблем. Уклањање отпада са пољопривредног земљишта важан је корак у заштити животне средине и очувању пољопривредних површина. На нама је да и даље апелујемо да не долази до непрописног одлагања смећа и стварања дивљих депонија. Разним активностима потребно је подићи свест грађана о важности очувања здраве животне средине. Политика кажњавања, према несавеснима, ће бити оштрија – истакао је градоначелник Богдан.
Ученици осмих разреда полажу завршни испит. Пошто су јуче (понедељак) полагали тест из српског односно матерњег језика, данас су решавали задатке из математике.
Разговарали смо са ђацима из Основне школе „Јован Поповић“ који су нам открили који тест је за њих био најтежи.
Андрија Кнежевић открио нам је да му је пробни завршни испит био тежи у односу на овај који је полагао.
-Питања из српског језика била су ми лакша од математичких задатака. Геометрија је, по мени, била најтежа. Без обзира на то, надам се да ћу имати довољно бодова да упишем смер техничар информационих технологија – открио је Андрија.
Вук Бадрљица рекао нам је да му је српски језик био тежи од математике.
-У математици је било доста задатака на заокруживање, што је олакшало решавање теста. На тесту из српског језика било је пуно текстова из књижевности у односу на граматику. Планирам да упишем смер техничар друмског саобраћаја – сазнајемо од Вука.
Супротног мишљења је Ивана Милеуснић.
-Мени је тест из српског био знатно лакши од математике. У 19. и 20 задатку било је потребно да се напише поступак и то ми је било најтеже. Надам се да ћу имати довољно бодова да упишем Техничку школу „Михајло Пупин“ – додала је Ивана.
Сутра (среда) чека их још тест из изабраног предмета. У свим основним школама на територији града полагање завршног испита протиче без проблема.
-Све школе спремно су дочекале малу матуру, тако да је у потпуности испоштована процедура. Мишљења ученика, након урађених тестова, су различита од тога да је претешко, до тога да је било лако. Кад добијемо крајње резултате имаћемо и бољу слику о томе како су се ђаци припремали и са којим задацима је било недоумица и потешкоћа – навела је директорица ОШ „Јован Поповић“ и председница Актива директора Јелена Крвопић.
На територији града око 450 осмака полаже завршни испит. Прелиминарни резултати биће објављени 27. јуна, а након тога родитељи ће моћи да пошаљу приговоре на резултате. Коначни резултати пријемног испита биће објављени 30. јуна, а 1. и 2. јула матуранти ће попуњавати листу жеља од које зависи коју ће школу уписати.
Књига „Мит о Накову и друге приповести” аутора Стевана Ступара биће представљена у сали Месне заједнице у Накову у петак 27. јуна од 19 сати. Учествоваће проф. др Смиљана Ж. Мирков, Марија Танацков, Јован Гверо и проф. др Јовица Тркуља. Водитељ ће бити Бранко Љубоја.
У наставку доносимо део из предговора проф. др Јовице Тркуље.
Књига представља нежну, носталгичну и лирску посвету Накову, које прераста у симбол завичаја, сећања, одрастања и тихе, али дубоке спознаје о животу.
Уље на платну С. Рица
Године у Накову обележиле су живот и судбину Стевана Ступара. У том малом банатском месту, Крајишници су лечили ратне ране, укорењивали се у новој земљи, преболели завичај и окренули се будућности, са мирисом бензина првих мопеда и слатким укусом пакета које су слали рођаци из далеких земаља. За Стевана, Наково је било више од завичаја – био је то свет идиличних слика: огњиште, фудбал, школа и чаролије сеоског биоскопа. У њему је упознао прве љубави, наслутио књижевност и запамтио приче које су, попут бајалица, грејале душу.
Познато је да су Крајишници „грубијани голубијег срца“. Јер, у њиховом животу све чега су се дотицали било је бол и песма. Отуда није нимало случајно што је ово мало место изнедрило толики број песника, књижевника, сликара, публициста. Наково је изузетно захвална, али необрађена литерарна тема. У њему се наслућују елементи Маркесовог Маконда, Онетијеве Луке „Санта Марије“, Селимовићеве „Тврђаве“, Кишове „Гробнице за Бориса Давидовича“… и разазнаје слика грешне људске савести и наше метафизичке домовине. Наково чека своје писце који би уметнички обрадили и уобличили тај материјал.
Стеван Ступар је један од ретких коме је Наково било и остало неисцрпна литерарна инспирација. Премда нема формално образовање из књижевности, он има значајан таленат за писање, који се очитује кроз његову способност да истражује и приказује дубоке емоције, историјске и културне аспекте, као и персонализоване приче.
Ступаров приступ писању није академски, али то не умањује његову способност да створи аутентичне, дирљиве, ангажоване приче. Одрастао у сиромаштву, принуђен да се сам издржава од ране младости, он је радио као физички радник, угоститељ, емигрант и гастарбајтер. Тај терет пружио му је нешто драгоцено – слободу да пише без ослонца на институције и на суд критичара. У слободним тренуцима читао је, гледао филмове, посећивао галерије и, скривен од света, бележио своје узлете и падове, сећања и снове, ослушкујући живот од Накова до Чикага.
Његови записи, натопљени суровом стварношћу, сведочили су о рушењу темеља слободе, правде и достојанства. Говорио је јасно и непоколебљиво, остајући доследан својим ставовима, не робујући времену. У ковитлацу кризе и пустоши, где су се трагедије мешале с безнађем, настајали су његови радови – израз стрепње и наде, одјек душе у свету којем су Амерички сан заменили отуђење и декаденција. Као хроничар пропадања, осветлио је трагичну судбину савременог човека – „сламке међу вихорове“ и огољеног пужа у трњику.
У НАКОВУ, КАКО ГА АУТОР ВИДИ И ДОЖИВЉАВА, САБРАНИ СУ ФРАГМЕНТИ СТВАРНОСТИ И СНОВА, ПРОШЛОСТИ И БУДУЋНОСТИ, СВАКОДНЕВНОГ И МИТСКОГ – ЈЕР У ТИМ ПРИЧАМА СЕЛО ПОСТАЈЕ ВИШЕ ОД ГЕОГРАФСКЕ ТАЧКЕ: ОНО ЈЕ ДУХОВНИ ПРОСТОР СИМБОЛ.
Књига „Мит о Накову и друге приповести“ обједињује литерарне записе Стевана Ступара, настале у далеком Чикагу од 2017. до 2024. године, као одјек његове носталгије за завичајем. Поједини записи, објављени у „Политици“, изазвали су изузетно интересовање читалаца. На мој предлог, аутор је сабрао све приче у јединствену целину, која се чита као лепа књижевност.
Књига је плод посвећеног стваралачког труда. Из богатог животног искуства и дубоког емотивног доживљаја, аутор је исплео дирљиву, вишеслојну причу – не само о животу дечака из Накова у Великом свету, већ и о једном друштву, једном времену и свету који ишчезава. Његов литерарни поступак је необичан и личан – не ослања се на биографске чињенице већ на унутрашњу анализу вредности и животне филозофије. Ступар позива читаоца да застане и загледа се у кривудаву стазу живота, да се замисли над нашим удесом, усудом и питањима без одговора.
Стеван Ступар је рођен 1960. године у Кикинди, у крајишкој породици која је 1945. из подгрмечког села Вођеница (Босански Петровац) колонизована у Наково. Детињство и рану младост провео је у том селу на северу Баната. Завршио је Средњу педагошку школу у Кикинди. После служења војног рока у Загребу (1980-1981), живео је у Београду и радио као угоститељ у више кафана. Од 1987. живи и ради у Чикагу. Објављивао је кратке приче у листу „Политика“.
Ступаров књижевни стил одише богатством метафора, спајајући универзалне теме попут прошлости, идентитета, промене и сећања. Његове приче прожете су реалистичким и митолошким елементима, док његов сочан, опор језик доноси казивање не ради писања него ради преживљавања. Иако самоук, он израња као талентовани хроничар људских трептаја, малог човека суоченог са суровом стварношћу. Као јасика што трепери када друго дрвеће мирује, Ступар пише о судару снова и стварности, о порушеним мостовима између сећања и наде.
На трагу завичајних узора, Кочића и Ћопића, он уноси у приповести лирску тананост и снажан, али нежан глас. Његове речи, исклесане попут грубог камена са Грмеча и Шатора, поседују магијску и исцелитељску моћ – чак и када су горке и опоре, као лекови за ране које никад не зарастају. Свака прича сведочи о нераскидивим везама са завичајем: наковачким небом, равницом што чува легенде, прелепом школом… У његовим записима трепери детињство, испуњено лирским нитима које га чврсто вежу за корене.
СТУПАРОВА ПОЕТИКА ОДЈЕКУЈЕ НОСТАЛГИЈОМ ЗА ЗАВИЧАЈЕМ, ЧЕЖЊОМ ЗА ЉУДСКОМ ТОПЛИНОМ И ПОТРЕБОМ ЗА ПРЕИСПИТИВАЊЕМ. У ЊЕГОВИМ ПРИПОВЕСТИМА МИСЛИ СЕ ОБЛИКУЈУ СПОНТАНО, ЕЛЕГАНТНО И ЖИВОПИСНО, ДОК РЕЧИ ЗАДРЖАВАЈУ ЧАРОЛИЈУ И ШАРМ ЋОПИЋЕВСКОГ КАЗИВАЊА.
Збирка од двадесетак кратких приповести представља интимно сведочанство о животу на граници два света. Кроз непрекинути ток казивања, Ступар ствара хармонију између војвођанске равнице препуне легенди и ужурбаног велеграда Чикага, места где се рађају нови митови. То су два света наизглед непомирљива, без видљивих тачака додира. Али у Ступаровим приповестима, они се повезују невидљивим спонама – мостовима између сећања и снова. Наково и Чикаго нису само географске тачке већ симболи: Наково је прошлост, мирис пролећа и шапат равнице, док је Чикаго садашњост, урбани хаос у којем се снови и стварност сударају. Ова књига је својеврсна посвета свима који сањају о даљинама, а никада не губе нит са завичајем.
Књигу је објавио Досије студио из Београда, рецензенти су Гордана Ђилас и Смиљана Мирков. Уредник и писац предговора је Јовица Тркуља, а поговора Бранко Љубоја
Ступареви записи настали су спонтано, упркос животним недаћама, као искрен израз потребе да се остави траг о виђеном, доживљеном и одсањаном. У тренуцима предаха између тешких физичких послова, сведоче о снажној потреби за писањем. Они су израз урођене људске потребе да наративизује сопствени живот. У њима је садржана интимна драма писања себе, коју аутор проживљава кроз текст.
Као Ступаров пријатељ из завичаја, читао сам са задовољством његова „писма из туђине“ на страницама „Политике“, али и коментаре бројних читалаца. Запазио сам да ниједна прича није оставила читаоце равнодушним. Имајући све то у виду предложио сам му да уложи додатни напор, отклони слабости у постојећим текстовима и напише шест-седам нових прича, те да их све објави у корицама једне књиге. Он је то прихватио и заједно смо приступили припреми рукописа, он као аутор и ја као уредник. Нажалост, овај посао он није успео да приведе крају. Јануара 2024. године доживео је тешку саобраћајну несрећу на путу у Чикагу, после које је месецима био у коми. Будући да његов опоравак иде успорено са пуно проблема и неизвесности, одустали смо од првобитне намере да он допуни и финализује рукопис.
По мом суду књига, и у овом облику завређује да буде објављена. Упркос недовршености, она представља јединствено сведочанство о аутору – емигранту и страдалнику – и прилог је књижевности, њеној исцељујућој лепоти.
У Филијали Националне службе за запошљавање додељени су уговори незапосленима којима су одобрене субвенције за самозапошљавање. За 30 предузетника, који су регистровали своје радње, уговоре је уручио в.д. директор Националне службе за запошљавање Милан Боснић.
Милица Станковић из Параћина је дошла да живи у Кикинду и решила да отвори салон за улепшавање.
-Отворила сам студио лепоте. Бавим се шминкањем, сређивањем обрва, трепавица и свим услугама везаним за лепоту. Ова средства пуно ће ми помоћи на самом почетку пословања и много ми значе – рекла је Милица Станковић.
Сличним послом бавиће се и Исидор Раду из Кикинде:
-Мушки сам фризер и отворио сам салон захваљујући бесповратни средствима која сам добио на конкурсу. За 380.000 динара, колико сам добио, купио сам опрему и уплатио неколико кирија за локал. Треба времена да се посао разради, али већ сада могу да кажем да сам задовољан.
Игор Нађ из Сенте отворио је фирму за керамичарске послове.
-Бавим се облагањем подова и зидова, а новац који сам добио био је пресудан да започнем сопствени бизнис. Планирам да купим неопходне алате, а добио сам 380.000 динара. За моју струку посла има. Све мање је мајстора и мислим да моје време тек долази – појаснио је Нађ.
Самозапошљавање даје добре резултате и интересовање је велико.
-За нашу привреду је важно да је све већа заинтересованих људи за оснивање сопствених предузећа. Међу њима је све више младих који покретаћу сопствени бизнис. Национална служба за запошљавање за све њих је ту и након што добију средства. Трудимо се да имамо континуирано партнерство са новим послодавцима јер желимо да испратимо њихов раст и развој. Пружамо им помоћ од проналажења радника, до давања нових субвенција – закључио је Милан Боснић.
Директорица Филијалне НСЗ Јелена Митровић додала је да је 113 особа без посла, а који су били на евиденцији, поднело захтев за програм самозапошљавања.
-Како је наша квота била 61 уговор, ми смо је испунили. До сада смо склопили више од 50 уговора, са онима којима су одобрена бесповратна средства. До 26. јуна склопићемо и преостале уговоре. За незапослене особе и Роме субвенција је 380.000 динара, а за теже запошљиве и особе са инвалидитетом је 420.000 динара. Они са којима је закључен уговор у обавези су да се, делатношћу коју су навели у бизнис плану, баве годину дана и да уплаћују порезе и доприносе. – закључила је Јелена Митровић и прецизирала да преовлађују услужне делатности.
Према евиденцији Филијале НСЗ 70 одсто предузетника који су пре три године потписали уговоре по програму самозапошљавања и даље постоје и раде. Претпрошле године исти проценат је 87, а прошле, 2024. године 97 процената је постојаност задржавања у делатностима за која су одобрена средства.
Комеморативним скупом код спомен костурнице палим борцима на Старом мокринском гробљу обележен „Дан сећања и туге“ поводом годишњице напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез 1941. године.
Венце су овом приликом положили представници града и СУБНОР-а, а догађају је присуствовали представници Амбасаде Русије у нашој земљи. Без објаве рата, 22. јуна пре 84 године, Немачка је напала Совјетски Савез.
-У завршним операцијама ослобађања Југославије, на месту где се налази спомен костурница палим борцима, страдало је и 18 црвеноармејаца. Са погинулим борцима кикиндских одреда, сахрањени су у заједничку гробницу, да би 1962. године њихови остаци пренети у заједничку гробницу у Зрењанин – навео је ово приликом Саво Орељ, председник кикиндског СУБНОР-а.
Олга Литвина, која је присуствовала комеморацији, подсетила је да су се војници из Русије борили у читавој Европи против фашиста.
-Херојство је вечно и то су нам доказали наше деде и прадеде који су дали своје животе да ми, њихови преци, живимо у слободи – закључила је Олга Литвина.
Процена је да је више од 25 милиона грађана Совјетског савеза изгубило живот Другом светском рату.
У Мокрину ће сутра бити одржан 4о. Меморијал посвећен песнику неодољиве харизме, новинару, сликару Мирославу Мики Антићу. Поводом јубилеја, биће додељене повеље за афирмацију Меморијала и симболични поклони.
Како сазнаје Кикиндски портал, добитници повеља су: Богдан Тане Ибрајтер, Даринка Маљугић, Миодраг Петровић, Мирослав Вујичић, Марија Остојић, Тоде Николетић и чланови Тамбурашког оркестра “Мокас”.
Подсетимо, тема овогодишњег Меморијала је „Улепшавање невидљивог“.
У програму ће учествовати: Вјера Мујовић, Иван Јевтовић, Миодраг Петровић, Ратомир Рале Дамјановић, Милица Бакрач, Никола Угриновић, бенд „С времена на време“ и Тамбурашки оркестар „Мокас“.
Другог дана, у среду од 19 часова, одржаће се концерт за младе под називом „Кораком до звезда“, на којем ће наступити: Бојана Срдановић, Јана и Елена Црномарковић, Ена Гогић, Хана Тодорић, Тоде Николетић, Јово Чулић, Бранимир Росић, Милица Бакрач и Зорица Деспотов.
Чим је матурирала, суграђанка Зорица Баришић одмах је почела да ради као диспечер у такси служби. На послу, кад год није било позива за вожњу, читала је књиге. Највише поезију. И помало писала, за своју душу, тек понеки стих. Сасвим случајно за ту њену необичну пасију сазнао је кикиндски песник Никола Васић Тополовачки и позвао је у Клуб књижевника „Душко Трифуновић“ који је управо оснивао.
– Никола ме је заиста много подстицао да пишем још од самог почетка рада Клуба, од 2009. и већ две године касније објавила сам свој поетски првенац „Трагови“ – каже ова Кикинђанка. –Путовали смо по многим местима и представљали наше књижевно стваралаштво. Многи овдашњи песници, захвални смо Николи Васићу што нас је несебично подржавао у раду. Нажалост, он нас је заувек напустио 2013. и ја сам се од тада само повремено песнички оглашавала, јер сам његовим одласком изгубила баш велики ослонац. За све ове године написала сам још песама довољних за збирку и надам се да ће ускоро бити објављена. И данас на песничким сусретима радо прочитам неку Николину песму, јер желим да сачувам успомену на тог дивног човека.
Зорица се у међувремену окренула другом хобију, који је, показало се, уноснији од писања. Завршила је кројачки курс.
– Научила сам да радим на шиваћој машини и сашила први турбан, желећи да помогнем једној пацијенткињи која је била на хемотерапији и губила је косу. Била ми је захвална и то ме је охрабрило да наставим. Почела сам да кројим различите моделе турбана, најчешће од жерсеја и лана и да то објављујем на друштвеним мрежама. Уследиле су убрзо позитивне реакције и прве поруџбине.
ШИК МОДНИ ДЕТАЉ
Иако многи не везују овај одевни предмет за наше поднебље, Зорица каже да су јој купци најчешће Београђанке.
– То што радим претежно су егзотични модели, често опточени бисерима, које ручно нашивам. Уз турбан, сваком наручиоцу поклањам и траку, а често правим и такозване фасцинаторе. То је посебан украсни детаљ за косу, који, као и турбан, носе они који желе да истакну своју личност.
ВЕЗЕ И ШТРИКА
Зорица израђује и капе и украсне кецеље, а и сама воли да носи властите рукотворине, па је тако она један од лепших манекена својих модела.
–Радо носим и шешире и капе, као и украсе за главу. Наруџбина имам, јер су турбани леп модни детаљ, који има своје поклонике. Поред тога што их продајем, и даље хоћу да помогнем свим онколошким болесницима, тако да ћу сашити бесплатно турбан сваком пацијенту, само нека ми донесе материјал- истиче Зорица, додајући да поред шивења, везе и штрика.
Увече, кад заврши посао за шиваћом машином и друге обавезе, врати се својој првој љубави – поезији, па исписује нове стихове, али и много чита, као у време када је тек почињала да пише. Омиљени су јој француски надреалисти односно „уклети песници“, а од домаћих: Мирослав Антић, Десанка Максимовић и неизбежни Душко Трифуновић, кога Зорица често воли да цитира стварајући уз његове стихове, и знајући да је уметност усамљенички чин: „Повлачим се у своју самоћу, тамо где су људи мога кова…“
Н. Савић
Потпис слике: Онколошким пацијентима бесплатно шије турбане, само да донесу материјал
Други дечији фолклорни фестивал „Окрени се моје коло мало“ одржан је у суботу у Банатском Великом Селу. Фестивал је одржан у Дому културе и почео је свечаним дефилеом учесника кроз централни парк.
Чланица Градског већа задужена за културу и туризам Маријана Мирков захвалила се организаторима уз жељу да истрају у мисији неговања музичке традиције.
– Лепа слика из Банатског Великог Села где су се окупили малишани на фестивалу фолклора. Ово је заиста дивна порука да се традиција и култура чувају и шире кроз вредни рад деце који са поносом носе ове ношње и велика је радост и узбуђење када све то видите на једном месту. Данас имамо и концерт “Гусала” у Кикинди, а сутра дечији фолклорни фестивал у Мокрину. То су све одлични примери како се традиција, култура и заједништво негују и шире – рекла је Маријана Мирков.
Предраг Сантрач, председник великоселског КУД-а додао је да је на фестивалу учествовало око 250 деце из културно-уметничких друштава из Орловата; Санада, Сенте, Крајишника, Мокрина, Банатске Тополе, Каћа, као и домаћини.
Громогласним аплаузима публика је вечерас испратила наступ оперских великана Љубице Вранеш и Драгољуба Бајића. Маестралне изведбе и разноврстан, брижљиво одабран репертоар „Концерта под звездама“ учинили су ово музичко путовање незаборавним.
– Изузетно се радујем што сам премијерно код вас у Кикинди. Колегиница Љубица Вранеш је више пута наступала овде и према њеним речима, одзив публике био је фантастичан. За вечерашњи повод, Светски дан музике, припремили смо шаролик репертоар, то су све све хитови, како популарне музике, џез стандарди, тако и оперске арије, али и наша традиционална музика коју Љубица и ја увек настојимо да промовишемо у нашим наступима, као део наше културе, традиције и баштине. Са нама су вечерас и наши дугогодишњи пријатељи и сарадници, фантастични музичари- рекао је првак београдске опере, по оцени критике један од најлепших мушких гласова на сцени српске уметничке музике.
Аутентична на сцени и задивљујућих вокалних способности, мецосопран Љубица Вранеш, није крила задовољство што је поново пред кикиндском публиком.
– Уживам у мом Банату, ја сам из Вршца и много волим да наступам међу својима. Кикинда је прелепа, опет смо обишли Мамутицу Кику и унапред се радујем 40. Данима лудаје, једва чекам поново да будем са вама. На овај начин публику настојимо и да дозовемо на оперске представе јер кроз наше концерте, осим што певамо класичну музику, ту су и други музички жанрови, покушавамо да зађемо у све сфере како бисмо показали да оперски певачи не знају да певају само оперу већ и друге жанрове. То смо доказали и кроз нашу емисију која се емитује на РТВ-у суботом увече „Пријатељи заувек“. Увек имамо дивне госте који певају најлепше песме. Долазе нам и наше колеге, оперски певачи, и представљају се кроз друге жанрове.
Марко Марковљев, в.д. директора Културног центра напомиње да ова установа први пут обележава Светски дан музике.
-Музика је значајан део делокруга наше установе и оно што нас обележава током протеклих година. Мислим да је овај вечерашњи празник музике заиста врхунски културни догађај. Такође, ово је први пут да организујемо концерт у башти Градске куће, али већ имамо планове да у овом простору организујемо догађаје и ставимо га више у функцију јер је заиста леп, пун зеленила, а помало запостављен у односу на остале просторе у граду- најавио је Марковљев.
ПРИЈАТЕЉИ ЗАУВЕК
Љубиша Вранеш и Драгољуб Бајић на Радиотелевизији Војводине домаћини су популарног музичког серијала „Пријатељи заувек“ који је за кратко време освојио срца публике.
– Стижу нам бројни коментари и речи подршке да наставимо у том смеру. То је репертоар који сви воле, а то су управо песме које су помало и заборављене, шлагери и неке наше традиционалне песме. Није лако помирити све жанрове, али смо нас двоје дуго у водама које нису уско везане за само класичну музику- каже првак београдске опере.
