Бележница Архиве | Страница 4 од 19

На Велики четвртак се све прашта: Дан за причешће, покајање и тиху молитву

Igor Crnogorac април 17, 2025

Православни верници данас обележавају Велики четвртак – дан када се сећамо Тајне вечере, последње Христове вечере са апостолима, на којој је установио Свету тајну причешћа. Посебност ове године је у томе што се Ускрс прославља истовремено у православној и католичкој традицији, па је и Велики четвртак заједнички дан дубоке духовне припреме за вернике оба обреда.

У православној цркви, Велики четвртак се сматра најприкладнијим даном за причешће. Верује се да се на овај дан, када је Христос својим ученицима опрао ноге као симбол смирења и љубави, све прашта искреном вернику који се са покајањем и молитвом обрати Богу. Причешће на Велики четвртак је вековима дубоко укорењено у народној побожности, а многи верници се припремају исповешћу и постом како би се тог дана сјединили са Христом.

У манастирима се Велики четвртак обележава посебним богослужењима. Рана литургија Светог Василија Великог служи се уз посебну молитвену сабраност. У неким манастирима и већим храмовима очуван је и обред прања ногу, где игуман симболично пере ноге дванаесторици браће, по узору на Христа. Тај чин сведочи о понизности, служењу и љубави према ближњима.

У вечерњим часовима служи се једно од најемотивнијих богослужења у току године – служба страдања Христовог, током које се чита дванаест јеванђељских одломака о Христовом хапшењу, мукама и распећу. Верници тада остају у тишини и молитви.

У појединим крајевима Србије, домаћице ујутру на Велики четвртак фарбају прва ускршња јаја, обично црвена, као симбол Христове проливене крви. Прво обојено јаје се зове „чуваркућа“ и чува се током целе године, верујући да доноси здравље и заштиту дому. Овај обичај, иако народни, дубоко је повезан са литургијским смислом дана.

Католици такође обележавају Велики четвртак свечаним мисама и обредима у знак сећања на установљење Евхаристије. У католичким црквама врши се обред прања ногу и Света тајна Причешћа има централно место. Након вечерње мисе, олтар се оголи, а Пресвети Сакрамент преноси на посебно место, где верници остају у тихој молитви.

Без обзира на обред или традицију, Велики четвртак заједнички је дан позива на љубав, праштање и духовну припрему за највећи хришћански празник – Ускрс. За многе је управо овај дан прилика да се повуку у тишину, да размисле о себи и да у светлости вере корачају ка Васкрсењу.

Цвети – празник наде, обнове и радости

Igor Crnogorac април 13, 2025

Цвети су покретни хришћански празник који обележава Христов улазак у Јерусалим, недељу дана пред Васкрс који ће, ове године, православни и католички верници обележити истог дана. Цвети симболизују буђење природе, духовну обнову и доносе радост уочи највећег хришћанског празника. Данас је један од ретких дана у Великом посту када је дозвољено јести рибу.

Према јеванђељу, народ је Христа дочекао с палмовим гранчицама и цвећем, славећи Га као цара мира. Код нас се уместо палми у цркву носе врбове гранчице, тиса, шимшир или маслина – симболи живота и радости.

Уочи празника, деца и девојке излазе у природу и беру цвеће: љубичице за лепоту, дрен за здравље, маргарете за склад, а врбове гранчице за напредак. Цвеће се оставља у води преко ноћи, а ујутру се та вода користи за умивање, понекад и са златним прстеном у њој – за благослов и лепоту.

Према веровању, онај ко први убере цвет на Цвети има право на жељу – ако у њу искрено верује. Некада су младићи правили букете девојкама, сваки цвет носио је своју поруку. Људи су се китили, излазили у шетње, славили живот и природу.

Цвети су и народни празник – управо тог дана 1815. Милош Обреновић подигао је Други српски устанак. Од Цвети па до Духова не бере се цвеће – верује се да тада добија посебну, свету намену.

Цвети су празник који повезује љубав, веру и традицију. Дан када цвеће не говори само мирисом, већ и језиком душе.

С. В. О.

(Фото: Wikimedia – Петар Милошевић, Pixabay)

Lazareva-subota-devojcica-u-nosnji-NIs-2012

Сутра је Лазарева субота или Врбица: Празник дечије радости и победе живота

Igor Crnogorac април 11, 2025

Сутра, 12. априла, обележавамо Лазареву суботу, познату и као Врбицу – велики и радосни празник који је посвећен деци. На овај дан, православни верници уносе врбове гране у цркве, које остају тамо до недељне литургије на Цвети, када се врши ритуал благосиљања врбе.

Лазарева субота је празник који слави Исуса Христа и његово чудо васкрсења Лазара из мртвих. Врбица се увек обележава у суботу, на дан који претходи Цветима, недељи која води ка Васкрсу. На Лазареву суботу верници носе гранчице врбе, симболизујући свечани улазак Исуса у Јерусалим, када су га поздравили његови следбеници.

Према јеванђељима, Лазар је васкрснут у Витанији, чиме је Христос најавио нову веру у васкрсење. Овај празник је познат и као Васкрсење Лазара Четвородневног, а има дубоко значење као победа живота над смрћу. На Лазареву суботу се на богослужењима помињу Христова страдања и Лазарево васкрсење као обећање васкрсења за све вернике.

Иако је васкрсење Лазарево изазвало гнев првосвештеника, који су због тога донели одлуку да погубе Спаситеља, овај догађај је био великим знаком нове вере и наде. Према предању, Лазар је наставио да живи још 30 година након свог васкрсења, проповедајући хришћанство као кипарски архиепископ.

У исто време, православни верници обележавају и Врбицу, која почиње службама бдења на Цветну недељу, обележавајући свечани Христов улазак у Јерусалим. Врбица је празник дечје радости, јер је Христос рекао: „Пустите децу к мени, јер таквих је царство небеско“.

Тог дана, мајке облаче своју децу у свечану одећу, украшавају их звончићима везаним за тробојку и венчићима од врбе које им стављају на главу, а затим их воде у цркву. Врбове гране се касније односе кућама и стављају поред икона и кандила.

Врбове гране које се тада деле верницима, симболизују палмине гране којима су хришћани поздрављали Спаситеља на уласку у Јерусалим.

Сећање на Кикинђанина погинулог прве ноћи бомбардовања: Војник до краја, тамо где је све стало

Igor Crnogorac април 1, 2025

Миодраг Гладишев из Кикинде, стар 39 година, старији водник прве класе на служби у гарнизону у Куршумлији. Супруг и отац тада четрнаестогодишње девојчице. Погинуо прве вечери НАТО бомбардовања, 24. марта 1999. године. Његова сестра, Аница Дрињак, и данас носи терет те судбоносне ноћи.

– Тог дана, око шест поподне, на телевизији су јавили да су авиони полетели из Авијана. Осетила сам немир и покушала да га позовем, мада су они, мислила сам тада, вероватно, знали за то. Међутим, после сам чула од његових сабораца, да нису знали до последњег момента. Звала сам касарну, кућу, све бројеве које сам имала, али нико се није јављао – прича Аница.

Нешто после осам сати, нелагода је постала несносна.

– Седела сам на каучу, муж је био у соби. Одједном сам скочила и почела да шетам. Не знам, у стомаку сам осетила нелагоду. „Шта ти је?“, питао ме је муж. Кажем му: „Не знам, као да се нешто страшно десило.“ Само пар тренутака касније, чујем на вестима – погођени су циљеви на Косову и у Куршумлији.

Тада још ништа није знала. Из очаја је прелистала бележницу коју је унука Дијана, Миодрагова ћерка, заборавила код њих, и почела да позива бројеве редом.

– У једном тренутку, јавио ми се неки старији човек. Био је учитељ у пензији из Куршумлије. „А, ви тражите ону девојчицу чији је отац погинуо“, рекао ми је. Само сам се спустила на под. То је био деда девојчице с којом се моја унука дружила.

Осећај страха претворио се у језиво сазнање

– Позовем полицијску станицу у Куршумлији. Покушам да будем што концизнија и питам за старијег водника Гладишева. Полицајац ме исправља: „Мислите на старијег водника прве класе?“. Чим је то рекао, знала сам.

Али онда је додао нешто што ће заувек памтити.

„Каква сте ви то породица, кад нико већ трећи дан не долази по њега?“, изговорио је. Остала сам без даха. И још ми је рекао: „Сви су остали сахрањени, само је он остао.“

– Рекла сам му: „Чујете ли да не знам ништа о њему? Како можете тако нешто да кажете?“ Не бих брата оставила никада…“ Рекли су ми да је у капели у болници. Био је у подруму.

Тамо га је затекла када је стигла у Куршумлију, на пољском кревету, прекривеног ћебетом.

– То је била слика коју никада нећу моћи да избришем из главе – тихо каже.

Хтели су одмах да га врате кући, али им командант то није дозволио јер се очекивао нови напад.

– Рекла сам му: „Ако треба два пута да га убију, нека убију и мене.“ Онда су попустили.

Сахранили су га у Кикинди, „да му бар неко оде на гроб“.

Тамо где је све стало

Месец дана касније, поново је отишла у Куршумлију, на место где је њен брат изгубио живот.

– Замолила сам да ме одведу до склоништа. То је била огромна рупа у седам метара армираног бетона. Тамо су били павиљони Павковића и Лазаревића, али су они тог дана отишли негде по задатку. У време напада, половина старешина је била остала унутра, остали су изашли на вечеру.

Један резервиста је позвао Миодрага да изађе са њим, да запале цигарету. Мој брат је био страствени пушач.

– Миодраг му је рекао: „Иди ти, ја не могу.“ Можда је нешто предосетио… Само је сагнуо главу и наслонио се на зид. Тог тренутка ударила је прва ракета. Онај војник који је изашао – преживео је. Да је отишао са њим, можда би данас био жив. Судбина – каже Аница.

Када је сишла у склониште, пришао јој је болничар, Миодрагов пријатељ.

– Рекао ми је: „Чекао сам вас“ и отворио је касету у којој је чувао свећу. Запалили смо је за мог брата.

Оно што је угледала унутра, заувек ће памтити.

– Разбацане беретке, шапке, шлемови, крв… Не могу да вам опишем ту слику и тај осећај. Али морала сам да одем тамо. Не бих имала мира да нисам.

Миодрага су извукле његове колеге официри Јосип Виштица и Хајрудин Капо.

– Али он је већ био мртав. Излази су били затрпани, једва су долазили до рањених и погинулих. До неких су стигли тек сутрадан, када је стигао багер.

Од када се у Кикинди обележава годишњица бомбардовања, пуковник Виштица долази сваке године. Овог 24. маја за свог саборца положили су венац и Хајрудин Капо и Миодраг Милић.

Миодрагова ћерка Дијана данас има породицу.

– Удала се, има синчића. Мој брат би сада био деда. Али са њим се угасила лоза Гладишевих.

Имена која не смемо заборавити

Аница је председница Секције породица погинулих при Српским ратним ветеранима. На дан обележавања 26 година од бомбардовања, није заборавила још једног војника из Кикинде.

– Те вечери, после полагања венаца, када су нам у Музеју приказивали филм „Хронологија једног бомбардовања“, ставила сам поред Миодрагове, и слику Жељка Алара, старијег водника из Кикинде. Он је погинуо 16. априла у селу Рељан код Прешева. Морамо их се сећати. Свака реч о тим људима много значи.

Сећање које не сме да избледи

Аница каже да време не лечи ране.

– Само научимо да живимо са болом. Све бих дала да могу да га вратим, али не могу. Могу само да причам о њему и то је једини начин да се сећање не угаси – каже Аница.

И зато је добро, бар понекад, да извучемо сећања на те људе и да испричамо шта се догодило, подсећа. Много брзо заборављамо, а то не сме да се догоди.

С. В. О.

Из Сибира у срце Баната: Аљонин поздрав из Кикинде

Igor Crnogorac март 30, 2025

Аљона Шчетинина је из Сибира, из Кемерова – града са више од пола милиона становника, смештеног око 300 километара – ту, поред, по руским релацијама – од Новосибирска. У Кикинду је први пут стигла пре шест година, са сином Николом, и то – због љубави. Одлично прича српски, каже да је Кикинђанка и да одавде не планира никуда да иде.

Пре тога никада није била у Србији, а највише ју је изненадило што, каже, нема зиме.

– Када сам овде видела мраз први пут, послала сам фотографију сестри, а она ми је одговорила: „Па, то је само иње, то није зима!“ Температура се овде друкчије осећа. Прве моје зиме у Кикинди било је минус десет, гледала сам потпуно умотане људе, само су им очи вириле, а ја сам била у танкој јакни, без капе. Али, сада сам се већ навикла на топлију климу и, када одем у Русију, јако ми је хладно – прича Аљона.

Људи су, каже, срдачнији и више се окупљају него у њеној домовини.

– Иако смо сличног менталитета, постоје разлике. Људи се овде више друже и спремни су да помогну једни другима. Такође, одрасли брзо успостављају контакт са децом својих пријатеља и познаника – у Русији је дистанца много већа – објашњава Аљона и додаје да је приметила да мушкарци овде очекују више послушности од жене и деце него што је то уобичајено у Русији.

Никола, који је овде стигао као ученик првог разреда, брзо се уклопио. Посебно му је лако ишла математика, јер је у Русији тај предмет обимнији, каже Аљона.

– Једина ствар која га је зачудила било је то што има мало распуста. Ми их имамо четири. И инсистира да га зовемо Никола, иако му је име Николај. На контролном се тако потпише, а наставници му само додају „ј“ – смеје се Аљона. – Потпуно се прилагодио.

Аљона у Русији има две сестре, мајку и старијег сина Максима који је на факултету. Отац јој је трагично настрадао, веома млад. Иначе, право име јој је Јелена, тако јој пише у документима, али за све је, одувек, Аљона. То је, каже, био неки компромис између маме и тате. Иначе је средње дете, оно борбено, а једина потешкоћа коју има у Србији је то што још увек има статус туристе. Да би била држављанин, објашњава, мора прво три пута да добије привремени боравак у трајању од по годину дана, а потом и стални боравак, и тек након тога може да аплицира за држављанство. Ипак, све то је не спречава да се осећа као Кикинђанка и да се, рецимо, чуди руским туристима који долазе да гледају сове.

– Јако ми се свиђа што се овде задржао обичај коринђања, у Русији тога више нема. Мој Никола је одушевљен, после једног коринђања, добио је толико слаткиша да није могао све да их понесе – прича Аљона.

Уз српску културу, заволела је и храну, посебно бурек. Примећује и да слично правимо роштиљ, али су ражњићи, напомиње, у Русији маринирани и много већи, а хлеб има друкчији укус и четвртаст је.

Много воли наш пасуљ који се у Русији не припрема као главно јело, него га има, углавном, у салатама. Њена мајка, каже, припрема рагу од свог могућег поврћа у који може да се дода пасуљ уместо кромпира. Додаје да Руси сваку супу праве са кромпиром, а имају и супу од сувог грашка са димљеним месом. Од традиционалних јела, највише воли сољанку – густу чорбу са различитим врстама меса, и димљеним, кобасицама, маслинама и поврћем. Приликом сервирања, у њу се додаје павлака и парче лимуна.

Аљона примећује и да су неке ствари у Србији скупље него у Русији. Чак су и руске чоколаде овде дупло скупље, каже. Недостају јој руски овсени кекс и пржена хељда, која се у њеном крају припрема онако како се овде спрема пилав.

Време у Србији користи и за креативан рад. Веома је вредна, и воли да шије и прави лутке и украсне предмете, а уметничку црту има и Никола. Сматра да свако ко жели да ради, може да нађе посао, где год да је.

Аљона је, иначе, пре неколико година, приликом боравка у Русији, понела титулу мисице Кемеровске области. Пријавила ју је другарица, а пристала је, каже, јер је такмичење било организовано у добротворне сврхе.

Кикинду види као мирно место које јој изузетно прија након живота у великом граду.

– Кикинда ми се јако свиђа – мирна је, лепа и одлична за одрастање деце. Имам много пријатеља овде.

Љубав ју је довела у Кикинду, а данас не може да замисли да одавде оде. Мир који је пронашла за њу је непроцењив.

С. В. О.

Интервју са др Золтаном Анталом: Алергије – болест савременог доба

Igor Crnogorac март 9, 2025

Омиљени лекар Кикинђана и мештана читавог округа, доктор Золтан Антал, специјалиста оториноларинголог, на услузи је пацијентима пуне 44 године. И данас, са истом посвећеношћу и пажњом, не жалећи ни време ни енергију, oтвореним, људским приступом, и, пре свега, са великим искуством и знањем, лечи пацијенте у Општој болници. За наш портал говорио је о све чешћим стањима и болестима новог доба.

Примећујете ли повећање броја људи са алергијама и обољењима које оне изазивају?

Проблем је у томе што се природа поиграла с нама. Раније смо имали сезонски карактер алергија. Сада, ноћу имате зиму, дању пролеће, лето. Значи, и до 10 степени у фебруару, тога раније није било, и организам не зна како да се понаша. Затим, сув ваздух у грејној сезони, велика употреба хербицида, пестицида, што квари реакцију организма у смислу хиперактивности. Понекад се олако поставља погрешна дијагноза, јер, рецимо, не може свим опструктивцима да се каже да су астматичари. То су две различите болести, различито се лече, различит је узрок. Симптоми су слични су, али нису исти. Опструкција је заштита организма, не мора да буде алергијског типа, него, једноставно, организам хоће спречи да тај прљав ваздух уђе у плућа, и тада направи сужење, заштиту, коју не треба увек сузбијати. Значи, ако препишем терапију – лекове, инјекције, таблетe, сузбијам реактибилност организма, ја не лечим, него омогућавам да у организам уђе огромна количина лошег материјала који је он хтео да спречи и нисам помогао, него сам урадио сасвим супротно.

Колико је тешко тачно дијагностиковати алергију и како се приступа лечењу?

Потврдити алергију је јако компликован процес. Данас је, без компјутерске обраде, то скоро и немогуће. Кожне пробе су само кап у мору јер се раде на само 14 стандардних инхалаторних и нутритивних алергена. Ако човек на том тестирању не реагује ни на један, то уопште не значи да нема алергију. Да ли то значи и да има више алергичних? Свакако да има. Некада се, такође, олако нешто одреди као алергија. Људи нам током целе године долазе са алергијским реакцијама: од сувог до продуктивног кашља, од запушености до секреције из носа, са ливидном, љубичастом слузницом носа која више не реагује, често и након злоупотребе капи. И све то онда измени клиничку слику, више немате тачан увид – да ли је основни узрок била алергија, или злоупотреба капи, или крива носна преграда. И морамо се више потрудити да се утврди дијагноза. Ради се рендген снимак, узимају еозинофилни брисеви из носа који упућују на то да је организам натеран да се брани од неке материје. Ми имамо неспецифичне антиалергене који или смањују реактибилност организма, или успоставе бољи проток у слузници. Али, тако смо само уклонили симптоме, а нисмо нашли узрок, нити смо излечили, само смо залечили. Обимнија испитивања уз помоћ нових технологија могу да се раде у великим центрима, само је питање колико има времена и колико је то могуће увести у свакодневну праксу, јер то су, вероватно, скупа улагања у провинцијске болнице. Најбоље би било кад би дијагноза могла да се успоставља као што се то чини врхунским спортистима: стави се штипаљка на нос и пацијент трчи или вози бицикл, у ваздух се убацују алергени, и, уз помоћ рачунарског програма се мери да ли има опструкције.

Како се развијају проблеми са синусима и које последице могу имати ако се не лече на време?

Покушавамо да утврдимо шта помаже и онда индиректно дођемо до неког закључка јер директно, у највећем броју случајева, не може да се докаже. Симптоми могу да буду и реакција на физичке факторе, на хладноћу или топлоту. Највећи део синуса се, док седимо или ходамо, празни, док се у максиларним сакупља секрет и, када легнемо, они се изврну. Није то обавезно бактеријски неисправно, али се „укисели“ и ноћу се слива по задњем зиду ждрела, па ћелије на слузници реагују избацујући воду, али то није довољно. Зато долази до следеће реакције – ширења крвних судова. Слузница поцрвени, постане едематозна, да би допремила нове количине воде и леукоцита неоходних за „испирање“ секрета. То је већ други степен одбране. Кад слузница набубри, пошто не може да помери коштане структуре, она се све више сужава и још више се запуши. И онда имамо тотални застој у синусима. Кад то пређе у хронично, кад нема доброг протока ваздуха, задржава се секрет који је изузетно погодна подлога за развој бактерија и долази и до гнојних синузитиса, погоршава се основно стање, и нос је све више и више запушен. Људи, онда, користе капи и када постану зависни, нервни завршеци изумиру, атрофирају, више нема повратка. Нос је стално запушен, не осећа да ваздух улази у плућа, нема назопулмоналног рефлекса, значи да се плућа не отварају, и човек се гуши јер нема осећај да је удахнуо ваздух. Када овакво стање пређе у хронично, може се лечити, или мало залечити, али излечити – никада.

Како се алергије повезују са хроничним обољењима носа и синуса?

Алергије убрзавају тај процес, нарочито ако се у организам унесе материја која изазива бурну реакцију са едемом, долази до запушавања и почиње процес као код хроничног стања: застој ваздуха и секрета, и болест се развија. Код алергија, реактибилност организма само мало смањујемо, не смемо уништити одбрамбени механизам, само обезбеђујемо бољу проходност у носу, и можемо, евентуално, мало да поправимо стање, да не би дошло до компликација. Доста је тешко, мали су изгледи да се излечи. Лекари често кажу да треба стално мењати постељину, тепихе или их избацити, али није то свима лако изводљиво.

Да ли постоје методе којима се организам може „научити“ да се брани од алергена?

Док сам био на специјализацији у Београду, имао сам неколико пацијената којима је на Институту „Торлак“ рађена десензибилизација. Пошто се открије на шта је реаговао организам, давао се разблажени алерген. По престанку реакције давала би се мање разблажена доза и, на крају процеса, и чист алерген, и пацијент више на њега није реаговао.

Колико је важно, посебно за децу, да дишу кроз нос, а не на уста, и зашто?

Када би се носна слузница истеглила, пошто је то трепетљикасти епител, била би величине два квадратна метра. Значи, то је огромна површина кроз коју пролази ваздух, греје се, филтрира и влажи. Долази до назопулмоналног рефлекса, плућа добијају импулс да стиже припремљен, квалитетан ваздух, и отварају се скроз. Ако се то не догоди, деца дишу само површно и настаје проблем. Ја сам међу малобројним лекарима који не осуђују мајке које дају цуцлу „варалицу“ детету. Сада постоје анатомске цуцле које не деформишу зубе и деца која их користе знају да дишу на нос. Пре неколико дана имао сам дете од седам година које не зна да издува нос. Значи да га није користило седам година.

Дишите на нос!

Доктор разрешава и питање да ли зими шалом треба заштитити и нос и уста.

– Кад дишемо кроз нос, скоро да је шал непотребан јер је огромна површина на којој ваздух има контакт са слузницом и греје се, док кроз уста улази огромна количина ваздуха која нема контакт са слузницом и директно улази у плућа, тако хладан и неприпремљен. Такође, када се дише кроз нос, лакше се удише, што је веома важно – каже др Антал.

Посвећени чувар одељења

Доктору Анталу прво запослење било је у Сајану, а већ после годину дана, 1982. године, почео је да ради и на ОРЛ одељењу у кикиндској Општој болници.

– Пре подне сам радио у Болници, поподне и ноћу сам био лекар у Сајану.

Затим сам отишао на специјализацију у Београд. Пре три године сам отишао у пензију, у петак, и одмах су ме позвали да потпишем уговор, да останем. Прави пензионер био сам у суботу и у недељу, и у понедељак сам наставио да радим. Волим овај посао, хоћу да помогнем колико год треба – истиче омиљени лекар. – Када се врати колегиница која још није положила испит, на порођајном одсуству је, и колега који је сад отишао на специјализацију, и ја будем вишак, онда ћу одустати. До тада сам ту. Кикинда не треба да остане без ушног лекара и да се затвори одељење јер 80 одсто оболелих стиже код нас, ту су и дечија и патологија одраслих, и наша помоћ је неопходна.

Лекар за човека

Доктор Антал омиљен је и због тога што слуша пацијенте.

– За сваког пацијента имам времена. Јуче сам имао 48 пацијената и за сваког сам одвојио времена колико је год било потребно. И када бих радио приватно, било би исто. Јер, не сме да се дешава да се пацијент не прегледа исто овде као у приватној амбуланти. Лекар који то ради, по мом мишљењу, није за овај позив. Није сваки човек за лекара, није сваки лекар за човека – закључује др Антал.

С. В. О.

Мачак Жарко је маскота школе „Жарко Зрењанин“: Сада му је потребан нови дом

Jelena Trifunović март 8, 2025

Миљеник је деце и запослених.

Наранџасти мачор Жарко део је свакодневице у Основној школи „Жарко Зрењанин“. Често је лежерно опружен на клупи испред школске зграде, или се разиграно шетка међу децом на одморима и дегустира ужину коју му дају, а понекад, радознало ушета у школу- најчешће на позив ђака који га радо уведу.

Пред школу је стигао као маче луталица, и ту пронашао пријатељско окружење, у ком је и остао. Деца су га назвала једноставно и симболично- Жарко. Тако је и постао незванична маскота школе у Микронасељу.

Сада Жарко тражи нови дом!

Лепо се слаже са псима, али овде у Микронасељу долази у контакт и са четвороношцима који нису пријатељски расположени према мачкама. Такође, постоји оправдана бојазан да инспекције не би благонаклоно гледале на његово повремено присуство у школи.

Због свега тога, тренутно би најбоље решење за Жарка било да буде удомљен у кућним условима.

Шта је потребно знати?

Преслатки мачор има око две године, стерилисан је и ветеринарски збринут тј вакцинисан и очишћен од паразита. Тренутно о њему води бригу једна суграђанка чије дете похађа ову школу, али није у прилици да га задржи.

Ако желите да пружите Жарку љубав и пажњу, сигурно је да ће вам он то и узвратити.

Данас је Тодорова субота – прве суботе у Великом посту причешћују се они који не могу да посте

Igor Crnogorac март 8, 2025

Свети Теодор Тирон, у народу познат као Тодор, био је војник који је одбио да учествује у прогону хришћана, чак је јавно признао хришћанску веру, због чега је мучен и на крају жив бачен у огањ, 306. године. Од 16. века, његове чудотворне мошти почивају у фрушкогорском манастиру Ново Хопово.

Свети Теодор Тирон јавио се у сну тадашњем цариградском епископу, разоткрио цареву намеру да храну на пијаци тајно поспе крвљу и посаветовао хришћане да не купују храну већ да скувају пшеницу и њоме се хране.

Обичај је да се прве суботе у великом посту спрема кољиво, односно жито, као спомен на велико чудо. На тај дан и црква кува такозвано Тодорово жито које се данас освећује и дели верницима.

На Тодорицу, како се још назива овај дан, у цркву одлазе да се исповеде и причесте деца, стари, болесни, односно они који не могу да издрже дуготрајни пост.

Још се понегде организују трке коња, који се данас не прежу, већ само јашу. У појединим крајевима кува се кукуруз који се увече носи стоци. Месе се и „тодорчићи“, колачићи у облику потковице, као заштита од Тодорових коња.

По обичајном календару, водило се рачуна да сви укућани буду у домовима пре мрака. Верује се да Свети Теодор на овај дан узјаше коња и одлази да доведе лето. Предвиђа се и време, по изреци – каква Тодорица, таква годиница.

(Фото: РТВ)

Међународни дан жена – историја борбе за равноправност

Igor Crnogorac март 8, 2025

Данас се обележава Међународни дан жена, празник посвећен борби за економску, политичку и социјалну равноправност између жена и мушкараца. Овај датум утемељен је 8. марта 1910. године, када је на Другој међународној конференцији жена социјалиста у Копенхагену, на иницијативу Кларе Цеткин, предложено његово обележавање.

Овај дан подсећа на демонстрације америчких радница у Чикагу 1909. године, као и на велики њујоршки протест више од 15.000 жена, које су захтевале краће радно време, боље плате и право гласа. Још 1857. године, 8. марта, жене запослене у текстилној индустрији први пут су јавно демонстрирале у Њујорку. Иако је полиција растерала протест, два месеца касније основан је синдикат, а будући протести 8. марта постали су традиција.

Прво званично обележавање овог празника догодило се 8. марта 1911. године у Аустрији, Немачкој, Швајцарској и Данској. У традиционално патријархалној Србији, Дан жена најпре су прихватили комунисти и социјалдемократе. Прва прослава у нашој земљи одржана је у Београду 1914. године, у тадашњем Народном дому.

После Октобарске револуције, феминисткиња Александра Колонтај допринела је да 8. март постане државни празник у Совјетском Савезу, где је коришћен за слављење „херојства радница“. Ову праксу су прихватиле и остале социјалистичке државе, укључујући Југославију, где је овај дан био један од значајнијих празника.

С друге стране, западне земље дуго су избегавале обележавање овог датума због његове повезаности са социјализмом. Тек током шездесетих година 20. века, феминистички покрети поново су почели да га славе, а Уједињене нације су га званично признале 1975. године као Међународни дан жена.

Данас, 8. март симболизује не само сећање на историјску борбу за женска права, већ и континуирану потребу за равноправношћу и унапређењем положаја жена широм света.

Ускршњи пост почиње сутра: Правила и значај сваке седмице

Igor Crnogorac март 2, 2025

У понедељак, 3. марта, почиње Велики или Ускршњи пост, најдужи и најстрожи пост у православној традицији, којим се верници припремају за највећи хришћански празник – Васкрс. Овај пост траје 48 дана, до 19. априла, и свака његова седмица има своје име и правила поста.

Чиста недеља (прва седмица)

Назива се још и Тодорова или Теодорова недеља. По православном типику, прва три дана требало би се придржавати потпуног уздржања од хране и пића (тримирје), али је дозвољено сухоједење или пост на води. У четвртак се пости на води, док је у остатку седмице дозвољена храна припремљена на уљу.

Пачиста недеља (друга седмица)

Пости се на води од понедељка до петка, док је у суботу и недељу дозвољена употреба уља.

Крстопоклона недеља (трећа седмица)

Током ове седмице православни верници се поклањају Часном крсту. Пости се на води од понедељка до петка, у суботу је дозвољено уље, а у недељу и риба, јер тог дана (7. априла) пада празник Благовести.

Средопосна недеља (четврта седмица)

Налази се на средини Великог поста и испоштована је као и друга седмица – на води од понедељка до петка, док је у суботу и недељу дозвољено уље.

Глува недеља (пета седмица)

Ова седмица је посвећена тишини, покајању и молитви, те црква забрањује сва весеља и музику. У понедељак и уторак пости се на води, док је од среде (Прво бденије) до недеље дозвољено уље. У петак (Друго бденије) може се конзумирати и вино.

Цветна недеља (шеста седмица)

Названа по празнику Цвети, који обележава улазак Исуса Христа у Јерусалим. Пости се исто као и треће седмице – од понедељка до петка на води, у суботу је дозвољено уље, а у недељу и риба.

Страсна недеља (седма седмица)

Последња седмица пред Васкрс је време строгог поста, молитве и покајања. Од понедељка до среде пости се на води, док је у четвртак, на Велико бденије, дозвољено уље. На Велики петак налаже се потпуни пост, док се у суботу пости на води. Када у недељу сване Васкрс, завршава се и Велики пост.