Jelena Trifunović

U Valensiji su hiljade demonstranata, nastupajući u odbranu katalonskog jezika, skandirale „Español el que no bote“ – ko ne skače, taj je Španac. Ovaj agresivni i isključujući poklič, koji nosi jasne elemente primitivnog testa lojalnosti, nije usamljen slučaj.

Isti mehanizam viđen je na ukrajinskom Majdanu, a poslednjih meseci i na studentskim protestima u Srbiji, pod parolom „Ko ne skače, taj je ćaci“. Ovo primitivno skandiranje se pretvorilo u masovno ludilo i svojevrsno sektašenje – ritual u kome se kolektivna histerija nameće kao obaveza, a svako ko ne učestvuje odmah se proglašava neprijateljem. Nije to kod nas došlo slučajno, već kao deo šire agende koja treba da destabilizuje suverene države i uvede ih u haos, što najbolje pokazuje krvavi ukrajinski primer.

Kako prenosi španski portal ,,OKDiario“, na manifestaciji održanoj 25. aprila na trgu Sant Agustí u Valensiji okupile su se hiljade pristalica katalonskog separatizma. Učesnici su nosili zastave Valensijske zajednice, katalonske estelade i palestinske zastave, dok su uzvikivali parole u odbranu katalnoskog jezika.

Među njima se jasno čulo skandiranje „Español el que no bote“, kojim se svi koji ne učestvuju u kolektivnom ritualu skakanja označavaju kao „Španci“, odnosno kao strani element i neprijatelj identiteta. Ovaj antišpanski (separatistički) poklič, kako izveštava OKDiario, postao je viralni simbol isključivosti na protestu koji je organizovala ekstremno leva, separatistička orgnizacija ,,Acció Cultural del País Valencià“, uz podršku levog spektra i katalanističkih grupa.

Ista logika primenjena je pre više od decenije u Ukrajini. Tokom Euromajdana 2013/2014. godine masovno se skandiralo „Hto ne skače, toj Moskalj“ – ko ne skače, taj je Moskalj. Parola se orila hladnim kijevskim trgovima i brzo je postala simbol antiruskog raspoloženja, ali i način da se svako ko ne učestvuje u kolektivnom ritualu označi kao izdajnik i pripadnik „neprijateljskog naroda“.

Taj primitivni mehanizam nije ostao samo na protestima. Preselio se na stadione, vojne parade i javne skupove, dodatno produbljujući etničke podele koje su prethodile krvavom sukobu.

Sličan trend zahvatio je i studentske proteste u Srbiji tokom 2025. i 2026. godine. Na blokadama fakulteta, ulicama Novog Sada, Beograda i drugih gradova, redovno se čuje „Ko ne skače, taj je ćaci“, gde se „ćaci“ koristi kao pogrdan naziv za pristalice Srpske napredne stranke.

Umesto argumentovane debate i političke borbe, pribegava se najprimitivnijem obliku kolektivne etikete, istom onom obrascu koji smo videli u Valensiji i Kijevu.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Trend „ko ne skače, taj je neprijatelj“ nije bezazlena folklorna zabava, već opasan mehanizam koji razara društvenu koheziju. On pretvara političko neslaganje u etničku ili ideološku mržnju, nameće obavezno učešće u masovnoj histeriji i svakoga ko misli drugačije proglašava izdajnikom.

Bilo da je reč o katalonskim separatistima, ukrajinskim nacionalistima ili srpskim „blokaderima“, u osnovi je isti primitivizam koji vodi ka polarizaciji, nasilju i urušavanju elementarnih civilizacijskih normi. Društvo u kome se lojalnost dokazuje skakanjem nije slobodno društvo, već društvo rulje.

Posebno je zabrinjavajuće što se ovakav mehanizam sve češće koristi i u Srbiji, gde se političke razlike pretvaraju u moralnu osudu i linč na ulicama. Umesto jačanja institucija i kulture dijaloga, mlade generacije uče da je dovoljno vikati i skakati da bi se neko proglasio neprijateljem naroda.

To nije put ka boljem društvu, već put ka novim podelama i sukobima koje smo već previše puta platili visokom cenom.

Piše: Nina Stojanović

Izvor: srpski ugao

Dok ugledni švajcarski list „Neue Zürcher Zeitung“ oštro kritikuje nemačkog kancelara Fridriha Merca zbog zloupotrebe paragrafa 188 Krivičnog zakonika, koji se od alata za zaštitu lokalnih političara pretvorio u represivno oružje protiv sopstvenog naroda, Srbija se sve jasnije profilisala kao pravi bastion slobode govora u Evropi. U Nemačkoj hiljade istraga protiv građana zbog kritike vlasti svedoče o „efektu hlađenja“ demokratije, a u Srbiji predsednik Aleksandar Vučić istrajava na principu tolerancije prema oštrim, često i brutalnim kritikama, odbijajući da ide putem nemačke represije i to uprkos tome što je lično meta koordinisanog talasa mržnje i pretnji.

U Nemačkoj, kako ističe novinar Sebastijan Lange u NZZ-u, paragraf 188 postao je sredstvo vrhunskih moćnika da ućutkaju svaku neprijatnu kritiku. Umesto da štiti opštinske odbornike, zakon služi kancelaru Mercu i njegovim saradnicima da pokreću hiljade postupaka protiv građana koji ih na društvenim mrežama nazivaju „narodnim štetočinama“ ili „slabićima“. Specijalizovane advokatske kancelarije love uvrede po internetu, a sudovi su preopterećeni. Merc je lično postao simbol ove prakse, još iz perioda opozicije podneo je stotine tužbi, a agencije poput „So Done“ sistematski skeniraju mreže i finansiraju se uzimajući polovinu odštete, pretvarajući državni aparat u lični izvor prihoda i političke kontrole.

Potpuno suprotno tome, Srbija na čelu sa predsednikom Vučićem pokazuje zavidnu otpornost na govor mržnje. Predsednik je tokom protekle godine bio izložen brutalnom talasu uvreda, laži i pretnji, koje su sastavni deo blokaderskog nasilja. Učesnici protesta i blokada na društvenim mrežama objavili su hiljade pretnji smrću i vulgarnih uvreda upućenih njemu i članovima njegove porodice. Ti napadi neretko prelaze u otvorenu kriminalizaciju ličnog života i porodice, ali država nije posezala za masovnim krivičnim gonjenjem običnih građana zbog izrečenih reči, što svedoči o dubokoj razlici u političkoj kulturi.

Na nedavnoj konferenciji za novinare predsednik Vučić je jasno poručio da neće ići stopama nemačkog kancelara. „Neću raditi isto što i Merc“, izjavio je, naglašavajući da veruje u snagu argumenata, a ne u represiju državnog aparata protiv slobodnog izražavanja mišljenja, ma koliko ono bilo neprijatno ili nefer. Time je još jednom potvrdio da Srbija bira put otvorenog dijaloga umesto nemačkog modela koji podrazumeva poseban tretman za političare.

Dok Fridrih Merc koristi paragraf 188 kao lični štit i izvor finansiranja kroz masovne tužbe, predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokazuje pravu državničku zrelost. On ne samo da trpi najteže napade, već aktivno osuđuje one koji prelaze granicu verbalnog nasilja i ulaze u pretnje i kampanju laži usmerenu protiv njega i njegove porodice. Time Srbija dokazuje da je moguće braniti dostojanstvo institucija bez gušenja slobode govora, lekcija koju Berlin očigledno još nije spreman da nauči.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Fridrih Merc pokazao se kao tipičan predstavnik evropske političke elite koja slobodu govora vidi samo kao privilegiju za sebe i svoje. Umesto da se suoči sa kritikom, on je pretvorio pravosuđe u oruđe lične odmazde, finansirajući se i politički jačajući preko tužbi protiv sopstvenog naroda, klasičan primer moćnika koji se plaše da izađu iz svojih kabineta. Nasuprot njemu, naš predsednik ostaje primer političara koji, uprkos brutalnim napadima, lažima, pretnjama svojoj porodici i kriminalizaciji ličnog života, odbija da uvede nemački model cenzure. To ne znači da treba tolerisati one koji šire mržnju i pretnje, takvi zaslužuju jasnu osudu i zakonsku reakciju kada pređu u direktno nasilje.

Piše: Nina Stojanović

Foto: printskrin

Izvor: Srpski ugao

U Nemačkoj je tokom prethodne godine zabeležen značajan porast krivičnih dela sa političkom pozadinom povezanom sa levim ekstremizmom. Prema podacima Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, broj takvih dela porastao je za više od 35%, dok su nasilni incidenti zabeležili još izraženiji rast od 43%. Ministar unutrašnjih poslova Alexander Dobrindt (CSU) upozorio je da ovakav trend predstavlja ozbiljan izazov za pravni poredak i bezbednost građana, najavivši jačanje primene ustava i odlučniji obračun sa levim ekstremizmom. Ni Srbija, kao deo evropskog prostora, nije ostala po strani. I ovde se u pojedinim protestnim i blokaderskim akcijama sve češće postavlja pitanje gde prestaje politički aktivizam, a gde počinju pritisak, incidenti i otvoreno nasilje. Ono što je posebno alarmantno jeste podatak da koji je našoj redakciji dostavio Centar za društvenu stabilnost da je porast levo-ekstremističkog, Antifa i zeleno-radikalnog nasilja uvećan 187% u odnosu na 2021. godinu.

Zabrinutost u Nemačkoj izazivaju napadi na infrastrukturu i sukobi sa policijom. U pojedinim slučajevima, poput sabotaže elektro-mreže u Berlinu, za koju se vezuje grupa Vulkangruppe, posledice su direktno pogodile desetine hiljada građana koji su usred zime ostali bez električne energije. Nemačke bezbednosne službe već duže upozoravaju na radikalizaciju dela autonomnih i ekstremističkih grupa koje deluju pod parolama antifašizma i klimatskog aktivizma, a koje se sve češće dovode u vezu sa nasilnim metodama, uključujući napade na policiju i kritičnu infrastrukturu.

Slični obrasci mogu se primetiti i u Srbiji tokom pojedinih ekoloških i političkih blokada, iako su neki slučajevi manje radikalni nego u Nemačkoj, brojčano su mnogo češći. U više navrata beleženi su incidenti tokom protesta protiv infrastrukturnih i rudarskih projekata. Blokade puteva, sukobi sa policijom i oštećenje imovine postali su deo pojedinih okupljanja, iako nisu bili odlika svakog protesta.

U nizu slučajeva u Srbiji zabeleženi su ozbiljni incidenti koji su prevazilazili okvir mirnog okupljanja. Tokom ekoloških protesta i blokada puteva protiv projekata rudnika litijuma, pojedini blokaderi pokazali su otvoreno nasilje – fizički su nasrtali na policiju, oštećivali imovinu i napadali prostorije Srpske napredne stranke. U javnosti su zabeleženi brojni slučajevi upada u političke prostorije i napada na aktiviste na terenu.

Konkretno, tokom jula i avgusta 2025. godine u Valjevu je grupa demonstranata razbijala stakla, demolirala i palila prostorije SNS-a, što je dovelo do sukoba, hapšenja i povređenih. U avgustu iste godine u Novom Sadu maskirani blokaderi, naoružani motkama, palicama i pirotehničkim sredstvima, upadali su u više prostorija SNS-a, među njima i na Bulevaru oslobođenja, u Kosovskoj i Stražilovskoj ulici. Tom prilikom demoliran je inventar, paljene su zastave, prosipana farba i fizički su napadani prisutni aktivisti i simpatizeri.

Zabeleženi su i napadi na novinare koji su pokušavali da izveštavaju sa lica mesta. U više navrata, tokom protesta i blokada, snimatelji i reporteri bili su izloženi ometanju, gađanju i upotrebi biber-spreja, što dodatno pokazuje koliko lako nasilna atmosfera može da se prelije i na one čiji je posao da obaveste javnost. Slični incidenti sa bacanjem baklji, kamenica, blokadama magistralnih puteva i železničkih pravaca beleženi su i u Beogradu i drugim gradovima, što dodatno pojačava utisak da se obrazac radikalizacije protesta ne može više ignorisati.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Levičari koji se tako glasno kite „antifašizmom“ i „borbom za pravdu“ još jednom su pokazali svoje pravo lice – nasilje, haos i netrpeljivost prema svemu što nije po njihovoj meri. Umesto da brane demokratiju, oni je ruše ciglama, paljenjem prostorija, napadima na neistomišljenike i sabotažama, dok deo medija i političara sa leve strane takve postupke ili prećutkuje ili opravdava navodnim „društvenim uzrocima“. Levi ekstremizam nije nikakvo manje zlo, već ozbiljna pretnja svakom uređenom društvu. Bilo da se pojavljuje na nemačkim ulicama ili srpskim putevima, njegov rezultat je isti – strah, nestabilnost i urušavanje poretka. Redakcija portala Srpski Ugao stoji na strani reda, zakona i  poštenog čoveka, a protiv svakog ekstremizma, posebno onog koji se pokušava predstaviti kao društveni napredak.

Piše: Nina Stojanović,

Izvor: Srpski ugao