Jelena Trifunović

Život daleko od mesta gde si odrastao često se zamišlja kao novi početak možda lakši, jasniji i uređeniji. Priče o većim mogućnostima i stabilnosti umeju da zamagle drugu stranu te slike, onu gde se čovek suočava sa čežnjom, da je sve oko njega tuđe.

Melinda Fehervari je 2014. godine otišla iz rodne Subotice u Veliku Britaniju, tražeći novi početak. U toj potrazi za boljim životom, verovala je da će daljina od rodnog mesta doneti perspektivu, ali je sa vremenom shvatila da ni najuređeniji svet ne može nadomestiti taj osećaj koji imaš kad si kod kuće.

U Engleskoj je sve delovalo pravilno postavljeno – organizacija, uslovi, mogućnosti za rad. Ipak, iza spoljašnje urednosti, postojala je rupa u duši koju ništa nije moglo ispuniti. Dani su bili dugi i isplanirani, a noći su nosile misli rodnog grada i na ono što nedostaje: poznat glas, osmeh komšinice, osećaj da negde istinski pripadaš.

Melinda je u Engleskoj počela od početka, kao mnogi koji dođu sa snovima, ali bez poznanstava. Prvi posao bio je u restoranu, obična pozicija, skromna, ali ispunjena odlučnošću da nauči svaki detalj, svaku sitnicu. Nije prošlo mnogo, a njena upornost i ozbiljnost doveli su je do mesta menadžera. Nije tražila priznanje, radila je sa verom da trud govori sam za sebe. Iako daleko od porodice, svakog dana je dokazivala da dostojanstvo ne zavisi od adrese, već od načina na koji se čovek nosi sa sobom i sa svetom oko sebe.

Godine su prolazile, a sa dolaskom porodice i svakodnevnih obaveza, sve je više osećala koliko joj nedostaje toplina koja se ne nalazi u pravilima i zakonima, već u ljudima. Melinda nam ovde otvara dušu i deli najteže iskustvo: „Tokom trudnoće sam najviše shvatila kako gledaju na nas strance, reči ‘građanin drugog reda’ su jako blage naspram onog što sam doživela. Nijedan lekar nije hteo da me pogleda kako treba, samo su me prebacivali iz sobe u sobu, uvek sam bila poslednja na listi. Kasnije su pogrešno procenili zapaljenjski proces u mom organizmu i danima nisam znala šta mi je, a toksini su mi se vraćali u krv, i trudnoća je postala rizična. To sam preživela, ali posle toga više ništa nije bilo isto.“ Tada je shvatila da ni savršen sistem ne može zameniti ljudsku brigu. Sve više je osećala potrebu da deca rastu među poznatim glasovima, među svojim narodom, tamo gde svaki pogled ima smisao i bliskost, a ne hladnoću kišnih engleskih dana.

Tada je počela da shvata da posao i karijera nije sve u životu, već da je suština u bliskosti, u korenima koji ti daju snagu. I zato je 2020. godine donela odluku da se vrati u Srbiju. Nije to bio lak korak – trebalo je priznati sebi da ono što tražimo po svetu, često nas čeka baš tamo odakle smo pošli. Povratak nije bio poraz, već potvrda – da je prava vrednost života i uspeh tamo odakle potičeš.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Danas, dok svakodnevica protiče u jednostavnijem ritmu nego nekada, Melinda nosi sa sobom iskustvo dve zemlje i dve istine o svetu. U Srbiji je ponovo pronašla ono što je u Engleskoj tražila – smisao, bliskost i snagu da raste. U njenom povratku krije se tiha poruka – da putovanje ponekad ne vodi ka novom mestu, već nazad ka sebi. Jer povratak, kad dolazi iz srca, uvek znači novi početak. Melinda danas mladima poručuje: „Idite, vidite, naučite – ali nikada ne zaboravite gde pripadate. Ni jedno sunce ne greje kao ono pod kojim si odrastao.“

Izvor: Srpski ugao

Intervju sa Aleksandrom Spasićem, osnivačem Instituta „Srpski most“

Molim vas da, za početak, ispričate ličnu priču o odrastanju u inostranstvu, obrazovanju, poslu i trenutku kada je nastala ideja za Institut „Srpski most“. Ko su bili ključni ljudi, koje su prepreke savladali i šta je bio prvi konkretan korak?

Aleksandar Spasić:

– Rođen sam 1978. u Malmeu. Potičem iz porodice rasute između Srbije, Grčke i Švedske. Deda iz okoline Prizrena preživeo je logor jer je ostao veran monarhiji, baka iz porodice Hajduković i delom grčkog porekla, posle grčkog građanskog rata stigla je u Beograd. Drugi deo porodice iz Pomoravlja došli su u Švedsku kao radnici, a posle tri decenije rada se vratili u Srbiju.

Odrastanje u Švedskoj me je naučilo redu i jednakosti, ali i ceni identiteta, ime vam pogrešno izgovaraju, lepe vam etiketu „stranac“, pa naučite da radite više i da čuvate dostojanstvo. Po obrazovanju sam master iz ekstragalaktičke astronomije, profesionalno sam petnaest godina u IT sektoru, danas kao globalni „Strategi Lead“. Rad sa institucijama i javnom sektoru pokazao mi je da bez dijaloga i odgovornosti nema rezultata.

Ideja za „Srpski most“ rodila se pre deset godina, a sazrela kada sam video da dijaspori nedostaje zajednička platforma za ozbiljne teme. Ne pravimo novu „centralu“, nego povezujemo postojeće kao što su crkva, mediji, nauka, udruženja i pojedinci. Ključni ljudi bili su pravnici, istraživači, novinari i ljudi iz institucija koji razumeju da je argument jači od kampanje. Najveće prepreke su nepoverenje i fragmentacija. Naš odgovor na to da niko kao pojedinac nije „ključan“, ali da smo kao zajednica svi važni. Prvi korak bio je sistem rane komunikacije prema evropskim institucijama i mapiranje mesta gde nastaju izveštaji, amandmani i javna saslušanja. Iz toga je proistekao Institut.

Kako danas vidite Evropu, a posebno Švedsku, kulturološki, politički i društveno? Koje su najveće promene poslednje decenije i kako utiču na migracije, integraciju, medije i svakodnevni život? Molimo za primere korisne Srbiji.

A. S: – Evropa se iz zajednice ideja postepeno pretvara u uniju interesa. Švedska je ogledalo tog procesa, zemlja sa dubokim poverenjem u institucije danas se bavi identitetom, integracijom i bezbednošću. U poslednjih deset godina promenio se ton javne debate, a strah od „pogrešnog mišljenja“ potisnuo je strpljiv dijalog. Ipak, ostale su tri pouke koje Srbija može preuzeti: (1) institucije moraju biti jače od dnevne politike; (2) medijska i digitalna pismenost uči se od osnovne škole – deca moraju razumeti algoritme i manipulaciju; (3) kultura konsultacija pre odluke, ne posle. Srbi u Švedskoj pokazuju da se radna etika severa i duhovna dubina juga mogu spojiti u stabilnu zajednicu. To je model sačuvati identitet, a usvajati odgovornost, preciznost i transparentnost.

Otkud interesovanje za Evropski parlament i koje poluge uticaja civilni sektor zaista ima (amandmani, izveštaji, saslušanja, intergrupe,„izvestioci u senci“)? Kako organizacije iz Srbije praktično grade koalicije i pretvaraju analize u merljive ishode?

AS: -Interesovanje je iz prakse iz projekata sa institucijama koje primenjuju evropska pravila. U EP moć nije samo u konačnom glasanju. Ključ je pre toga: amandmani, izveštaji, intergrupe, javno saslušanje i rad „izvestilac u senci“. Tamo se postavljaju okviri mišljenja koji kasnije postaju politika. Poluge su konkretne: kratak „polici brief“ (2–3 strane) sa pravnim uporištem; partnerstva sa mrežama eksperata i think-tankova; ciljani kontakti sa poslanicima i njihovim timovima; prisustvo na saslušanjima sa podacima, ne saopštenjima; praćenje kalendara – ko je izvestilac, kada ulazi u „trilog“. Praktičan put za naše organizacije najpre mapirati aktere po temi, zatim graditi kredibilitet (proverljivi podaci, umeren ton), pa tek onda praviti tematske koalicije koje potpisuju jednu, jasno formulisanu izmenu. Cilj je da analiza postane amandman, a amandman merljiva politika na terenu.

Kako ocenjujete političku situaciju u Srbiji – stanje institucija, medijski ambijent, proteste, i ključne spoljnopolitičke teme: EU integracije, Kosovo i Metohija, energetika i bezbednost?

AS : – Srbija je u zahtevnom trenutku. Institucije funkcionišu, ali poverenje oscilira posle dugih podela i brzih promena. Medijski prostor je segmentisan – često imamo paralelni narativ. Protesti su legitimni, ali energija treba da se pretvara u jačanje institucija i dijalog, ne u delegitimaciju. U spoljnoj politici, okvir EU ostaje važan, ali tempo i prioriteti moraju biti usklađeni sa našim interesima. KiM traži pravni kontinuitet, strpljenje i brigu o ljudima na terenu. Energetska i bezbednosna politika zahtevaju diverzifikaciju izvora i predvidive odluke. Naš put su činjenice, međunarodno pravo i uporan rad, manje buke, više kredibiliteta. Zato „Srpski most“ bira dijalog kao alat i jedinstvo kao cilj: da Srbija govori jednim, dostojanstvenim glasom kod kuće iu svetu.

Kakva je Vaša poruka iz naše čitaoce ?

Aleksandar:  Niko ne sme da ostane sam. Naši preci su Srbiju branili oružjem; mi je danas branimo znanjem, verom i istinom. Otadžbina rađa svoju decu i van granica, ali dah je isti – srpski. Na nama je da taj dah pretvorimo u rad i most koji spaja.Naši preci su Srbiju branili oružjem; mi je danas branimo znanjem, verom i istinom. Otadžbina rađa svoju decu i van granica, ali dah je isti – srpski. Na nama je da taj dah pretvorimo u rad i most koji spaja.Naši preci su Srbiju branili oružjem; mi je danas branimo znanjem, verom i istinom. Otadžbina rađa svoju decu i van granica, ali dah je isti – srpski. Na nama je da taj dah pretvorimo u rad i most koji spaja.

Izvor: Srpski ugao

Foto: Srpski ugao

Ovo je ubijanje Jasenovačkih žrtava po drugi put. Ja sam razgovarao sa preživelima, i čitao izjave žrtvama logora Jasenovac, i definitivno tvrdim da nije bio radni logor, rekao je istoričar iz Norveške Knut Flovik Toresen za portal Vojvodina uživo, komentarišući nedavna dešavanja i rasprave u Hrvatskom saboru.

– Svi treba da se borimo protiv istorijskog revizonizma, i Srbi i Hrvati. Šokantno je da se ovako nešto dešava u državi koja je članica Evropske unije. Ovakva rasprava se sigurno ne bi vodila nigde u Evropi, apsolutno je nedostojno Evropske unije koja je stub razvoja demokratije i demokratskih društava. Stvarno je čudno da danas treba da branimo žrtve nacista u Evropi, izjavio je norveški istoričar Knut Flovik Toresen za portal Vojvodina uživo.

– Posle proučavanja dokumenata u Vojnom arhivu u Beogradu, kao i u Nacionalnoj arhivi Hrvatske, čitajući hiljade izjava preživelih iz logora u Jasenovcu, jasno je da je Jasenovac bio logor smrti, jedan od najgorih logora smrti u Evropi i sramno je da pristojni ljudi u Hrvastkoj, njihovi istoričari, prihvataju ovakav narativ. Oni to ne bi smeli da dozvole, jer postoji dovoljno dokaza da dokažu da Jasenovac nije bio običan radni kamp, već da je bio logor smrti. Metode korišćene u Jasenovcu su bile toliko brutalne da se ne mogu porediti čak ni sa Aušvicom ili nekin drugim logorom koji su nažalost postojali tokom drugog svetskog rata.

Podsetimo, u utorak 28. oktobra 2025. godine održan je okrugli sto pod nazivom „Znanstveni pristup istraživanju žrtava Jasenovac“, koji su organizovali klubovi zastupnika DOMiNO i Hrvatski suverenisti, u prostorijama Hrvatskog sabora. Tokom rasprave, moglo se čuti: Prema dokumentima i drugim izvorima, Jasenovac je bio radni logor u kom se mogao izgubiti život zbog bolesti, kažnjavanja, bekstva ili odluke viših vlasti. Broj ljudi koji su stradali u tom logoru daleko je manji nego što su bile dosadašnje procene, rekao je tada Igor Vukić, politikolog iz Hrvatske.

Norveški istoričar Knut Flovik Toresen napisao je nekoliko knjiga, među kojima je i “Krvavi put”, kao i “Put smrt” o srpskim zarobljenicima u Norveškoj od 1942-1945., koja za par nedelja izlazi u Srbiji.

Trenutno radi na knjizi, radnog naziva, “Od Jasenovca do Bejsfjorda” u kojoj se fokusira na činjenicu da je Norveška bila iskorišćena da bi NDH sprovela genocid nad Srbima tokom Drugog svetskog rata. Knut Flovik Thoresen je i predsednik fondacije “Krvavi put” iz Norveške i svojim radom pokušava da zaustavi istorijski revizonizam koji polako pokušavaju da provuku neke strukture iz Hrvastke.

“Put smrti” o srpskim zarobljenicima u Norveškoj od 1942- 1945 zasnovanu na intevjuima preživelih, odosno njihovih porodica, dece i unuka, koji pričaju priču svojih najbližih. Za mnoge porodice ovo je još uvek traumatično iskustvo, i ja sam pustio članove porodica da sami pričaju svoju priču, i oni su pokazali svu kompleksnost Drugog svetskog rata na Balkanu, izjavio je Knut. I za mene kao predsednika Fondacije “Krvavi put” važno je da ove priče budu poznate javnosti, ne samo u Srbiji već i u Norveškoj. Ljudi u Norveškoj znaju neke delove, ali nisu bili upozbnati sa aspektom genocida koji je sproveden, izjavio je Knut Flovik Torensen za Vojvodina uživo.

Izvor: Vojvodina uživo