Prema piscima koji su u 19. veku kritikovali Srpkinje da su olako prihvatile novotarije u odevanju i ukrašavanju, u Vojvodini se moda prvo pojavila u Velikoj Kikindi i njenoj okolini, a tek posle u Bačkoj i Provincijalu. Srpkinje sa severa Banata su prve, već polovinom 19. veka odbacile narodnu nošnju i počele da se oblače po modnim trendovima, Nosile su haljine od najskupljih materijala (svile, brokata, pliša, atlasa…) iz Engleske, Francuske i Italije, rukavice, šešire, suncobrane, lepeze, nakit, satove…Mnoge su se utezale u midere, a iz opanaka su uskočile u kožne lakovane cipele i sandale. Devojke i mlađe žene nisu izlazile na ulicu dok se nisu nalickale „flek” pomadom, belilom i rumenilom. Navodno, Mađarice i Nemice nisu tako lako prihvatale modne novine.
Muškarci su modu počeli da prate kasnije i to postepeno. Prvo je šubara zamenjena šeširom, pa opanci cipelama.
Da se isprati ova potreba najpre su se pobrinuli najveštiji trgovci Jevreji, a potom su se u „modni biznis” uključili i ostali Kikinđani. O bogatom modnom asortimanu svedoče reklame i oglasi iz tog perioda.
Najnovija moda iz Beča, Graca, Pariza…
Prodajom tekstilne i galanterijske robe bavio se Mikša Kraus, Jevrejin koji se kupovao poljoprivredno zemljište, trgovao nekretninama, a radnja koju je otvorio sredinom 19. veka prvobitno se bavila prodajom mrtvačkih sanduka. Nakon njegove smrti, poslovanje je preuzela njegova udovica Leontina.
U radnji Adama Hajnalija otvorenoj 1881. godine koja se nalazila preko puta Gradske kuće, prodavao se tekstil i modna galanterija, ali i šeširi za pravoslavno sveštenstvo najfinijeg kvaliteta i svih veličina, gospodski šeširi iz Beča i Graca, mantili, kaputi i suncobrani iz Pariza, dok je manžetne, rukavice, štapove za gospodu i cipele nabavljao u Karlsbadu i Beču.
U „Gross Kikindaer Zeitung” iz 1883. reklamirao je „sezonske konfekcijske novitete za žene: zimske kapute, ogrtače, paletote, predivne elegantne pelerine, kapute za vožnju bicikala, kapute za izlazak sa finim krznom…” Od aksesoara je naveo kape, mufove, kragne od kože foke, zmijske kože, plave lisice, astragana…
Trgovac tekstilom Milivoj Lotić u lokalnoj istoriji ostao je upamćen kao jedan od uhapšenih rodoljuba na početku Prvog svetskog rata. Imao je lokal „na glavnoj pijaci”. U „Sadašnjosti” se oglašao nekoliko puta tokom 1884.godine. Publici je stavio do znanja da „za Duhove i prolećnu sezonu” ima „ženskih, muških i dečijih suncobrana, končanih i svilenih rukavica, svakovrsnih čarapa, midera, čipaka, muških košulja, kravatni, krognova, manžetni i različitog pamuka u svakoj boji za pletivo”.
U sledećem oglasu je objavio da ima „vrlo lepih i najnovijih štofova za ženske haljine, veliki izbor rajhenberške plave čoje i kamgarna, atlaskih satena, kožnih i svilenih rukavica”.
Najveći mađarski trgovac tekstilom bio je Erne Indriković. Radnju „Kod plave zvezde” pored katoličke crkve otvorio je 1877. godine. Pored uobičajenih štofova, odela, haljina, aksesoara i pozamanterije, Indriković je nudio muške i ženske kapute iz Graca. U „Sadašnjosti” je 1896.godine reklamirao „univerzalne midere koji prave divan struk” i koji se „ne lome”.
(Izvor Vladislav Vujin: Kažiprstom -Velika Kikinda kroz novinske oglase i reklame)
