Бележница Архиве | Страница 2 од 19

Фото времеплов Кикинде и околине: Припреме за пут у Шкотску

Jelena Trifunović јул 25, 2025

Снимак из 1977. године када смо имали респектабилног друголигаша који је озбиљно куцао на врата елитног југословенског фудбалског надметања

Успони и падови пратили су у протеклих пола века, од када носи назив града, овдашњи фудбалски клуб. У тренутку када се најпопуларнији спортски колектив у нашој средини нашао у озбиљној, надамо се не и безизлазној кризи, насумично пребирање по новинарској документацији у мислима нас је вратило у неко давно време када су на стадиону крај „Бландаша“ исписане најблиставије странице историје ОФК Кикинде.

У нашем фото-времеплову значајно место свакако заузима снимак из лета 1977. године. Фотографија је, у необичним околностима, настала у Новом Кнежевцу, сазнајемо од Мирка Голијанина, сада пензионера, а тада истакнутог члана екипе. Препознао је већину клупских другара.

– Не могу, нажалост, да разазнам неке ликове. Окончали смо врло успешну сезону. Били смо у самом врху Западне групе Друге савезне лиге. Мало нам је фалило да се пласирамо у најелитнији југословенски ранг. Нешто раније су отишли кључни људи, тренер Тоша Манојловић и маестрални везњак Јово Сучевић. За шефа стручног штаба постављен је легендарни голман Милутин Шошкић. Клуб је у међувремену добио позив да, у оквиру припрема за наредну сезону, гостује у Абердину. Пре него што смо отпутовали у Шкотску отишли смо на припреме у Нови Кнежевац – присећа се Голијанин угодне десетодневне епизоде у успешној тринаестогодишњој играчкој каријери, напомињући да је снимак који му предочавамо настао у предаху између тренинга на тераси новокнежевачког „Ловца“.

ЧУВЕНИ АСОВИ

Уочавамо на снимку чувене асове Меју Племића, Дују Егељу, Фурија Голијанина, Зокија Рацкова, Гагу Радујка, Мацана Росића, Перу Пантелића, Такија Туроша, Милета Ердељана, Арсена Тошића, Зелу Боровницу, Милорада Поповића, Димитријевића, Дебачу Мирковића, на бициклу Бору Ћука… Извињавамо се онима које нисмо препознали.

M. И.

–

Летњи Свети Врачи – празник заштитника лекарске професије

Igor Crnogorac јул 14, 2025

Православни верници данас славе дан Светих Врача Козме и Дамјана – светитеља и небеских лекара који су бесплатно исцељивали болесне. Празник се посебно обележава у здравственим установама, јер се исцелитељи Козма и Дамјан сматрају заштитницима лекарске професије.

Свети Козма и Дамјан били су лекари, по хришћанском учењу чудотворци. Рођена браћа, родом из Мале Азије, по смрти оца, као деца су крштени и у хришћанском духу васпитани.

Према предању, светитељи су помагали и лечили не тражећи заузврат ништа „ради добитка и богаћења, већ Бога ради“ па су у народу познати као свети Бесребреници.

„Изучивши лекарску уметност, ова света браћа исцељиваху сваку болест, јер им у свему помагаше благодат самога Бога. И на које год болесне људе и стоку полагаху руке своје, ови одмах потпуно оздрављаху. Но добри исцелитељи ни од кога не узимаху награду за исцељења, због чега и бише прозвани: бесплатни лекари“, наводи СПЦ.

„Свети Козма и Дамјан, браћа по телу, родом из Азије, сијали су добрим делима, па добише од Бога дар исцељења и дароваше здравље и душама и телима лечећи сваку слабост и сваку немоћ“, записао је владика Николај Велимировић.

Записано је, такође, да је Козма „љуто замерио Дамјану када је од Паладије, жене коју су излечили од тешке болести, узео три јајета и да је чак тражио да га по смрти не сахране поред брата“.

Светитељи су ипак сахрањени један поред другога у месту Фереману. Светитељи Козма и Дамјан, у народу познати и као Свети Врачи, представљају се на иконама и фрескама у средњовековној одећи, с ковчежићима у којима су носили лекове.

По народном веровању, овај дан посебно је добар за молитву за оздрављење. Свети Врачи обележавају се с уверењем да ће Бог сачувати људе од болести и одржати их здраве и способне за рад током целе године.

Болесници се заветују Светим Врачима да ће их посебно поштовати и светковати уколико оздраве, а у народу постоји веровање да на овај празник није добро радити тешке физичке послове, посебно не на великим висинама.

Постоји и веровање и да без преке потребе не треба излазити из куће. Овај празник се слави и као заштита од удара грома. Свети Врачи славе се и 14. новембра. Храм у Кикинди посвећен је Светим Врачима Козми и Дамјану.

Данас је Петровдан: празник Светих апостола Петра и Павла, испуњен обичајима и веровањима

Igor Crnogorac јул 12, 2025

Верници српске православне цркве 12. јула славе Свете апостоле Петра и Павла, празник који је у народу познат како Петровдан. Овим празником се завршава Петровски пост.

Свети апостол Петар био је један од најзначајнијих Христових ученика и један од првих проповедника хришћанства. По предању, након једне беседе у Јерусалиму, успео је да преобрати чак 3.000 људи у нову веру. Веровање каже и да је имао исцелитељску моћ толико снажну да су се болесни опорављали само преласком преко његове сенке.

Према хришћанском предању, страдао је у време цара Нерона, жртва сплетке Симона Волха. По сопственој жељи, био је разапет наопачке, јер се није осећао достојним да умре као његов Учитељ.

Свети Петар у народу има посебно место. Верује се да чува децу у рају, а да им на овај празник дели јабуке. Зато мајке које су изгубиле дете тог дана не једу јабуке, да не би лишиле дете небеске даровнице.

Петровдан је богат обичајима. Један од њих је да се јабуке не секу ножем, не ударају једна о другу и не бацају – једу се тако што се гризу, јер се верује да непромишљеним поступком може бити дозвано невреме.

Унеким крајевима, попут села у јужном Банату, јабуке се ујутру деле првим комшијама за покој душа преминулих или се носе у цркву на освећење.

Пече се посебан петровдански колач са јабукама, познат као „петровача“, а у његовој припреми обавезно учествују и деца. Понегде се пале традиционалне лиле – бакље направљене од коре брезе или трешње – као призив здравља за људе и стоку.

На Петровдан се не обављају тешки пољски радови, посебно се не упрежу коњи у кола. Уочи празника, најстарији укућанин убира по један цвет петровца за сваког члана домаћинства и оставља га на скровитом месту. У зору Петровдана, домаћин проверава: цвет који стоји усправно доноси здравље, савијени најављује болест, а увенули – смрт.

Свети Петар се у народу сматра чуваром кључева раја. Верује се да је он поставио ковача на Месец да га чува и „окује“ за људе, а да Млечни пут (небеска слама) и сазвежђе Лабуда (небески крст) припадају управо њему.

У стара времена, људи су на овај дан водом прскали стоку како би била здрава, а чобани су плели венце и стављали их стоци на рогове, као симбол заштите и благостања.

Први кикиндски машинци – матуранти из ’65. поново у клупама

Igor Crnogorac јул 4, 2025

У школи из које су, пре шест деценија, изашли као први машински техничари у граду, поново су ушли у своју учионицу, овога пута да би обележили 60 година од матуре. Испред зграде садашње Техничке школе „Михајло Пупин“ сачекали су да стигну сви који су могли и распричали се на степеништу као некада, као да су се синоћ растали на матурској вечери.

– Живе су успомене. Када се сретнемо, ми смо као другари који се нису ни растајали – каже Милош Трифунац, дипломирани машински инжењер. – Лепа су сећања.

Прва средња машинска школа уписала је, те 1961. године, два пута више од предвиђеног броја ученика – чак 80, само дечака. На ову годишњицу стигло је њих петнаестак.

– Истовремено је основана и Грађевинска техничка школа. Са њима смо били ривали јер смо били супротне струке, па смо се стално борили за премоћ, ко је бољи. То смо решавали на фудбалским утакмицама на ЖАК-овом стадиону и увек смо их побеђивали. Били смо, ипак, добри другари. Многи су долазили из села, из Мокрина су путовали возом, а до станице на крају града требало је стићи пешице – прича Милош.

Школа им се селила неколико пута. Почели су у згради Школе ученика у привреди (ШУП) која сада припада Економско-трговинској школи. Други разред су завршили у школи „Ђура Јакшић“, а у трећем су стигли у двориште зграде садашње Техничке школе „Михајло Пупин“, где су биле изграђене и радионице за практичну наставу.

– Овде смо научили да држимо турпију и остале машинске алате, мада смо често одлазили и у тадашњу „Ливницу жељеза и темпера“. Учионица нам је била одмах ту, прва с леве стране – показује Милош.

„Ти си, мали, овде залутао“

Међу поносним машинцима, било је и оних који су имали сасвим друкчије амбиције, као Рајко Поповић, дугогодишњи директор листа „Комуна“ и Радио Кикинде, и председник општине у два мандата.

– Закаснио сам на упис, Гимназија је била попуњена, једино је овде било места. Већ после месец дана, професор Лепедат ми је рекао: „Зашто ти, мали, ниси уписао Гимназију, ти си овде залутао“. Знао сам то. Нисам био баш добар ђак, волео сам да „хватам кривине“, имао сам доста изостанака, углавном оправданих. Али нисам понављао ниједну годину, завршио сам ову школу. Онда сам отишао на Факултет политичких наука, одсек новинарство.

И био је новинар, цео радни век.

– И ја сам прво отишао у Ливницу, радио сам као техничар у бироу, али су ме убрзо пребацили у фабрички лист јер сам већ тада био дописник „Политике“. Остао сам тамо четири године. Од 1982. године сам радио у тадашњој „Комуни“, био сам директор и главни и одговорни уредник до 5. октобра 2.000. године.

Строги професори и одговорни ђаци

– Мислим да је онда било много строже, имам унуке па могу да упоредим. И чини ми се да су ученици били одговорнији, али ту себе не убрајам – новинарски објективно констатује Поповић. – Драгутин Капун нам је био разредни, а Драгица Рилке је предавала српски и никада ми није давала петицу, увек само четворку. А моји другови се онда жале: „Треба да му дате петицу“ – ваљда су сматрали да добро пишем. Она није хтела јер сам био мало несташан, упадао сам јој у реч и збуњивао је док предаје.

Поповић је имао и успешну политичку каријеру – два пута је био председник општине – 1989. и од 1993. до 1996. године.

– Никада ми нико није тражио неку услугу или привилегију. Ми смо били фини, лепо васпитани, машинци – каже и упозорава са осмехом: „Планирам да дођем и на 70 година матуре“.

„Десетковани смо“

Сећања су навирала једно за другим, као на некој давној матурској прослави.

– Састајали смо се редовно, на пет, па на десет година. Из два одељења, 80 ђака, овде је данас петнаесторо, неки су се јавили да су болесни и да не могу да дођу. Свеједно, десетковани смо. Ја сам годину дана млађи од ове генерације (звони за почетак часа, али се, у позадини, атмосфера у учионици не умирује). Доста нас је отишло на Машински факултет у Нови Сад. Последње две године био сам стипендиста Ливнице и одмах по дипломирању тамо сам се и запослио. Ми смо били први млади машински инжењери са факултетом. Почео сам у Конструкционом бироу, као пројектант машина, онда смо формирали Сектор за развој нових производа, а затим и Истраживачко-развојни институт Ливнице. У фабрици сам остао 40 година – прича Мишо Француски из IV a.

Окупљање као дан после

Прве машинце дочекала је директорка Техничке школе „Михајло Пупин“, Миланка Халиловић. Поздравила их је у учионици, у атмосфери жамора малог одмора.

– Желим вам да дођете и следеће године и да пронађете и оне које сада нисте пронашли, да се не осипате, него да вас буде све више. Нисте гости, ово је ваша школа („Оснивачи!“, добацује се из задњих клупа). Овде сте провели најлепши и најбезбрижнији део живота. Наша врата су вам отворена, у школу се треба враћати и сећати се младости – дођите да се осећате млађима и здравијима.

И заиста, у својим клупама, некадашњи петнаестогодишњаци изгледали су као да су се, та невина младост и енергија победника, уселиле у њих. Утврдили су и да намеравају да се враћају сваке године. Препознали су то. Чинило се да је, на овај сусрет, закаснило једино – време.

С. В. О.

ЛИВНИЦА ЈЕ ВАПИЛА ЗА МАШИНЦИМА

Иако их је живот одвео на различите стране, већина је свој радни век започела у истој фабрици. „Ливница жељеза и темпера“ је, у то време, била у великом успону, изграђивале су се нове хале, долазили су стручњаци са новосадског Машинског факултета. Из прве генерације половина је одмах добила посао у овој фабрици, а доста њих је наставило школовање на Вишој техничкој школи у Зрењанину и на факултетима са ливничком стипендијом – каже Милош Трифунац који се, такође, по завршеном Машинском факултету, овде запослио.

Сава Савин Моца, рођен за даске које живот значе: Скица за портрет суграђанина који је оставио неизбрисив траг у култури

Jelena Trifunović јун 18, 2025

Сава Савин глумачку каријеру започео као средњошколац у родној Српској Црњи, а као двадесетогодишњак, пресељењем породице у Кикинду, закорачио у овдашње позориште и у њему играо неколико деценија, и упоредно бележио све што се дешавало на овдашњој позоришној сцени

Био је, с дипломом економисте, успешан у привреди, да би потпуну радну афирмацију стекао као челник некадашње Службе друштвеног књиговодства. Сава Савин се, ипак, међу суграђанима препознаје пре свега као – глумац. Ко га помене само вели: Моца из позоришта.

Оставио је неизбрисив траг у овдашњој култури. Био је најдиректнији актер највиших уметничких домета овдашње театарске сцене, упоредо и – неуморни хроничар свега што се на њој и око ње деценијама дешавало.

Закорачио је у деведесет друго лето. Године га притишћу, али само физички. Глава бистра, мисли сређене. Памћење беспрекорно. Говори разложно, без патетичног присећања прошлих времена. Наш Моца је био и остао постојана личност. Породична кућа у центру града, признаје, превише му пространа, јер се у њу слабо свраћа.

– Ништа ме не боли – каже. – Само попуштају очи, уши, ноге. Тешко се крећем. Пре три године преминула ми супруга Стојанка, моја Беба, мој животни ослонац. Остао сам да се мучим. О мени брине наша кума Злата. Добра душа. Захвалан сам јој….

Савин животопис је садржајан и занимљив. Могла би дебела књига да се срочи, филм да се сними, сценарио за позоришну представу да се направи.

Фасцинантна је та његова фанатична приврженост даскама које живот значе оплемењена аматерским заносом. И све без динара надокнаде. У Моциној уметничкој каријери податак за дивљење. Имао је 47 улога, најчешће главних, а пред публику је излазио чак 804 пута.

Наш саговорник је, иначе, заволео глуму још као јуноша у родној Српској Црњи. Док је похађао Економску школу у Зрењанину одиграо је три представе, у којима је имао главне роле. Памти те тренутке заноса и среће, као да су од јуче:

-Радо се сетим тих првих корака позоришног живота. Првенац ми је била представа „Од како је Бања Лука постала“ Расима Филиповића. Друге две „Др“ и „Покојник“ Нушића. Као и свако младо биће заљубљено у позориште, имао сам узора. Био је то Сава Лазаров, мој разредни старешина из средње школе, доајен зрењанинског глумишта. Фантастичан глумац, али и човек који плени добротом, узвишеним ставом и добронамерном сугестијом. Сви смо маштали да једног дана будемо као он. Таквог ментора после нисам срео…

У Кикинду се јунак наше приче, с оцем Митом и мајком Милевом, доселио када му је било нешто више од 20 година. Разлог пресељења је очев посао у вези са изградњом силоса. Пре тога уписао је студије на Економском факултету у Београду, па их убрзо напустио – због предвојничке обуке, предмета који се сваког понедељка на првим часовима обавезно слушао, а њему било мрско да рано устаје и слуша њему досадну материју. Отишао је у војску, коју је служио у Задру. С чином резервног официра вратио се кући. Потом је ванредно завршио започете студије. Као дипломирани економиста 1958. године запослио се у овдашњем ПИК-у, обављајући углавном руководеће послове у администрацији. Међу кланичарима је провео 13 година, а 1968. године, када је предузеће почело да пропада, па руковођење преузела принудна управа, потражио је ново радно место.

– Одмах сам прешао у локалну филијалу некадашње Службе друштвеног књиговодства – присећа се Сава сопствене најважније радне етапе, у којој је, након шефовања у неколико ресора, од 1978. до 1995. године био на најважнијој позицији. – Када сам постао директор престао сам да глумим, али се нашег театра нисам одрекао. Наставио сам, с једнаким жаром и упорношћу, да водим 1958. године започету евиденцију позоришне куће, из које су после изникле три моје књиге о њеном историјату.

ДРАГОЦЕНИ ПОДАЦИ

– Вођење позоришне евиденције је, збиља, мукотрпан посао. Имао сам персоналне картоне не само глумаца и редитеља, него и комплетног пропратног особља. Бележио сам ко је, шта и када играо, писао шта се дешавало током сезоне и ван ње, на које се фестивале путовало, ко је каву награду остварио. Кад се све сабере, вредело је тог мог големог труда – поручује Сава Савин.

ВАЖНА УЛОГА

Поменимо Савине глумачке почетке у Кикинди. Чим се Сава доселио у Кикинду похитао је у позориште. Убрзо му је додељена главна мушка улога у „Хасанагиници“. Ваљда, претпоставља, због продорног гласа и беспрекорне дикције. Присећа се осталих у представи. Душанка Влајић играла је Хасанагиницу, султанија је била Љубица Степанов, а ту су још били Јелисавета Шуковић, Станимир Драговић и Жарко Будовалчев.

ПРЕДНОСТ АМАТЕРИЗМУ

– Наше позориште је, након 48 година аматерског деловања, попримило статус професионалне куће. Играо сам, наравно, и даље, без хонорара и било какве новчане надокнаде. Када бих морао да се определим за једну од две статусне варијанте, предност бих дао аматеризму, безрезервно. Зна се и зашто. Позориште је у време аматеризма свакодневно врвело од људи. Сем глумaца, редитеља и осталог позоришног особља, у наше просторије свраћали су љубитељи театра и културе, просветари, школска омладина, чак и радничка класа. Већ на почетку професионализма све то позитивно и лепо је за кратко време утихнуло. Дође публика, одгледа представу и тихо, не застајући, нестане. Закључујем да аматери живе да би играли, а професионалци играју да би живели – јасан је Сава Савин.

М. Иветић

Почиње Петровски пост – време духовног прочишћења и сабрања

Igor Crnogorac јун 15, 2025

У понедељак, 16. јуна, за православне вернике почиње Петровски пост, који претходи празнику Светих апостола Петра и Павла 12. јула. Овај пост, познат и као Апостолски, један је од четири велика годишња поста у Православној цркви, а јединствен је по томе што му трајање варира у зависности од датума Васкрса.

Ове године Петровски пост ће трајати 27 дана. За вернике, то је период не само телесног уздржања, већ и духовне сабраности, покајања и продубљене вере. Успомена је на подвиг и службу апостола који су, након Силаска Светог Духа (Педесетнице), кренули у мисију ширења Јеванђеља широм света.

Према црквеном правилу, Петровски пост се убраја у блаже постове. У већини дана дозвољени су биљна храна, риба, уље и вино. Средом и петком се пости строже – тада је, по правилу, дозвољено само оно најједноставније: хлеб, вода и воће. Током целог поста не конзумирају се месо, јаја и млечни производи.

Пост није само питање исхране – он је прилика за унутрашњу промену. У многим православним домовима, током овог периода, негује се обичај заједничке молитве, читања Светог писма, присуствовања богослужењима и припреме за исповест и причешће.

Суштина поста није у формалном одрицању, већ у неговању кроткости, стрпљења, милосрђа и праштања. Верници се охрабрују да, у данима поста, покажу више пажње према ближњима, помогну онима у невољи и чувају се оговарања, љутње и сујете.

Пост се завршава се 12. јула, на Петровдан – празник Светих апостола Петра и Павла. Тај дан обележавају свечане литургије, славске трпезе и саборовања, којима се завршава један од најзначајнијих постова у православној традицији.

Леп гест Радета Савића из Републике Српске: Угостио своје Кикинђане

Jelena Trifunović јун 10, 2025

Није могао да дође на годишњицу матуре, па све другаре из средњошколске генерације позвао у Зворник на тродневно дружење

Није требало да их Раде Савић пуно убеђује. Њих осморица из генерације која је 1970. окончала Грађевинску школу у нашем граду запутили су се у Републику Српску. А циљ им је био – да прошли викенд проведу са својим другаром из ђачких клупа, који живи у Зворнику.

Ови наши суграђани, препуни утисака, вратили су се у Кикинду. Њихов Раде дочекао их је на најлепши начин. Тако каже Мирко Кнежевић, некадашњи познати фудбалер, који се највише заложио да се путује у град на Дрини:

-Раде је био, наравно и остао, срце од човека, друг до корица. Након средње школе вратио се у свој Зворник и тамо провео радни век као директор у „Глиници“. И није нас заборавио. Растужио се када смо му најавили прошлонедељно матурско окупљање. Неодложне породичне обавезе спречиле су га да дође у Кикинду. Мало смо попричали на необавезне теме, а онда ми је предложио да му сви из генерације дођемо у госте. Ја из прве прихватио позив. Живот је један. Треба мало мрднути и побећи од свакодневне пензионерске чамотиње. А за то не треба пуно труда, нити пара. Лако сам убедио ове моје времешне „мускетаре“ да с два аутомобила кренемо на пут.

А како су се Лале провеле у Зворнику? Било је предивно, сви се слажу, уз напомену да је већина први пут походила Републику Српску. Угођај који су им приуштили Раде и његова супруга Миља, иначе Кикинђанка, чије је девојачко презиме Тинтар, за незаборав су. Гости су уживали у сваком тренутку. Сити су се испричали и подсетили на неповратне давне дане, нашетали се и нагледали природних лепота Зворника и Дрине…

„ПАО“ ДОГОВОР

У Зворнику је, на растанку „пао“ договор. Наредног маја уследиће два матурска сусрета:

– Раде ће доћи на матурско дружење овде у Кикинди. А онда ћемо с њим заједно поћи на ново дружење у Републици Српској.

М. И.

Духовски или Зелени понедељак: Три обичаја који се поштују због мира у дому

Igor Crnogorac јун 9, 2025

Духовски понедељак, дан после празника Свете Тројице, има посебно место у српској традицији. Празнује се као црвено слово, у миру и молитви, без тешких послова. У неким крајевима познат је и као Тројичин понедељак или Зелени понедељак.

На овај дан се не ради, не пере, нити се чисти. Обавезно се иде у цркву, пале се свеће за покој душа, а у појединим крајевима обилазе се и гробља. Дели се милостиња, за здравље живих и мир преминулих.

Гранчице липе, брезе или леске остају у домовима током свих „духовских дана“. Зеленило симболизује обнову живота и верује се да штити од злих сила.

У источним крајевима Србије постоји веровање да, на овај дан, треба да се поједе последње васкршње јаје – као симбол затварања великог празничног круга, од Васкрса до Духова.

Старо народно упозорење каже: „Ко не поштује Духовски понедељак, у кући ће имати немир.“ Зато се овај дан обележава у тишини, уз свечани ручак и присећање на претке.

Ако се на Духовски понедељак измирите с неким с ким сте у завади, верује се да ће мир и благостање ући у ваш дом.

zadusnice-svece-paljenje-foto-rojters-1426501417-626049

Летње или Духовске задушнице сутра обележавају хришћани православне вероисповести

Igor Crnogorac јун 6, 2025

За православне вернике сутра, 7. јуна, су Духовске, односно Тројичине задушнице које „падају“ у суботу пред Духове и покретан су празник јер се прилагођавају датуму Васкрса. Такође се називају и Летњим задушницама.

Задушнице су хришћански православни празник који је посвећен сећању на преминуле. Празнује се не само указивањем поштовања прецима већ и кроз великодушност и милостињу према сиротињи и онима којима је то потребно.

Један од обичаја који се упражњава током Задушница између осталих је посета гробним местима преминулих (ако је то могуће), паљење свеће и остављање такозваних „даћа“ на гробљу и у цркви, обично у виду куваног жита. Многи верују да се овим симболичним гестом на неки начин „храни“ душа наших упокојених и да је то дар који се њима указује, међутим „даће” се остављају, пре свега, да би се нахранила сиротиња која ће, потом, поменути покојника у својим молитвама.

Помен и присећање на блиске преминуле су највећи симбол и мотив иза празника Задушнице. Сматра се да је веома важно на овај дан присетити се упокојених вољених особа и упалити им свећу на гробном месту или у цркви, ако није могуће отићи на гробље.

У току година празнују се укупно четири датума који се називају Задушницама. Оно што имају заједничко је да увек „падају“ у суботу, која је симболичан дан у недељи када се иначе посећују гробна места вољених преминулих и пале им се свеће.

Окупљање некадашњих ученика Грађевинске школе: Ђачко доба за незаборав

Jelena Trifunović мај 26, 2025

Њих осморо, од укупно 29 који су матурирали 1965. године, један дан се дружили, евоцирајући успомене на пресудно време одрастања и формирања сопствене личности када су одабирали професију којом ће се бавити, а у којој су се касније скоро сви у ширим оквирима афирмисали…

Сваке године средином маја окупе се у граду у којем су се школовали и формално озваничили прву професионалну степеницу. Укупно их је 29 те пресудне 1965. године у кикиндској Грађевинској школи матурирало. Тек осморо их се сада нашло у истој учионици у којој су пре 60 лета последњи пут заједно као ђаци чули школско звоно, па се запутили у нове образовне, радне и животне изазове. И сада дошли из различитих места да се виде, упитају за здравље и евоцирају успомене на дане који се заувек памте.

Наш суграђанин Ратко Боровница, поред директорке Техничке школе Миланке Халиловић, нашао се у неформалној улози домаћина. Радује га, вели, чињеница да су се сви његови школски другари остварили у послу којим су се бавили, или, попут њега, још не помишљају на пензионисање.

– Успешне радне и животне каријере све говоре – дефинише општу карактеристику своје средњошколске генерације Боровница, иначе дугогодишњи директор овдашњег ГП „Северни Банат“, а затим предузетник у струци, уз то и истакнути фудбалски радник. – Иза свих су вредна дела, која се памте. Време тече, године се нижу. Све нас је мање, тринаесторо је преминулих, али се не дамо…

НАШИ САГОВОРНИЦИ СЕ СЛАЖУ ДА СУ У ЊИХОВОЈ ГЕНЕРАЦИЈИ НАЈБОЉИ ЂАЦИ БИЛИ ЗОРАН ОБРАДОВИЋ И МИЛИЦА ГАЛИЋ ИЗ МОКРИНА

На својеврсни час носталгичног присећања на младалачке изазове и искушења, а понајвише необуздана радовaња, пристигла и једна дама из Панчева, Ксенија Стојков, некадашња Кикинђанка, која се афирмисала као пројектант. Из истог града стигао је дипломирани правник Свето Мишковић, Новокозарчанин по рођењу, иначе чувени одбојкаш суботичког Спартака из времена када је овај клуб био у елити некадашње СФРЈ. Уз њега су Миодраг Шогоров, некадашњи челни руководилац локалног грађевинског предузећа, Карло Штајн, познати куглаш, који је радио у нашем Молерско-фарбарском предузећу, затим Ђура Угринов, инжењер геодезије, који живи у Новом Саду. Ту је и Душан Рацков, који је радни век провео у „Енергопродукту“, који се, у време Покрета несврстаних, афирмисао градећи са југословенским предузећима грандиозне објекте широм Африке.

Са овогодишњег сусретања није изостао ни Зоран Обрадовић, врхунски стручњак у бранши. Учесник је реализације бројних неимарских подухвата широм државе.Тек да се зна да је професору Хајдину био први асистент у пројектовању новосадског Моста слободе.

Окупљени су, уз жаљење што их нису видели, набројали оне који овога пута нису могли дођу у Кикинду. Поменули су Ђерђа Гедла, бизнисмена у Немачкој, иначе рођеног брата Карла Гедла, затим Златка Мучала, једног од градитеља хотела „Нарвик“, који живи у Суботици, па Веронику Кираљи, девојачко презиме Керекеш, дугогодишњу директорку суботичке Техничке школе. На крају дружења уследило је обећање: „Видимо се наредног маја“.

ПОМЕН ПРОФЕСОРИМА

У разговору у школи, а потом и на закусци у кафани, поменути су преминули другари, тринаесторо њих. Нису, у том смислу, заобиђене ни разредне старешина, прве две године Душан Илијашев, а друге две Миле Смиљански, нити директор Никица Гавранчић.

ЗОРАНОВЕ БЛАГОТВОРНЕ МУКЕ

Матуранти из „шездесет и неке“, као и сваки пут када се сретну, присетили су се свакодневног путешествија њиховог омиљеног другара Обрадовића од куће до школе и назад. Пример за дивљење и поуку. Зоран је, наиме, с породицом живео на салашу недалеко од моста „Девет грла“ удаљеног око 10 километара од Мокрина. У мокринску основну школу је ишао пешице, свакодневно преваљујући по двадесетак километара. На исти начин је, као средњошколац, стизао до Мокрина, те возом путовао до Кикинде, па журно корачао ка Грађевинској школи и на исти начин се враћао на салаш. Такво искушење у раној младости није га сламало, него додатно јачало.

М. Иветић