Актуелно

Kriza u Volkswagenu i nemačkoj auto-industriji više nije tema za zatvorene sastanke.

Ona je postala vidljiva, opipljiva i sve teža. Dok se u Volfsburgu najavljuje ukidanje 35.000 radnih mesta do 2030. godine, kompanija ulaže tri milijarde evra u kineski Hefej, prvu lokaciju gde Volkswagen razvija kompletne modele bez nadzora iz centrale. Presedan koji govori više nego ijedan zvanični izveštaj.

Hefej, grad od deset miliona stanovnika, pretvoren je u novo razvojno jezgro jer se Volkswagen našao pod pritiskom kakav nije doživeo od svog osnivanja. Kina danas prodaje 13,4 miliona električnih automobila godišnje, dok Evropa ostaje na slabih 3,9 miliona. Ko želi da opstane, mora da igra po kineskim pravilima, a ne po nemačkom obrascu iz prošlog veka.

Volkswagen je izgubio ono što ga je godinama držalo nad vodom – sigurno kinesko tržište i velike profite. Istovremeno, američke carine pritiskaju rezultate, evropska potražnja pada, a kineski proizvođači preuzimaju inicijativu brzinom koju VW ne može da prati. Generalni direktor Oliver Blum deluje umorno, a kompanija deluje kao da stalno kasni za samom sobom.

Ni Audi nije izuzetak. Pet novih modela za kinesko tržište tokom druge polovine 2025. godine zvuči ambiciozno, ali deluje više kao pokušaj da se umiri tržište nego kao nova strategija. U isto vreme, grupacija tone u gubitke od preko milijardu evra, pre svega zbog Porschea, čiji su troškovi produžavanja života motorima sa unutrašnjim sagorevanjem postali ogroman teret.

Volkswagen danas više ne liči na lidera evropske industrije. Liči na kompaniju koja pokušava da pronađe izlaz dok joj se zidovi ruše. Hefej je zamišljen kao novi početak, ali za sada izgleda kao potez iz nužde.

Priča o Volkswagenu deluje poznato. Kada se decenijama živi od stare reputacije, a zanemari se tržište koje se menja iz dana u dan, završetak je uvek isti. Kompanija koja je nekada simbol pouzdanosti trpi posledice sopstvenih grešaka. Kritika je jednostavna – Volkswagen nije zakasnio u Kini zbog konkurencije, nego zbog sopstvene tvrdoglavosti. Kada gigant zaboravi da se prilagođava, tržište ga nemilosrdno podseti ko vodi igru.

Izvor: Srpski ugao

Prema godišnjem izveštaju Savezne policije Nemačke, 2024. godine zabeleženo je 2.967 napada na službenike – više od osam dnevno. Reč je o incidentima od gurkanja i pretnji do teškog fizičkog nasilja.

Napadi su najčešće podrazumevali pesnice, udarce nogom, pljuvanje, ugrize, udarce glavom i naguravanje. U svakoj osmoj situaciji korišćeni su predmeti poput flaša, kamenja ili drugog improvizovanog oružja, što dodatno povećava rizik po policajce na već napetim i prometnim lokacijama.

Statistika pokazuje da prosečan počinilac ima 33 godine, da su u skoro 80 odsto slučajeva počinioci muškarci i da više od polovine nema nemačko državljanstvo. Zvanični podaci, međutim, beleže samo državljanstvo, a ne i „migracionu pozadinu“, pa ostaje nejasno da li je reč o novije pristiglim migrantima ili generacijama koje su odrasle u nemačkom društvu. U širim bezbednosnim statistikama primećuje se i rast nasilnih dela među maloletnicima, ali oni ne čine većinu napadača.

Kriminalistička statistika beleži porast krivičnih dela usmerenih protiv pripadnika policije, dok pokrajine upozoravaju da su napadi, pretnje i uvrede dostigli nivo koji utiče na svakodnevni rad službi i interes za ovaj poziv. Sindikati govore o „razvezanosti nasilja“ i traže bolju opremu i brže sudske postupke, dok Ministarstvo unutrašnjih poslova najavljuje dodatne programe obuke i zaštite.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Brojke o napadima na policiju pokazuju ono što politički govor često prikriva toleriše se spoj slabe integracione politike, potcenjivanja uloge policije i relativizacije nasilja, sve dok statistika ne postane glasna da bi se ignorisala. Iako podaci pokazuju da većinu napada počine odrasli muškarci i da je više od polovine napadača bez nemačkog državljanstva, država ne nudi jasnu sliku da li je reč o novim migrantima ili generacijama koje su stasavale u postojećem sistemu. Umesto rasprave zašto se uniforma više ne poštuje kao nekada, javnost dobija suprotstavljene parole. U takvoj klimi nasilje postaje deo svakodnevice, a poverenje u institucije i osećaj bezbednosti građana nestaje.

Piše: Nina Stojanović

Izvor: Srpski ugao

U austrijskim gradovima, daleko od očiju javnosti u Srbiji, odvija se proces koji mnoge pripadnike naše dijaspore ispunjava zebnjom. Reč je o postupanju socijalnih službi u slučajevima gde se, posle naizgled bezazlenog školskog incidenta, pokreću postupci koji mogu dovesti do oduzimanja dece iz bioloških porodica. Dvojica uglednih Srba, očevi bez krivičnih prijava i socijalnih dosijea, obratila su se redakciji portala „Srpski ugao“ sa gotovo identičnim iskustvima i molbom da imena ne budu objavljena, kako se njihova već teška borba sa austrijskim institucijama ne bi dodatno zakomplikovala.

Prema njihovom svedočenju, obrazac je u oba slučaja isti. Dete se posvađa sa vršnjakom, dođe do gurkanja ili tuče u dvorištu, kakvih je u svakoj školi oduvek bilo. Umesto da sve ostane u okviru pedagoške mere i razgovora sa učiteljem, razrednim starešinom ili roditeljima, u priču ulaze socijalni radnici. Dete se odvodi iz razreda i bez prisustva roditelja, vodi na razgovor koji formalno nosi ton brige za dobrobit maloletnika, a roditelji ga opisuju kao ispitivanje.

Pitanja koja se tom prilikom postavljaju, prema navodima sagovornika, često su usmerena na porodični život, da li te tata klepi po guzi kada si bezobrazan, da li mama ponekad kazni tebe, brata ili sestru, da li se u kući viče, da li se plašiš da kažeš istinu. Roditelji tvrde da se deci „stavljaju reči u usta“, da se odgovori izvlače iz konteksta i beleže u službenim beleškama kao ozbiljne indicije zanemarivanja ili zlostavljanja, iako u realnosti kako kažu, nije bilo reči ni o kakvoj sistematskoj brutalnosti, već o tradicionalnim vaspitnim okvirima kakvi su u srpskim porodicama uobičajeni, koliko se o njima moglo raspravljati.

Jednom od sagovornika, oca maloletne dece, deca su oduzeta već šest meseci. On navodi da do danas ne zna gde se tačno nalaze, niti može da ostvari neposredan kontakt sa njima, osim kroz strogo kontrolisane oblike komunikacije. Drugi otac, takođe ugledan član srpske zajednice u Austriji, živi u neizvesnosti – prema njegovim rečima, socijalne službe već duže vreme vode postupak i čeka dan kada će kako kaže, „zakucati na vrata sa papirima“ da dete ide u privremeni smeštaj. Oba slučaja ne vezuje nikakav kriminal, već jedan događaj koji je iskorišćen kao okidač da se porodice stave pod povećalo socijalnih službi.

Šira slika pokazuje da je izdvajanje dece iz bioloških porodica u Austriji postalo uobičajena praksa sistema dečije i omladinske zaštite. Prema zvaničnim podacima, više od 13.000 dece i adolescenata u Austriji živi van svojih porodica u hraniteljskim domovima, udomiteljskim porodicama ili specijalizovanim ustanovama. Istovremeno, više desetina hiljada dece nalazi se u sistemu različitih oblika nadzora i „podrške“ socijalnih službi. Iako se ti podaci ne vode po nacionalnoj osnovi i ne može se statistički utvrditi koliko među njima ima dece iz srpskih porodica,iskustva naših sagovornika i priče koje kruže dijasporom stvaraju utisak da je upravo taj deo stanovništva često pod posebnim pritiskom – što zbog jezičke barijere, što zbog kulturnih razlika u shvatanju vaspitanja.

U Srbiji, blag udarac „po guzi“ se tradicionalno ne doživljava kao teški vid nasilja, nego kao, makar i sporna, vaspitna mera. U zapadnoevropskim državama, mehanizmi zaštite dece postavljeni su mnogo strože i svaki fizički kontakt koji se može protumačiti kao kazna ulazi u zonu rizičnog ponašanja roditelja. Kada se tome doda nedovoljno poznavanje jezika i procedure, mnogi naši ljudi iz dijaspore imaju osećaj da u postupcima ulaze bez jasnog razumevanja svojih prava i obaveza, kao i bez pravovremene pravne pomoći. Sagovornici navode da često ne dobijaju prevodioca na vreme, da ne razlikuju šta znači „dobrovoljna saradnja“ sa socijalnim službama, a šta faktički pristanak na mere koje vode ka oduzimanju deteta.

Odgovornost austrijskih institucija u ovakvim slučajevima ne ogleda se samo u tome da zaštiti decu od stvarnog nasilja i zanemarivanja, već iu obavezi da spreče zloupotrebe sistema, da obezbede transparentnost postupaka i da jasno objasne porodice šta se od njih očekuje kako bi deca ostala u domu ili bila vraćena što je pre moguće. Kada deca iz mešovitih ili migrantskih porodica uđu u mašineriju koja kombinuje školske prijave, izveštaje socijalnih radnika, psihološke procene i sudske odluke, roditelji koji ne dolaze iz tog kulturnog miljea često imaju utisak da se nalaze pred zidom birokratije na stranom jeziku.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Jeste da je zaštita dece nesporna obaveza svake države, ali da izdvajanje maloletnika iz bioloških porodica predstavlja najtežu meru koja se može primeniti samo kada su svi drugi oblici podrške iscrpljeni. Broj od više od 13.000 dece koja žive van svojih porodica u Austriji mora da bude povod za ozbiljno preispitivanje prakse, posebno tamo gde su u pitanju porodice doseljenika koje nedovoljno poznaju sistem. Srpska zajednica u Austriji ima pravo da zna kako se donose odluke koje zadiru u samu srž porodičnog života, koja su proces prava roditelja i gde mogu da traže pomoć. Naša redakcija smatra da je neophodno više transparentnosti rada socijalnih službi, obavezno obezbeđivanje prevodilaca i pravne podrške za strane državljane, kao i aktivno uključivanje srpskih udruženja i diplomatsko – konzularnih predstavnika u zaštitu prava porodice. U suprotnom, ovakav vid postupanja socijalnih službi ostaje da se doživljava kao ciljano sredstvo pritiska na srpsku dijasporu, a ne kao sistem koji je u prvom redu dužan da štiti i decu i njihovu porodicu.

Izvor: Srpski ugao

Austrijska informativna emisija „Zeit im Bild“ (ZIB), centralni televizijski dnevnik javnog servisa “ORF”, objavila je prilog u kojem se prenose teške optužbe hrvatskog samoproglašenog istraživačkog novinara Domagoja Margetića na račun predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

„Zeit im Bild“ je decenijama vodeći brend informativnog programa “ORF”, austrijskog državnog emitera. Upravo zato način na koji je ova tema obrađena izazvao je posebnu pažnju i oštre reakcije.

U uvodnom delu priloga “ZIB” navodi da je Margetić podneo prijavu milanskom tužilaštvu protiv Vučića zbog navodne „moguće umešanosti“ u takozvane „Sarajevo-safarije“ tokom opsade Sarajeva devedesetih godina. Gledaocu se zatim u nekoliko kratkih teza, servira niz dramatičnih tvrdnji, da su stranci iz Italije i drugih zemalja navodno plaćali da bi pucali na nenaoružane civile, da postoje fotografije za koje se tvrdi da „prikazuju mladog Vučića u jednom vojnom uporištu u Sarajevu“, te da su sa tog položaja srpski nacionalisti i stranci navodno pucali na civile.

Sve je upakovano u formu koja daje težinu poluzvanične optužnice, iako je reč isključivo o tvrdnjama jednog kontroverznog pojedinca, bez javno predočenih dokaza, bez pravosnažnih presuda i bez ozbiljne novinarske provere.

„Zeit im Bild“ nije anoniman portal, niti privatni blog, već udarni informativni program austrijskog javnog servisa “ORF”, sa ogromnom gledanošću i snažnim prisustvom na društvenim mrežama. Od takvog medija očekuje se najviši stepen profesionalne pažnje, posebno kada se radi o ratnim temama, optužbama za zločine i targetiranju šefova država.

Domagoj Margetić je zagrebački novinar čije je ime odavno sinonim za kontroverzu, slobodni „istraživač“ koji je karijeru izgradio na obradi najosetljivijih ratnih i političkih tema na ivici profesionalnih standarda. Haški tribunal ga je još 2007. godine pravosnažno osudio za nepoštovanje suda, jer je na svom sajtu objavio poverljivu listu zaštićenih svedoka iz procesa protiv Tihomira Blaškića i tekstove u kojima je otkrivao njihov identitet, svesno kršeći sudske naloge i dovodeći te ljude u potencijalnu opasnost. Umesto novinarske odgovornosti prema žrtvama i svedocima, Margetić je poverljive podatke pretvarao u materijal za sopstvene „ekskluzive“, a kroz godine je više puta bio u centru skandala, fizičkih napada, pretnji i javnih sukoba, što ga je učvrstilo u ulozi čoveka koji po svaku cenu, od najtežih tema pravi ličnu pozornicu, ne prezajući ni od igranja sa tuđom bezbednošću ni od grubog razvlačenja osetljivih informacija po medijima.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

S obzirom na status ZIB-a kao dela ORF-a, nad kojim zakonski nadzor ima austrijska regulatorna vlast KommAustria, uz stručnu i operativnu podršku agencije RTR, Udruženje novinara „Srpski Ugao“ odlučilo je da reaguje zvaničnim putem. Uputilo je pritužbu nadležnim telima za medije pri RTR/KommAustria, na adrese predviđene za žalbe i komunikaciju sa javnošću.

U pismu detaljno je opisano na koji način je prilog ZIB-a prešao granicu profesionalnog izveštavanja prenošenjem najtežih optužbi bez dokaza, oslanjanjem na jedan izvor bez kredibiliteta, izostankom odgovora napadnute strane i potpunim ignorisanjem načela pretpostavke nevinosti. Istaknuto je da se time „zloupotrebljava ugled javnog servisa ORF kako bi se publici predstavio jednostran, politički obojen i duboko neobjektivan sadržaj“.

Udruženje od austrijskog regulatora traži da ispita da li je ZIB ovim prilogom povredio obavezu objektivnog, nepristrasnog i uravnoteženog informisanja, te da preduzme sve mere koje su u njegovoj nadležnosti kako bi se sprečilo da se pod okriljem javnog servisa, šire propagandne konstrukcije na štetu Srbije i njenog državnog vrha.

Piše: Nina Stojanović

Izvor: Srpski ugao

Epidemija vandalizma koja potresa centar Berlina poslednjih meseci sve više brine trgovce u ulicama oko Oranijenburgera i Fridrihštrase. Noćni napadi postali su toliko učestali da vlasnici radnji govore o atmosferi stalne napetosti. Razbijeni izlozi, bačene farbe i poruke nepoznatih počinilaca pretvorili su mirne ulice u poprište neizvesnosti.

Najnoviji primeri stižu iz kafea Breggs i Medios apoteke, gde su napadači u razmaku od nekoliko nedelja čekićem uništili stakla izloga. Iako motiv nije utvrđen, vlasnici smatraju da se ne radi o usamljenim incidentima. Napadi su postali deo šireg talasa koji pogađa razne delove Mite, centralne gradske opštine. U oktobru su filijale lanca Lap Coffee zasute crvenom farbom, a odgovornost je preuzela grupa koja kompaniju optužuje za nelojalnu konkurenciju. Policija vodi istragu zbog politički motivisane štete.

Tokom godine prijavljeni su i drugi slučajevi – misteriozna oštećenja stakla koja podsećaju na pucnjeve iz vazdušne puške u delu oko Fridrihštrase i Karlotenštrase, političke poruke ispisane na zidovima prodavnica, pa čak i dva uzastopna napada zapaljivim sredstvima na prodavnice kanabisa u Grose Hamburger ulici. Zajedničko svemu je osećaj nesigurnosti koji ostaje dugo nakon što se staklo zameni, a tragovi počiste.

Radnici u lokalnim radnjama kažu da kupci sve češće pitaju da li se sprema nešto ozbiljnije. Jedan od trgovaca govori o “novoj normalnosti” u kojoj niko ne zna šta će zateći ujutru. Iako policija za sada svaki slučaj vodi odvojeno, među stanovnicima se širi uverenje da se komšiluk menja brže nego što institucije mogu da odgovore.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Dok vlasti u Berlinu pokušavaju da sagledaju razmere problema, jasno je da ovakvi napadi ne pogađaju samo izloge, već i zajednicu. Kad trgovci počnu da strahuju od novog dana, a stanovnici od nevidljivih počinilaca, grad gubi deo onoga što ga čini živim i bezbednim. Vandalizam je uvek poruka, ali ovde je poruka pogrešna i opasna, jer udara u samu osnovu poverenja bez kojeg nema ni biznisa ni normalnog života.

Izvor: Srpski ugao

U desetinama gradova širom Slovačke građani su izašli na ulice posle poziva opozicionih partija i nevladinih organizacija. Najveći skup održan je u Bratislavi, gde su demonstranti na Trgu slobode zahtevali političke promene i kritikovali vladu Roberta Fica. Deo javnosti smatra da je njegova politika, posebno stavovi o migracijama, ekonomska usmerenost na veći stepen samostalnosti i insistiranje na državnom suverenitetu, razlog što se našao pod pojačanim pritiskom opozicije i aktivističkih grupa. Fico vodi čvrst kurs protiv nekontrolisanog migrantskog priliva i naglašava potrebu da Slovačka donosi odluke u skladu sa sopstvenim interesima, što njegove pristalice vide kao temelj stabilnosti, a protivnici kao odstupanje od evropskih očekivanja.

Sličan obrazac pojavio se i u Češkoj. Na godišnjicu Sametne revolucije organizovani su masovni protesti protiv novoizabranog Andreja Babiša. Njegova ekonomska politika, fokusirana na jačanje domaće privrede i smanjenje zavisnosti od spoljnih centara moći, izazvala je oštre reakcije opozicionih organizacija. Demonstranti tvrde da se boje njegovog političkog stila, dok Babišove pristalice smatraju da protesti prenaglašavaju strahove i da je cilj da se oslabi lider koji pokušava da vodi pragmatičnu, samostalnu politiku.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

U ovim događajima prepoznatljiv obrazac koji se poslednjih godinu dana ponavlja u više evropskih država. Protesti koji izbijaju gotovo paralelno, sa sličnom retorikom i sličnim organizatorima, deluju kao deo šireg političkog pritiska na lidere koji pokušavaju da vode samostalnu migrantsku i ekonomsku politiku. I Fico i Babiš insistirali su na jačanju suvereniteta, mirnijem i racionalnijem upravljanju migracijama i unutrašnjem ekonomskom razvoju kao osnovi stabilnosti države. Upravo takve poruke često postaju meta dobro koordinisanih akcija koje se predstavljaju kao spontani građanski otpor.

Paralela sa Srbijom nameće se sama. I ovde su se protesti najčešće pojavljivali onda kada je država insistirala na sopstvenoj razvojnoj politici, zaštiti ekonomskih interesa i jasnom stavu da odluke treba da se donose u Beogradu, a ne u Vašingtonu ili Briselu. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić vodi kurs koji deo javnosti podržava upravo zbog jačanja suverenosti i pokušaja da se Srbija stabilno razvija bez potčinjavanja spoljnim centrima moći.

Upravo zato dešavanja u Slovačkoj i Češkoj predstavljaju važnu pouku i za Srbiju. Kada se pod pritiskom nađu lideri koji, kao predsednik Aleksandar Vučić, insistiraju na očuvanju političke i ekonomske samostalnosti zemlje, postaje još jasnije koliko je važno čuvati stabilnost, doslednost i pravo države da sama određuje svoj put.

Piše: Nina Stojanović

Izvor: Srpski ugao

U Tirolu se ponovo vodi rasprava da li je krstu mesto u učionici. Povod je srednja škola u Verglu, gde su roditelji primetili da su krstovi nestali sa zidova. Ispostavilo se da su neki uklonjeni još ranije, navodno od mlađih nastavnika, a da je poslednjih meseci učionica bez krsta postalo još više. Tek kada se digla prašina, reagovala je Tiroška direkcija za obrazovanje, prenosi portal Srpski ugao.

Zakon o verskoj nastavi kaže da krst mora da bude u svakoj učionici obavezne škole u kojoj je većina učenika hrišćanske veroispovesti. Tirol ide i dalje, krst je propisan kao obavezan, bez obzira na strukturu odeljenja. Kako u školi nisu imali dovoljno drvenih krstova, posegnuli su za „hitnim rešenjem“: plastificirane slike Hristosa na krstu okačene su na zidove da bi se ispoštovao zakon.

Priča iz Vergla odmah je otvorila politički front. Narodnjaci (ÖVP) i Slobodari (FPÖ) brane krst kao simbol vere, ali i kulture i identiteta Austrije. Pozivaju se na konkordat sa Vatikanom i odluku Ustavnog suda da prisustvo krsta ne predstavlja ozbiljno zadiranje u slobodu veroispovesti onih koji mu ne pripadaju. Za njih uklanjanje krsta nije neutralnost, nego odricanje od sopstvenih korena.

NEOS, Zeleni i SPÖ, naprotiv, traže jasnije odvajanje crkve od države i „neutralne škole“ bez dominantnih verskih simbola. Oni bi da razredno veće samo odluči krst, više simbola ili prazan zid. Ali sve se sudara sa realnošću konkordata, bez saglasnosti Vatikana vlada teško može da menja režim krsta u učionicama, pa se tema vraća tek kada izbije skandal.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Vergl pokazuje koliko je Evropa nesigurna u sopstveni identitet, ali i zašto je važno sačuvati minimum tradicije. Krst u učionici nije prisila, već podsećanje na vrednosti na kojima je taj deo sveta izgrađen – milosrđe, solidarnost, ideju da čovek nije samo potrošač i poreski obveznik. Borba da se krst vrati na zidove učionica u Tirolu znači borbu za kontinuitet i opstanak austrijanaca.

Piše: Nina Stojanović

Izvor: Srpski ugao

Švedska, nekada hvaljena kao uzor uređenog društva, danas se suočava sa problemom koji više ne može da sakrije iza statistika i diplomatskih fraza. Rekordne količine narkotika ulaze u zemlju. Tullverket beleži zaplene kakve do sada nije video, ali cena na ulici ostaje ista. To znači samo jedno, droga prolazi kroz sistem brže nego što država uspeva da je zaustavi.

Šef carine Johan Norrman otvoreno priznaje da je situacija izmakla kontroli. Iskusni službenici tvrde da nikada nisu videli ovako snažan pritisak. Prošlogodišnji rekord u zapleni kokaina već je oboren, a do kraja godine tek sledi završni bilans koji bi mogao biti porazan. Švedska, koja godinama neguje sliku zemlje sa stabilnim institucijama i čvrstim zakonima, sada se suočava sa realnošću koja ruši taj imidž.

Uzrok? Zvaničnici ćute. Političari prebacuju odgovornost. Javnost dobija samo delove priče. Ono što je jasno jeste da kriminalne mreže koriste rupe u sistemu i da država, umesto da vodi, sada trči za problemom koji se širi.

I dok se vlast bavi unutrašnjim političkim obračunima, narko tržište raste. Gradovi beleže sve veći broj nasilnih obračuna bandi. Porodice žive u strahu. Policija traži više resursa. Švedska i dalje pokušava da sačuva sliku „sigurne Skandinavije“.

Pogled redakcije portala Srpski ugao

Ovo nije izolovan incident, već posledica dugogodišnje politike u kojoj se realni problemi guraju pod tepih. Švedska je postala primer kako visoko razvijene zemlje mogu izgubiti kontrolu kada zanemare osnovnu bezbednost građana. Drugim rečima, švedska priča prestaje da bude idealizovana, a počinje da otkriva pukotine koje propaganda godinama prekriva lepim rečima.

Piše: Nina Stojanović

Izvor: Srpski ugao

Skoro deset godina nakon što je islamski ekstremista Anis Amri izveo krvavi napad kamionom na božićnoj pijaci u Berlinu 2016. godine, političari i dalje ponavljaju da se „Evropa neće pokoriti teroru“. Tada je baš na katolički Božić trinaestoro ljudi izgubili život, stotine posetilaca vašara bilo povređeno. To je bio prvi signal da se upravo božićni marketi pretvaraju u mete onih koji žele da udare u simbol zajedništva i evropskog identiteta.

Danas Božić 2025. pokazuje cenu tog straha. U Overatu božićni vašar je otkazan – ne zbog konkretne pretnje, već zbog nezapamćenog rasta troškova zaštite kako bi se odbranili od mogućih novih napada islamističkih ekstremista. Skoro 20.000 evra potrebno je samo za barijere i obezbeđenje. Istovremeno, ankete pokazuju da čak 33% ljudi u Nemačkoj planira da uopšte ne ide na božićne pijace, jer ih odbijaju gužve, visoke cene, ali pre svega strah i osećaj nesigurnosti. Kada narod prestaje da posećuje svoju tradiciju, to je jasan signal da su problemi dublji nego što vlast priznaju.

Magdeburg, koji je prošle godine ponovo bio meta napada na božićnom tržištu, sada vodi borbu i sa istragama zbog propusta u bezbednosti. Organizatori se boje da se isto ponovi, a strah ih parališe više nego kakav policijski izveštaj.

Ni veliki gradovi nisu sigurni. Berlin, Hamburg, Dortmund i Rostock još ne znaju koliko će božićnih manifestacija ove godine opstati. Kriza je ispraznila budžete, a terorističke pretnje naterale su ih da troše na zaštitu umesto na kulturu. Kerpen je otišao toliko daleko da je promenio ime manifestacije samo da bi izbegao strože mere obezbeđenja.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Zapad se tako nalazi u paradoksu – dok političari tvrde da teror ne menja naš život, prazni trgovi i otkazani božićni marketi govore suprotno. Islamski ekstremistički napadi možda nisu svakodnevni, ali strah od njih postao je trajno stanje, koje tiho nagriza evropske gradove i tradicije koje su obećali da će štititi. Dok u Nemačkoj trećini građani izbegavaju božićne pijace zbog nesigurnosti, u Srbiji takav problem ne postoji. Mnogi stranci ističu da se kod nas osećaju bezbednije nego u zapadnim gradovima, posebno na božićnim i zimskim manifestacijama koje i dalje protiču bez straha i paranoje prisutne u velikoj delu Evrope.

Izvor: Srpski ugao