Актуелно

Криза у Volkswagenu и немачкој ауто-индустрији више није тема за затворене састанке.

Она је постала видљива, опипљива и све тежа. Док се у Волфсбургу најављује укидање 35.000 радних места до 2030. године, компанија улаже три милијарде евра у кинески Хефеј, прву локацију где Volkswagen развија комплетне моделе без надзора из централе. Преседан који говори више него иједан званични извештај.

Хефеј, град од десет милиона становника, претворен је у ново развојно језгро јер се Волксwаген нашао под притиском какав није доживео од свог оснивања. Кина данас продаје 13,4 милиона електричних аутомобила годишње, док Европа остаје на слабих 3,9 милиона. Ко жели да опстане, мора да игра по кинеским правилима, а не по немачком обрасцу из прошлог века.

Volkswagen је изгубио оно што га је годинама држало над водом – сигурно кинеско тржиште и велике профите. Истовремено, америчке царине притискају резултате, европска потражња пада, а кинески произвођачи преузимају иницијативу брзином коју ВW не може да прати. Генерални директор Оливер Блум делује уморно, а компанија делује као да стално касни за самом собом.

Ни Ауди није изузетак. Пет нових модела за кинеско тржиште током друге половине 2025. године звучи амбициозно, али делује више као покушај да се умири тржиште него као нова стратегија. У исто време, групација тоне у губитке од преко милијарду евра, пре свега због Порсцхеа, чији су трошкови продужавања живота моторима са унутрашњим сагоревањем постали огроман терет.

Volkswagen данас више не личи на лидера европске индустрије. Личи на компанију која покушава да пронађе излаз док јој се зидови руше. Хефеј је замишљен као нови почетак, али за сада изгледа као потез из нужде.

Прича о Volkswagenu делује познато. Када се деценијама живи од старе репутације, а занемари се тржиште које се мења из дана у дан, завршетак је увек исти. Компанија која је некада симбол поузданости трпи последице сопствених грешака. Критика је једноставна – Volkswagen није закаснио у Кини због конкуренције, него због сопствене тврдоглавости. Када гигант заборави да се прилагођава, тржиште га немилосрдно подсети ко води игру.

Извор: Српски угао

Према годишњем извештају Савезне полиције Немачке, 2024. године забележено је 2.967 напада на службенике – више од осам дневно. Реч је о инцидентима од гуркања и претњи до тешког физичког насиља.

Напади су најчешће подразумевали песнице, ударце ногом, пљување, угризе, ударце главом и нагуравање. У свакој осмој ситуацији коришћени су предмети попут флаша, камења или другог импровизованог оружја, што додатно повећава ризик по полицајце на већ напетим и прометним локацијама.

Статистика показује да просечан починилац има 33 године, да су у скоро 80 одсто случајева починиоци мушкарци и да више од половине нема немачко држављанство. Званични подаци, међутим, бележе само држављанство, а не и „миграциону позадину“, па остаје нејасно да ли је реч о новије пристиглим мигрантима или генерацијама које су одрасле у немачком друштву. У ширим безбедносним статистикама примећује се и раст насилних дела међу малолетницима, али они не чине већину нападача.

Криминалистичка статистика бележи пораст кривичних дела усмерених против припадника полиције, док покрајине упозоравају да су напади, претње и увреде достигли ниво који утиче на свакодневни рад служби и интерес за овај позив. Синдикати говоре о „развезаности насиља“ и траже бољу опрему и брже судске поступке, док Министарство унутрашњих послова најављује додатне програме обуке и заштите.

Поглед редакције портала Српски Угао

Бројке о нападима на полицију показују оно што политички говор често прикрива толерише се спој слабе интеграционе политике, потцењивања улоге полиције и релативизације насиља, све док статистика не постане гласна да би се игнорисала. Иако подаци показују да већину напада почине одрасли мушкарци и да је више од половине нападача без немачког држављанства, држава не нуди јасну слику да ли је реч о новим мигрантима или генерацијама које су стасавале у постојећем систему. Уместо расправе зашто се униформа више не поштује као некада, јавност добија супротстављене пароле. У таквој клими насиље постаје део свакодневице, а поверење у институције и осећај безбедности грађана нестаје.

Пише: Нина Стојановић

Извор: Српски угао

У аустријским градовима, далеко од очију јавности у Србији, одвија се процес који многе припаднике наше дијаспоре испуњава зебњом. Реч је о поступању социјалних служби у случајевима где се, после наизглед безазленог школског инцидента, покрећу поступци који могу довести до одузимања деце из биолошких породица. Двојица угледних Срба, очеви без кривичних пријава и социјалних досијеа, обратила су се редакцији портала „Српски угао“ са готово идентичним искуствима и молбом да имена не буду објављена, како се њихова већ тешка борба са аустријским институцијама не би додатно закомпликовала.

Према њиховом сведочењу, образац је у оба случаја исти. Дете се посвађа са вршњаком, дође до гуркања или туче у дворишту, каквих је у свакој школи одувек било. Уместо да све остане у оквиру педагошке мере и разговора са учитељем, разредним старешином или родитељима, у причу улазе социјални радници. Дете се одводи из разреда и без присуства родитеља, води на разговор који формално носи тон бриге за добробит малолетника, а родитељи га описују као испитивање.

Питања која се том приликом постављају, према наводима саговорника, често су усмерена на породични живот, да ли те тата клепи по гузи када си безобразан, да ли мама понекад казни тебе, брата или сестру, да ли се у кући виче, да ли се плашиш да кажеш истину. Родитељи тврде да се деци „стављају речи у уста“, да се одговори извлаче из контекста и бележе у службеним белешкама као озбиљне индиције занемаривања или злостављања, иако у реалности како кажу, није било речи ни о каквој систематској бруталности, већ о традиционалним васпитним оквирима какви су у српским породицама уобичајени, колико се о њима могло расправљати.

Једном од саговорника, оца малолетне деце, деца су одузета већ шест месеци. Он наводи да до данас не зна где се тачно налазе, нити може да оствари непосредан контакт са њима, осим кроз строго контролисане облике комуникације. Други отац, такође угледан члан српске заједнице у Аустрији, живи у неизвесности – према његовим речима, социјалне службе већ дуже време воде поступак и чека дан када ће како каже, „закуцати на врата са папирима“ да дете иде у привремени смештај. Оба случаја не везује никакав криминал, већ један догађај који је искоришћен као окидач да се породице ставе под повећало социјалних служби.

Шира слика показује да је издвајање деце из биолошких породица у Аустрији постало уобичајена пракса система дечије и омладинске заштите. Према званичним подацима, више од 13.000 деце и адолесцената у Аустрији живи ван својих породица у хранитељским домовима, удомитељским породицама или специјализованим установама. Истовремено, више десетина хиљада деце налази се у систему различитих облика надзора и „подршке“ социјалних служби. Иако се ти подаци не воде по националној основи и не може се статистички утврдити колико међу њима има деце из српских породица,искуства наших саговорника и приче које круже дијаспором стварају утисак да је управо тај део становништва често под посебним притиском – што због језичке баријере, што због културних разлика у схватању васпитања.

У Србији, благ ударац „по гузи“ се традиционално не доживљава као тешки вид насиља, него као, макар и спорна, васпитна мера. У западноевропским државама, механизми заштите деце постављени су много строже и сваки физички контакт који се може протумачити као казна улази у зону ризичног понашања родитеља. Када се томе дода недовољно познавање језика и процедуре, многи наши људи из дијаспоре имају осећај да у поступцима улазе без јасног разумевања својих права и обавеза, као и без правовремене правне помоћи. Саговорници наводе да често не добијају преводиоца на време, да не разликују шта значи „добровољна сарадња“ са социјалним службама, а шта фактички пристанак на мере које воде ка одузимању детета.

Одговорност аустријских институција у оваквим случајевима не огледа се само у томе да заштити децу од стварног насиља и занемаривања, већ иу обавези да спрече злоупотребе система, да обезбеде транспарентност поступака и да јасно објасне породице шта се од њих очекује како би деца остала у дому или била враћена што је пре могуће. Када деца из мешовитих или мигрантских породица уђу у машинерију која комбинује школске пријаве, извештаје социјалних радника, психолошке процене и судске одлуке, родитељи који не долазе из тог културног миљеа често имају утисак да се налазе пред зидом бирократије на страном језику.

Поглед редакције портала Српски Угао

Јесте да је заштита деце неспорна обавеза сваке државе, али да издвајање малолетника из биолошких породица представља најтежу меру која се може применити само када су сви други облици подршке исцрпљени. Број од више од 13.000 деце која живе ван својих породица у Аустрији мора да буде повод за озбиљно преиспитивање праксе, посебно тамо где су у питању породице досељеника које недовољно познају систем. Српска заједница у Аустрији има право да зна како се доносе одлуке које задиру у саму срж породичног живота, која су процес права родитеља и где могу да траже помоћ. Наша редакција сматра да је неопходно више транспарентности рада социјалних служби, обавезно обезбеђивање преводилаца и правне подршке за стране држављане, као и активно укључивање српских удружења и дипломатско – конзуларних представника у заштиту права породице. У супротном, овакав вид поступања социјалних служби остаје да се доживљава као циљано средство притиска на српску дијаспору, а не као систем који је у првом реду дужан да штити и децу и њихову породицу.

Извор: Српски угао

Аустријска информативна емисија „Zeit im Bild“ (ZIB), централни телевизијски дневник јавног сервиса “ORF”, објавила је прилог у којем се преносе тешке оптужбе хрватског самопроглашеног истраживачког новинара Домагоја Маргетића на рачун председника Србије Александра Вучића.

„Zeit im Bild“ је деценијама водећи бренд информативног програма “ORF”, аустријског државног емитера. Управо зато начин на који је ова тема обрађена изазвао је посебну пажњу и оштре реакције.

У уводном делу прилога “ZIB” наводи да је Маргетић поднео пријаву миланском тужилаштву против Вучића због наводне „могуће умешаности“ у такозване „Сарајево-сафарије“ током опсаде Сарајева деведесетих година. Гледаоцу се затим у неколико кратких теза, сервира низ драматичних тврдњи, да су странци из Италије и других земаља наводно плаћали да би пуцали на ненаоружане цивиле, да постоје фотографије за које се тврди да „приказују младог Вучића у једном војном упоришту у Сарајеву“, те да су са тог положаја српски националисти и странци наводно пуцали на цивиле.

Све је упаковано у форму која даје тежину полузваничне оптужнице, иако је реч искључиво о тврдњама једног контроверзног појединца, без јавно предочених доказа, без правоснажних пресуда и без озбиљне новинарске провере.

„Zeit im Bild“ није анониман портал, нити приватни блог, већ ударни информативни програм аустријског јавног сервиса “ORF”, са огромном гледаношћу и снажним присуством на друштвеним мрежама. Од таквог медија очекује се највиши степен професионалне пажње, посебно када се ради о ратним темама, оптужбама за злочине и таргетирању шефова држава.

Домагој Маргетић је загребачки новинар чије је име одавно синоним за контроверзу, слободни „истраживач“ који је каријеру изградио на обради најосетљивијих ратних и политичких тема на ивици професионалних стандарда. Хашки трибунал га је још 2007. године правоснажно осудио за непоштовање суда, јер је на свом сајту објавио поверљиву листу заштићених сведока из процеса против Тихомира Блашкића и текстове у којима је откривао њихов идентитет, свесно кршећи судске налоге и доводећи те људе у потенцијалну опасност. Уместо новинарске одговорности према жртвама и сведоцима, Маргетић је поверљиве податке претварао у материјал за сопствене „ексклузиве“, а кроз године је више пута био у центру скандала, физичких напада, претњи и јавних сукоба, што га је учврстило у улози човека који по сваку цену, од најтежих тема прави личну позорницу, не презајући ни од играња са туђом безбедношћу ни од грубог развлачења осетљивих информација по медијима.

Поглед редакције портала Српски Угао

С обзиром на статус ZIB-a као дела ORF-а, над којим законски надзор има аустријска регулаторна власт KommAustria, уз стручну и оперативну подршку агенције RTR, Удружење новинара „Српски Угао“ одлучило је да реагује званичним путем. Упутило је притужбу надлежним телима за медије при RTR/KommAustria, на адресе предвиђене за жалбе и комуникацију са јавношћу.

У писму детаљно је описано на који начин је прилог ZIB-a прешао границу професионалног извештавања преношењем најтежих оптужби без доказа, ослањањем на један извор без кредибилитета, изостанком одговора нападнуте стране и потпуним игнорисањем начела претпоставке невиности. Истакнуто је да се тиме „злоупотребљава углед јавног сервиса ORF како би се публици представио једностран, политички обојен и дубоко необјективан садржај“.

Удружење од аустријског регулатора тражи да испита да ли је ZIB овим прилогом повредио обавезу објективног, непристрасног и уравнотеженог информисања, те да предузме све мере које су у његовој надлежности како би се спречило да се под окриљем јавног сервиса, шире пропагандне конструкције на штету Србије и њеног државног врха.

Пише: Нина Стојановић

Извор: Српски угао

Епидемија вандализма која потреса центар Берлина последњих месеци све више брине трговце у улицама око Оранијенбургера и Фридрихштрасе. Ноћни напади постали су толико учестали да власници радњи говоре о атмосфери сталне напетости. Разбијени излози, бачене фарбе и поруке непознатих починилаца претворили су мирне улице у поприште неизвесности.

Најновији примери стижу из кафеа Бреггс и Медиос апотеке, где су нападачи у размаку од неколико недеља чекићем уништили стакла излога. Иако мотив није утврђен, власници сматрају да се не ради о усамљеним инцидентима. Напади су постали део ширег таласа који погађа разне делове Мите, централне градске општине. У октобру су филијале ланца Lap Coffee засуте црвеном фарбом, а одговорност је преузела група која компанију оптужује за нелојалну конкуренцију. Полиција води истрагу због политички мотивисане штете.

Током године пријављени су и други случајеви – мистериозна оштећења стакла која подсећају на пуцњеве из ваздушне пушке у делу око Фридрихштрасе и Карлотенштрасе, политичке поруке исписане на зидовима продавница, па чак и два узастопна напада запаљивим средствима на продавнице канабиса у Гросе Хамбургер улици. Заједничко свему је осећај несигурности који остаје дуго након што се стакло замени, а трагови почисте.

Радници у локалним радњама кажу да купци све чешће питају да ли се спрема нешто озбиљније. Један од трговаца говори о “новој нормалности” у којој нико не зна шта ће затећи ујутру. Иако полиција за сада сваки случај води одвојено, међу становницима се шири уверење да се комшилук мења брже него што институције могу да одговоре.

Поглед редакције портала Српски Угао

Док власти у Берлину покушавају да сагледају размере проблема, јасно је да овакви напади не погађају само излоге, већ и заједницу. Кад трговци почну да страхују од новог дана, а становници од невидљивих починилаца, град губи део онога што га чини живим и безбедним. Вандализам је увек порука, али овде је порука погрешна и опасна, јер удара у саму основу поверења без којег нема ни бизниса ни нормалног живота.

Извор: Српски угао

У десетинама градова широм Словачке грађани су изашли на улице после позива опозиционих партија и невладиних организација. Највећи скуп одржан је у Братислави, где су демонстранти на Тргу слободе захтевали политичке промене и критиковали владу Роберта Фица. Део јавности сматра да је његова политика, посебно ставови о миграцијама, економска усмереност на већи степен самосталности и инсистирање на државном суверенитету, разлог што се нашао под појачаним притиском опозиције и активистичких група. Фицо води чврст курс против неконтролисаног мигрантског прилива и наглашава потребу да Словачка доноси одлуке у складу са сопственим интересима, што његове присталице виде као темељ стабилности, а противници као одступање од европских очекивања.

Сличан образац појавио се и у Чешкој. На годишњицу Саметне револуције организовани су масовни протести против новоизабраног Андреја Бабиша. Његова економска политика, фокусирана на јачање домаће привреде и смањење зависности од спољних центара моћи, изазвала је оштре реакције опозиционих организација. Демонстранти тврде да се боје његовог политичког стила, док Бабишове присталице сматрају да протести пренаглашавају страхове и да је циљ да се ослаби лидер који покушава да води прагматичну, самосталну политику.

Поглед редакције портала Српски Угао

У овим догађајима препознатљив образац који се последњих годину дана понавља у више европских држава. Протести који избијају готово паралелно, са сличном реториком и сличним организаторима, делују као део ширег политичког притиска на лидере који покушавају да воде самосталну мигрантску и економску политику. И Фицо и Бабиш инсистирали су на јачању суверенитета, мирнијем и рационалнијем управљању миграцијама и унутрашњем економском развоју као основи стабилности државе. Управо такве поруке често постају мета добро координисаних акција које се представљају као спонтани грађански отпор.

Паралела са Србијом намеће се сама. И овде су се протести најчешће појављивали онда када је држава инсистирала на сопственој развојној политици, заштити економских интереса и јасном ставу да одлуке треба да се доносе у Београду, а не у Вашингтону или Бриселу. Председник Србије Александар Вучић води курс који део јавности подржава управо због јачања суверености и покушаја да се Србија стабилно развија без потчињавања спољним центрима моћи.

Управо зато дешавања у Словачкој и Чешкој представљају важну поуку и за Србију. Када се под притиском нађу лидери који, као председник Александар Вучић, инсистирају на очувању политичке и економске самосталности земље, постаје још јасније колико је важно чувати стабилност, доследност и право државе да сама одређује свој пут.

Пише: Нина Стојановић

Извор: Српски угао

У Тиролу се поново води расправа да ли је крсту место у учионици. Повод је средња школа у Верглу, где су родитељи приметили да су крстови нестали са зидова. Испоставило се да су неки уклоњени још раније, наводно од млађих наставника, а да је последњих месеци учионица без крста постало још више. Тек када се дигла прашина, реаговала је Тирошка дирекција за образовање, преноси портал Српски угао.

Закон о верској настави каже да крст мора да буде у свакој учионици обавезне школе у којој је већина ученика хришћанске вероисповести. Тирол иде и даље, крст је прописан као обавезан, без обзира на структуру одељења. Како у школи нису имали довољно дрвених крстова, посегнули су за „хитним решењем“: пластифициране слике Христоса на крсту окачене су на зидове да би се испоштовао закон.

Прича из Вергла одмах је отворила политички фронт. Народњаци (ÖВП) и Слободари (ФПÖ) бране крст као симбол вере, али и културе и идентитета Аустрије. Позивају се на конкордат са Ватиканом и одлуку Уставног суда да присуство крста не представља озбиљно задирање у слободу вероисповести оних који му не припадају. За њих уклањање крста није неутралност, него одрицање од сопствених корена.

НЕОС, Зелени и СПÖ, напротив, траже јасније одвајање цркве од државе и „неутралне школе“ без доминантних верских симбола. Они би да разредно веће само одлучи крст, више симбола или празан зид. Али све се судара са реалношћу конкордата, без сагласности Ватикана влада тешко може да мења режим крста у учионицама, па се тема враћа тек када избије скандал.

Поглед редакције портала Српски Угао

Вергл показује колико је Европа несигурна у сопствени идентитет, али и зашто је важно сачувати минимум традиције. Крст у учионици није присила, већ подсећање на вредности на којима је тај део света изграђен – милосрђе, солидарност, идеју да човек није само потрошач и порески обвезник. Борба да се крст врати на зидове учионица у Тиролу значи борбу за континуитет и опстанак аустријанаца.

Пише: Нина Стојановић

Извор: Српски угао

Шведска, некада хваљена као узор уређеног друштва, данас се суочава са проблемом који више не може да сакрије иза статистика и дипломатских фраза. Рекордне количине наркотика улазе у земљу. Туллверкет бележи заплене какве до сада није видео, али цена на улици остаје иста. То значи само једно, дрога пролази кроз систем брже него што држава успева да је заустави.

Шеф царине Јохан Норрман отворено признаје да је ситуација измакла контроли. Искусни службеници тврде да никада нису видели овако снажан притисак. Прошлогодишњи рекорд у заплени кокаина већ је оборен, а до краја године тек следи завршни биланс који би могао бити поразан. Шведска, која годинама негује слику земље са стабилним институцијама и чврстим законима, сада се суочава са реалношћу која руши тај имиџ.

Узрок? Званичници ћуте. Политичари пребацују одговорност. Јавност добија само делове приче. Оно што је јасно јесте да криминалне мреже користе рупе у систему и да држава, уместо да води, сада трчи за проблемом који се шири.

И док се власт бави унутрашњим политичким обрачунима, нарко тржиште расте. Градови бележе све већи број насилних обрачуна банди. Породице живе у страху. Полиција тражи више ресурса. Шведска и даље покушава да сачува слику „сигурне Скандинавије“.

Поглед редакције портала Српски угао

Ово није изолован инцидент, већ последица дугогодишње политике у којој се реални проблеми гурају под тепих. Шведска је постала пример како високо развијене земље могу изгубити контролу када занемаре основну безбедност грађана. Другим речима, шведска прича престаје да буде идеализована, а почиње да открива пукотине које пропаганда годинама прекрива лепим речима.

Пише: Нина Стојановић

Извор: Српски угао

Скоро десет година након што је исламски екстремиста Анис Амри извео крвави напад камионом на божићној пијаци у Берлину 2016. године, политичари и даље понављају да се „Европа неће покорити терору“. Тада је баш на католички Божић тринаесторо људи изгубили живот, стотине посетилаца вашара било повређено. То је био први сигнал да се управо божићни маркети претварају у мете оних који желе да ударе у симбол заједништва и европског идентитета.

Данас Божић 2025. показује цену тог страха. У Оверату божићни вашар је отказан – не због конкретне претње, већ због незапамћеног раста трошкова заштите како би се одбранили од могућих нових напада исламистичких екстремиста. Скоро 20.000 евра потребно је само за баријере и обезбеђење. Истовремено, анкете показују да чак 33% људи у Немачкој планира да уопште не иде на божићне пијаце, јер их одбијају гужве, високе цене, али пре свега страх и осећај несигурности. Када народ престаје да посећује своју традицију, то је јасан сигнал да су проблеми дубљи него што власт признају.

Магдебург, који је прошле године поново био мета напада на божићном тржишту, сада води борбу и са истрагама због пропуста у безбедности. Организатори се боје да се исто понови, а страх их паралише више него какав полицијски извештај.

Ни велики градови нису сигурни. Берлин, Хамбург, Дортмунд и Ростоцк још не знају колико ће божићних манифестација ове године опстати. Криза је испразнила буџете, а терористичке претње натерале су их да троше на заштиту уместо на културу. Керпен је отишао толико далеко да је променио име манифестације само да би избегао строже мере обезбеђења.

Поглед редакције портала Српски Угао

Запад се тако налази у парадоксу – док политичари тврде да терор не мења наш живот, празни тргови и отказани божићни маркети говоре супротно. Исламски екстремистички напади можда нису свакодневни, али страх од њих постао је трајно стање, које тихо нагриза европске градове и традиције које су обећали да ће штитити. Док у Немачкој трећини грађани избегавају божићне пијаце због несигурности, у Србији такав проблем не постоји. Многи странци истичу да се код нас осећају безбедније него у западним градовима, посебно на божићним и зимским манифестацијама које и даље протичу без страха и параноје присутне у великој делу Европе.

Извор: Српски угао